Religija i duhovnost

S obzirom da se duhovnost usko vezuje uz religiju, neophodno je pobliže odrediti ta dva pojma pošto oni imaju i nekih značajnih razlika pa i isključivosti. O nastanku i svrsi religije postoji veliki broj različitih teorija. Po Marksu religija predstavlja određeni odraz klasne nejednakosti ili potrebe potlačene klase da pobegne od realnosti i pronađe utehu u svom potlačenom i teškom položaju.
Medjutim, ta teorija se pokazala veoma ograničenom pošto ne daje zadovoljavajuće objašnjenje za različite kulturne tradicije. Marksova teorija ima mnogo nedoslednosti i protivrečnosti ukoliko se na primer, primeni na Budizam i Kinesku religioznu tradiciju.
Postoji verovanje da je religija nastala kao rezultat nedovoljnog poznavanja prirodnih pojava ili fizičkih zakonitosti. Ta teorija takođe nije održiva pošto mi živimo u vreme naučnog i tehnološkog progresa čiji je razvoj zasnovan upravo na poznavanju i prilagođavanju fizičkih zakonitosti potrebama ljudi, ali religija (zahvaljujući svojim suštinskim duhovnim stavovima) ne samo što nije isčezla već je doživela i svoj značajan razvoj.
Skoro u svim različitim civilizacijama religija je imala oblik organizovanog društvenog sistema koji je vršio snažan uticaj na aktuelna politička, ekonomska ili državna pitanja. U samom začetku civilizacije ona je imala značajnu ulogu u smirivanju destruktivnih nagona mnogih lutajućih plemena ili njihovoj adaptaciji za konstruktivan život u zajednici.
Rastom značaja i moći religije u društvenom ili državnom sistemu jačao je i njen institucioni oblik kao i razna mnogobrojna kruta pravila. Iako su se takva pravila obavijala plaštom duhovnosti, ne samo što ona nisu imala nikakvu vezu s duhovnošću, nego su joj veoma često i protivrečila.
Cilj njihovog nastanka je bio prvenstveno zaštita institucionalnih interesa ili sebičnih interesa pojedinih članova u instituciji, a ne retko i političkih i ekonomskih državnih interesa.
Takva pravila podsticala su nastanak fanatizma kao i anagonizam među različitim religijama koji je ponekad rezultirao krvoprolićem. Primer takvog krvoprolića i užasa destruktivnosti su krstaški ratovi koji su trajali od 11 do 13 veka.
Primeri religioznog fanatizma mogu se naći u progonu i mučenju jeretika, spaljivanju veštica i td. Da bi zaštitila svoje interese, autoritet ili vlast, hrišćanska crkva je nemilosrdno i surovo ugušivala slobodu misli i napretka. Spaljivanje Djordana Bruna na rimskom trgu 1600 godine samo je jedan od primera takve sumanute vladavine crkve.

Takva karakteristika religije nalazi se u potpunoj suprotnosti s duhovnošću. Dok duhovna dimenizija propagira suštinsko jedinstvo svih ljudi te ima karakter zbližavanja i međusobnog poštovanja i uvažavanja između pojavnih rasnih, nacionalnih, političkih i ostalih razlika; dotle religiozna ili institucionalna ograničenost ne samo što ističe pojavne razlike već ih prezentira kao veoma opasne elemente koji se moraju uništiti.
Ograničeni religiozni stav nema ništa s duhovnom dimenzijom pošto je za njega karakteristično da polazi od straha i pohlepe ili osećanja otudjenosti sto se odrazi kao niže razumevanje koje ostaje zarobljeno s pojavnim zakonitostima fizičkog postojanja.
Tek kada ljudi pođu od intuitivnog osećanja ljubavi ili smisaonog zajedništva samih sebe sa svime izvan sebe ulaze u sferu duhovne dimenzije ili sferu suštinskih zakonitosti čime ostvaruju i suštinski uvid ili najviši nivo svesnosti i razumevanja.
Duhovnost predstavlja karakterističan razvoj svesnosti ili razumevanja ljudi kojim se oni osposobljavaju za pronalaženje konstruktivnih odnosa s okolinom. Zato je pogrešno duhovni razvoj ljudi vezivati samo uz religioznost sto je i William Irwin Thompson primetio svojom izjavom: "Religion is not identical with spirituality; rather religion is the form spirituality takes in civilization."
Duhovno razvijena osoba ne mora biti religiozna, kao sto ni religiozna osoba ne mora biti duhovno razvijena. Duhovnost se ne meri time da li neka osoba veruje u Boga ili natprirodno vec koliko je njeno specifično verovanje osposobljava da ostvaruje harmonican, konstruktivan ili funkcionalan odnos u sebi, odnosno u interakciji s okolinom.
Ponekad preterano ili opsesivno razmišljanje o Bogu ili natprirodnom koje ima nefunkcionalan karakter u vidu otuđivanja od okoline ne samo što ne predstavlja duhovni razvoj, vec je simptom sprečenog duhovnog razvoja. Ono se može javiti kao osećanje superiornosti u odnosu na okolinu te i uverenje o neophodnosti njenog kontrolisanja. To je rezultat neurotičnog razvoja ličnosti koji se najčešće manifestuje u vidu fanatizma.
Različit duhovni razvoj ljudi ne odražava se samo kao njihovo različito shvatanje ili određivanje postojanja, već i kao njihovo različito ponašanje ili prilagođavanje u fizičkoj egzistenciji. Za ljude s progresivnim duhovnim razvojem je karakteristična fleksibilnost, iskrenost, plemenitost, moralnost, odgovornost i stremljenje ka konstruktivnoj adaptaciji s okolinom.
Kroz duhovnu sferu ljudi ostvaruju istinsko oslobođenje ili prevazilaze ograničenost fizičkom egzistencijom te postižu najvišu svesnost ili razumevanje, tj. stvarni uvid u smisao i svrhu vlastite egzistencije. Time im se omogućava da ostvare potrebnu ravnotežu ili pronađu duhovni mir bez obzira u kakvim okolnostima da se nalaze.
Regresivan duhovni razvoj uzrokuje ograničenost fizičkom egzistencijom te je za njega karakteristična otuđenost u vidu egoizma, agresivnosti, manipulativnosti, nemoralnosti i neiskrenosti kojom se uzrokuje nesklad s okolinom kao i vlastito osećanje frustracije, nezadovoljstva i besmisla.

Pobedom komunizma u većini zemalja religija gubi pravo mešanja u državne poslove i dobija obeležje primitivizma i zaostalosti. Međutim, koliko je stav o zaostalosti i primitivizmu religije stvarno opravdan?
Religija je nastala kao posledica duhovnosti ili intuitivnog uvida ljudi u suštinu njihove svesti, pa samim tim i postojanja. Zato i pored svih nedostataka ili regresivnih elemenata, koji se uglavnom baziraju na ograničenim potrebama institucije, religija takođe sadrži i progresivne duhovne stavove od neprocenjivog značaja i vrednosti. Njihovo nepromišljeno odbacivanje i potcenjivanje, usled preterane reakcije na destruktivne religiozne elemente, u mnogome može da spreči adekvatnu spoznaju postojanja.
Kroz iskonsku duhovnu dimenziju, ljudi postaju svesni višeg smisla ili nevidljive suštine koja spaja i prožima čitav univerzum. Ne postoji ni jedna civilizacija ili rasa ljudi koja nije bila svesna te suštine. Ona odoleva svim promenama kao i fizičkim zakonitostima pošto je suština i samog vremena i prostora te oni prestaju biti prepreka za komunikaciju među ljudima. Duhovni zapisi iz najranijih epoha i danas plene svojom lucidnošću i dubinom.
Snaga spoznaje naših davnih predaka i danas u nama ima isti odjek kao i u vreme kada je nastala. Ogromnim vremenskim razdobljem se nije izgubila svežina i značaj reči pošto su one potekle iz bezvremenskih dubina svesti.
Jedan od razloga izuzetne duhovne lucidnosti naših davnih predaka je taj što su oni imali neposredan kontakt s prirodom. Prefinjenim usklađivanjem vlastitog životnog tempa s njenim ritmom, direktno su se ujedinjavali i s harmoničnim pulsiranjem univerzuma. Na taj način su bili u stanju da osećaju zajedničku životnu suštinu i u sebi i u svemu izvan sebe što ih je i vodilo u sferu više spoznaje ili razumevanja. Rollo May takođe piše o značaju direktnog kontakta ljudi s prirodom: