Puškin

XLI
У магли свићу зоре хладне,
У пољу замро рада звук;
Крај вучице се своје гладне
Искрада на пут мрки вук;
Нањушио га коњ, па фркће
И страха пун, у живљи трк ће
Путник да нагна ждрепца враног.
Пастир уз румен јутра раног
Из тора краве сад не гони
И не скупља их звуком рога
У подне око својег лога;
Глас девојке у изби звони
И вретено - друг зимских ноћи,
Пред њоме зврји у самоћи.
XLII
И ево пуца мраз већ дуже
И ледом сребри поља многа
(Читалац чека на слик руже;
Па хајде, што пре срочимо га!)
Ко модни паркет сјајна, циста,
У руху леда река блиста,
А читав народ деце свеже
Лед клизаљкама звуцно реже.
Црвених ногу троми гусак
Наумивши да водом плови
Опрезно ступа на лед нови -
И пада. Као звездан пљусак
Слеће на поље и на брег
Весео, блистав први снег.
XLIII
Шта бисмо могли у то време?
У шетњу? Сада пусте паше
И суморне пољане неме
Досадном муче очи наше.
Јахати шумом ил' равницом?
- Запараће коњ потковицом
Неверан, клизав лед под собом
И сигурно ће пасти с тобом.
Под кровом самуј. Време тече;
Ено ти Scott-а; читај, спавај,
Ил' нећеш? - расход проверавај !
Пиј, срди се, па прође вече,
А сутра ће те исто срести
И славно зиму ћеш провести.
XLIV
Ко Чајлд Харолд - и Евгеније
Ленствује већ од раног јутра;
У кади с ледом он се мије
И селог дана је унутра;
Рачуницом'занесен лаком
И наоружан тупим таком
Он сам са собом и без пара
С две кугле игра билијара.
Сеоско вече све је ближе;
Заборављен билијар дрема,
А крај камина сто се спрема;
Оњегин чека, Ленски стиже;
Са тројком враних коња јури,
На вечеру се к њему жури.
XLV
Удове Клико ил' Моета
Божанско вино већ је, ено,
У хладној боци за поета
На сто у часу изнесено.
Блиставо ко са Ипокрене,
Мене је оно игром пене
(Што наликује много чему)
Очарало, и ја сам њему,
Давао, брацо, задњу пару.
Да л' памтите још време старо?
Чаробни млаз је његов стваро
У заносу и бујном жару
Толико шала, ведрих снова,
Глупости, свађа и стихова!

XLVI
Ал' издаје ме сок тај шумни
И стомак мој од њега страда
И ево, бордо трезноумни
Више од вина волим сада.
Ја ају нисам вичан
Јер љубавници он је сличан
Безбрижној, лакој, сјајној, чилој,
Својеглавој и пусто милој.
Ал' ти си, бордо, сличан другу,
Који је свуд и увек рад
Да помогне кад дође јад,
У беди да разагна тугу
И доконост да с нама дели.
Нек живи бордо, друг наш врели!
XLVII
Утрнуо је ватре пламен;
Пепео хвата злато жара;
Вије се бледе паре прамен,
С камина једва веје јара;
Из лула дим у димњак плови.
На столу блиста пехар нови,
Пенуша се од старог вина.
Лагано пада ноћна тмина...
(Ја волим кад се дигне хука
Другарских лажи поред чаше
У време којем назив даше
"Доба између пса и вука", -
А зашто, ко ће да погоди!)
Разговор овај сад се води:
XLVIII
" А сусетке шта раде наше?
Татјана? Олга? Кажи право?" -
" Де, нали ми још пола чаше...
Доста је, драги... Све су здраво;
За тебе су ми поздрав дале.
Ах, мили, што се пролепшале
У Олге груди, а рамена!
А каква је тек душа њена!...
Свратимо к њима! Да л' се слажеш?
Задужићеш их. Сам просуди;
Двапут си био код тих људи,
Па сада ни нос да покажеш!
Ух... баш сам сметен; види само!
Од недеље си позван тамо! " –
XLIX
"Ја?" - "Да, Татјана среде ове
Имендан слави. Њена мати
Поручује ти да те зове
И озбиљно тај позив схвати!" -
" Али биће тамо света, буке,
И свакога од сваке руке..." -
"Ма никог, веруј, то бар знамо!
И ко би био? своји само!
Учини другу, кад те зову!
Хоћеш ли?" - "Примам." - Баш си мио!'
При том је Ленски искапио
Сусеткин поклон, чашу нову,
И сетио се опет Оље;
Љубав је таква, добре воље.

L
Срећан је био он због тога
Што близу беше жељен час
И нове тајне брачног лога
И љубавнога венца клас
На њега сада чекали су.
Ни сневале се њему нису
Недаће брачне с брачном тугом,
И зевања у низу дугом.
Док противнике брака, жена,
Одбија живот супружника
Ко мрски ланац истих слика,
Ил' роман стила Лафонтена, -
Дотле је Ленски - што бих крио?
За такав живот створен био.
LI
Он беше вољен... бар је тако
Он мислио и срећан био.
По сто је пута срећан свако
Ко веру није изгубио,
У коме жеље разум гуше,
Ко ужива у срећи душе
Ко пијан путник у кревету,
Или ко лептир на свом цвету.
Ал' јадан онај ко у глави
Све предвиди и прозре лако,
Ко мрзи реч и дело свако
Ко смисао им види прави,
Чији је дух и срце јадно
Заледило искуство хладно.
ПЕТА ГЛАВА
Не знај за страшне снове те
О, Светлано моја!
Жуковски
I
Те године је изнад села
Трајала дуго јесен стара,
Земља је жудно снега хтела,
А пао је тек јануара
Ноћу, и рано новог дана
У прозору је свом Татјана
Спазила плот и гране свеле
И кровове од снега беле,
У зимском сребру стабла снена,
На стаклу шаре свакојаке,
На дворишту, пред кућом, свраке
И сагом зиме застрвена
Малена брда поред села.
Бели се, блиста, земља цела.
II
Зима... и сељак већ свеччано
Обнавља вожњом санке старе;
На новом снегу коњче врано
Заплиће ногом пуно паре.
Ријући бразде рахлог снега
Одважно лети тројка с брега;
У гуњу и с црвеним пасом
Са бока возар тера касом.
Уамивши ко коња себе,
Покућар деран, ено, вуче
У саонама своје куче;
Несташку давно прстић зебе:
И боли га и смешно му је,
А мати га кроз прозор псује...
III
Ал' можда призор слике моје
Да вас привуче не би мого.
Природа права, проста, то је,
Ту отмености нема много.
Надахнут страсним лирским богом
Други је песник сјајним слогом
Описо прве снежне дане
И сву лепоту зиме ране.
И вас он плени, ми то знамо,
Кад слика стихом строфе сјајне
У саонама шетње тајне,
Ал' овде ми не натпевамо
Ни његове, ни твоје риме,
Певачу млади, финске зиме!

IV
И не знајући још због цега,
Свом руском душом је Татјана
Волела цичу руског снега
С хладном лепотом зимских дана,
Волела сунце све у ињу
И касних зора светлост сињу,
Јутарњи рујни снег и санке,
И ноћне магле крстовданке.
Тих вечери до позних сата
Кућа је пуна славља била,
А женска слушчад долазила
Да господама својим гата,
Проричући им, ко и лане,
Рат и женике капетане.
V
И веровала је и Тања
У гатања и збиљу снова,
У месечева предсказања
И у предања старог кова.
Прогањали су знаци Тању
И свака ствар је тајно за њу
По наговештај неки крила
И предосећај мучан била.
Њен мачор, што на пећи сања,
Шапом је своју њушку мио:
А то је знак за Тању био
Да иду гости. Кад би Тања
Спазила кадгод месец нови
Где с леве стране небом плови,
VI
Побледела би, уздрхтала.
Када би звезда с горњег света
Низ тамно небо некуд пала
И расула се током лета,
Пожурила би Тања тада
Да каже док још звезда пада
Њеноме срцу шта је мило.
Ал’ када би се негде збило
Да сретне попа ил' монаха,
Ил’ да у пољу издалека
Њен пут претрчи хитри зека, -
Све сметена од силног страха
У црне би се слутње дала
И несрећу предосећала.
VII
Па? Много чудних, тајних чари
У страшноме је нашла она.
Природа чини такве ствари
Противуречном увек склона.
Већ месојеђе! Каква радост!
Лакомислена гата младост,
Та којој ничег жао није;
Пред њоме видик животни је
Још недогледан, чист и златан.
Кроз наочаре старост гата
Стојећи испред гробних врата;
Губитак њен је неповратан;
Свеједно: све их нада стара
Брбљањем својим дечјим вара.
VIII
Татјана сад са тајним жаром
У воду топљен восак ставља,
А он јој својом чудном шаром
Некакве чудне ствари јавља.
Из чанка где њен восак плови
Помаљају се прстенови;
И к њој се прстен отиснуо,
А напев се старински чуо:
"Сељаци ту су пребогати,
Лопатом згрћу сребро драго,
А коме песма, оном благо! "
Но тужни припев песму прати
И слути смрт и зло да ходи;
Девојци више мачка годи.

IX
Ведро је небо. Мразно вече.
Хор звезда као сјајна свита
Нечујно, сложно небом тече.
У двориште Татјана хита
Да огрнута шалом гата;
Огледалом да месец хвата,
Али у мрачном стаклу тамо
Жалосна луна дрхти само...
Чуј... шкрипи снег... то иде неко;
На прстима му хита Тања;
Њен гласић звони и одзвања,
Ко свирала трепери меко:
" Кажите име " Гледа он
И одговора: Агатон.
X
Да врача још се хтело Тањи:
По саветима даде своје
Наредила је да у бањи
Припреме крадом сто за двоје.
Ал' страх ју је наједном било
А ја се сетих шта се збило
Са Светланом, те ове ноћи
На врачање с њом нећу поћи.
Татјана свилен појас снима
И свлачи се, у кревет мније;
Над њоме Љељо лебди, бдије,
А ту, под њеним јастуцима,
Огледало у перју снива.
Тишина... Тања отпочива.
XI
Снио се чудан сан Татјани.
Сања да ноћу сама ходи
По некој леденој пољани...
Унаоколо магла броди;
У сметовима пред њом хучи,
Сав се ковитла и клобучи
Пенушав поток црн и сед;
Не окива га зиме лед.
А мост је дрхтав, несигуран;
Две леске ледом улепљене
Прече се изнад воде, пене.
Пред вртлогом што хучи буран
И не знајући шта да чини,
Татјана заста у дивљини.
XII
И ко на растанак пун туге
На поток се Татјана тужи,
А нема ко са стране друге
Над вртлог руку да јој пружи.
Ал' тад се један смет наједном
Покрете и у смету ледном
Накострешени медвед ниче.
Татјана ах!- он мумла, риче
И канџе пуне снежног праха
Татјани пружа. Срца хладна
Ослонила се Тања јадна
И корацима пуним страха
Бујицу прешла те путањом
Продужила - и? медвед за њом.
XIII
Да обазре се не сме више,
Не може сада њена нога
Да побегне и траг да збрише
Испред лакеја чупавога.
Он пристиже и дахће гладно...
Пред њом је шума... Борје хладно
У мргодној лепоти снује;
Прамењем снега грање му је
Оптерећено, а у круни
Јасика, бреза, пала листа
Сјај светиљака ноћи блиста.
Ниоткуд пута; стрмен, жбуни,
Све у дубоком снегу спава,
Све крије магла и мећава.

XIV
У шуму Тања; медвед за њом.
Пуна је снега шума суха;
И час јој грана над путањом
Запне за врт, а час из уха
Ишчупа златну алку њену,
А час у снегу заглављену
Папучу губи с ноге нежне
Ил' нема кад са земље снежне
Да дигне пали шал из руку;
Медведа иза себе види
И дрхтавом се руком стиди
Да дигне скуте што се вуку;
Трчи, а он по њеном трагу:
И већ Татјана губи снагу.
XV
У снег је пала; медвед стаје,
Диже Татјану и с њом бежи.
Не осећа га, покорна је,
Без покрета, без даха лежи.
Путањом шумском он одмиче;
Наједном изба пред њим ниче;
Около пустош; са свих страна
Дивљим је снегом завејана,
Само је окно јарко сјало,
А у њој вика, хук се ори;
" Мој кум ту живи - медвед збори
Огреј се сад код њега мало! "
И он је носи до доксата
И спушта на праг испред врата.
XVI
Освестила се Тања наша
Без медведа на трему сама;
У изби лелек и звек чаша
Као на већим сахранама.
У свему томе смисла нема;
Кроз рупу Тања вири с трема
И види - седе крај огњишта
За столом сама чудовишта.
На једном рог и псеће чваље,
Костур је с њим на једној нози
И чума с брадом ко на кози;
На другом петлов кљун и траље,
Ни ждрал ни мачак крај њих преде,
А репат кепец с њиме једе.
XVII
Још горе је у другом јату:
Рак паукове јаши сапи,
На гушчијем се врти врату
Лобања у црвеној капи,
Млин приседа у плесу чилом,
Размахује и пуцка крилом.
Певање, лавеж, смех и ропот,
Разговор људски, коњски топот!
Ал' шта је било кад Татјана
Ту виде оног, што је мио
И страшан њој толико био -
Јунака мог и мог романа?
Оњегин с њима за сто седа
И крадом он у врата гледа.

XVIII
Он махне, и сви тапшу тада;
Пије - сви пију и сви хукну;
Насмеје се - све кикот свлада;
Намргоди се - сви умукну.
Домаћин ту је, јасно то је;
Све мање страшно постало је
И сад са жудном пажњом Тања
Отвара врата чудног здања.
Ал' ветар жишке светиљака
Поче да гаси наоколо;
Потамнело је врзин-коло,
Оњегин оком сја из мрака;
Од стола свог се бесно диже
И вратима је он све ближе.
XIX
Страшно је Тањи. Да умакне
Труди се, ал’ се једва миче;
Не може с места да коракне
И залуд мучи се да виче.
Тад Евгеније врата лупи
И привиђења страшној групи
Показала се Тања јасно:
Сиктави кикот груну гласно.
Све очи, сурле, криви зуби,
Репици с ћубом, брци, капци,
Палацала у крви, папци,
Рогови тупи, прсти груби,
Сви управљени на њу стоје,
И све то виче: моје! моје!
XX
Оњегин – моје! - реце, грозно,
Врзино коло прште сместа;
С њим сама Тања оста позно
У мразној тами оног места.
Он благо вуче Тању јадну,
На клупу он је спушта хладну
И ту у куту пуном таме
Обара главу њој на раме.
Наједном Олга ту долута.
С њом Ленски уђе, светлост блесну;
Оњегин руку диже бесну
И дивље очима колута;
Незване госте грди оне,
А Тања једва жива клоне.
XXI
Препирка јача... за нож сеже
Оњегин и већ Ленски пада;
Један се страшан крик разлеже;
Збиле се сенке; дрхти зграда...
И Тања наша тога часа
Пробудила се од ужаса...
У соби видно; она гледа;
У прозору кроз шаре леда
Већ игра зрак румене зоре.
Шкрипнуше врата и ко ласта
Улеће Олга враголаста,
Руменија од Ауроре,
И већ Татјани, ево, тражи:
"Ко ти се у сну јављо, кажи!"
XXII
Ал' она пуна неке бриге
Не види сестру; преокреће
За листом лист дебеле књиге
И да прозбори ни реч неће.
Признајмо, нема књига ова
Ни песничких шарених снова,
Ни мудрих истина ни слика;
Ипак, ни Вергил од класика,
Ни Scott ни Бајрон ни Сенека
Ни журнал моде најновије
Занимо тако никог није.
То беше Мартин ил' Задека,
Снотумач први, гатар славни,
Халдејски врач и мудрац главни.

XXIII
Имо је то дубоко дело
Један продавац путујући,
И дошавши у њино село
У њиховој га продо кући
Са примерком Малвине старе
Татјани за три и по паре,
Узевши за то басне приде
По вашарима што се виде,
Граматику, две Петријаде
И трећи део Мармонтела.
Задека поста крај свих дела
Љубимац Тањин. Затим стаде
Утеха да јој бива права
И нераздвојно с њом да спава.
XXIV
Због свога сна је брижна Тања.
Не схвата значај његов она
И сад би хтела страшних сања
Смисао дубок да докона.
У садржају Тања редом
Азбучним тражи редоследом:
Бор, бура, врана, јеж и јела,
Мецава, медвед, мрак, посела
И друге речи... Неће моци
Да смири њене стрепње књига,
Ал' пуно зла и много брига
Њој слути сан од прошле ноћи.
Зато је тиме што је снила
Узнемирена дуго била.
XXV
Ал' сад ће јутро да се роди
И рујном руком зора разна
Са сунцем на свет, ево, води
Радосни празник имендана.
Код Лариних од самог јутра
Све ври и споља и унутра.
Каруце, санке, дрошке просте
Суседе возе, возе госте.
У трему гужва; пуна соба;
Дочекују се нова лица,
Цмакање, кикот госпођица,
На прагу жамор и тескоба:
Стругање пета, лавеж, тиска,
Цик дојиља и дечја вриска.
XXVI
Пустјаков крупни, гладан вазда,
Стиже са женом пуног лика;
За њиме Гвоздин, узор газда,
Господар убогих мужика;
Скотинини са косом седом
И с децом сваког раста редом
Од тридесете па на ниже.
Петушков, срески кицош, стиже,
И с њим братанац мој Бујанов,
Сав маљав и у свом качкету
(Какав је познат целом свету),
Саветник бивши ту је Фљанов,
Тај тешки сплеткаш, подмитљивко,
Алавко, лопов и шаљивко.
XXVII
Са породицом Харликова
"Мусје Трике" пун духа, дара
Скоро је стиго из Тамбова
С власуљом преко наочара.
Ко прави Француз, он у џепу
Куплет за Тању носи лепу
На напев који знају сви:
Réveillez vous, belle endormie.
На страни неког алманаха
Куплет је нашо тај крај слике
Досетљиви поета Трике;
На свет га изнео из праха
И смело место belle Nina
Уписо: belle Tatiana.
XXVIII
Из оближњег је стиго града
Идол одмаклих госпођица,
Матера среских прва нада,
Командир четни, рујна лица.
Он уђе... Новост! (каква само!)
Капелу војну шаље амо
Наш пуковник, а сам је прати!
О каква радост: бал ће дати!
Поскакују унапред цуре,
Ал’ ручак носе и по старом
За сто се креће пар за паром;
Да с Тањом седну госпе журе;
Мушкарци спрам њих стоје с реда.
Крсти се, мрмља скуп и седа.
XXIX
Умукнули су разговори;
Сва уста жваћу. Праште флаше,
Једика, суђа звек се ори
И звоне изнад стола чаше.
Ал’ гости брзо опет стају
Да редом дижу општу грају;
Не слуша нико; ту се вице,
Препире, смеје, пишти, кличе...
Врата се шире! Ленски уђе.
С њим Оњегин. " Ах, свети оче! " -
Домацица ће. Гости скоче
И збијају се. Своје суђе
Померају и, ево, слећу
Два друга и за сто их мећу.
XXX
Посадише се спрам Татјане;
Ко срна кад је хајка гони,
Бледа но месец када сване,
Ка земљи она очи клони.
Пламсају у њој страсти бурно
И овде јој је тешко, тмурно,
Не чује шта јој кажу они,
Спремна је сузе већ да рони
И била је у томе трену
Готова да се обезнани.
Ал' разум, воља у Татјани
Победише ту слабост њену.
Две речи им кроз зубе шаље
И остаје за столом даље.
XXXI
Наступе женске Евгеније
Да трпи није мого више;
Несвести, сузе много чије
Подносио је и сувише;
На пир кад стиже, више-мање,
Већ беше љут. Ал' тужне Тање
Кад узбуђење оно виде,
С досадом са ње поглед скиде,
Наду се и још ту, у кући,
Реши да Ленском за све плати
И равном мером да му врати;
Затим, унапред ликујући,
Он поче госте овог пира
У мислима да карикира.

XXXII
Но није само он ту мого
Да види Тањин немир страсни,
Ал' очи, мисли, тад је много
Мамио неки пирог масни
(Несрећом, сољен преко мере).
Али да маст печења спере
Уз бланманже и уз телеће
Цимљаника се на сто меће
И чета витких чаша, које
Имају складност стаса твога,
Богињо чистог стиха мога,
Зизи, кристалу душе моје,
Пехаре где сам љубав пио
И често, често пијан био.
XXXIII
Раста се боца с чепом влажним;
Уз прасак вино кипи славно
И диже се са лицем важним
Трике куплетом мучен.давно.
Тишина... скуп без речи седи.
Татјана премире и бледи...
Трике се на њу с листом смеши
И пева куплет свој и греши.
Са свију страна пљесак пада,
Клицања стижу. Сада Тања
Пред њиме мора да се клања
И песник скроман, велик мада,
Њој наздравља пред целим светом
И даје свитак са куплетом.
XXXIV
За поздравом се поздрав ниже;
Захваљује се Тања свима;
Кад Евгеније пред њу стиже,
Бледоћа што је обузима
И немир што је тако мори
Самилост и у њему створи.
Поклонио се Тањи мало,
Ал' нежношћу је чудном сјало
Његово око а и лице;
Да л' што је стварно ганут био,
Или се само нашалио,
Да л' намерно ил' нехотице,
Тек, поглед му је нежно сјао
И Тањи срце васкрсао.
XXXV
Столице грме одгурнуте
И гомила у салу креће;
Из кошнице на светне путе
Тако и пчела рој излеце.
За суседом се сусед мува
И задовољан ручком дува;
Девојке нешто шапћу саме,
Уз камин селе њине маме,
И столови су спремни давно.
Играче страсне, старе, нове,
Старачки ламбер, бостон зове,
И вист - још увек име славно,
Све рођаци што исто раде,
Све пород чаме и досаде.
XXXVI
Већ осми круг су саставили
Јунаци виста и по осам
Променили су места били.
Чај носе! Увек волео сам
Да познам час по ручку, чају.
У селу време увек знају
Јер тамо је наш стомак вредан
Часовник добар и уредан.
У загради да додам строго:
У мом роману речи има
О гозбама, о чеповима
И разном јелу одвећ много,
Као код тебе, о, Хомере,
Идоле обе људске ере!
XXXVII. XXXVIII. XXXIX
Ал' носе чај и само што су
Девојке да га пију стале,
Флаута, фагот звуке просу
За вратима широке сале.
И обрадован овим шумом
Петушков оставља чај с румом
И као срески Парис врли
По нашу Олгу, ено, хрли;
По Тању Ленски. Јунак пира,
Мој тамбовски поета зове
Старију од две Харликове;
Пустјакову Бујанов бира;
У салу све се ово збија
И бал у пуном сјају сија.
XL
Још у почетку мог романа
(Ви погледајте први део)
Да сликам бојама Албана
Бал петроградски ја сам хтео.
Ал' тад се снагом празне маште
У успомене занех таште
И сетих ногу знаних дама...
Ножице, доста ја за вама
Лутах по свету ногом смелом;
Издаје младост дане моје,
Мудрије ствари сад пристоје:
Да поправим стихом, делом,
И да из главе коју пишем
Одступања и грешке бришем.
XLI
Једнолик, буран и безуман
Ко живот млад што ври са жаром,
Валцера вихор кружи шуман
И промиче већ пар за паром.
Ал' освете тренутак стиже;
Са осмехом се тајним диже
Оњегин Олги. Пун хитрине
Облеће са њом госте њине;
На столицу је затим спушта,
О овом, оном, реч поведе
И понова је тад одведе;
У нов се валцер с њом упушта.
Згранутост општа. Ленски чује,
Сопственом виду не верује.
XIII
Мазурка груну. Некад, давно,
Кад мазурка загрми ташто,
Цела се сала тресла славно,
Под петама је патом прашто,
Звектала окна испод рама.
А сад се и ми попут дама
Низ углачани под клизамо;
По паланкама још је само
Мазурка и сад задржала
Негдашње дражи, исто лице:
Поскоке, брке, потпетице
Да измени ту није знала
Мода, наш тиран или мана,
Та општа болест наших дана.
XLIII. XLIV
Пред мог јунака у том трену
Петушков и Бујанов воде
Тању и млађу сестру њену.
И Оњегин са Олгом оде.
Нехатно, лако, он је води
Таштини њеној да угоди
Ласка јој неким мадригалом,
Руку јој стеже летећ салом
И већ на таштом лицу Оље
Гордости румен јаче грану;
Мој Ленски виде све и плану;
Пун љубоморе и зле воље,
Крај мазурке он чека ове
И у котиљон Олгу зове.
XLV
Ал' она неће... Зар не може?
Ту игру већ је обећала
Оњегину... О, боже, боже,
Шта чује? Зар је могла, знала?
Из пелена већ у кокете!
Лакомислено једно дете!
Већ зна лукавство душа њена,
Невери већ је научена!
Да удар прими снаге нема;
Проклињући ђаволук женски,
Својега коња тражи Ленски
И језди кући. Пиштољ спрема,
Олово, кугле сад га теше
И судбину ће да му реше.
ШЕСТА ГЛАВА
La, sotto i giomi nubilosi e brevi,
Nasce una gente a sui l'morir non dole.
Petr.
I
Када се Ленски повукао,
Оњегин мучен чамом новом
Крај Олге се у мисли дао,
Осветом сасвим смирен овом,
Олга је зевала због тога,
Тражила оком Ленског свога
И котиљон је бесконачан
Мучио ко сан дуг и мрачан.
Ал' ево краја. Вечерају.
Од соба слугу све до трема
За званице се ноћај спрема;
Свакоме треба сна на крају,
И Оњегин пун чудне сете
На починак сам кући крете.
II
Мир је завладо код Ларине;
Пустјаков хрче у салону
Крај своје тешке половине.
На столицама у сан тону
Петушков, Гвоздин и Бујанов
И нешто нездрав стари Фљанов.
У старој капи, поткошуљи,
Наш Трике се на поду жуљи.
У соби Олге и Татјане
Девојке сном су обузете.
Крај прозора свог пуна сете,
Под зраком блиставе Дијане
Још бди Татјана сама, бледа
И мрачна, пуста поља гледа.

III
Долазак његов изненадан
И поглед благ у оном трену,
Поступак с Олгом неприкладан,
Прожима до дна душу њену.
Не може она и не уме
Никако њега да разуме;
Љубомора јој груди реже,
Ко хладна рука срце стеже,
Ко бездан срна и без трага
По њоме хучи и одзвања
"Пропашћу овде", - шапце Тања:
" Ал' пропаст је од њега драга.
Не ропћем: што глас подизати?
Он мени срећу неће дати".
IV
Ал' напред, напред, причо моја!
Сад нова личност чека на нас.
Од села Ленског, Красногоја,
На пет-шест врста живи данас
И здраво траје дане, ноћи
У филозофској тој самоћи
Зарецки, некад свађалица,
Вођ коцкара и мрачних лица,
Кафански трибун пуст и продан.
А сада добар, прост и цењен
Отац (иако неожењен),
Спахија миран, садруг одан
И частан човек (боже здравља!)
Тако се живот наш исправља!
V
Некад је ласкав свет у њему
Бркао храброст с ћуди јетком;
И збиља он је на свом трему
С пет хвати кеца секо метком.
А истако се и у боју;
Занесен збиљски у свом строју
Са коња он се, пијан, смело
У блато свалио дебело
И тако посто плен Француза.
Драгоцен јемац њине власти!
Тај нови Регул и бог части
Радо би опет допо уза
Да усред Вери ресторана
Три боце суши сваког дана.
VI
Ал, он је знао нов да буде,
Да магарчи глупаке славно,
И да од мудрих прави луде
Ил’ крадомице или јавно.
Мада ни њему баш све није
Сваки пут прошло без лекције,
И мада је КО простак прави
Понекад моро да заглави,
Ипак је знао и да ћаска,
Да одговара бистро, тупо,
Да, ако треба, ћути глупо,
Да са рачуном лаже, ласка,
Да завади два друга стара,
На двобој да их наговара,
VII
Ил' да их мири хучно, славно,
Утроје да би доручково,
Па да их брука после јавно
Веселом лажи што је сково
Sed alia tempora! И смелост,
(Ко љубав када дође зрелост),
Са младошћу нас првом прође.
И мој Зарецки се такође
У сенци вишње, акације
Од старих бура сада хлади;
Ко мудрац живи, купус сади
Ко племенити Хорације,
Азбуци учи малишане
И гаји пловке и гусане.
VIII
Он глуп нимало био није;
Не ценећи му душу хладну;
Заволео је Евгеније
Суд трезвен његов и реч складну.
Са задовољством он се, ето,
Са њиме виђао и срето,
И изненађен није био
Кад га је и сад опазио,
А овај, кад се поздравише,
Са разговора нагло скрете
И другу писмо од поете
Даде не рекав ништа више.
Наш јунак је уз прозор стао
И за се га је прочитао.
IX
То беше отмено и складно,
Но кратко писмо - картел боље;
Ленски је учтиво и хладно
Позиво друга на пиштоље.
Оњегин одмах рече стога
Доносиоцу писма тога
Без много речи, пун хладноће,
Да може кад год они хоће.
Без примедбе гост кући пође;
Да остане још није мого,
Јер имао је посла много.
Ал' Евгеније кад све прође
И сам са својом душом оста,
Незадовољан собом поста.
X
На сопственоме суду строгом
Кривицу своју је признаво
И осуђиво се у многом:
Пре свега није имо право
Што се са страшћу нежном, чедном,
Поиграо дан пре наједном.
А друго: нек се песник млати;
То сасвим може да се схвати
Код њега: Али Евгеније
Младићу одан душом целом
Да покаже је моро делом
Да предрасуда сужањ није,
Ни неки деран прек и смео,
Већ частан човек и муж зрео.
XI
Да испољи је чувства мого,
Не ко звер да се накостреши,
И моро срце младо много
Да разоружа и утеши.
" Ал' сад се, ето, у те ствари
Дуелиста умешо стари;
И сада већ за све је касно
Јер он је сплеткаш, то је јасно;
Зацело, само је презрење
Лакрдијашу таквом плата,
Ал' смех глупака, хук шапата..."
И, ето, то је јавно мнење!
Опруга части и наш бог!
И свет се врти око тог!
ХII
Нестрпљив и пун мржње своје
Одговор дома песник чека.
И, ево, сусед донео је
Одговор важан из далека.
Мог песника то смири много;
Јер противник је злурад мого
Да створи шалу од те свађе,
Изговор неки да пронађе,
И склони груди од пиштоља.
Ал' сад су сумње растеране;
Да стигну треба пре но сване
До пустог млина усред поља,
Да нишане и скрешо штедро
У слепо око или бедро.
XIII
Решен кокету да постиди,
Наш Ленски прво није хтео
Пре двобоја да Олгу види;
У сат је гледао дан цео,
Одмахнуо на крају руком
И пошо к њој са својом муком.
Он хтеде да је згране овим,
Доласком да је збуни новим,
Ал' уместо да је изненади -
У сусрет Ленском пуном сете
Ко пре са трема она слете
Лакомисленој слична нади;
Безазлена, ко увек чила,
Баш иста каква је и била.
XIV
"Што одосте пре свих онако?" -
Такав је Олгин поздрав био,
А то је Ленског смело јако
И он је немо поглед скрио.
Пред овим чистим оком сместа
Љубоморе и туге неста;
Заувек некуд ишчезнуше
Крај ветрењасте ове душе.
О, још је вољен и још воли,
Сад слатко тронут види он.
И кајући се већ је склон
Да опроштај од Олге моли,
Ал' нема речи, трепти сав
И срећан је и скоро здрав.
XV. XVI. XVII
И опет поред Олге драге
У сетне снове Ленски лети
И, ево, више нема снаге
На прошло вече да је сети.
" Спашћу је - шапће он у себи -
Да развратник тај гнусни не би
Ласкањем пуним подле жуди
Окужио те младе груди.
Не дам да точи стручак цвета
Црв презрени и затровани
Па двојутарњи цветак рани
Да свене пре но што процвета."
А све то значи, ја се бојим:
На двобој ћу са другом својим.
XVIII
Да је он знао каква рана
Татјани мојој срце пече,
Ил' да је знала бар Татјана,
О, да је знала оно вече
Да ће њих двојица пре зоре
Над мраком гроба да се боре,
Можда би њена љубав, туга,
Сјединила два бивша друга.
Ал' љубав ову ни случајно
Наслутио још нико није;
Јер ћутао је Евгеније,
А туговала Тања тајно;
Дада је могла да докона,
Ал' недосетљива је она.
XIX
Ленски је био цело вече
Час нем, час ведар, час пун суза,
Ал' такву ћуд заувек стече
Сваки љубимац страсних муза.
Час је уз клавир место биро
И акорде све исте свиро,
А час је Олги поглед слао:
"Зар нисам срећан?" - шапутао.
Ал' кући мора он још мало;
Стеже га срце чудном снагом;
На опроштају с Олгом драгом...
Ко да се оно раздирало...
А она брижно гледа њега:
"Шта вам је?" - "Ништа." - Нестаде га.
XX
Кад кући стиже, он пиштоље
Прегледа па у сандук врати.
Затим се свучен и пун воље
Свог Шилера при свећи лати.
Ал' мисао га једна гони
И сан се болног срца клони;
Тајанствену и пуну чара
Пред очима он Олгу ствара.
Да књигу склопи Ленски хита
И граби перо; стих за стихом
Пун заноса у низу тихом
Тече и звони. Он их чита
Наглас у пуном ноћном миру,
Ко пјани Дељвиг на свом пиру.
XXI
Ти стихови су сачувани
И досад су код мене били:
"Пролећа мога златни дани
Куда сте, куда отхрлили?
Шта ново јутро мени спрема!
Поглед га тражи, ал’ га нема;
У густој тами још се крије...
Ал’ судбе закон вечити је,
И било да ме стрела мине,
Ил' да прободе моје груди, -
Свеједно: сваком судба суди
Да редом бдије ил' почине,
И благословен нек је сан
И тегобних прегнућа дан!
XXIII
Заблистаће се зора сутра,
Рашириће се данак сјајни,
А ја ћу можда истог јутра
Сићи у таму гробних тајни,
И успомену на поета
Прогутаће дубока Лета,
А мене свет заборавиће.
Ал' да ли ћеш ти, дивно биће,
Са сузом доћи раној урни
Да тугујеш и мислиш тамо:
Волео ме је, мени само
Посветио је живот бурни!...
О вољена, о ти, далека,
О дођи, дођи, муж те чека!..."

XXIII
Тако је писо мутно, млако,
(И романтизмом то се звало,
Романтике у том иако
За мене нема баш нимало).
И, најзад, већ пред зору плаву
Оборио је Ленски главу;
Над модном речи идеали
На очи су му снови пали.
Ал’ тек што су га сање ове
Омамиле, - већ сусед лупа,
У његов тих кабинет ступа
И Ленског буди он и зове:
"Време је, хајде, седам бије
И већ нас чека Евгеније".
XXIV
Ал' варао се; још је снево
Наш Евгеније тврди сан;
Већ бледи ноћ и већ је, ево,
Петао срео нови дан,
А Оњегин још чврсто спава;
Већ сунце земљу обасјава,
И мећава се мала вије,
А није још мој Евгеније
Махнуо лежај својих сања;
Над њиме још је сан оклево...
Пробудио се најзад, ево,
И завесе лагано склања;
Гледа и види да је време
Већ давно на пут да се спреме.
XXV
Он журно звони. Право с трема
Слуга Guillot пред њега стаје;
Папуче, халат он му спрема,
Ал' место тог му рубље даје:
Наш јунак се одела лати,
А слузи рече да га прати
Наредивши пре тога њему
За двобој да понесе спрему.
У санке седа и кроз поља
Лети у млин под прахом леда.
Стигоше. Слузи заповеда
Да спреми пар Лепаж-пиштоља,
А коње да у поље гони
И крај два храста да их склони.
XXVI
Ленски је већ на њега чеко
Ослоњен о зид речне бране,
Док је Зарецки недалеко
Тражио млинском точку мане.
И Евгеније, ево, хита,
А згранути Зарецки пита:
„Где вам је сведок? Барем један!“
Методичности увек предан,
У двобојима педант стари,
Он није хтео без вештине
Да тек онако човек гине,
Вец прописно, по реду ствари,
И по предању, а без шале
(Што је, зацело, вредно хвале).
XXVII
"Мој сведок? - рече Евгеније: -
Monsieur Guillot је ту, пред нама;
Мој друг је он и одан ми је.
Па нема места примедбама:
Иако лице непознато,
Исправан човек он је зато".
Гнев је Зарецки једва стишо:
А Оњегин је Ленском пришо:
"Да почнемо?" - "Да, већ је касно
Обојица су за млин зашли,
И док су се но страни нашли,
Зарецки наш и лице часно
Да договоре сврше своје, -
Кријући поглед они стоје.

XXVIII
Непријатељи! Зар је давно
Путеве њине крв развела?
Зар нису све доскора јавно
Делили одмор, мисли, дела
И трпезу и часе нада?
Ко противници крвни, сада
Лагано они један другом
Баш као у сну страшном, дугом,
Спремају смрт и гробно поље...
Зашто се не насмеју сада,
Пре но што један од њих страда,
И разиђу се драге воље?
Ал' дивље се све мржње наше
Од лажног стида данас плаше.
XXIX
Заблисташе пиштољи злобно.
Већ звони маљ по набијачу.
Кроз челик зрно клизи кобно
И први пут се ороз зачу.
Млаз ситног праха, сив и танак,
Потпрашује пиштоља чанак.
Усађен чврсто кремен брушен
Још запет стоји. Нем и смушен,
За висок пањ се Guillot скрио,
А два су плашта пала скраја
И тридесет два корачаја
Зарецки већ је одмерио;
Он другове на места прати
И свак се свог пиштоља лати.
XXX
"Сад напред". -
Још не нишанећи,
Одважна, али мирна лика,
Сигурним ходом и ћутећи,
Четири смртна степеника,
Четири стопе они кроче...
Тад Евгеније први поче,
Наступајући стално ближе,
У ходу пиштољ свој да диже.
Пет стопа још полако броје;
Сада и Ленски око лево
Склапа и циља - али, ево,
Оњегин у том пуцао је...
Судњи час и песник јадни
Испушта немо пиштољ хладни,
XXXI
На своје груди ставља руке
И пада. Поглед маглом скривен
Смрт изражава а не муке.
Тако са места свог одривен
Низ обронак са стрмог брега
Лагано пада грумен снега...
Обузет нагло језом хладном
Оњегин хита Ленском јадном,
Гледа га, зове... ал' не вреди:
Песника нема. Већ се стишо.
Пре времена у гроб је сишо,
Наишла бура, светак бледи
Свео у зоре првом жару,
Згаснуо огањ на олтару...
XXXII
Наузнак мирно је почив'о,
Пробило груди тврдо тане,
На челу сетан мир је снив'о
И пушила се крв из ране.
Доскора на дну срца тога
Још надахнућа беху многа,
Мржња и љубав ту се крила,
Живот је кључ'о, крв се врила!
Сад к'о у дому опустелом
У њему све је миру склоно;
Умукло је занавек оно;
Набељен прозор кредом белом;
Домаћице му нема с ватром,
А где је, бог зна... траг се затро.

XXXIII
Слатко је стрелом епиграма
Разјарити дужника свог,
Слатко је ако је он пред вама
Припремивши бодљикав рог,
У зрцалу те дрске песме
Сам себе да препозна не сме,
Ил' схвати ко је стих тај сков'о
И урликне: па ја сам ово!
Пријатније је још, зацело,
С раздаљине прописане
Припремати му смрт и ране,
И циљати у бледо чело,
Ал' прецима га отправити
Пријатно тешко да ће бити.
XXXIV
Шта ако друг од руке ваше
Падне убијен вашим метком,
Јер вас је негде покрај чаше
Увредио ил' речи јетком,
Ил' погледом, ил' одговором,
Ил' неком глупошћу још гором, -
Ил' што вас је на своје жао
Из досаде на бој звао?
Шта ћете тада осећати,
Кад он на земљи и пун праха
Лагано хладни лишен даха,
А смрт му бледо лице прати,
И кад је нем и сасвим глух
За ваше речи његов слух?
XXXV
Пун бола што му срце пије,
Стежући пиштољ што га пече,
У Ленског гледа Евгеније,
„Шта ћеш, убијен“ – сусед рече.
Убијен!... Страшном речи згромљен,
Јунак се мој сав дрхтав, сломљен,
Удаљује и зове слуге.
Зарецки на саоне дуге
Товари с пажњом мртво тело.
Он страшни терет вози кући...
Од мртвог коњи зазирући
Копају ногом поље бело,
Фркћу и пеном ђем свој квасе...
К'о стрела тројка загнала се.
XXXVI
Мог песника је вама жао:
Тек стасао и још у цвету,
Пун срећних нада он је пао
Не испунивши их на свету.
Где су сад оне жарке чежње
И племените оне тежње
Његових младих осећања
И смелих или нежних сања?
Љубавне жудње где су сада?
Где су пренућа, где је знање,
Где од срамоте зазирање,
Где драге маште пуне склада,
И поезија и лепота,
Одјеци неземног живота?
XXXVII
Можда је и он био створен
За славу ил' за добро света;
Замукле лире глас разорен
Можда би теко безброј лета;
За песника су можда новог
На лествицама света овог
Висока места била спремна
И његова је сенка земна
Понела тајну у мрак ноћи
И животворни њен је глас
Пропао можда за све нас,
И до ње у гроб неће доћи
Векова, химна пуна сјаја
Ни благослови нараштаја.

XXXVIII. XXXIX
А можда је мог поета
Обичан удес једном чеко;
Прохујала би млада лета,
Охладнело би срце меко;
Променио би нарав много,
Махнуо музе, жену смого,
У селу своме срећан, рогат
Носио халат сит и богат
И познао живота збиљу...
С костобољом би старост срео,
Мршао, дебљо, пио, јео
И најзад би у изобиљу
Скончао своје дане старе
Уз децу, бабе и лекаре.
XL
Ма како било, читаоче,
Ал' песник љубављу опијен,
Сањало што тек живот поче,
Од руке друга је убијен.
Лево од оних селских кућа
Где је питомац надахнућа
Живео, - два се бора сплела.
Под њима лопе хладна врела
Потока ближњег. Лишен снаге,
Млад орач каткад ту застане,
А жетелице, када сване,
Ту гњурају у вир крчаге.
Уз поток, ту, у сенци хлада
Споменик скроман стоји сада.
XLI
Под њим (на поља пуна сете
Јесења киша кад се слева)
Опанце своје чобан плете,
О рибарима с Волге пева,
А варошанка млада нека
Што ту, у селу, лето чека,
Кад стрмоглавце јаше сама
По пољима и ливадама,
Зауставља пред њим ајгира
Притегнувши дизгине вично
И чита натпис летимично
Дигнувши вео свог шешира,
И суза што ће да се сточи
Застире маглом нежне очи.
XLII
Укорак јаше дољом равном
У своје мисли задубљена;
Судбином Ленског тужном, давном,
Дуго се бави душа њена.
И мисли шта је с Олгом било?
Да л’ јој се срце напатило,
Ил' брзо прође време јада?
И где је њена сестра сада?
А где бегунац тај од света,
Помодних жена душман модни,
Тај чудак тмурни, ником сродни,
Убица младога поета?
О свему што сте ради знати,
На време ћу вам рачун дати.
XLIII
Ал' сада не. Иако много
Јунака волим свог, и мада
Да му се вратим већ бих мого,
До њега мени није сада.
Године већ су прози склоне,
Године лаку риму гоне
И с уздахом да признам журим:
За њом све теже, теже јурим;
А перо нема више воље
До шара ко пре албум-књиге;
Друкчије сада, црње бриге,
Хладније мисле, теже боље
У светској вреви и у миру
Буне ми душу, буне лиру.
XLIV
Друге ми жеље живот даде,
Нове сам јаде упознао;
За прве жеље немам наде,
А старих ме је јада жао.
Ах, снови! где је ваша радост?
Где њена вечна рима - младост?
Зар заиста је најзад цео
Њен лепи венац сасвим свео?
Зар збиља, већ, без празне хвале,
Без лажне песничке слободе,
Пролеће мојих дана оде
(Што тврдих досад ради шале)?
Зар повратка му више није?
Зар тридесета скоро ми је?

XLV
Морам да признам, макар, немо,
И моје подне, ето, наста!
Па да се лепо растанемо,
Младости моја ветрењаста!
Хвала ти за све твоје сласти,
За јад, за драге муке страсти,
За хук, за гозбе, буре старе,
Хвала ти за све твоје даре!
Из твоје сам се руке штедре,
Будан и кад сам снове сниво,
До воље свега науживо...
Доста је! Сад ћу душе ведре
Ногом на нови пут да станем,
Да од живота прошлог данем.
XLVI
Осврнимо се. Збогом места,
Где су ми дани тихих сласти
Текли у сенци глухих цеста
Лености пуни, снова, страсти,
А ти ми, младо надахнуће,
Распаљуј машту убудуће;
Кад дрема срце, ти га прени
И често, често свраћај к мени!
Не дај да душу твог поета
Окужи, стврдне или следи
И претвори у камен бледи
Мртвило овог кобног света,
Тог вира, где упркос жељи
Сви купамо се, пријатељи!
СЕДМА ГЛАВА
Москво, Русије кћери драга,
Где равна теби још постоји?
Дмитријев
Ко родну Москву да не воли?
Баратински
У Москву пут! ста значи видет
света крас!
А где је лепше? - Ту где нема нас.
Грибоједов
I
Пролећним зраком гоњен врелим,
Напуштајући вис и брег,
У потоцима мутнобелим
На ливаде се слио снег.
Природа цела ведро срета
Кроз сањив осмех јутро лета;
Све плављим сјајем небо блиста;
У паперју зеленог листа
Још прозрачне се шуме пуше;
Из воштанога свога саћа
На ливаде се пчела враћа;
Долине се шарене, суше,
Копоре стада и у ноћи
Извија славуј у самоћи.
II
Болно је твоје долажење,
Љубави доба, премалеће!
Какво се тужно узбудење
Кроз крв и душу моју креће!
Како ме слатко, болно греје
Пролеће што на мене веје
И дахом лице моје дира
С олтара дивљег пољског мира.
Или су мени сласти стране?
Па све што буја, све што живи,
Што се весели, блиста, диви,
Досаду ствара, бол и ране
У мојој души мртвој давно.
И све је за њу пусто, тавно.
III
Ил' можда када дах пролећа
С јесени пало лишће врати,
Нас горкога губитка сећа
Шуштање ново што га прати,
Јер поредимо у дну душе
Са шумама што васкрснуше
Године наше брза хода
Којима нема препорода.
Можда нас тада у свом сјају
Кроз песничке далеке снове
Пролеће неко старо зове,
И тад о неком другом крају,
О другој ноћи пуној чари
Трепери срце и сањари.

IV
Време је! сада, у пролеће,
Бац, ленштине и трезвењаке,
Епикурејце, децу среће,
Бац, Левшинове школе даке
И сеоске Пријаме сјајне,
И вас, о госпе осећајне,
У село зове Весна млада;
То доба шетњи, цвећа, рада,
Доба топлоте пуно плама,
Саблажњивих и чудних ноћи.
У село сада треба поћи
И у широким поштанкама,
У кочијама пуним ствари
Махнути градски заклон стари.
V
Мој читаоче добре воље,
Каруцом што сте изнајмили
Махните и ви варош боље
Где весели сте зими били;
Хајдемо да са тихог хума
Слушамо како шапће шума
Над дивљом реком што се вије
Крај села где је Евгеније
Ко пустињак у дане биле
Суморно теко зиме своје
Ко сусед младе Тање моје,
Те сањалице наше миле...
Где сад га нема, где је био,
Где тужни траг је оставио.
VI
Крај гора ту што леже кругом
Хајдемо тамо, где пун дражи
Вијуга поток бујним лугом
И кроз шумарак реку тражи;
Да пева ту кроз драч и цвеће
Љубавник Весне - славуј слеће
И извора се шапат чује;
Споменик један трошни ту је
У сенци јела остарелих.
Његова плоча каже сива.
"Владимир Ленски ту почива,
Што рано паде смрћу смелих,
Тог и тог лета здружен с гробом.
Песниче млади, мир са тобом! "
VII
На опуштеној грани бора
Што изнад урне шуми тихо,
Некад је рани ветар с гора
Тајанствен венац један њихо.
Некад, у дане давно биле,
Две сестре ту су долазиле
Да загрљене сузе роне
У ноћи изнад хумке оне.
Ал' споменик је сада бледи
Заборављен, а пут до места
Затрвен... С гране венца неста,
Под њиме само чобан седи,
Ко некад пева песму сете
И убого опанце плете.
VIII. IX. X
Сироти Ленски! Сузе јада
Драгана није дуго лила;
Невеста никад није млада
Свом болу дуго верна била.
Други је њену пажњу стеко,
И пуно јада срце меко
Љубавном ласком други стишо,
Улан је Олги вешто пришо,
Улан је љубав душе њене;
И пред олтаром, мили моји,
Стидљиво она с њиме стоји
Под венцем, главе оборене
И крије очи пуне плама
Са осмехом на усницама.
XI
Сироти Ленски! На дну гроба,
Ту, где се глуха вечност шири,
Да ли је могло у то доба
Издајство да га узнемири?
Ил' срећан и без осећаја,
Мој песник лишен земног краја
Не пати сада ни због ћега
И свет је туђи нем за њега?
Да, заборав и дуго време
За гробом свима нама суди;
Гласови драгих, мрских људи
И љубавница тад занеме,
И једино потомство стигне
Да процесом имање дигне.

XII
Ускоро звонких речи Оље
Код Лариних је замро звук;
Роб судбине и туђе воље,
Улан је моро с њом у пук.
Сузама горким обливена,
На растанку је мати њена
Довољно снаге с муком смогла;
Да плаче Тања није могла;
Ал' ипак је и њој на крају
Бледоћа смртна лице скрила.
А кад се на трем чељад збила
И када је на опроштају
Гомила око кола стала
Татјана их је испраћала.
XIII
Дуго је, ко кроз маглу сања,
Гледала тад за њима с прага;
И сама, сама сад је Тања;
Голубица се њена драга,
Година многих друга мала
Далекој судби одазвала;
Другарица је млада њена
Занавек од ње растављена!
У пусти врт је Тања зашла,
Без сиља лута и бол крије,
Ал' утехе јој нигде није
И одушка још није нашла
За пригушене сузе своје
И срце кида се на двоје.
XIV
Сад у самоћи тешкој гори
Још јаче страст у срцу њеном
И гласније јој оно збори
О Евгенију удаљеном.
Неће га срести... а и чему?
Да мрзи дужна је у њему
Убицу брата свог пре свега...
Песник је пао... ал' се њега
Не сеца нико већ, и другом
Невеста, ево, сад му пође,
А сећање на њега прође
Ко дим по плавом небу. С тугом
Два срца можда још и сад
Жале... ал' чему бол и јад?
XV
Било је вече. Мрак се хвато.
Струјале воде. Зук се чуо.
Растурало се кола јато
И преко реке је букнуо
Рибарски огањ. У долини
На сребрнастној месецини,
Утонула у безброј сања
Дуго је сама ишла Тања.
Наједном, над пољаном неком
Спахијски замак види с брега,
Село и шуму испод њега
И бујни врт над сјајном реком.
Гледа - и њено срце мало
Јаче је, брже, закуцало.
XVI
И Татјана се сад колеба:
"Он овде није. Не знају ме.
Да пођем, или натраг треба?
Ал' бар да видим двор и шуме ".
И, ево, она скреће с пута,
Збуњени поглед стазом лута
Без даха је са брега сишла
И дворишту је пустом пришла...
Керови на њу кидисаше,
Оте се страшан крик Татјани
И домаћи се малишани
Сјатише око гошће наше;
Гонећи псе уз грдну грају
Под заштиту је узимају.
XVII
Да л' сме да види двор спахијски?
Упита Тања. Слушчад наже
Трком Аниси у стан блиски
Да кључеве од трема траже.
И ево, најзад, и Анисе;
Пред њима узлаз отвори се,
И Тања ступа на праг двора
Где беше јунак мој доскора.
Заборављен билијар спава;
На растртом дивану, виде,
Почива корбач. Тања иде,
А старица јој објашњава:
"Овде је камин; ту је газда
Волео сам да седи вазда.

XVIII
Са њиме ту је обедово
Покојни Ленски, сусед јадни.
Извол'те за мном - сад је ово
Господинов кабинет радни;
Ту се одмаро, кафу кушо
Од управника вести слушо
И чито књигу кад устане.
Са мном је ту у прошле дане,
У недељне свечане часе,
Надевши своје наочари,
Магарца игро газда стари,
Нека му Господ душу спасе
И подари у гробу покој,
У земљи, мачици дубокој!"
XIX
И очараним погледима
Унаоколо Тања блуди;
Све овде за њу дражи има
И све јој сетну душу буди
Радошћу неком полуболном;
И сто са мрачном лампом столном,
И кревет широк и застрвен,
И књига брег и сталак дрвен,
У прозорима пејзаж мрачан,
Унутра бледи мрак салона
И тамни портрет лорд-Бајрона,
И мали кип од гвожђа глачан
У капи, с целом тмурно сненим
И с ручицама прекрштеним.
XX
У соби, где све модом дише,
Ко зачарана стоји Тања.
Касно је. Хладан ветар брише,
У дољи мрак; шумарак сања
Над замагљеном, хладном реком.
Месец за гором спава неком.
И луталица наша млада
Код куће треба да је сада.
Кријући своје узбудење,
Са уздахом и не без сете,
Обратним путем Тања крете,
Ал’ најпре узе допуштење
Да опет сврати и без бриге
Да ту, у замку, чита књиге.
XXI
Са кључарком се Тања раста
На прагу. И у освит плави,
Чим јутро другог дана наста,
На пустоме се трему јави.
Ту је, у тихом кабинету,
Заборавивши све на свету,
Остала најзад Тања само
И плакала је дуго тамо...
А затим књиге докопала;
Да чита најпре није хтела,
Ал' зачуди је избор дела;
На читање се затим дала
И нови свет је ту наједном
Пуко пред њеном душом жедном.
XXII
Ми знамо да је Евгеније
Намрзо књиге и све друго,
Ал’ ипак нека дела није
У немилости држо дуго,
Ко Ђаура и Дон Жуана
И с њима два ил’ три романа
У којима се век огледо,
И човек - нашег доба чедо -
Оцртан био доста верно
Са неморалним својим духом,
Са душом себичном и сухом,
Што машту воли неизмерно,
И с огорченим умом чудним
Што ври прегнућем узалудним.
XXIII
Странице многе ту су криле
Знакове ноктом урезане,
И одмах су зауставиле
Татјанин поглед такве стране.
С трепетом прате очи њене
Збок какве мисли, напомене,
Зачуђен беше Евгеније;
С чиме се слаго, с чиме није;
Ту сваке нове стране лице
Његовог пера потез крије;
Ту своју душу Евгеније
Испољава и нехотице
Кроз кратке речи и кроз слике,
Кроз крстове и упитнике.

XXIV
И Тања је помало стала,
Свакога дана и све више,
Да схвата оног, богу хвала,
За киме мора да уздише
По вољи моћне судбе своје.
Тај тмурни, кобни чудак - ко је?
Небески створ ил’ ада траг?
Тај анђео, тај надмен враг,
Шта је он? Ехо других људи?
Је л' Москов с празном душом таштом
Под Харолдовим црним плаштом,
Ил’ празни тумач туђих ћуди?
Да л' речник модних речи није?
Је л' пародија Евгеније?
XXV
Зар је тајанствен чвор расплела?
Зар права реч у души сину?
Протиче време... с ума смела
Да код куће се давно брину
А суседи се тамо срели
И разговор о њој повели:
"Шта ћеш? Татјана није дете -
Старица мрмља пуна сете -
Оља је млада. Да је среће
Да удомим и Тању сада.
Ал' шта ћу са њом? није рада;
Свакоме одмах исто: неће,
И све једнако ћути, тужи,
Или по шуми сама кружи".
XXVI
"Је л' заљубљена?" - "А у кога?
Бујанов ју је запросио:
Неће". - "Петушков?" - "Не, ни тога.
Наш гост је хусар Пихтин био.
Како се много старо за њу,
И како је облето Тању!
Помислих, бар он има наде;
Таман! и опет све пропаде". -
"А што? па шта је вама стало?
У Москву, на трг свих невеста!
Тамо је много празних места! " -
" Ах, боже, прихода је мало..." -
"За једну зиму већ ће стићи,
Ил’ ћете зајам од нас дићи".
XXVII
Погодан савет, мудар јако,
Старици већ се много свиде.
Све срачуна па реши тако
Да на зиму у Москву иде.
Татјана чује новост ову;
Пред строги свет на суд је зову!
Зар сеоске простоте своје
Да испољи све ружне боје!
Зар старом спремом што обуче
И незграпним реченицама,
Кицоша градских, градских дама,
Подругљив поглед да привуче?
О страха! не, зар није боље
Да не напушта луг и поље?
XXVIII
Будна са првим зраком раним
Она у поља иде стара
И очима их очараним
Гледа и с њима разговара:
"Збогом, долине мира пуне,
И ви, планина знаних круне,
И ви, шумарци, знанци стари,
Збогом, божанске, драге чари,
Природо ведра, насмејана!
Свет спокојан и присан дајем
За таштину под лажним сјајем!
Збогом, слободо младих дана!
Куда и зашто пут ме труди
И шта ми нови удес нуди? "
XXIX
Све дуже трају шетње њене;
Час поток, час брдашце цветно
На себе њену пажњу скрене,
Зауставља је неосетно.
Као са старим друговима
Са пољима и луговима
Да поприча Татјана жури.
Ал' кратког лета време јури,
Јесен у златној дође тоги.
Природа трепти бледа, снена,
Ко жртва сјајно урешена.
И, ево, гонећ облак многи
Фијукну север, лишће скиде,
И чаробница зима иде.

XXX
Разметала је снег и стегла
Прамењем белим гране бора,
И ко таласав ћилим легла
По пољима и око гора;
Са скамењеном реком жала
Простирком меком поравнала,
И рад је свет и ми са њиме
Враголијама тета-зиме.
Татјана наша само није;
Не иде зими у сусреће,
Да удише жар мраза неће,
Нити да првим снегом мије
Рамена своја, лице, груди;
Татјану плаши пут за студи.
XXXI
Дан пута давно сви су знали;
И последњи рок прође славно;
Пресвукли су и ојачали
Заборављене санке давно.
Запреге просте - троја кола
Потреба кућних возе пола:
Столице, шерпе, шкриње, пегле,
Перине и са слатким тегле,
С живином кош и ствари друге...
Лонци, лавори et сetera,
Свакакво благо ту се тера.
Већ дигоше галаму слуге
И опроштајне сузе роне;
На двориште и кљусад гоне,
XXXII
У спахијске их санке прежу;
У кухињи се обед вари,
Товаре кола већ и вежу,
Псују се жене и возари.
На чупаво је кљусе ломно
Брадати гонич сео скромно;
А чељад се крај врата јати
И господаре своје прати.
Седоше. Славни воз лагано
Промиче и за врата скреће...
" Сад збогом, тихи кути среће,
И пусти доме, место знано!
Да л’ ће вас опет срести очи?..."
И Тања поток суза точи.
XXXIII
Кад просвета и међу нама
Рашири међе мало више,
Са временом (на таблицама
Филозофских рачуна пише
Кроз петсто лета) - стари, уски,
Измениће се пути руски,
И Русију ће, смемо рећи,
Сједињујуће трасе сећи,
А мостови ће смелим ходом
Да преко река кроче луком;
Размакнућемо брда руком
И проричемо свод под водом,
А свет ће моћи тад да иште
По станицама коначиште.
XXXIV
Сада су код нас лоши пути;
Занемарени труну мости,
А гамад не да ни тренути
На станици кад легну гости.
Ноћишта нема: изба хладна;
На зиду листа штура, гладна:
То јеловник напразно чами
И залуд ваш апетит мами,
А киклопи из степе травне
Крај тињавога огња клече
И чекићима руским лече
Производе Европе славне,
У благосиљу трасе њене
И беду земље наслеђене.
XXXV
Зато су зими вожње згодне
И зимска шетња лепа, слатка;
Ко стих без мисли песме модне
И зимска је путања глатка.
Возаре бар имамо орне,
А тројке су нам неуморне
И да нам поглед развеселе
Ко плот трепере врсте беле.
Кола и свога кочијаша
Повела је на пут Ларина
Стрепећ од скупих возарина,
И досадом се Тања наша
Насладила у снежном праху,
Јер седам дана путоваху.

XXXVI
Ал' већ су близу и пред њима
Са Москве, из даљине плаве,
Ко ватра златним крстовима
Горе далеке древне главе.
Како уживах у тој слици
Када су цркве и звоници,
Дворци и баште засађене
Искрсли нагло испред мене!
Како сам често с пута мучна,
Где луталачка судба зове,
Москво, о теби снево снове!
Москва! колико реч та звучна
За руско срце много скрива,
Како се у њој све одзива!
XXXVII
Окружен гајем и дубравом,
Петровски замак мрк и смеон
Недавном још се горди славом;
Ту је узалуд Наполеон,
Још уверен у срећу своју,
Чеко на клеклу Москву моју
Са кључевима старог Кремља..
Не, моја Москва, моја земља,
Пред њиме нису погле главе;
Уместо дочека и дара
Огњем је срела Москва стара
Јунака мрског пуног славе.
Одавде он је нем и тмуран
Посматрао њен пламен буран.
XXXVIII
Збогом, сведоче пале славе,
Петровски замче! Хајде, иди!
Већ се на рампи беле главе
И трошарина већ се види;
По Тверском тргу преко пута
Одскачу санке поред клупа,
Промичу страже и портири,
Дућани, дворци, манастири,
Фењери, санке, баште родне,
Трговци, куће и сељаци,
Торњеви, врти и козаци,
Па апотеке, куће модне,
Кипови лављи поред врата,
На крстовима чавки јата.
XXXIX. ХL
Већ сео час и више траје
Та мучна шетња и по мраку
Уз врата најзад тројка стаје
Код Харитона у сокаку.
Код тетке то су стигле сада
Од сушице што давно страда.
Са чарапом под једном руком
У трошном руху свом и с муком
Пред њима шири врата знана
Познати Калмик, стар и бео.
Унутра их је узвик срео
Кнегиње старе са дивана;
И старице се грле с плачем
Распитујуци се о свачем.
XLI
"Ах, кнегињо!"
- 'Рachette! " - "Алина!'
"Давно је било!" - "Време лети..."
" Јесте л' на дуго? Ах, кузина!
Па ко би мого предвидети!
Побогу, сцена из романа..." -
" А ово ми је кћи Татјана". -
"Ах, Тања! боже! ходи амо!
Као да сањам, види само!
Да л' памтиш, мила, Грандисона? " -
"Ко? Грандисон?... а, Грандисон!
Да, памтим, памтим, где је он?" -
"Ту. Живи сад код Симеона;
Био је баш на Бадње веце;
Оженио је сина - рече.
XLII
А тај... но све ће на ред стићи;
Да покажете нашу Тању
У својту ћете сутра ићи...
Ја више нисам то у стању;
На жалост, једва носе ноге.
Ал’ уморне сте с вожње многе;
Да починемо, хајде, драге,
Издају груди... немам снаге...
Та тешка ми је сад и радост,
А не тек само бол и јад...
Низашта више нисам сад...
Под старост живот сав је гадост.
И ту је сасвим малаксала
Са сузама у кашаљ пала.
XLIII
Болесне тетке нежност ова
Растужила је Тању моју,
Али јој смета кућа нова,
Јер је на собу свикла своју,
И не може под свилом овом
На кревету да спава новом,
А прапораца звекет бучни,
Јутарњег посла весник звучни
Из постеље је диже рано.
Крај прозора Татјана седа;
Већ бледи ноћ и она гледа;
Ал' пред њом није поље знано,
Већ туђа стаја и кухиња
И туда башта пуна иња.
XLIV
Свакога дана сад Татјану
Воде у својту на обеде
И сету њену расејану
Носе пред бабе и пред деде.
Родбину стиглу издалека
Срдачан дочек свуда чека;
И хлеб и со; весеље славно.
"Порасла Тања! Зар сам давно
Њој на крштењу име дала?
А ја за уши често вукла!
Ја хранила и мало тукла!
А ја на руке узимала! "
И све се углас бабе сете:
"Године наше тако лете!"
XLV
Ал' промене се ту не виде;
Све је по старом и у миру
Tante Јелена још увек иде
У оном тиловом шеширу;
Лукерја Лвовна још се маже,
А Љубов Петровна још лаже;
Ко пре је Иван Пјотрич глупав,
А Сејмон Пјотрич шкрт и чупав,
А Николавна Толстогуба
Финмушу још је љубавница,
Још има оног исто шпица
И истог мужа - члана клуба,
Што кротко поред жене своје
Једе и пије све за двоје.
XLVI
Татјану грле њине кћери,
А московскога младог света
Скуп грација је најпре мери
Немо од главе па до пета:
Налазе да је нова знанка
Извештачена, паланчанка,
И нешто бледа, а и тужна,
А иначе нимало ружна;
Природи затим све подлежу,
Друже се, Тању к себи воде,
И чешљају је наспрам моде;
Љубе је, нежно руке стежу
И причају јој осећајне
Љубавне тајне, женске тајне,

XLVII
Победе туђе, а и своје,
Лукавства, снове, нада часе,
И невине се приче роје
А оговарања их красе.
Затим ко плату за брбљање
Љубавне приче и од Тање
Захтевају да чују оне;
Ал' Тања ко у сан да тоне
Да их разуме не зна, неће,
Без учешћа им речи слуша
И тајну што јој крије душа,
Богатство драго суза, среће,
Без реци чува и не жели
Ни са ким овде да је дели.
XLVIII
Да чује Тања жељу има
И разговор високих лица,
Ал' у салону све занима
Некаква празна бесмислица;
Гомила то је сива, стара,
Досадна и кад оговара;
Кроз њине речи, сухе, празне,
Кроз сплетке и кроз вести разне
Не сине мисо дане целе
Сем случајно ил’ насумице,
Не разведри се ум и лице
Нит' шале срце развеселе.
У свету том кроз лаж и тупост
Ни смешну нећеш срести глупост.
XLIX
Скуп архивске господе младе
Процењује Татјану злобно;
Гордости пуни и досаде
Говоре о њој међусобно;
Шаљивчина је нека јадна
Пронашо да је дивна, складна,
И већ крај врата он уздише
И елегију Тањи пише.
И Вјаземски је Тању срео
Код досадне и старе стрине
И успео пред њом да сине,
А старац неки сед и свео
Приметивши крај њега Тању
Распитује се, ено, за њу.
L
Ал' тамо где се Мелпомене
Извија плач високим гласом,
Где позлаћене ризе њене
Пред равнодушном лете масом,
Где Талијина хладна душа
Пљескање чује и не слуша,
Где Терпсихори још се само
Младићи диве (ми то знамо,
Јер тако беше и са нама
У време ваше, а и моје) -
Ту нису на њу очи своје
Обратили лорњети дама,
Ни стручњаци високог тона
С партера или са балкона.
LI
Па и у клуб се Тања креће;
Врућина, гужва све је јача,
Музика грми, блеште свеће,
Промиче пар по пар играча;
Групице људи се шарене,
Женска је спрема ко од пене,
Удаваче лепотом сјаје -
Све поражава осећаје.
Помодар хита на то место
Да покаже свој прслук складан,
Дрскост и лорњет горд и хладан,
А бивши хусар свраћа често
Да испред дама и господе
Заблиста, освоји и оде.
LII
Небо је пуно звезда сјајних,
А Москва пуна лепотица,
Али од својих друга бајних
Блиставијег је луна лица.
Тако и она коју не сме
Да узбуни звук моје песме,
Ко узвишена луна чиста
Сред младих жена сама блиста.
Како божански гордо крочи
По земљи измеђ' других људи,
Како су нежне њене груди
И сете пуне дивне очи!...
Ал' доста, доста, не би л' стао?
Безумљу свом си данак дао!

LIII
Смејање, тиска и поклони;
Мазурка, валцер све у лету;
А крај две тетке у колони,
Заборављена у том свету
Татјана гледа и не види;
Мрскога света тог се стиди;
Овде се гуше њене груди,
За својим селом она жуди,
Жуди у поље свом дрвећу,
У забачени кутак тајни
Где поточић вијуга сјајни,
Романима и своме цвећу
И липовој алеји тој
Где негда он се јављо њој.
LIV
Далеко њена мисо броди:
Заборављен је свет и бал,
А дотле ока с ње не своди
Некакав важан генерал.
Подмигнуле се тетке нешто
Гурнуле Тању лактом вешто
И шапнуле јој обе, ево:
"Татјана, брзо гледај лево!" -
"Шта је то? где?" - "За божје име,
Свеједно шта је, гледај само!
Видиш у оној групи тамо...
Окренуо се... сад су с њиме
И официри неки трупни..."
"Ко? је л' генерал онај крупни?"
LV
Сад победнички, али с тугом
Опростимо се ми од Тање
И кренимо се стазом другом
Јер морам већ да дам на знање
Ко је сад предмет мојих жеља:
Опевам младог пријатеља,
Његову ћуд и срећу худу!
О, епска Музо! мојем труду!
Благослов подај! Већ је време!
Снабдеј ме штапом поузданим,
Не дај да скренем и застраним.
Доста је. С леђа доле бреме!
Класици почаст одах часно:
Приступ је ту, иако касно.
ОСМА ГЛАВА
Fare thee well, and if for ever
Still for ever, fare thee well.
Byron
I
Кад сам у врту мог Лицеја
Цветао и без брига скито,
Када сам чито Апулеја,
Док Цицерона нисам чито,
У дољама се тада чудним
Са лабудовим криком жудним
Крај воде што у миру блиста
Јавила мени Муза чиста.
Озарила се соба мала;
И ту је Муза мојих сања
Почела прва пировања;
Весеља дечја опевала,
Прошлости наше дане славне
И меког срца снове давне.
II
С осмехом свет је Музу срео,
Полет нам даде успех нови,
А Державин ме стар и свео
Слазећи у гроб благослови.
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
III
Ко закон који вечно траје
Признавах тада само жеље
Са светом делих осећаје
Поведох Музу на весеље,
На хучне гозбе, распре гласне,
Пред оштре претње страже касне.
И она је на гозбе к њима
Са својим ишла даровима;
Ко баханткиња нека мала
Певала друштву покрај чаша
И некадашња младеж наша
За њом је плахо пристајала,
А ја сам горд на своју другу
У пријатељском био кругу.

IV
Ал' њихових се махнух уза
И одох у свет... она за мном.
Како је често нежна Муза
Блажила неком причом мамном
Самоћу мојих глухих стаза;
Како је често са Кавказа
Јездила са мном ко Ленора
На месечини кршних гора
И водила ме до Тавриде
Да слушам с њом у ноћној магли
С обале морски ропот нагли,
Тај стални шапат Нереиде,
Хор таласа, ту химну мора
Оцу земаља и простора.
V
И престонице наше сретне
Заборавивши гозбе сјајне
Сред Молдавије пусте, сетне,
Похађала је черге тајне
Скитаца степских; ту се крила
И крај њих је заборавила
Реч богова и места знаних
Због језика још дивљих, страних,
Због песама њој блиских степа...
Ал' промени се све у томе
И Муза тад у врту моме
Ко госпођица нице лепа,
У оку с неком сетном бригом
И с француском маленом књигом.
VI
И први пут сам сад у ствари
Са Музом у високом кругу;
Гледам на њене степске чари
Уз љубоморан страх и тугу;
Крај дама, крај аристократа,
Кицоша војних, дипломата,
Промиче она и ту седа;
Редове густе њине гледа
И радује се вреви шумној,
Врењу одела, речи, звања
И свету што се редом клања
Домаћици још младој, умној
И мушкараца црном раму
Што окружава сваку даму.
VII
И свиђају се њој ти гости;
Њин складни збор, одела мрка,
Хладноћа мирне охолости
И година и звања збрка.
Ал' ко то стоји непокртан
У пробраноме скупу сетан?
Свима је туђ и усред врења
Ко ланац мрских привиђења
Пред њиме рој се лица вије.
Шта, сплин ил' гордост патње то је
На лицу том? И овде што је?
И ко је он? Зар Евгеније?
Зар он?... Да, тачно, он је оно.
- Је л' давно њега удес доно?
VIII
Је л’ смирен сад ил' исти оста?
И да ли се још чудак прави?
Кажите шта он сада поста,
Какав ће сада да се јави?
И шта ће бити? - Лик Мелмота?
Ил' космополит, патриота,
Чајлд Харолд, квекер с лажном ласком,
Ил’ прсиће се другом маском?
Или ће бити једноставно
Ко ви, ко ја, ко други људи?
Мој савет му је: нек се труди
Да махне моду прошлу давно.
Доста је лажи, лудорије...
- Да л' вам је познат? - Да, и није.
IX
- С ненаклоношћу што се тако
Изражавате ви о њему?
Да л' зато што ми увек лако
Дајемо и свој суд о свему,
Што неопрезност страсних глава
Ил' вређа, или исмејава
Ништавних људи понос бесни?
Што разум често и притесни,
Што одвећ често нехотице
Држимо да су речи дела
И што је глупост зла и смела,
А важност свету - важне трице,
Те просечни и прости људи
Једино годе нашој ћуди?
X
Срећан, ко беше млад на време,
И ко кад треба поста зрео,
Живота хладног ко је бреме
С временом стеко и понео,
Ко чудне снове није сањо,
Од света ко се није склањо,
Ко с двадесет беше кицош цењен,
И с тридесет већ згодно жењен,
С педесет ко је скино с врата
Дужности приватне и друге,
И ко је славу, чин и слуге
По реду стеко поред плата,
О коме мнење беше довек:
Н. Н. је збиља красан човек!
XI
Мисао ником није мила
Да залуд младост имали смо,
Да нас је она преварила,
Да ми њој верни били нисмо,
И да су наше лепе жеље,
Невини снови и весеље
Морали редом иструнути
Ко лишће што у јесен жути.
Тешко је оном ко пред собом
Једино има низ обеда,
Ко живот као обред гледа,
И ко за светом и за добом
Пристаје, а не дели с њима
Мисли и страсти које има.
XII
Поставши предмет прича шумних,
(И ви ћете, зацело, рећи)
Мрско је то, код људи умних
Глас притворног чудака стеци,
Ил' глас шашавка каквог јадног,
Сатане одвратног и хладног,
Ил' Демона мог злог у свему!
Оњегин (да се вратим њему),
Убивши друга на двобоју,
Без циља, посла, на злом гласу,
До двадесет и шесте расу,
Нерадом мучен, младост своју;
Без посла, жене да га прати,
Не знаде ничег да се лати.

XIII
Савладало га неспокојство
И жеђ да мења места многа
(Веома мучно једно својство,
Крст добровољни ретко кога).
Он остави долину нему
И мирно село где се њему
Јављала скоро сваког дана
Крвава сена добро знана,
И путовање поче дуго
Без циља, истих осећања;
Ал' њему су и путовања
Досадила ко и све друго,
Те врати се и одмах зађе
Ко Чацки право на бал с лађе.
XIV
Ал’ сва се сала узбуркала
И шаптања су скуп обишла;
Крај неког важног генерала
Домаћици је дама пришла;
Неужурбана, скромна, складна,
Ни брбљива, ни много хладна,
Без погледа што лете свима,
Без циљања да успех има,
Сва природна и ведрог лика,
Без подржаваних манира,
Сва једоставна, пуна мира,
Она је била верна слика
Du comme il faut... (Опрости слогу,
Превести, Шишкове, не могу...)
XV
Даме су хтеле до ње ближе,
Старице слале осмех мали,
А клањали се људи ниже
И погледе јој уграбљали,
Девојке крај ње ишле тише,
А од свих других људи више
Рамена и свој нос је диго
Генерал што је са њом стиго.
У њој и њеним покретима
Лепоте не би нашли много,
Ал' у њој нико не би мого
Нацћи ни оно, за шта има
Лондонска мода речцу строгу:
Vulgar. (Извини, ал’ не могу...
XVI
Мени се допада реч ова,
Ал' не знам да преведем шта је;
Код нас, међутим, још је нова
И ретко јој се почаст даје,
А ишла би у епиграму...)
Ал' враћам се на нашу даму.
У безбрижној лепоти мила,
За истим столом ту је била
Са Воронском, са Нином сјајном,
С том Клеопатром Неве чисте,
И ви зацело рекли бисте,
Да Нина свом лепотом бајном,
Иако слепи све и плени
Њу није могла да засени.
XVII
"Зар она - мисли Евгеније: -
За она ту? - Да, збиља... значи...
Из степског села? Ваљда није!..."
И сада лорњет он привлачи
И обраћа га поред свећа,
На ону, чији лик га сећа
Заборављених црта, дражи...
"Чуј, кнеже, да л' знаш, хајде, кажи,
Ко то са црвеном беретом
Крај посланика шпанског седа?"
Кнез Оњегина немо гледа.
"Ух! Дуго ниси већ са светом.
Упознаћу те овог трена". -
"Па ко је она?" - "Моја жена". –
XVIII
"Жењен си! новост с првим даном!
Да л' дуго?" - "Већ две зиме има". -
"А којом?" - "Ларином". - "Татјаном!
"Ти знаш њу?" - "Ја сам сусед њима".
"О, па хајдемо онда, ходи! "
И иде кнез и жени води
Свог сродника и друга свога;
Кнегиња гледа госта тога...
Ма шта се њој у души крило,
Ма како беше тога трена
Изненађена, зачуђена,
Промене на њој није било;
Њен тон и даље оста биран,
Ко пре њен поздрав беше миран.
XIX
Бар да се тргла кад га срете,
Да поста бледа ил' румена...
На њој се ништа не покрете;
Ни обрва, ни усна њена;
Мада је гледо најбудније,
Ни трага старе Тање није
Могао наћи. Барем хтеде
Разговор са њом да поведе
И - не успе! Упитала га
Кад, и из ког је дошо краја?
Иде л' из њеног завичаја?
Затим је поглед ока блага
Пренела на свог мужа с госта,
Изишла... и он ко кип оста.
XX
Је л’ ово иста та Татјана,
Којој је он у пустом гају
Још у почетку мог романа,
У дивљем и далеком крају,
Пажљиво, да је не увреди,
Моралне држо проповеди?
Он и сад чува писмо њено
Где срце лежи изливено,
Где искреност, слобода влада.
Је л' она то, ил' сан је био?...
Та, коју он је оставио
Судбини скромној њеној тада,
Зар се са њиме сада срела
Равнодушна и тако смела?
XXI
На починак он кући крете
И остави тај раут бучан.
Снево је сан пун чудне сете,
Час пун ведрине, а час мучан.
Ал' ево, и пробудио се;
Од кнеза Н. му писмо носе;
Вечерас зову... боже, боже!
Ићи ће к њој ! и што пре може
Одговор учтив он му даје.
У каквом чудном сну он блуди?
Шта је то с њим и шта се буди
У хладној, леној души? Шта је?
Досада? Гордост? или снова
Младости брига - љубав нова?
XXII
Тренутке броји, у сат гледа,
Никако дан да стигне крају...
Ал' десет је... у кола седа,
Пред њеним тремом она стају.
Он кнегињи сав дрхтав хита;
Татјана сама нешто чита;
Два-три тренутка нем од среће
Он седи са њом. Речи неће
На уста мом јунаку бедном.
Сав сметен он је, једва чује,
Узвраћа с муком. Глава му је
Заокупљена мишљу једном;
Упорно гледа он и бледи;
Слободно, мирно она седи.
XXIII
Муж прекида тај чудан пријем
И непријатност tete-a-tete-а;
Он оживљава с Евгенијем
Ђаволства, шале прошлих лета;
Они се смеју. Стижу гости
И сољу сплетки и пакости
Оживљава се бучно вече;
Ћаскање лако, ево, тече,
А бесмислице смех већ дижу.
Ал' пренемагања ту нема,
И причања без плитких тема,
Без вечних истина се нижу
И не плаше слух нашег уха
Смелошћу својом пуном духа.
XXIV
Ал' ту је цела престоница,
Обрасци ту су наши модни,
Свуд виђена и славна лица,
Глупаци свуда неопходни,
Старије даме још без мужа,
Наоко зле и пуне ружа,
И неколико госпођица
Без осмеха, свечаних лица,
И посланик што прича с жаром
О државничким пословима,
И седи старац што се с њима
Смеје и шали још по старом:
Отмено, мудро, али вешто.
Данас је смешно тако нешто.
XXV
Вечито жељан епиграма,
Ту је господин љут на сваког;
На мушки тон, на плиткост дама,
На преслађеност чаја младог,
На приче о роману бледом,
На монограме, на све редом;
На новине, на рат, мигрену,
На зиму, снег и своју жену.
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

XXVI
Чувен због ниске душе своје
И Проласов је ту са њима,
Што тупи сјајно перо твоје,
St.-Рriest, у многим албумима.
Из врата други деспот бала
Гледа ко слика из журнала;
Укрућен ко херувим дрвен,
Нем, утегнут и нешто црвен.
А превејан ко неки худи,
Намерник дрски с гордом главом,
Пословним, важним својим ставом
Подсмешљив осмех овде буди
И згледање је немо њему
Приговор општи и у свему.
XXVII
Ал' Оњегин је душомц
Татјаном био занет славном,
Не заљубљеном и несмелом
Девојком јадном, једноставном,
Већ кнегињом високом, хладном,
Бескрајно гордом, али складном
Богињом наше царске Неве.
О, људи, сви сте попут Еве,
Прародитељке древне наше;
Не привлачи вас дозвољено;
Змија и чудно дрво њено
Вечито маме срце ваше!
Забрањен плод вам оно спрема
И раја без тог за вас нема.
XVIII
Променила се много Тања!
У улози се снашла овој
И навике свог тешког звања
Стекла у тој средини новој.
Девојку тиху ко да тражи
У овој хладној, пуној дражи
Законодавки сјајних сала?
А некад му је срце дала
И некад је у мраку ноћи
Док Морфеј до ње не доблуди
Чезнула за њим пуна жуди,
И дизала на месец очи
Желећи да ко жена верна
С њим прође пут живота смерна.
XXIX
Свим узрастима љубав влада,
Ал' срцу младом и још чедном
Корисно страсни немир пада
Ко ране буре пољу жедном;
Оно се кишом страсти крепи,
Сазрева кроз тај занос лепи
И моћни живот даје плод,
Раскошни свет и слатки род.
Ал' када старост на нас падне
На заокрету наших дана,
Траг мртве страсти пун је рана...
Тако у јесен буре хладне
Скривају блатом до и луг
И наже тужних шума круг.
XXX
Без сумње наш је Евгеније
Ко дете заљубљен у Тању.
Љубавним сном занесен бдије;
Сањари стално, ноћу, дању;
Глас разума не слушајући
Он сваког дана њеној кући
Одлази, лута око трема
И прати је ко сенка нема,
Сав срећан кад јој заогрне
Рамена сјајна меким плаштом,
Када је такне руком таштом,
Ил' размакне ливерје црне
Пред њоме, или ако стигне
Испуштен рубац да јој дигне.
XXXI
А она - не примећује га;
Не запажа бледоћу сетну,
Код куће мирно прима њега,
Реч-две му каже кад се сретну,
Поздравом га се каткад сети,
А неки пут га не примети:
Не личи она на кокету;
Не трпе то у вишем свету.
Да бледи јунак наш је стао -
Не види она ил' не мари;
Оњегин вене и у ствари
У сушицу је скоро пао.
И сви га шаљу у том стању
Лекару, а он, где? - у бању.
XXXII
А он не иде; прадедима
Свој долазак да јави хоће,
Но Тања све то мирно прима
(Њен пол је такав; пун хладноће!).
Ал' упорне је и он ћуди;
И још се нада, још се труди;
Смелији но здрав, с тешком муком
Он болестан и слабом руком
Кнегињи једно писмо пише.
Мада је сматро (с пуно права)
Да пошта ништа не решава, -
Ал’ ето, није мого више
Да трпи јаде срца свога.
Ево вам писма његовога.
Писмо
Оњегина Татјани
Знам, разјашњење тужне тајне
Дубоко ће вас увредити.
Какав ће презир племенити
Изрећи ваше очи сјајне!
Шта хоћу? с каквом жељом кобном
Отворићу вам срце своје?
Каквом ће сад весељу злобном
Повода дати писмо моје!
Када ја у вашем срцу чедном
Нежности искру спазих једном,
Да верујем јој нисам смео;
Навици нисам дао маха,
Слободу празну нисам хтео
Да изгубим пун чудног страха.
Још једно нас је раставило...
Несрећни Ленски тад је пао...
Од свега што је срцу мило
Срце сам тада отргао;
Невезан ничим, ја сам затим
Мислио да слобода може
Да надокнади срећу. Боже!
Како погреших, како патим!
Не, да вас виђам, да вас пратим,
Да сваки осмех, поглед хватам
На вашем лицу и да патим,
Ваш глас да слушам и да схватам
Свом душом својом ваше чари
И савршенства од свих већа,
Да премирем крај вас у ствари,
И да се гасим... то је срећа!
А ја сам лишен свега тога;
Због вас ја лутам светом грубим;
Сваки је час живота мога
Драгоцен, а ја залуд губим
Већ и онако тешке дане
Судбином горком одбројане.
Мој век ће скоро да се скрати;
Ал' да бих био жив, у свести,
Ја сваког јутра морам знати
Да ћу вас током дана срести...
Бојим се да ће да се плаше
Од моје молбе очи ваше
Ко од лукавства које кујем...
И гневни прекор ја већ чујем.
Да знате како страшно боли
Љубавном жеди бити морен,
Умом у срцу које воли
Гушити немир страшћу створен!
Ја жудим да крај ваших ногу
Са сузама и болом слијем
Сву љубав, молбе, све што кријем,
И све што још изрећи могу!
А место тог, хладноћом лажном
И реч и поглед ја оружам,
Говорим с вама о неважном
И весео вам осмех пружам!...
Да противим се себи, страсти,
Више у моћи није мојој;
Реших: у вашој ја сам власти
И предајем се судби својој.
XXXIII
Одговор чека. Ал' га нема
На друго писмо ни на треће...
На неко се посело спрема...
Чим уђе... она!... О, да среће!
Ал' строга је и пуна брига,
Ни речи с њиме, не види га...
Како је сада душа њена
Јованским мразом окружена,
Како се труде усне њене
Да прекор или гнев задрже!
Оњегин оштар поглед врже:
Ал' где су сузе притајне?
Где сажаљење? Не, њих нема;
На томе лицу гнев се спрема,