Kneginja Milica

KNEGINjA Milica Hrebeljanović je rođena oko 1335. godine, a ćerka je kneza Vratka, potomka Nemanjića. Vukan Nemanjić, sin velikog župana Nemanje, koji je vladao Dukljom, imao je sinove Đurđa, Stefana i Dimitrija - Davida. Dimitrijev sin Vratislav je imao sina Vratka, a ovaj ćerku Milicu. Prema tome, ona je u četvrtom kolenu poticala od Nemanjinog najstarijeg sina, velikog kneza Duklje i time bila potomak svetorodne dinastije Nemanjića.
U “Žitiju kneza Lazara” iz 1392. godine, za kneginju Milicu se kaže:
“Beše roda svetla i slavna i, naročito, od carskog nekog korena, plemena svetog Simeuna Nemanje, prvog gospodina Srbima”.
Otac kneginje Milice, Vratko, bio je topličko-polimski kralj, u narodnoj tradiciji poznat kao Jug Bogdan.
Od roditelja je dobila osnovne hrišćanske pouke koje će tokom celog života ispunjavati, a pismenosti se naučila na dvoru svojih roditelja.
Bila je, kako ističe njen biograf, “svakim vrlinama ukrašena, milostiva, štedra, tiha i svakom dobrom naravi ispunjena”.
Kao rođaka cara Dušana, često je boravila na njegovom dvoru, gde su je car Dušan i carica Jelena bliže upoznali, zavoleli i uz saglasnost njenih roditelja, nepoznate godine, doveli je na carski dvor.
Tu se upoznala i zavolela sa knezom Lazarom Hrebeljanovićem, tada na službi u carskom dvoru, za koga se i udala, 1353. godine, uz blagoslov cara Dušana i carice Jelene.
Sa Lazarom je izrodila pet kćeri: Maru, Draganu, Jelu - Jelenu, Teodoru i Oliveru i tri sina: Stefana, Vuka i Dobrivoja.
Iako je titulu
kneza Lazar Hrebeljanović, po mnogim izgledima, imao od 1365. godine, ona je prvi put zabeležena u dokumentima 1371. godine.
Oblast kneza Lazara na kojoj je otpočeo da se osamostaljuje, mogla se prostirati između oblasti kralja Vukašina Mrnjavčevića na jugu, oblasti Rastislalića na severoistoku (Braničevo) i oblasti kneza Vojislava Vojinovića, kasnije Nikole Altomanovića, koji je vladao zapadno od Rudnika.
Sa agresivnim županom Nikolom Altomanovićem, koji je nastojao da prisvoji neke Lazareve zemlje, knez Lazar je vodio dugotrajne borbe, da bi ga na kraju uz pomoć bosanskog bana Tvrtka Prvog Kotromanića, kome je Nikola takođe upadao u posede, i uz izvesnu pomoć svoga zeta, mađarskog feudalca Nikole Gare, potukao. Ovom prilikom Nikoline zemlje su razdeljene, pri čemu je knez Lazar dobio teritorije od Rudnika do Drine.
Posle smrti mađarskog kralja Ludvika Prvog, knez Lazar se oslobađa njegovog vazalstva, upada u Braničevo i Kučevo, a zatim i u Mačvu, koju je caru Urošu preoteo kralj Ludvik, i pripajao ove oblasti svojoj državi.
Posle Maričke bitke u kojoj su Turci potukli srpsku vojsku pod komandom Vukašina i Uroša Mrnjavčevića i smrti cara Uroša, knez Lazar uspeva da sebi pripoji Prištinu, deo Kosova i svoju bivšu baštinu koju su mu Mrnjavčevići bili preoteli, i Novo Brdo. Bio je to tada najpoznatiji rudnik na Balkanu. Ovom prilikom on svom zetu Vuku Brankoviću, ustupa deo Kosova i Prištinu, gde se Vuk sa porodicom preseljava iz svoje baštine u Drenici i odabira Prištinu za svoju novu prestonicu

Knez Lazar je odabrao Kruševac, koji se nalazio u najbogatijem i najplodnijem delu nove srpske države, za svoju novu prestonicu. Na jugu, prema Turcima, nalazilo se Kosovo, čija je vlast bila njemu podređena i starala se da štiti Srbiju sa te strane. Knez se nadao da će u savezu sa Bosnom i Bugarskom, sa kojom se oprijateljio, kao i sa svojim zetom Vukom Brankovićem, moći da obezbedi svoje područje i spase ga od sudbine južnih srpskih država, koje su nastale posle raspada Dušanovog carstva.
U to vreme, Kruševac se naglo podizao i utvrđivao, kao i drugi značajniji srednjovekovni gradovi u Srbiji.
Tako je na bregu iznad grada visokim zidovima bio okružen veliki plato na kojem su podignuti knežev dvor, crkva i stanovi za njegovu visoku vlastelu i dvorski živalj. U sklopu zidova bila su izgrađena snažna utvrđenja, sa osmatračkim kulama, a duboki opkopi izvan zidova premošćavani su mostovima sa lancima, koji su podizani noću i u slučaju opasnosti.
PoŠto u grad nije moglo da stane sve stanovništvo koje je to želelo i mnogobrojne izbeglice sa juga iz bivše carevine, Vizantije i Bugarske, odmah do gradskih bedema, iza grada, podizana su naselja sa kućama za stanovanje, trgovima, dućanima, konacima za prenoćište trgovaca i putnika izdaleka.
Zahvaljujući relativno mirnom razdoblju i bogatstvu zemlje, pre svega rudnicima, plodnoj zemlji i šumama, privreda je procvetala u Lazarovoj državi u kojoj su prednjačili rudarstvo, zanatstvo, trgovina i poljoprivreda.
Centar privrednih aktivnosti bio je grad Kruševac. Tu su se na ulicama predgrađa i velikom trgu susretali trgovci iz skoro svih pokrajina Balkana, gde su naročito prednjačili oni iz Dubrovnika.
Kruševac i čitava kneževina ostvarili su vidan napredak i u oblasti zdravstva i kulture.
Kneginja Milica i knez Lazar su uredili svoj dvor po ugledu na dvorove cara Dušana i cara Uroša, sa mnogo tepiha, zavesa, slika, sa porcelanskim posuđem...
Knez Lazar i kneginja Milica po tradiciji nemanjićkih dvorova imali su dosta bogatu biblioteku i davali su naloge da se u pojedinim manastirima, a kasnije i u njihovom dvoru, gde su se okupljali prevodioci i prepisivači (uglavnom izbegli iz Vizantije i Bugarske) prepisuju i prevode pojedine svetovne knjige, pogotovo iz istorije i geografije, jer se u to vreme javljao sve veći interes za istoriju srpskog, pa i susednih naroda.
KuĆe i seoska naselja u to doba počinju da se grupišu oko rečnih dolina i na drugim ravničarskim zemljištima i grade od tvrđih materijala.
Knez Lazar i kneginja Milica izrodili su osmoro dece
i živeli u veoma skladnom braku.
Pošto Lazarova i Miličina porodica nisu sledili primer dinastije Nemanjića da ostave fresko-rodoslovno stablo u svojim zadužbinama (Ravanica, Ljubostinja i druge), a nema ni drugih sačuvanih podataka, ne zna se tačan red po kojem su se rađala njihova deca. Mara je po svoj prilici najstarija od ženske dece, a najmlađa je bila Olivera.
Lazarova i Miličina deca su odrasla i vaspitavala se u lepo izgrađenom i dobro opremljenom dvoru kneza Lazara u Kruševcu i za njihovo vaspitanje su bili angažovani mnogobrojni domaći i strani učitelji. Pored opšte naobrazbe, Stefan i Vuk su na ovom dvoru stekli i solidno vojno obrazovanje, što je moglo da se vidi na mnogobrojnim turnirima, organizovanim na Kruševačkom polju, na kojima su i oni učestvovali.
Poznato je da su Lazarova i Miličina deca učila i strane jezike, a kćerke su dobijale još i solidno domaćinsko obrazovanje.
Njihovom vaspitanju je dosta doprinela i plemenita, veoma obrazovana i talentovana Jefimija, supruga despota Uglješe Mrnjavčevića, koja je posle tragedije na Marici i gubitka muža, posle kraćeg druženja sa caricom Jelenom, boravila na Lazarevom i Miličinom dvoru u Kruševcu.

SLOVO LJUBAVI
U dvorskoj ”školi” u Kruševcu razvijani su afiniteti prema raznim vrstama umetnosti, pa i nizanju stihova. Tako se i despot Stefan, Lazarov naslednik, oprobao i napisao ljubavnu pesmu ”Slovo ljubve”, punu nežnih osećanja. Po nekim zapisima, pesma je izgleda bila namenjena njegovom bratu Vuku, sa kojim najčešće nije bio u dobrim odnosima, sve do vođenja krvavih međusobnih ratova.
Teške prilike u kojima je živeo i gruba borba za opstanak, uticali su na Stefanov karakter. Od prirode nežan, bio je naklonjen književnosti, ali i pored finih osećanja, iz njega je ponekad izbijalo nešto grubo i bezosećajno, što ga je navodilo na dela, sasvim različita od njegove prirode. O tome svedoči i slučaj surovog obračuna sa zarobljenicima prilikom pobune rudara u Srebrenici, pri kraju njegove vladavine.

MORAVCI
U podizanju Kruševca, drugih gradova, crkava i manastira, u Srbiju se unose nove graditeljske i arhitektonske veštine, a sa njima i njihovim opremanjem razvijaju se umetnost, klesarstvo, slikarstvo i vajarstvo.
Tada izrasta nova i specifična moravska škola. Bio je to naziv za grupu umetničkih spomenika iz poslednje četvrti 14. i prve polovine 15. veka u tadašnjoj Srbiji (doba kneza Lazara i njegovih naslednika), čije je sedište bilo u slivovima Zapadne, Južne i Velike Morave.

Mladost despota Stefana Lazarevića nije bila laka. Kao dečak je video slom srpske države, poraz i tragičnu očevu smrt. Ubrzo posle toga, kao mladić od 17 godina, morao je da prihvati upravljanje državom i to u veoma teško i izuzetno komplikovano vreme. Taj veliki teret, Stefan možda ne bi izdržao, da se uz njega nije našla majka Milica, plemenita, razborita i energična žena, koja je umesto sina upravljala državom do njegovog punoletstva. I kasnije, sve do svoje smrti, stajala je uz sina, pomagala mu mudrim savetima i često nalazila izlaz iz teških prilika.
Događaji u mladosti, ostavili su dubok trag u Stefanovom karakteru. On je već po prirodi bio tih i povučen, a ono što je video i doživeo u mladosti, još jače je uticalo da izbegava sve što bi moglo da liči na veselje i bleštavi sjaj. Kao takav, nije mario muziku, pesmu, vesele razgovore i nakit. Forma kod njega nije ništa značila, sadržina je bila sve.
Odličan organizator, svestan svoje vladarske dužnosti, plemenitog osećaja, vitez od glave do pete, Stefan bi bio slavan vladalac da je živeo u srećnije vreme. Za nevolju, živeo je u doba propadanja države i zato je i pored ličnih vrlina i sposobnosti, postao tragična ličnost.
U početku vladavine, svestan da Srbija ne može opstati ako se ne prikloni Turcima, Stefan im je pomagao u raznim pohodima. O njegovoj hrabrosti u tim bojevima, pričala su se čuda. Bitku kod Nikopolja rešio je u tursku korist, a u bici kod Angore izazvao je divljenje i zadobio poštovanje tatarskog hana Timurlenka. On je iz poštovanja prema Stefanovoj hrabrosti pustio njegovu sestru Oliveru, koja je bila zarobljena, zajedno sa ostalim ženama iz Bajazitovog harema.
Kasnije je Stefan promenio mišljenje, sećajući se vremena, kada je aktivno sarađivao sa Bajazitom i pomagao Turke. Kad je sazreo i ozbiljnije sagledao politiku i onovremenske prilike, prisećao se te saradnje sa osećajem stida i žaljenja. Izmirio se sa najstarijom sestrom Marom, udovicom Vuka Brankovića i sa svojim sestrićem Đurđem, sa kojim je do tada ratovao. Poslednjih 15 godina svoje vladavine bio je staložen, realno je prosuđivao prilike, prosto znao šta hoće i šta treba da se radi. To je doba kad je despot Stefan stekao ugled i autoritet, ne samo kod svojih podanika, već i u Evropi.
Crkvi je bio odan i pomagao je širokogrudo, kao i njegov otac knez Lazar. Ktitor je manastira Manasije i Koprijana, bio je pobornik pismenosti i umetnosti.
Njegovu smrt 19. jula 1427. godine, ožalili su ne samo Srbi, njegovi podanici, već i Dubrovčani, Kotorani, Venecija i Mađarska.
Vuk Lazarević je još kao dečak, sa malo starijim bratom Stefanom vodio najmlađu sestru Oliveru u Bajazitov harem u Plovdivu.
Sa Stefanom i srpskim oklopnicima, učestvovao je u čuvenom boju kod Angore 1402. godine, gde je Bajazit potučen i zarobljen. Posle razlaza brata Stefana sa sestrićem Đurđem Brankovićem, vratio se u Srbiju morskim putem, preko Budve.
Kada je Đurđe, zajedno sa Turcima krenuo na Stefana, nezadovoljan što ujak nije hteo da mu vrati deo baštine Brankovića na Kosovu, koji je dobio od Bajazita, Vuk je sa delom srpske vojske učestvovao u boju protiv Đurđa i bio potučen kod Lipljana. Na Stefanovu kritiku zbog lošeg predvođenja srpske vojske u ovom boju, uvređeni Vuk se priključio Bajazitovom sinu Sulejmanu, jednom od pretendenata na turski presto.
Ovaj sukob među braćom teško je pogodio kneginju Milicu, koja odlazi kod Sulejmana, posreduje u njegovom primirju sa sinom Stefanom i uspeva da vrati Vuka u Srbiju i pomiri sa bratom.
Međutim, u njemu se javilo nezadovoljstvo zato što mu brat Stefan nije ustupio polovinu Srpske despotovine radi vladavine i često je izazivao svađe na dvoru u Kruševcu. Dok je kneginja Milica bila živa, uspevala je da stišava Vuka i miri braću. Kad je majka Milica umrla, Vuk je još žešće ponovio svoj zahtev i na kraju je napustio dvor i ponovo otišao kod turskog princa Sulejmana, verovatno podstaknut i od sestre Mare i njenog sina Đurđa, koji su još bili u zavadi sa Stefanom.
Na Vukovo traženje početkom 1409. godine, Sulejman mu daje 30.000 Turaka i šalje ga u Srbiju da nasilno od brata Stefana preuzme pod svoju upravu Srpsku despotovinu. Pridružio mu se i Đurađ Branković, ali je despot Stefan zatražio pomoć od svojih novih saveznika Mađara. Uz njihovu pomoć, potukao je Turke i proterao ih iz Srbije, zajedno sa svojim bratom Vukom i sestrićem Đurđem.
Poraz ipak nije smirio Vuka i on je sa turskom vojskom i Đurđem Brankovićem opet upao u Stefanovu Srbiju. Kad je video da neće lako uspeti da se izbori s njima, ali i da bi sprečio dalje prolivanje bratske krvi, despot Stefan je sa bratom Vukom zaključio mir.
Po ugovoru o miru, Vuk je dobio južni deo Srbije, sa sedištem u Kruševcu, a Stefan severni i nastanjuje se u Beogradu, novoj srpskoj prestonici, koju je dobio od Mađara. Prihode od rudnika Novo brdo delili su po pola. Vuk je zajedno sa braćom Brankovićima, primio tursku vrhovnu vlast, postavši njihov vazal, a despot Stefan je i dalje ostao uz Mađare.
U nastavku borbe Bajazitovih sinova za prevlast, Vuk se umešao i platio životom. Tako je završio Vuk Lazarević, večiti pustolov, koji nije stigao da zasnuje porodicu.
Vest o njegovoj smrti teško je pogodila despota Stefana, koji ga je izgleda bratski voleo, bez obzira na međusobne sukobe. Zato ga je oplakao kako dolikuje.

MARA, najstarija ćerka kneza Lazara i kneginje Milice, udala se za Vuka Brankovića, gospodara Drenice, Prištine, Vučitrna i Trepče, a do 1390. godine dobili su tri sina - Grgura, Đurđa i Lazara.
Vuk Branković je bio značajan oslonac svom tastu knezu Lazaru u njegovoj borbi za učvršćenje države i njeno proširenje, a ponajviše u borbi protiv Turaka. U Kosovski boj je ušao sa dve do tri hiljade svojih ratnika i, prema istorijskim izvorima, časno se poneo u borbi. Kad je video da više nema nikakvog izgleda na uspeh, povukao se sa bosanskom vojskom Vlatka Vukovića.
Posle Kosovskog boja Vuk je pružio podršku tašti, kneginji Milici, da učvrsti ono što je ostalo od Lazareve države. Izbegavao je svaku saradnju sa Turcima, okrenuo se prijateljstvu sa Mađarima i pokušao da u istom smeru nagovori i kneginju Milicu. U tome ipak nije uspeo, pogotovo posle upada mađarskog kralja Žigmunda u Srbiju.
Pritisnut Turcima, koji su mu oteli Skoplje, Vuk je na kraju morao da postane njihov vazal 1392. godine, ali izbegao je da sa svojom vojskom učestvuje u poznatom boju sa hrišćanskom vojskom na Rovinama u Rumuniji.
Osetivši da će ga Turci zbog toga još jače pritisnuti, stupio je u kontakt sa Dubrovnikom, obezbedio tamo sebi boravak i vrlo brzo počeo da dogoni svoje srebro, iz velikih zaliha sakupljenih u njegovim bogatim rudnicima.
Razljućeni Turci su sa vojskom krenuli na njegove posede u proleće 1396. godine i najpre su mu uzeli Prištinu, a zatim rudnik gvožđa Gluhavicu i krenuli dalje. Posle nikopoljske bitke, Turci su raspolagali velikom silom i lako su okupirali čitavu njegovu oblast.
Postoji više kontroverznih objašnjenja kako je Vuk umro. Po jednima, pokušao je da pobegne posle izgubljene bitke, ali je uhvaćen i stavljen u tamnicu u Plovdivu, gde je ubrzo po Bajazitovom naređenju otrovan.
Po drugima, Vuk je uspeo da izbegne u Dubrovnik posle turskih udara na njegove preostale posede. Iz Dubrovnika je otišao u Svetu goru, čijim je manastirima svojevremeno obilno pomagao, a tu je bio i njegov brat monah Roman. Tamo je ubrzo i umro.
Pronađen je jedan dokument u arhivu Mletačke republike, gde su njegovi sinovi, tražeći svoje nasleđe, prijavili smrt Vuka Brankovića dana 6. oktobra 1398. godine.
Najveći deo Vukovih poseda, Bajazit je dao despotu Stefanu Lazareviću, verovatno zbog njegovih
zasluga u nikopoljskoj bici. Predeo između Trepče, Mitrovice i Vučitrna, Turci su ostavili na upravljanje njegovoj ženi Mari i sinovima, što je svakako urađeno pod uticajem Marine sestre, sultanije Olivere.
Marini sinovi Grgur, Đurađ i Lazar morali su da postanu turski vazali, što je podrazumevalo da sa određenim brojem vojnika učestvuju u bitkama protiv Bajazitovih neprijatelja.
Ovakvom raspodelom Vukovih zemalja nisu bili zadovoljni njegovi sinovi, a pogotovo Stefanova sestra Mara. Njeni sinovi Đurađ i Grgur su sa svojom vojskom, zajedno sa Stefanom Lazarevićem, učestvovali u poznatoj bici između Turaka i Tatara kod Angore 1402. godine. Posle njihovog povlačenja u Carigrad, zavadili su se Stefan i Đurađ, oko čega, nego oko poseda. Svađa se izrodila u oružane sukobe Marinih sinova i Stefana. Na kraju, kad su se umešali u borbu Bajazitovih sinova oko prevlasti, izgubili su glave Marin sin Lazar i Vuk Lazarević.
Drugi Marin sin Grgur, po povratku iz tatarskog ropstva, zamonašio se i umro u manastiru 1408. godine.
Na kraju, došlo je do pomirenja između Marinog trećeg sina Đurđa i nje sa despotom Stefanom. Desilo se to posredstvom Marine i Đurđeve sestre sultanije Olivere. Tada je počeo veliki Đurđev uspon u Stefanovoj Srpskoj despotovini, da bi na kraju nasledio svog ujaka, koji nije imao dece.
Mara je veoma dugo živela i uspešno vladala svojom oblašću kao suverena vladarka, ukazujući nesebičnu pomoć Hilandaru i drugim srpskim manastirima. Poslednji put se pominje 1. jula 1423. godine, kada je zajedno sa sinom Đurđem oprostila neku štetu Dubrovčanima. Izgleda da se posle toga ubrzo zamonašila i dobila monaško ime Marina.
Umrla je neznano gde 12. aprila 1425. godine, ostavivši za sobom brojne potomke po liniji Đurđa Brankovića. Njen sin, despot Đurađ, doživeo je duboku starost i gorka razočaranja. Umro je 24. decembra 1456. godine u svom dvoru Srebrnici pod Rudnikom.

SARADNJA SA DUBROVNIKOM
KAŽU da je Mara Branković bila izuzetno lepa žena, veoma obrazovana, a kao vladarka umešno je upravljala Vukovom zaostavštinom.
Sačuvan je niz dokumenata o saradnji sa Dubrovnikom, koji je dugo negovao dobre odnose sa Marom i njenim sinovima. Mara je davala trgovačke povlastice, a Dubrovčani su pokušavali da posreduju u sukobima sa bratom Stefanom.

OD osmoro dece kneza Lazara i kneginje Milice, Dragana je bila druga kćerka po redu. Bila je udata za Aleksandra, sina bugarskog cara Jovana Šišmana, u Trnovu. Bilo je to oko 1386. godine.
Kada je turski sultan Bajazit osvojio Trnovo 17. jula 1393. godine i pokorio bugarsko carstvo, Aleksandar je zarobljen, zajedno sa svojim ocem Jovanom Šišmanom. Bajazit je jedno vreme držao Jovana u tamnici, a onda ga je 1395. godine pogubio.
Tada je Aleksandar Šišman odveden u Malu Aziju, tamo prešao u muslimansku veru i od Bajazita dobio na upravljanje jednu oblast na Crnom moru. Posle Bajazitove smrti, nastale su velike razmirice u Turskoj i borbe njegovih sinova za nasleđe. U tom periodu, Aleksandar je postao upravnik Smirne i poginuo je 1418. godine, boreći se da smiri ustanak jedne islamske sekte.
O Draganinom životu ništa se pouzdano ne zna. Poslednji put se pominje 1396. godine i od tada joj se gubi svaki trag.
Jela je po nekim izvorima bila treća po redu kćerka kneza Lazara i kneginje Milice. Rođena je između 1366. i 1371. godine, a udala se za zetskog gospodara Đurađa Stracimirovića Baošića oko 1386. godine.
Bila je lepa žena, veoma obrazovana i spadala u red najomiljenijih žena iz srpskog vladarskog roda. Ostala je upamćena po svom umeću, naporima, borbenosti i odlučnosti.
Jelin muž Đurađ Stracimirović se iz nepoznatih razloga nije odazvao pozivu kneza Lazara da sa svojom vojskom učestvuje u boju na Kosovu. Pritisnut od Turaka, kao i druge preostale srpske državice oko njega, Đurađ je bio prinuđen da posle Kosovskog boja prihvati tursko vazalstvo.
Ipak je nastojao da izbegne učešće u borbama protiv Bajazitovih neprijatelja, kao što je to činio Vuk Branković, radi čega je ubrzo pao u njihovu nemilost.
Jela je sa Đurđem imala sina Balšu Trećeg. Kad je Đurađ umro, početkom aprila 1403. godine, Jela je ostala udovica i od tada njen talenat dolazi do punog izražaja.
Kad je umesto maloletnog sina uzela vlast, punih pet godina je vodila uspešnu borbu sa Mletačkom republikom, da bi očuvala svoju Zetu. Radi povratka otete teritorije, u Zeti je podigla oružani ustanak prvih dana 1405. godine i tom prilikom se Skadar odmetnuo od mletačke vlasti, a Drivast se takođe digao na ustanak i priznao za svoga gospodara Jeleninog sina Balšu.
U toku borbe, ona je zatražila pomoć od prijateljskog Dubrovnika, ali je odbijena, sa obrazloženjem da neće da gaze dobre odnose sa Mlečanima. Pomoć od brata, despota Stefana, Jela takođe nije mogla da dobije, jer je i on bio prijatelj sa Mlecima.
U samljena
Jela je nastavila borbu, a protiv nje se, pored Mlečana okrenuo i humski vojvoda Sandalj Hranić. Velika mletačka vojska je stigla pod Skadar, u kome su Mlečani organizovali pobunu, pa su Jela i sin jedva izvukli živu glavu i sklonili se u Drivast.
U junu 1407. godine Jela i mletački delegati postigli su sporazum o miru na reci Žeravici kod Bara. Po tom sporazumu, Baošići bi dali Mlečanima zemlje u Donjoj Zeti, sem Zabojane, a dobili bi Budvu sa okolinom. Međutim, u nastavku pregovora u Veneciji, to nije prihvaćeno i rat je nastavljen.
Najzad, uz pune mletačke garancije i uz posredovanje Dubrovnika, Jela odlazi u Veneciju, gde 27. oktobra 1409. godine postiže konačni mir sa Mlečanima, koji su bili opčinjeni njenim izgledom, borbenošću i upornošću.
Krajem 1411. Jela se udala za čuvenog humskog vojvodu Sandalja Hranića, koji se tek razveo od Katarine. Smatra se da je ovaj brak sklopljen iz čisto političkih razloga, zbog Sandaljevih aspiracija prema Zeti i Primorju.
Nekad neprijatelj Balšića, on je ukazao punu pažnju Jeleninom sinu Baoši i posredovao u njegovu korist kod prijateljske Mletačke republike.
Po nekim istoričarima, Jela je Sandalja skoro potpuno oplemenila. O Duhovima 1412. godine, u Budimu su među mnogobrojnim uglednim gostima bili Sandalj i Jela.
U aprilu 1421. godine, umro je Jelin sin Balša.
Jela i Sandalj učinili su prijateljsku posetu Dubrovniku 1. februara 1426. godine. Bio je to jedan od najsvečanijih dočeka koje je Dubrovnik ikada priredio, a za vreme posete, Sandalj je Jeli poklonio svoje bogatstvo, koje je tamo posedovao.
Jela je 15. marta 1435. godine ponovo postala udovica. Savremenici su govorili da je ostala ona ugledna Jela, prema kojoj su svi imali mnogo obzira i poštovanja. Ugledajući se na svoje stare, podigla je 1440. crkvu svete Bogorodice na Beški (Brezovici). Umrla je 1443. godine i sahranjena u crkvi, čiji je bila zadužbinar.
Zahvalna kći i nežna majka, pobožna hrišćanka i veliki rodoljub, uporna i energična, Jela Stracimirović-Sandalj, spada u red žena srpskih koje su ostavile veliko ime.

ODRICANJA
Život Jele Stracimirović bio je pun borbe i odricanja. Gajila je uspomenu na svoje roditelje kneza Lazara i kneginju Milicu.
Sahranila je oca i majku, doživela pogibiju brata Vuka i smrt despota Stefana, nadživela je tri sestre, sahranila dva muža i sina jedinca i do kraja ostala uspravna.
Njen sin Balša ženio se dva puta. Sa prvom ženom je imao sina, koji je rano umro, a sa drugom dve kćeri - Jelenu i Teodoru.

OLIVERA je bila najmlađa kćerka kneza Lazara i kneginje Milice. Rođena je verovatno 1376. godine i još kao dete, po zahtevu turskog sultana Bajazita i po dogovoru kneginje Milice, srpskog patrijarha i višeg sveštenstva i plemstva, odvedena je u Bajazitov harem, 1390. ili 1391. godine.
Turski istoričar Ašik Paša Zade za nju priča da je bila veoma lepa i postala je prva sultanova miljenica. Takođe je zapisao da je Olivera bila veoma raspusna, odana piću, pa su pod njenim uticajem na dvoru počele da se priređuju pijanke u kojima je učestvovao i Bajazit, iako Kuran zabranjuje piće.
Bila je veoma uticajna kod sultana Bajazita i uspela je da doprinese Srbiji i njenom rodu. Tako sultan Bajazit, koji ju je ostavio u hrišćanstvu, pod njenim uticajem nije vršio preveliki pritisak na Srpsku pravoslavnu crkvu. Pomagao je Srbima da isteraju Mađare, a Olivera je zaštitila brata Stefana kada je, zbog optužbi da sarađuje sa Mađarima, pao u nemilost Bajazitovu. Pomogla je i zetu Đurđu Stracimiroviću, koji je takođe pao u nemilost zato što nije izvršavao vazalne obaveze.

Svi u ropstvu

U boju kod Angore 28. jula 1402. godine, tatarski han Timurlenk potukao je Bajazita i zarobio ga sa celim haremom. Među zarobljenicima je bila i Olivera. Timurlenk je znao da je ona Bajazitova miljenica, pa je dovodio u svoj šator, gde ga je služila u prisustvu Bajazita, kome je to veoma teško palo. Neki izvori kažu da je posle toga Bajazit izvršio samoubistvo!
Kada se vratio iz ovog boja, Stefan Lazarević je u Carigradu doznao da mu je sestra pala u zarobljeništvo kod tatarskog kana. Pošto ju je mnogo voleo, pozajmio je puno novca od očevih prijatelja i uputio Turčina Ajdina, koji je bio u njegovoj službi, tatarskom kanu da otkupi Oliveru.
Po nekim izvorima, tatarski kan je pristao na ovaj otkup, možda i zato što je u boju kod Angore zapazio veoma hrabro držanje Stefana i njegovih oklopnika, što je izuzetno cenio.
Turčin Ajdin je Oliveru doveo do Carigrada, odakle je ona kasnije stigla u Bar, gde se zadržala kod sestre Jele Stracimirović i potom nastavila put u Srbiju.
U Beograd je stigla kada je despot Stefan već preselio prestonicu. U Beogradu se zatekla
i 19. jula 1427. godine kada joj je umro brat Stefan. Istoričari su zabeležili da je mnogo žalila brata Stefana i tu je primala saučešća.

Put uz garanciju

Kada je despot Đurađ Branković, po ugovoru u Tati, vratio Mađarima Beograd, ona je otišla u Dubrovnik, po garantnom pismu koje je dobila 16. decembra 1427. godine.
Posle odlaska u Dubrovnik, o njenom boravku nema nikakvih signala, sve do 11. marta 1439. godine kada je od Dubrovčana tražila brod da se iz Stona prebaci u Dubrovnik, gde se kasnije nastanila.
Po dubrovačkim dokumentima, poslednji put se pominje 1443. godine od kada joj se gubi svaki trag.
Koliko je poznato, Olivera se posle Bajazitove smrti nije više udavala, niti je za sobom ostavila poroda.
Iz iznetih podataka može da se vidi da sinovi kneza Lazara i kneginje Milice, Stefan i Vuk nisu ostavili porod iza sebe. Po Tronoškom rodoslovu, Stefan Lazarević je u mladosti pao sa konja i tom prilikom se teško povredio, tako da nije mogao da ima decu.
Knez Lazar i kneginja Milica udavali su svoje kćeri za uticajne srpske i strane ličnosti, preko kojih bi mogli da steknu podršku za predstojeći odsudni boj sa Turcima, a najviše poroda ostavila je Mara Branković. Njeni potomci su preko Đurđa Brankovića u Srpskoj despotovini u Sremu nastavili život srednjovekovne države još niz godina. Među njenim potomcima nalazimo čak i francuske kraljeve, austrijske Habzburge, poljske kraljeve i vojvode i mnoge druge.

KĆERKA TEODORA
ČETVRTA kćerka kneza Lazara i kneginje Milice zvala se Teodora. Po mnogim saznanjima, 1378. godine udala se za Nikolu Garu, koji se po srpskim izvorima zvao Nikola Gara Mlađi ili Nikola Gorjanski.
Nikola je bio najpre mačvanski, a zatim hrvatsko-dalmatinski ban i mađarski palatin. On je predvodio hiljadu mađarskih konjanika, poslatih u pomoć knezu Lazaru u borbi protiv Nikole Altomanovića i po svoj prilici je posredovao za ovu pomoć kod mađarskog kralja.
O Teodorinom životu ne zna se ništa. Bila je živa 1395. godine. Verovatno je umrla pre 1405. godine, kada se Nikola Gara oženio po drugi put, Anom Celjskom, svastikom mađarskog kralja Sigismunda.

SPREMAJUĆI se za boj na Kosovu u koji će odvesti skoro svu raspoloživu vojsku i vojne starešine, knez Lazar je razmišljao kome da ostavi upravljanje Srbijom dok on bude u ratu. Izbor je pao na čelnika Radiča Postupovića i svoju suprugu kneginju Milicu, koja je imala puno autoriteta u narodu i srpskim vlastima. To je bio najbolji izbor, jer je sin naslednik Stefan Lazarević bio maloletan, a u zemlji je morao da ostane neko od sposobnih vojnih starešina, jer je Srbiji stalno pretila opasnost sa severa, od nevernih Mađara, koji su iskazivali velike pretenzije na srpske zemlje, pogotovo na Mačvu, Šumadiju i Braničevo.
Radič Postupović je je bio priznati vojskovođa, koji se istakao u borbama sa Mađarima još iz doba careva Dušana i Uroša, a zatim i u bici sa Turcima na Pločniku. On je dugo bio komandant tvrđava u Boraču i Kozniku, a pred Kosovski boj je bio i čelnik kneza Lazara.
Njihov zadatak je uglavnom bio da obezbede red i mir u zemlji, da stalno osmatraju severne delove prema Mađarima i da obezbede dotur hrane srpskoj vojsci koja je otišla prema Kosovu. Stoga su razaslata obaveštenja i naređenja organima vlasti u zemlji, komandantima tvrđava i preostalim vojnim komandantima na punktovima isturenim prema Mađarskoj.

Crni barjaci

Radi obavljanja ovih poslova, Radič Postupović je napustio tvrđavu Koznik, gde je do tada bilo glavno komandno mesto Lazareve vojske i preselio se u Kruševac. Tu je zajedno sa kneginjom Milicom preuzeo sve potrebne mere kako bi ispunio postavljene zadatke, posebno radi prikupljanja i slanja dopunskih količina hrane za vojsku, koja je otišla prema Kosovu, ali i praćenjem stanja i obezbeđivanjem granica prema Mađarima.
Sa knezom Lazarom su održavali svakodnevne veze preko odabranih konjanika.
Bio je potreban veliki napor da tovari sa hranom, jedni za drugim, redovno kreću uz Rasinu, pa dalje Jankovom klisurom, Toplicom i Kosovom, kao i da se pojačaju vojni punktovi prema Mađarima, slanjem dobrovoljaca, po pravilu vrlo mladih i starijih ljudi.
Kada su dobili vest od kneza Lazara da će se odsudni boj sa Turcima odigrati na Kosovu, verovatno na Vidovdan 28. juna (15. juna po starom kalendaru), organizovali su veliko bogosluženje u crkvi Lazarici u Kruševcu. Na Kosovu je već bila okupljena sva raspoloživa srpska vojska - vojska koju je iz Kruševca odveo knez Lazar, vojska Vuka Brankovića i kralja Tvrtka, koju je predvodio Vlatko Vujović - ukupno oko 15.000 ljudi. Tu je bio i stari srpski patrijarh Jefrem.
Na vest o tragediji na Kosovu, teška mora je pritisla Srbiju. Srpski narod je izgubio voljenog kneza i sa njim cvet svojih vojskovođa i vojnika. Kuknjava zbog tragičnog ishoda i gubitka očeva, dece, muževa, braće, odjekivala je na sve strane. Brojni crni barjaci vijorili su se po srpskim gradovima i
selima. Bilo je sela u koja se niko nije vratio sa Kosova, što je bio slučaj i sa Velućem u Gruži, koje od tada ima ime Crnuća. U mnogima od njih je izginula većina ljudi sposobnih za rad.
Jad i beda su zavladali Srbijom, a pogotovo na Kosovu i drugim južnim delovima zemlje. Sela na Kosovu do kojih je bila stigla turska vojska, bila su opustošena, narod je ostao bez igde ičega i u strahu se razbežao.
Strepelo se da će Bajazit sa svojom vojskom svakog dana upasti u južnu Srbiju, a Mađari sa severa, pa se nije imalo kud. Srbija je bila opkoljena neprijateljima sa svih strana neprijateljima, a nije se imala čime braniti, jer je ostala bez vojske, nova nije mogla da se skupi, a pomoć nije mogla da se očekuje ni sa jedne strane.

Ostala uz narod

U takvoj situaciji, najteže je bilo kneginji Milici. Pored lične tragedije, bila je odgovorna za srpski narod, za dalju sudbinu Srbije i za svoju decu, koja su maloletna ostala bez oca. Stefan je imao 13. godina, Vuk je bio još mlađi, a Olivera je bila u 14. godini.
Kneginja Milica nije bila sigurna šta je najbolje da uradi i nastojala je da čuje što više mišljenja u svom najužem krugu. Javile su se dileme, da li da napusti zemlju, zajedno sa svojom decom ili da ostane i podeli sudbinu svog naroda.
Odlučila je da po svaku cenu ostane u Srbiji i o daljim potezima konsultovala je preživele vojne starešine, plemiće i vrhovno srpsko sveštenstvo (patrijarha Jefremija i igumane srpskih manastira. Na većanju ovih zvaničnika, utvrđeno je da je za opstanak jedini izlaz da kneginja Milica ostane u zemlji sa svojom porodicom i da ponudi sultanu Bajazitu da stupi kod njega u vazalni odnos, kao što su ranije učinili Vizantija i neki srpski feudalci.
Pošto je ovo prihvaćeno i sa time se saglasila i kneginja, ona je obavestila prisutne da je ovlastila čelnika Radiča Postupovića da komanduje preostalom srpskom vojskom i izdala mu naredbu da je obnovi, da popuni tvrđave i obezbedi zaštitu srpskih granica.
Ona je takođe objavila da će ostaviti na svojim radnim mestima sve državne činovnike i sudije i pozvati sve baštenike i pronijare da i dalje obavljaju svoje delatnosti. Prisutne je pozvala da je u svemu ovome podrže i pomognu da se sačuva jedinstvo i dalje funkcionisanje Lazareve države, što su oni i prihvatili.

MNOGE porodice sa Kosova su krenule prema Jadranskom moru i nemajući čime da hrane svoju decu, prodavali su ih kao roblje na trgu Drijeva na ušću Neretve ili u Dubrovniku.
U srednjem veku, na Jadranskom primorju je bila razvijena trgovina robljem, a naročito u Dubrovniku. Dubrovčani su odatle preprodavali slovensko roblje u Italiju i druge zemlje. Tek na inicijativu despota Stefana, Dubrovčani su 1416. godine zabranili ovu trgovinu.

KNEGINJA Milica je u teškoj situaciji morala da smisli i “rezervni plan”, u slučaju da Bajazit ne prihvati vazalni odnos Srbije i krene s vojskom da je porobi. Zato je uputila pismo dubrovačkoj vladi sa molbom da je sa decom i pokretnom imovinom prihvati i zaštiti, ako bude prinuđena da napusti Srbiju. To su Dubrovčani bez ikakve dvojbe prihvatili.
Sultan Bajazit je dugo bio uzdržan, ostavivši Srbiju jedno vreme na miru, jer je bio zauzet gušenjem pobune u Maloj Aziji i osvajanjem emirata, koji su se bili odmetnuli od njega. To je bio glavni razlog njegovog brzog povratka iz Srbije posle Kosovskog boja.

Upad Mađara

Najpre se oglasio mađarski kralj Žigmund. Prijatelj zeta kneginje Milice Vuka Brankovića, pre Kosovskog boja je postigao sporazum sa Srbijom o miru na granicama i za to je primio nadoknadu u srebru, pa ipak je iskoristio srpsku katastrofu da pripoji svojoj državi severne delove Srbije.
Tako je Žigmund na čelu velike vojske, samo tri meseca od Kosovskog boja, upao u Srbiju i krenuo da nadire kroz Mačvu i Šumadiju, pleneći od naroda stoku i sve što je vredelo. Pred brojnijim Mađarima, morali su da se povlače malobrojni srpski granični odredi, koji su samo na pogodnim terenima pružali jači otpor.
Radič Postupović i preživele srpske vojvode sakupili su svu raspoloživu vojsku i pružili odlučan otpor kod tvrđave Bela stena, na severnim padinama Suvobora i Maljena, Ostrvici i Rudniku. Međutim, Mađari su ih zaobišli, provalili u Gružu i tamo zauzeli tvrđave Borač i Čestin.
Kad su naišli na žešći otpor, razvučeni na širokom frontu, sa neobezbeđenom pozadinom, Mađari su se zadovoljili osvojenim i tu zastali. Pošto Radič Postupović nije uspeo da angažuje značajnije snage, Mađari su zadržali osvojene teritorije.
Kad se turski car Bajazit do kraja 1389. učvrstio na vlasti, Srbiju nije napadao, ali je tražio ustupke za postizanje mira. Njegovi izaslanici su krajem te godine došli u Srbiju i postavili teške uslove. Nemajući drugog izlaza, pritisnuta Mađarima sa severa, kneginja Milica i vlastela su morali da prihvate sve uslove.
Srbija je primila na sebe vazalne obaveze prema Turcima. Priznala je vrhovnu vlast sultana Bajazita, obećala plaćanje danka, davanje pomoćne vojske u slučaju potrebe, uz obavezu da Miličina najmlađa ćerka Olivera pređe u Bajazitov harem. Pored toga, Srbija je pristala da u Golubac i neke druge pogranične gradove i palanke, uđe turska vojska da bi kontrolisala kretanje Mađara. Zauzvrat, Turci su obećali Srbima pomoć da isteraju Mađare.
Srpska vojska je, uz pomoć Turaka, posle teških
borbi uspela da istera Mađare iz svih krajeva i nastao je makar prividan mir u kome je država mogla da se posveti privrednom razvoju, koji je bio znatno poremećen.
Početkom 1390. godine došlo je do prvog susreta sultana Bajazita i Stefana Lazarevića, koji je tada, zajedno sa bratom Vukom, odveo sestru Oliveru u Bajazitov harem. On je Stefana sa srpskim poslanstvom veoma ljubazno primio, pa će se njihovi odnosi razvijati veoma dobro. Stefan je pokazao iskrenost i postojanost, a Bajazit se kasnije javljao čak i u ulozi zaštitnika Srbije.
Prvi rezultat se desio već te godine, kad je Bajazit pomogao Srbima da suzbiju novi upad Mađara, čija je vojska bila prodrla čak do Kruševca i da pojača neke svoje garnizone, koji su bili ključni za zaštitu od Mađara.
Tragajući za telom kneza Lazara, kneginja Milica je preko svojih ljudi doznala da se nalazi balsamovano u crkvi Vaznesenja u Prištini. Nije poznato ko je i kako sa bojnog polja izneo telo i predao ga kaluđerima da ga balsamuju i čuvaju.

Prenos moštiju

Postoji mogućnost da su vojnici turskog vazala Konstantina Dejanovića, koji je bio naklonjen knezu Lazaru, izmolili dozvolu od Bajazita. Druga mogućnost je da su kaluđeri i narod narednog dana po Kosovskoj bici pretražili bojište, našli i izneli kneževo telo, pošto je Bajazit već ujutro 29. juna pokrenuo svoju vojsku sa Kosova, bojeći se nereda u državi zbog smaknuća brata Jakuba.
Pošto je sultan dao dozvolu u zimu 1392. godine, kneginja Milica je sa crkvom i velmožama organizovala prenos moštiju po najvećoj hladnoći u februaru te godine. Povorci koja je krenula iz Prištine, priključili su se Vuk Branković i njegova žena Mara. U susret povorci, na izlazu iz Ibarske klisure, izašla je kneginja Milica sa decom, dvorskim plemićima, vojvodama i crkvenim starešinama, prateći kneževe mošti do Ravanice. Tu se opelom visokih crkvenih dostojanstvenika završila ova tužna svečanost.

VUK Branković se časno borio na Kosovu, a kasnije je neopravdano bio optužen za izdaju. Posle Kosovskog boja zalagao se za nastavak borbe protiv Turaka i da se pridruže Mađarima. U tom cilju je pritiskao i kneginju Milicu, ali mu se ona suprotstavila, saglasno dogovoru sa svojim doglavnicima. To je verovatno uticalo na kralja Žigmunda da brzo ostvari raniju nameru o upadu u severnu Srbiju.
Suočen sa velikom upornošću kneginje Milice, Vuk je više nije pritiskao da se okrene Mađarima, već joj je čak pružao podršku, iako je po nekim izvorima smatrao da bi on trebalo da nasledi preostalu Lazarevu državu.

SRPSKA crkva je preuzela slavljenje kosovskih junaka, kneza Lazara proglasila za svetitelja i negovala kult Kosova. Takođe su junaštvo i podvig Miloša Obilića slavljeni u svim slovenskim zemljama. Prihvaćen je i datum 28. jun (15. jun po starom kalendaru).
Knezu Lazaru su posvećene mnoge crkve: u Pločici, Monoštoru, Han Pijesku, Jezeru, Jaseniku, Drljači, a freske ovog kosovskog junaka nalaze se u Ravanici, Ljubostinji, Gornjaku, Peći, Blagoveštanju...
Za stvaranje kulta kneza Lazara i njegovih kosovskih junaka, pored crkve, zaslužni su kneginja Milica i njen sin, kasnije despot Stefan Lazarević, koji su činili mnoga bogougodna dela u njihovu slavu. Mermerni stub posvećen knezu Lazaru i kosovskim junacima na Gazimestanu, postavio je despot Stefan Lazarević 1402. ili 1404. godine, dok je boravio na Kosovu.
Pogibija kneza Lazara u narodu je shvaćena kao svesna žrtva da bi se očuvala sloboda. Verovatno zato, nijedan naš vladar ni njegovi vojnici nisu dobili toliko pohvalnih i toplih slova kao knez Lazar i njegovi junaci.
NAŠA narodna epska pesma nema ništa lepše iskazano od Kosovskog ciklusa. Tu su idealizovani kosovski junaci i pronađeno opravdanje za njihov poraz, nacionalna katastrofa pretvorena u nacionalnu snagu, koja je održavala srpski narod za sve vreme robovanja pod Turcima.
Kao veoma pobožna žena, a uvidevši da je crkva potrebna u ispunjavanju državnih obaveza, posebno posle preuzimanja vazalnog odnosa prema Turcima, kneginja Milica je ispoljavala posebnu brigu za sve poslove od značaja za Pravoslavnu crkvu. U tome je imala punu podršku sina Stefana Lazarevića.
Najpre je kneginja preko kćerke Olivere izdejstvovala kod Bajazita da turske vlasti ne progone Srpsku crkvu i da joj omoguće normalan rad. Zatim, zahvaljujući privrednoj obnovi, ona je mogla da pomaže Crkvi materijalno, obnavljajući porušene i dotrajale crkve i manastire, ali i gradeći nove.
Tako je, pored ostalog, kneginja Milica, sa sinom Stefanom i patrijarhom Danilom Trećim, 1392. godine izdala povelju manastiru Hilandaru, poklonivši mu jednu crkvu i nekoliko sela. Godine 1395. darivala je ruski manastir svetog Pantelejmona, takođe na Svetoj gori, a isposniku Sisoju Sinajitu je pomogla da podigne manastir Sisojevac, kod Ravanice.
Obnovila je i opustošeni manastir Dečane, ali je njeno najveće zadužbinarsko delo manastir Ljubostinja, čiji je glavni graditelj bio Rade Borojević, u narodnoj tradiciji poznat kao Rade neimar. Po narodnom predanju, manastir je podignut na mestu gde su se prvi put videli knez Lazar i kneginja Milica. Desilo se to na saboru Svetog Stefana, kome je navodno
bila posvećena kapela na mestu sadašnjeg hrama.
Po svom arhitektonskom sklopu, manastir Ljubostinja pripada tipu razvijenog trolista sa jednom kupolom, a po osnovi proširenog trikonhosa nadovezuje se na Ravanicu, Drenču i Novu Pavlicu i prethodi poznijoj Manasiji. Koliko je moglo da se utvrdi, deceniju i po posle završetka Ljubostinje, koja je slikarski ostala nedovršena, angažovan je zograf jeromonah Makarije iz Zrza, koji je, islikavši celu crkvu, prekrio i staro slikarstvo.
Od nekadašnje velike celine živopisa danas je sačuvano veoma malo, pošto je većina kompozicija sasvim propala ili je ostala u neznatnim delovima. Veće obnove manastirske crkve su izvršene 1661/1662. i 1851. godine, da bi na kraju savremeni konzervatori vratili crkvi prvobitni izgled.
SRBIJOM je posle Kosovskog boja u prvo vreme upravljala kneginja Milica, ali je postepeno uvodila sina Stefana u državničke poslove. On je kneževsku vlast preuzeo 1393. godine, kada je napunio 17 godina, ali je mudra i uticajna kneginja Milica, koja se posle predaje vlasti Stefanu zamonašila i dobila ime Jevgenija, nastavila da učestvuje u upravljanju Srbijom.
Za čin predaje vlasti, kneginja Milica je 1393. godine sazvala Srpski sabor visokih svetovnih i crkvenih dostojanstvenika. Tada je kneginja u besedi, prema patrijarhu Danilu, pored ostalog izrekla:
"Dostohvalnom Stefanu dostignuvši u uzrastu muža savršenog, po izvoljenju Božijem sviše, roditeljka uručuje skiptar, a sveosvećeni patrijarh sve to molitvama i polaganjem ruku blagosilja."
Ubrzo kneginja Milica prima monaški postrig i prve monaške dane provodi u manastiru Županjcu kraj Kruševca. Po završetku manastira Ljubostinje, Jevgenija zajedno sa monahinjom Jefimijom prelazi tamo, provodi vreme u molitvi, sećajući se teških i mučeničkih kosovskih dana i stalno misleći na Srbiju i njen napaćeni narod. Kad god je bilo potrebno, koristila je svoj uticaj na dvoru sultana Bajazita, preko ćerke, sultanije Olivere.

JEFIMIJA je ćerka kesara Vojihne, gospodara Drame, koja se u svetovnom životu zvala Jelena.
Udala se za despota Uglješu Mrnjavčevića i posle njegove pogibije u boju na Marici 1371. godine, posle kraćeg boravka kod carice Jelene, došla je na dvor kneginje Milice u Kruševac i sa njom se sprijateljila.
Bila je veoma pismena i pomagala je kneginji u vaspitanju dece. Napisala je "Pohvalu knezu Lazaru", čiji je tekst izvezla pozlaćenom žicom na crvenom atlasu, radi pokrivanja ćivota sa moštima kneza Lazara, koji se sada nalazi u Muzeju Srpske pravoslavne crkve u Beogradu.

KAD je porazio trnovsku Bugarsku, sultan Bajazit je posumnjao da ga i ostali vazali, poput cara Šišmana, varaju sa mađarskim kraljem Žigmundom i drugim neprijateljima. Zato ih je pozvao u zimu 1393. godine u Ser i tu su se sa mladim knezom Stefanom Lazarevićem prvi put sreli vizantijski car Manojlo, kralj Marko Mrnjavčević, Konstantin Dejanović i drugi.
Bajazit je nastupao ljutito i nabusito prema vazalima. Zapretio je da će ih sve pobiti ukoliko budu šurovali sa njegovim neprijateljima i usput tražio plaćanje danka unapred i najavljivao teške odmazde u slučaju neispunjavanja vojnih obaveza. Vazale je to zabrinulo, jer je pretila opasnost ne samo za njihove glave već i za čitavi narod.
Kad je mađarski kralj Žigmund sa velikom vojskom pomogao vojvodi Mirču da vrati vlast u Vlaškoj, odlučio je da pređe Dunav i u Bugarskoj napadne Turke. Bajazit je to saznao i pokrenuo vojsku iz Jedrena, a uz sultana su bili njegovi vazali knez Stefan Lazarević, kralj Marko Mrnjavčević i Konstantin Dejanović.
Velika vojska je prešla Dunav i u šumama kod Rovina u Vlaškoj desio se veliki boj 17. maja 1395. godine. Hrišćanska vojska je odnela pobedu, a na turskoj strani poginuli su kralj Marko i Konstantin Dejanović i mnogi srpski vojnici.

Boj sa Mađarima

Sultan Bajazit i knez Stefan uspeli su sa preostalom vojskom da se prebace u Bugarsku. Srećom po njih, kralj Žigmund nije mogao da ih progoni, jer su mu na dan bitke javili da mu je umrla žena, preko koje je došao na vlast, pa je sa vojskom hitno morao u Budim da bi sačuvao vlast.
Kneginja Milica je za to vreme napustila manastir i prešla u knežev dvor u Kruševcu, odakle je upravljala Srbijom sve dok se Stefan nije vratio. Radosnu vest da je knez preživeo bitku na Rovinama, kneginji je poslala sultanija Olivera, odmah po prelasku vojske u Bugarsku.
Takvo angažovanje kneginje Milice ponovilo se još dva puta, kada je Stefan takođe morao da ide u pomoć Bajazitu - 1396. u boju kod Nikopolja u Bugarskoj, opet protiv mađarskog kralja Žigmunda i 1402. u boju kod Angore u Maloj Aziji, između Turaka i tatarske vojske, koju je predvodio kan Tamerlan. Knez se istakao u oba ova boja.
Odnosi sultana Bajazita i kneza Stefana bili su dobri od prvog viđenja u Jedrenu 1390. godine, kad mu je predao sestru Oliveru, do odlaska u boj kod Angore. Kao nekim čudom, neprijatelj Srbije i ubica kneza Lazara, postao je zaštitnik kneževe dece i njihove zemlje. Branio je Srbiju od Mađara, zaobilazio je kad je njegova vojska odlazila u Bosnu, Mađarsku i Vlašku, sprečio progon srpske pravoslavne crkve i omogućio proširenje granica države kneza Stefana.
Sigurno je ovakvom Bajazitovom stavu doprinela sultanija Olivera. Mnogi turski hroničari navode da je ona bila sultanova miljenica. Hteo je da je sluša
i nazivao je “carskom kćeri”, a njena reč je često u poslednjem trenutku zaustavljala plahovitog Bajazita i sprečavala njegove surove postupke. Hroničari navode da je toliko bio privržen Oliveri da je nikad nije terao da pređe u islam.
Olivera je svakako pomogla da sultan bude tolerantan prema njenim zetovima Vuku Brankoviću i Đurđu Balšiću, a posebno je pomogla bratu Stefanu, koji je kod Bajazita zaslužio blag i postojan tretman prema vazalskoj Srbiji.

Iskreni vazal

I knez Stefan bio je veoma iskren prema Bajazitu, oprezan u svim prilikama kad je mogao da izazove sultanov gnev. Iako su mu teško padali pohodi Turaka prema hrišćanskim državama, on je radi spasa srpstva žrtvovao sebe i živote mnogih svojih vojnika. Stefanov odnos prema Turcima pokazuje da je on još odmalena bio svestan snage neprijatelja, kome sa svojom malenom vojskom nije mogao da se odupre, sve dok se ne ukaže prilika za oslobađanje od vazalskog odnosa. Tako je posle Angorske bitke, koristeći slabosti turskog carstva, odbacio vazalstvo i priklonio se zapadnim hrišćanskim državama.
Do krize je došlo posle neuspešnog turskog pohoda u Bosni, pošto je Stefan optužen da je omeo operaciju u dosluhu sa Bosancima i Mađarima. Za to su bile zaslužne vojvode Novak Belocrkvić i Nikola Zojić, koji su, rušenjem Stefana, hteli da zavladaju Srbijom.
Obavešten od sestre Olivere o ovoj optužbi i o ozbiljnoj sumnji sultana Bajazita, knez Stefan je razumeo da mu preti ozbiljna opasnost i odmah je poslao majku Milicu, tada monahinju Jevgeniju i monahinju Jefimiju da razuvere sultana.
One su u Jedrenu uspele da razuvere Bajazita, a onda je kod sultana došao i knez Stefan. Odbacio je optužbe o ometanju turske vojske u Bosni, ali je iskreno izneo da je u jednom trenutku razmišljao o saradnji sa Mađarima, dok nije shvatio da je za njega i Srbiju bolje da ostanu uz Turke.
Bajazit ga je pažljivo saslušao, u potpunosti ga razumeo i pokazao da mu veruje. Tada je između njih uspostavljeno još veće poverenje i saradnja.

ZA vreme boravka u Jedrenima 1398. godine, kneginja Milica je uspela da izmoli od Bajazita dozvolu za prenos moštiju svete Petke iz Vidina u srpsku zemlju.
Slovo o prenosu moštiju napisao je 1404. ili 1405. godine Gligorije Camblak, ukazujući da je prenos moštiju bio zalog spasenja srpske zemlje, čega je bila svesna i kneginja Milica.
Mošti su ostale među Srbima u Beogradu sve do 9. septembra 1521. godine, kada su Srbi iseljeni u Carigrad. Tada su, po odobrenju Turaka, poneli ono što su mogli, pa i svoje svetinje - mošti svete Petke, carice Teofane i nešto ikona. Oni su se naselili u okolini Carigrada, gde su sagradili i crkvu posvećenu svetoj Bogorodici, koja je izgorela 1955. godine.

DOK je vladala kneginja Milica i kasnije knez Stefan Lazarević, pojedine velmože su nastojale da nametnu drukčija razmišljanja o odnosima sa Turcima i Mađarima, a kasnije su tražile način da preuzmu celokupnu vlast u Srbiji. Kolovođe su bili vojvoda rudnički Nikola Zojić i vojvoda toplički Novak Belocrkvić, a kasnije su im se pridružili Obrad Dragojlalić i drugi.
Oni su išli toliko daleko da su nudili Turcima i Mađarima svoje vazalstvo i davanje još većih dacija nego što je tražio Bajazit. Međutim, on ih je prezreo i odlučio da svoje odnose sa pobeđenom Srbijom uredi sa Lazarevim naslednicima.

Gušenje bune

PoČetkom 1398. oni su ocenili da je pogodno vreme i tada su optužili Stefana kod Bajazita da je kriv za turske neuspehe u Bosni, a onda su organizovali oružanu pobunu, koja je trebalo da počne u rudničkom kraju, pod neposrednim rukovodstvom Nikole Zojića. Međutim, vojvoda Mihailo je o tome obavestio kneza Stefana, koji je odmah počeo pripreme za gušenje bune. Ne znajući da je zavera otkrivena, Novak Belocrkvić je baš tih dana došao na dvor u Kruševac, gde je odmah uhapšen, posle sprovedenog postupka osuđen i pogubljen.
U to vreme je Nikola Zojić već okupljao svoje pristalice sa prostora između Ostrvice i Rudnika, ali su brzom intervencijom kneževe vojske pod komandom Radiča Postupovića, zaverenici iznenađeni i razbijeni. Videvši da je sve propalo, vojvoda Zojić se sa preostalim pobunjenicima i svojom porodicom zatvorio u tvrdi i nepristupačni Ostrvički grad, koji je za tu priliku bio dobro snabdeven hranom, vodom i drugim potrepštinama. Da bi se izbeglo dalje prolivanje bratske krvi, na scenu je stupila kneginja Milica, tada Jevgenija, koja je sa Vidosavom, suprugom Nikole Zojića, bila u srodstvu. Ona je iz manastira došla u Ostrvicu i postigla sporazum da se Nikola sa pobunjenicima preda, odrekne svetovne vlasti i zakaluđeri, a žena Vidosava sa četiri kćeri nastavi da živi na jednom delu njegovog poseda. Pod uticajem kneginje Milice, nisu strogo kažnjeni ni ostali pobunjenici, već su uglavnom smenjivani sa položaja i posedi su im oduzimani. Život potomaka Lazarevih i Miličinih kćerki Mare Branković i Jelene Balšić, čine istoriju srpskih, pa i jugoslovenskih i evropskih zemalja u srednjem veku.
Tako je Jelena Balšić imala unuku istog imena (kćer zetskog gospodara Balše Trećeg), udatu za čuvenog hercega od Svetog Save - Stevana Vukčića Kosaču. on je bio primer srednjovekovnog velikaša - moćan i osion, prgav, prevrtljiv, večno žedan moći i žena. Potpisivao se: “Milostju Božjom mi gospodin Stjepan, herceg od Svetog
Save, gospodar humski, primorski, veliki vojvoda rusaga bosanskoga, knez drinski...”
Kćerka Stevana i Jelene - Katarina, udova bosanskog bana Stjepana Tomaša, umrla je u Rimu 1478. godine, gde je bila izbegla, nikad ne zaboravivši svoju decu Sigismunda i Katarinu.
Turci su ih kao male zarobili prilikom pada Bosne i odveli ih u Tursku, gde su ih poturčili. Od dva sina Stevana Vukčića Kosače i Jelene Balšić - Vladislava i Vlatka, ostalo je potomstvo, koje je živelo u Veneciji sa titulom vojvoda od Svetog Save i može se pratiti po muškoj liniji sve do početka 17. veka.
mnogo je brojnije i raširenije potomstvo Jelenine sestre Mare, udate za Vuka Brankovića.
Njihov sin Đurađ je sa svojom ženom Jerinom imao petoro dece i deset poznatih unuka.

Veze po Evropi

Tako se Marija, unuka despota Đurđa i kći despota Stefana slepog, udala u čuvenu italijansku porodicu Paleolog Manferato, koja je vodila direktno poreklo od vizantijskih careva Paleologa. Njen muž se zvao Bonifacije Treći, markiz od Monferata. Brak je sklopljen jula 1485. posredstvom i direktnim angažovanjem nemačkog cara Fridriha Trećeg, koji je prisustvovao venčanju.
Sinovi iz braka Marije i Bonifacija Trećeg, Giljermo Deveti i Đinđorđo Sebastijan bili su poslednji legitimni muški članovi porodice Paleolog Monferati. Đinđorđo je, doduše, ostavio vanbračno muško potomstvo, koje postoji i danas, ali nasleđe Monferata je u dramatičnoj borbi za zaostavštinu prešlo na Marijinu unuku Margaretu i njenog muža Frederika Drugog Gonzaga, a preko njih na još znamenitiju porodicu vojvoda od Mantove. Oni su bili poznati kao mecene slikara, pisaca i naučnika, a na njihovom dvoru su boravila slavna imena renesanse.
Porodica Mantova je bila u bliskom srodstvu sa najpoznatijim kućama u Evropi, kao što su Loren, Hever, Habzburg i druge. Po toj liniji je i car Franc I (umro 1765), oženjen austrijskom caricom Marijom Terezijom Habzburg, potomak u 11. kolenu Vuka Brankovića i Mare Lazarević. Po istoj liniji, austrijski prestolonaslednik Franc Ferdinand (na slici), ubijen 1914. u sarajevskom atentatu, bio je potomak, u 17. kolenu, kneza Lazara i kneginje Milice Hrebeljanović.

SRBI iseljeni u okolinu Carigrada u prvoj polovini 16. veka, imali su zadatak da čuvaju i održavaju gradski vodovod, a u jugozapadnoj mahali su raščišćavali ruševine i obnavljali porušene objekte.
Dugo su čuvali uspomenu na svoj Beograd, dajući njegova imena - selo Beograd, Beogradska šuma, Beogradska kapija i drugo.

POSEBNO su mnogobrojne veze koje su uspostavljene brakovima pet kćeri poslednjeg despota iz kuće Jovana Brankovića (umro 1502) i njegove žene Jelene, iz kuće Jakšića. Jovan je nosio titulu despota Srpske despotovine u Sremu, zajedno sa bratom Đurđem, koji se zamonašio kao monah Maksim i postao beogradski mitropolit. Borio se hrabro protiv Turaka, prodirao sa vojskom preko Save i Dunava u Srbiju i Bosnu. Jovanove kćerke su se poudavale po centralnoj i istočnoj Evropi - od Poljske i Ukrajine, preko Moldavije, do Vlaške i Ugarske.
Despoti Brankovići mogu da se računaju i kao preci poznatih ugarsko-hrvatskih velikaša porodica Zrinjski i Frankopan. Naime, jedna od kćerki despota Jovana koja se zvala Marija, udala se za grofa Ferdinanda Frankopana. Njihova kćerka Katarina udala se za čuvenog hrvatskog bana i ugarskog junaka Nikolu Zrinjskog, koji je junački poginuo u odbrani Sigeta od Turaka 1651. godine.
Iz ovog braka potiče i poslednji Zrinjski, ban Petar Četvrti, kojem je 1621. odrubljena glava zbog pobune protiv Habzburga. Tu je i niz drugih znamenitih ugarskih porodica, čiji potomci žive i danas - Rakoci, Turco, Forgač, Erdedi, Tekeli, Bogijanji, Serenji, Jakupič i drugi.
Druga kći despota Jovana - Jelena, bila je udata za Petra Četvrtog Rarenša, gospodara Moldavije (1527-1547. godine). Iz ovog braka poteklo je niz moldavsko-vlaških gospodara (porodice Lepušnjeanu, Čoban, Basaraba, Mohili), kao i poljski velikaši i kneževi (Potocki, Jablonovski, Sapieha).
Treća kći despota Jovana zvala se Hana i dva puta se udavala u Poljsku. Prvi muž je bio Fedor, volinski maršal iz čuvene porodice Sangusko, sa kojim je imala sina Romana Sanguska, vojvodu vroclavskog i litvanskog ratnog atamana. On je u petom kolenu bio predak Stanislava Prvog Lešćanskog, kralja Poljske, čija se kći Marija Lešćanski udala za Luja Četvrtog Burbona, kralja Francuske. Po toj liniji i poslednji francuski kraljevi iz kuće Burbona, bili su potomci Brankovića, odnosno Nemanjića. Kralj Luj 16. čija se glava zakotrljala pariskim pločnikom u vreme francuske buržoaske revolucije, 1793. godine, potomak je u 15. generaciji kneza Lazara i Milice Hrebeljanović.
Četvrta kći despota Jovana, Marija Magdalena, takođe je bila udata za poljsko-litvanske velikaše. Njen prvi muž je bio Aleksandar Čartorijski, volinski
vojvoda i potomak litvansko-poljskih i ukrajinskih vladara iz kuće Jagelovića. Njeni potomci su i kneževi Višnjovjecki, Čartorijski, Sapneha, Simkovič i drugi.
Najzad, peta kći despota Jovana, Despina Milica, bila je udata za vlaškog vojvodu Nagoja Petog Basarabu sa kojim je imala petoro dece i potomstvo u Vlaškoj i Transilvaniji.
Pošto se kneginja Milica oprostila sa svojom životnom sapatnicom monahinjom Jefimijom i primila veliki anđeoski obraz - veliku shimu (najviši stepen monaškog zaveta) i novo monaško ime Jefronisija, poslednje dane života provela je smireno u molitvama u manastiru Ljubostinja.
U to vreme je doživela i svoju veliku radost - ženidbu despota Stefana. Na svadbi u Beogradu, na Stefanovom sjajno uređenom i okićenom dvoru, početkom 1405. godine, okupila su se gotovo sva njena deca.
Preminula je smireno i iznenada 11. novembra 1405. godine i sahranjena je u manastiru Ljubostinja, u svojoj zadužbini i obitovalištu svog monaškog tihovanja.
Njenu smrt je ožalila cela Srbija, hilandarski monasi i mnogobrojni prijatelji u inostranstvu.
Kult prepodobne Jefrosinije rano je razvijen, a posebno negovan u njenoj zadužbini, manastiru Ljubostinji. Njena služba je novijeg datuma i sastavljena je tek 1942. godine. U troparu službe ispevan je i deo njenog života: “Carsku porfiri odložila si i u monašku rizu sebe si obukla, Jevgenijo preslavna: mač slavnog Lazara sinu svome Stefanu Visokom uručila si, a krst Hristov, kao duhovni mač pobede, uzela si, za spas duše svoje i roda srpskog bogonosnog...”
Mošti prepodobne matere naše Jevgenije, ugodnice Božje, koja “ničim nije izostala u dobroti iza svoga supruga”, sada oduhovljena i očudotvorena, u velikoj crkvi ljubostinjskoj, toče miro, kako kazuje crkveni melod u “Službi prepodobnoj Jevgeniji” - Jefrosiniji. Za zasluge za narod, državu i crkvu, Srpska pravoslavna crkva je proglasila za sveticu i slavi se 1. avgusta (19. avgusta).
Likovi kneginje Milice, pored onih u manastirima Ravanici i Ljubostinji, nalaze se i u crkvi u Dobrunu, crkvi u Orahovici, gde je prikazana kao vladarka u lozi Nemanjića i u oltaru beogradske Saborne crkve, gde je predstavljena kao svetica.Ostala je u pamćenju srpskog naroda kao veliki borac za srpstvo, dobrotvorka i jedna od najznačajnijih srpskih vladarki.
Kraj