Naučna teorija Big-Bang

Naučno shvatanje sveta priznaje samo materijalnost ili fizičku dimenziju kao postojanje. Ili drugim rečima, samo ono što ima oblik (pojavu) ili što je dostupno uočavanju i analizi. Sve što izlazi iz tog domena se definiše kao nepostojanje.
Zato se i sama svest vezuje uz oblik i materiju, odnosno poriče se sposobnost njene egzistencije nezavisno od materijalnog oblika. S obzirom da je svest suština života i postojanja, na taj način se uvodi pojam nepostojanja ili nebića. Koliko je takav stav osnovan ako se uzme u obzir činjenica da sam sistem postojanja daleko prevazilazi kapacitet uočavanja i razumevanja ljudi?
Svako shvatanje koje izlazi iz domena fizičkog ili prelazi u sferu intuitivnog svesnog ili nefizičkog se omalovažava i obezvređuje zbog nedostatka dokaza u fizičkoj sferi. Iz tog razloga se duhovnom ili religioznom shvatanju ne pridaje veći značaj.
Međutim, često se upravo odbačene i omalovažene religiozno duhovne teorije mukotrpnim i napornim naučnim istraživanjima pokažu kao tačne.
Tako na primer, naučna pretpostavka o "praiskonskom atomu" koja je vezana uz teoriju Velikog praska (Big-Bang) ima dosta podudarnosti s drevnim konceptom o "svetskom ili kosmičkom jajetu."
Teorija Velikog praska (Big-Bang) je najpoznatija ili najprihvaćenija teorija nastanka univerzuma pošto su se mnoge njene postavke potvrdile kao tačne. Jedna od njih je da se univerzum nalazi u stanju stalnog širenja. Teoriju Velikog praska je prvi predložio Georges Lemaitre (Belgijski fizičar i katolički sveštenik) samo što ju je on nazvao "hipoteza praiskonskog atoma" dok je Fred Hoyle prvi upotrebio ime teorija Velikog praska.
Po toj teoriji stanje izuzetne gustine i temparature je dovelo do Velikog praska usled kojeg se praiskonski atom koji je sadržavao svu masu univerzuma razdelio stvarajući prostor i vreme i nebeska tela.
Po Lemaitre širenje univerzuma će se nastaviti sve do jedne izvesne granice gde će opet doći do njegovog ponovnog skupljanja što će rezultirati time da se sve opet zgusne u pređašnje zgusnuto stanje prastarog atoma. Takva teorija o zgusnutoj masi ili singularnom praiskonskom atomu može se naći u mnogim religioznim objašnjenjima.
Najraniji koncept o jajoliko oblikovanom kosmosu nalazi se u Sanskritskim spisima. O tome se veoma detaljno govori u Brahmanda Purana. Reč Brahmanda je sastavljena od dve reči gde Brahm znači 'kosmos' ili 'širenje', a Anda znači 'jaje'.
U Rig Veda izvor nastanka univerzuma je 'zlatna utroba' ili 'zlatni fetus' (Hiranyagarbha). U Kineskom mitu Pangu univerzum je takođe poceo kao jaje. Isto se odnosi i na neke Egipatske i Finske mitove.
Šta je objašnjeno teorijom Velikog praska, praiskonskim atomom ili zgusnutom masom? Kako je nastala ta masa i temparatura? Iz ničeg? Nepostojanja?
Religiozno (duhovno) shvatanje poriče dimenziju nepostojanja, time što daje svesti sposobnost njene egzistencije nezavisno od materije. Svest se shvata kao nefizički (bezoblični) kvalitet smisla i života koji ima svojstvo kreativnosti, razvoja, bezvremenosti ili neuništivosti.
Po tom shvatanju ne postoji nepostojanje već samo postojanje ili svest (smisao) u razvoju ili promeni. Svest sopstveni razvoj ostvaruje stalnom promenom kao i interakcijom svoja dva komplementarno suprotna stanja pasivnosti i aktivnosti.
Za pasivno stanje svesti je karakteristična nepromenljivost ili stalno zadržavanje suštinske sveobuhvatnosti ili savršenosti dok je za aktivno stanje karakteristična stalna promenljivost ili usklađivanje izdvojenih individualnih razlika.
To što nauka definiše kao nepostojanje religija definiše kao suštinu ili pravu prirodu svesti ili postojanja koja je zbog svoje sveobuhvatnosti ili ostvarenog savršenog razvoja pasivna ili mirna, dok fizičku dimenziju definiše kao pojavu postojanja kroz koju aktivni princip svesti (razum) ostvaruje razvoj. Zato fizička dimenzija ima karakteristike stalne promene i aktivnosti kao i ograničenosti, nesavršenosti ili nemira.
Religija suštinu (bitak) svesti tumači kao apsolutno jedinstvo ili sažetost koja nema pojavu već nemanifestovanu pasivnu punoću savršenog smisla ili harmonije ljubavi koja kad dostigne potreban intenzitet kulminira u kreativni smisao koji svojom aktivnošću izdiže svest do višeg stepena smisla ili savršenstva te onog momenta kada to ostvari ponovo kulminira u pasivnu punoću ljubavi.
Zato ova dva komplementarno suprotna stanja svesti uslovljavaju i stvaraju međusobno postojanje stalnom naizmeničnošću.

Takvo verovanje je dato i u Hermesovom zakonu. Na Emeraldskoj Ploči koja je takođe poznata pod imenima Tabula Smaragdina i Hermesova Tajna, za koju se veruje da je napravljena od Egipatskog mudraca ili boga Hermesa Trismegistusa koji se povezuje uz Egipatskog boga Thoth ili Grckog boga Hermesa između ostalog piše i sledeće: " To što je ispod odgovara tome što je iznad, a to što je iznad odgovara tome što je ispod da bi se ostvarilo čudo Jedne Stvari."
Po Hermesovom zakonu isti princip važi i za pojavnu (fizičku) i suštinsku (nefizičku) dimenziju postojanja. Pošto u fizičkoj dimenziji postoje komplementarne suprotnosti čijom interakcijom se uzrokuje stalna promena to znači da i suštinska svesna dimenzija takođe sadrži dva komplementarno suprotna stanja aktivnosti i pasivnosti čija stalna naizmeničnost uzrokuje promene.
Isto tako, time se fizička (pojavna) dimenzija postojanja takođe određuje kao komplementarna suprotnost nefizičkoj (suštinskoj) dimenziji postojanja te po tom principu vrši s njom interakciju. Dok u fizičkoj egzistenciji nešto postaje veće širenjem dotle je u nefizičkoj ili svesnoj dimenziji obrnuto. Svest sažimanjem ostvaruje višu sveobuhvatnost ili suštinu te je apsolutna svesna sažetost ili nemanifestovanost apsolutna bezgraničnost, sloboda i savršenstvo.
Naizmenična promena aktivnog i pasivnog stanja svesti (postojanja) koja ima karakteristiku stalnog sažimanja i ekspanzije se reflektuje u celom univerzumu kao ravnomerni ritam (pulsiranje) vremena (sezone) kao i života. Tako na primer, dan zamenjuje noć, leto zimu, rad iziskuje odmor, budno stanje spavanje... Kod ljudi i životinja život pulsira kroz otkucaje srca, izdisaj i udisaj itd.
Kroz takve pojave se vidi da jedno stanje uvek kulminira u drugo ili vlastitu komplementarnu suprotnost, odnosno da se odvija stalno kruženje u kojem ni jedno stanje u potpunosti ne nestaje već se samo smenjuje.
Dok naučno shvatanje određuje materiju kao suštinu svesti, dotle mnogobrojna različita religiozna (duhovna) shvatanja svest određuju kao suštinu materije. Tako na primer, u Tao Te Ching piše:
"Ono bez oblika prožima sve oblike."
"Sve stvari sveta su rođene od telesnog a telesno je rođeno od netelesnog."
Biblija navodi sledeće: "Verom poznajemo da je svet rečju Božjom stvoren, tako da je ono što je vidljivo postalo iz nevidljivog."
U Gnosticizmu: The Hypostasis of the Archons (The Reality of the Rulers) piše:
"And she established each of his offspring in conformity with its power - after the pattern of the realms that are above, for by starting from the invisible world the visible world was invented."
Za Budiste suština svega je praznina koja predstavlja suprtonost materijalnosti. Nasadiya Sukta iz Rigveda govori o Jednom biću-nebiću koje "diše bez daha". U Upanišadima Brahman je predstavljen kao bezoblično Jedno koje je neiskazivo. Jevrejska religija ili Judaizam propoveda Boga kao apsolutno bestelesno jedinstvo izvan vremena. U Soto Zen se kaže: " Sve je Jedno i sve je različito."
Iako različite religije imaju različita imena za pasivno stanje svesti kao na primer, Bog, Tao, Alah, Brahman itd. sve ga one definišu kao suštinu iz koje sve nastaje i u koju se sve vraća. Kao i apsolutnu punoću ili zajedništvo svih razlika u jedinstvenoj celini ili prosvetljenoj sveobuhvatnosti koja krije tajnu postojanja. U takvom svesnom stanju prestaje svaki nemir ili aktivnost jer se bića ujedinjuje sa svojim bitkom u kojem pronalazi istinu ili ostvaruju mir svog suštinskog bitisanja.
Mišljenje da je svest suština materije, a ne materija svesti nije karakteristično samo za religiozno (duhovno) shvatanje već ono takođe ima pristalice i u samom krugu naučnika i to u većini slučajeva onih koji su ostvarili vrhunska dostignuća u oblasti fizike.
Pored pomenutog David Bohm, Neils Bohr pa u izvesnom smislu i Ajnštajna, Nobelovac Max Planck je takođe izjavio:
"I regard consciousness as fundamental. I regard matter as derivative from consciousness. We cannot get behind consciousness. Everything that we talk about, everything that we regard as existing, postulates consciousness."
Planck je bio poznat po religioznosti koja se još više učvrstila njegovim prodiranjem do suštine fizičkih zakonitosti. On je takođe dao i sledeću izjavu:
"All matter originates and exists only by virtue of a force which brings the particle of an atom to vibration and holds this most minute solar system of the atom together. We must assume behind this force the existence of a conscious and intelligent mind. This mind is the matrix of all matter."
Koliko hipoteza o svesti (još uvek neshvaćenom bezobličnom entitetu smisla) kao neuništivoj suštini postojanja iz koje sve nastaje (uključujući materiju ili oblik) i u koju se sve vraća, zvuči iracionalno? Koliko naučna pretpostavka da materija (kao suština postojanja) nastaje slučajem iz besmisla nepostojanja ili ništa zvuči racionalno?
Iz iskustva znamo da svest ima ogromnu kreativnu snagu, odnosno da predstavlja suštinu pojave i oblika. Mišljenje ima snažan efekat na doživljavanje realnosti. Tako na primer, u slučaju halucinacije ili delirijuma, ljudi kreiraju drugačiju realnost u kojoj materijalni oblici u fizičkoj egzistenciji dobiju potpuno drugačiju pojavu ili podležu drugačijim zakonitostima.
Osobe koje imaju anoreksiju doživljavaju sebe kao gojazne iako njihova tela često imaju oblik hodajućih skeleta. Izrekom: "Ono čega se bojiš, ono i kreiraš" - takođe je zapažena moć mišljenja u određivanju materijalnih oblika, fizičkih zakonitosti ili samom doživljaju fizičke egzistencije.
Iako se naša suština nalazi u bezvremenskoj sažetosti mira koja je izvan aktivnosti mišljenja, u fizičkoj egzistenciji mišljenje postaje moćno sredstvo kreacije. Zato je neophodno stalno preispitivanje vlastitog mišljenja ili unutrašnjeg dijaloga kojim kreiramo i sebe i sve izvan sebe.
Mi vidimo samo ono što mislimo da vidimo. Prema tome, viđena stvar je uvek produkt mišljenja. Ako čovek promeni svoj pogled na svet ili svoje mišljenje o tom svetu, tad se i taj svet takođe menja.