Trgovina ljudima

Jedan od najdrastičnijih oblika kršenja ljudskih prava,fenomen koji se vezuje za početak 20. veka.Grube pretpostavke govore da se na godišnjem nivou u svetu,izvrši trgovina preko 700000 ljudi od kojih 200000 potiče iz Evrope.Povoljan geografski položaj, pored sličnih okolnosti vezanih za druge istočnoevropske države,ratna pustošenja u sukobu na području bivše Jugoslavije i prisustvo međunarodnih vojnih i civilnih misija na ovom području pogodovali su da se u ovom delu Evrope razvije trgovina ljudima u ovom obimu. Trgovina ženama u cilju seksualne eksploatacije je najdrastičniji oblik trgovine ljudima i kršenja ljudskih prava jer su te žene zlostavljane, prevarene i dovedene u položaj apsolutne zavisnosti od trafikera, a u ropski položaj bez ikakvog odlučivanja o sebi i svom životu.Trgovina ženama se razlikuje od krijumčarenja ljudi, iz razloga što ljudi ne završavaju nužno u ropstvu ili prostituciji, dok žena, biva prinuđena da se bavi prostitucijom kao zanimanjem bez mogućnosti da utiče na svoju dalju sudbinu.
-definicija koja je razrađena PROTOKOLOM UJEDINJENIH NACIJA: trgovina ljudima se shvata kao transport, transfer, sakrivanje ili prihvatanje osoba koristeći silu, prevaru, prinudu ili zloupotrebu sile, davajući i primajući novac ili neku drugu korist da bi uspeli da kontrolišu drugu osobu u cilju eksploatacije.Savetovalište protiv nasilja u porodici je od 2001 godine članica Jugoslovenskog tima za borbu protiv trgovine ljudima. Posle transformacije društvene zajednice ova integracija je preneta na Republiku Srbiju gde postoji republički tim za borbu protiv trgovine ljudima.

Svake godine, milioni muškaraca, žena i dece širom sveta budu prodani i držani u uslovima jednakim ropstvu. Među njima je veliki broj žena i devojčica, koje su prevarom ili silom odvedene i prodane da rade u prisilnoj prostituciji, i muškaraca koji rade na poljima, u fabrikama, na građevinama. Region Balkana već duže vreme je jedno od glavnih odredišta i tranzita za trgovinu ljudima. Danas Balkan mahom predstavlja polazno područje žrtava trgovine ljudima. Uprkos dugogodišnjim naporima u suzbijanju trgovine ljudima, ona i dalje cveta i širi se na području Jugoistočne Evrope. Važeće zakonodavstvo i mehanizmi razvijeni u cilju suzbijanja trgovine ljkudima pokazali su se nedovoljnim bilo u sprečavanju ili suzbijanju problema, bilo u zaštiti ljudskih prava žrtava trgovine. Otežavajuća okolnost je to što u mnogim zemljama policija i pojedini službenici vlade ignorišu, olakšavaju ili čak profitiraju od ovog vida kriminala. Velika prepreka je to što nacionalne vlade često ne tretiraju trgovinu ljudima kao ozbiljno kršenje ljudskih prava. U većini zemalja destinacije, trgovini ljudima se prvenstveno pristupa kao problemu ilegalne imigracije ili prostitucije. Strategija protiv trgovine ljudima često imaju negativne posledice po trafikovane osobe, a ne po kriminalne mreže koje njima trguju. Žrtve su te koje bivaju uhapšene i deportovane dok trgovci i dalje nekažnjeno rade. Malo žrtava – u zemljama destinacije ili nakon povratka u svoju zemlju – dobija bilo kakvu dugoročniju pomoć.

Trgovina ženama se najčešće tretira kao problem ilegalne migracije i krijumčarenja (od strane zakonodavstva) ili prostitucije (od strane javnog mnenja). Međutim, postoje sustinske razlike. Migracija podrazumeva PRISTANAK osobe da ode iz zemlje. Migracija je dobrovoljna. Međutim, migracija ne podrazumeva prevaru, prisilu, eksploataciju i nasilje. Krijumčarenje podrazumeva ilegalan ulazak u zemlju, što jeste zločin protiv države, ali ne i zločin protiv osobe, jer postoji PRISTANAK osobe da na taj način migrira.

Bitno je naglasiti razliku između prostitucije i trgovine ženama. Prostitucija može biti uz pristanak, dok se trgovina ženama odnosi pre svega na prinudnu prostitituciju (koja podrazumeva ograničeno kretanje; oduzimanje dokumenata; nametanje broja klijenata; fizičko i psihičko zlostavljanje) i kupovinu/prodaju osobe, bez njenog znanja i pristanka. Čak i onda kada devojka zna da će se baviti prostitucijom, ona nije upoznata sa uslovima rada i života, i nema nikakvu kontrolu nad onim što joj se dešava

Šta je trgovina ljudima?

Trgovina ljudima je ozbiljan društveni problem, jer najdrastičnije ugrožava osnovna ljudska prava - pravo na život, na slobodu izbora, na slobodu kretanja… Trgovina ljudima, kao fenomen, stoji na suprotnoj strani u odnosu na poštovanje ljudskih prava. Zbog sve izraženije globalizacije na različitim nivoima i trgovina ljudima je postala svetski problem. Ovaj problem zajednički je:
a) zemljama u političkoj i ekonomskoj tranziciji i zemljama koje su imale iskustva sa ratovima (odredjujemo ih još i kao zemlje porekla kada je trgovina ljudima u pitanju), kao i
b)ekonomski razvijenim zemljama (koje se istovremeno pojavljuju kao tranzitne zemlje i zemlje destinacije).
Iako, danas, većina zemalja tvrdi da se kod njih ljudska prava i slobode u potpunosti ostvaruju, fenomen ropstva se nije izgubio, imamo ga i u 21. veku. Milioni žena i dece, ali i muškaraca, su primorani na prostituciju, služenje u kućama, rad na plantažama, prosjačenje i na druge vidove prinude. Ljudima se trguje unutar granica jedne zemlje (interna trgovina ljudima), ali i interkontinentalno (transnacionalna trgovina ljudima), pa su sve države suočene sa ovim ozbiljnim problemom.
Medjunarodne organizacije raspolažu različitim podacima o broju ljudi koji godišnje postanu žrtve trgovine ljudima i o profitu koji se ostvaruje od ove kriminalne aktivnosti:

Prema Ujedinjenim nacijama, 700.000 žena, dece i muškaraca svake godine postanu žrtve trgovine ljudima
US State Department procenjuje da 900.000 žena, dece i muškaraca godišnje postanu žrtve trgovine ljudima (od tog broja 20.000 žrtava na teritoriji SAD).
Prema procenama nekih drugih istraživanja, 27 miliona ljudi je danas u ropskom položaju, a od toga 8 miliona dece (čak 20.000 dece iz Obale Slonovače).
Trgovina ljudima je jedna od tri najprofitabilnije kriminalne delatnosti (pored trgovine drogom i oružjem).
Zarada ostvarena od trgovine ljudima procenjuje se na 7 - 60 milijardi dolara godišnje, a po nekim procenama i do 507 milijardi dolara godišnje.

Pored socijalno-ekonomskih faktora, ipak, najmračniji izvori ove patnje su organizovane kriminalne grupe koje se medju sobom lako sporazumevaju “jezikom zarade”, a ljudska bića tretiraju kao i u davnoj istoriji: kao “orudje koje govori”.
Milijarde dolara stečene trgovinom ljudima služe da se dalje finansira organizovani kriminal, terorizam, korupcija, da se produžava ljudska patnja i kršenje osnovnih ljudskih prava.
Trgovina ljudima je po mnoštvu izrabljivačkih ciljeva medjunarodni, organizovani, kriminalni fenomen koji ima teške posledice po bezbednost, blagostanje i ljudska prava njegovih žrtava. Trgovina ljudima, naročito u cilju seksualne eksploatacije, je “visoko profitabilna - nisko rizična” kriminalna aktivnost, koja uništava kvalitet života, a ponekad i sam život njenih žrtava. To je moderno ropstvo čije su žrtve najčešće žene i devojke. U mnogim slučajevima, nivo fizičkih i psihičkih povreda nanesenih žrtvama trgovine ljudima je tako ozbiljan i trajan, da ne postoji mogućnost da se njihovo fizičko i mentalno zdravlje medicinski kompletno sanira.

Kako se definiše trgovina ljudima?
Prema Konvenciji Ujedinjenih nacija protiv transnacionalnog organizovanog kriminala, članom 3. Protokola za prevenciju, suzbijanje i kažnjavanje trgovine ljudima, posebno ženama i decom trgovina ljudima odredjuje se kao:
“vrbovanje, prevoženje, prevodjenje, prebacivanje, skrivanje i primanje lica, putem pretnje silom ili upotrebom sile ili drugih oblika prisile, otmice, prevare, obmane, zloupotrebe ovlašćenja ili teškog položaja, davanja ili primanja novca ili drugih koristi da bi se dobio pristanak lica koje ima kontrolu nad drugim licem, u cilju eksploatacije. Eksploatacija obuhvata, kao minimum, eksploataciju prostitucije drugih lica ili druge oblike seksualne ekspoloatacije, prinudni rad ili službu, ropstvo ili odnos sličan ropstvu, servitut ili uklanjanje organa”.
Prema Članu 3b istog dokumenta, pristanak žrtve na nameravanu eksploataciju nema nikakvog značaja, odnosno ne umanjuje odgovornost pred zakonom onih lica koja su počinioci trgovine ljudima.
Takodje, pod detetom se, u smislu člana 3d Konvencije, smatra svako lice mladja od 18 godina.

Proces trgovine ljudima
Lanac trgovine ljudima podrazumeva tri faze:
1. Faza regrutacije (vrbovanja)
2. Faza tranzita
Prevoz - Iza procesa vrbovanja sledi prevozna i transferna faza, koja može podrazumevati i obezbedjivanje smeštaja i prihvat žrtve sa nizom prolaznih skloništa, uključujući početni prihvat i transfer unutar njene vlastite zemlje, ali i ozbiljne povrede ljudskih prava i fizičko zlostavljanje za vreme putovanja, tokom kog može ili ne mora da se predje državna granica.Mnoge žrtve nisu nikada ranije napuštale svoju zemlju i potpuno su zavisne od trgovaca ljudima. Neke napuštaju svoj dom bez posedovanja pasoša, jer im je rečeno da nema stvarne potrebe da ga imaju, ili da će ga dobiti kasnije. Ako imaju pasoš, trgovci ga često oduzmu i drže kod sebe kao sredstvo obezbedjenja protiv žrtve.Žrtve koje se nalaze u nekoj od protivpravnih situacija su posebno izložene hirovima njihovih trgovaca. Trgovci znaju da će one, zbog svog ilegalnog statusa, izbegavati da traže pomoć policije ili zaštitu države.
Rute i sredstva prevoza - Prevoz žrtava preko granice je bitan aspekt medjunarodne trgovine ljudima. U većini slučajeva, vrbovana lica su saglasna da zavise od trgovaca zbog obezbedjenja dokumenata i prevoza. To trgovcima daje visoki stepen kontrole za vreme tranzitne faze.
3. Faza eksploatacije
Žrtve su često prevarene tako što veruju da idu i inostranstvo kako bi radile kao konobarice, dadilje, manekenke, radnici u fabrici, igračice…, ali, kada stignu u neku stranu zemlju, bivaju prisiljene na prostituciju, prinudni rad, prosjačenje…

Oblici trgovine ljudima su sledeći:
seksualna eksploatacija
radna eksploatacija
dužničko ropstvo
prinudni brak
lažno usvajanje
prinudno prosjačenje
prinuda na vršenje krivičnih dela
trgovina organima

Uzroci trgovine ženama
Zašto ljudi postaju žrtve trgovine ljudima?

Ukupne prilike u zemljama u tranziciji
Tranziciju prate brojne politicke, socijalne i kulturne promene, pa
dolazi do preraspodele ekonomske moci, što za posledicu ima i povecanje
siromaštva i nezaposlenosti, a siromaštvo i nezaposlenost su jedni od
osnovnih uzroka trgovine ljudima. Veliki broj ljudi je u stalnoj
potrazi za poslom i boljim životom, a to svakako olakšava posao
trgovcima ljudima. Žene su posebno ugrožene, jer rade u delatnostima
koje su pretrpele najviše promena i gde je bilo najviše otpuštanja
(tekstilna industrija, usluge…).
Rodna diskriminacija
U periodima krize, kao što je ratni sukob ili kada raste
nezaposlenost, cesto se pojacavaju rodni stereotipi - “muškarci treba
da privredjuju i donose hleb u kucu”, a žene treba da se bave
domacinstvom. Žene su u svakodnevnom životu diskriminisane na razne
nacine.
Diskriminacija na tržištu rada
Na tržištu rada, žene se poslednje zapošljavaju i prve otpuštaju,
što ih izlaže visokim rizicima. Zato, kada je ženama uskracen pristup
regulisanom tržištu rada, one su prisiljene da traže posao na crnom
tržištu, a onda vrlo lako postaju žrtve trgovaca ljudima. U slicnom su
riziku i muškarci koji ostaju bez posla.
Socijalni činioci
U teškim ekonomskim vremenima, društvena klima jaca poziciju
muškarca. Ionako društveno slabije, pozicije žena postaju tada još
slabije i nevažnije. Osim toga, danas su mnoge žene i devojke u citavom
regionu socijalno “predodredjene” da gledaju na svoje telo i
seksualnost kao sredstvo, cesto jedino koje im je na raspolaganju, za
stvaranje prihoda. Usled svega toga, žene i dalje ostaju
marginalizovane i diskriminisane, zbog cega se aktivno ne ukljucuju u
društvene tokove.
Nasilje nad ženama i decom
Nasilje nad ženama i decom, narocito nasilje u porodici, takodje
cini žene i decu izloženijim trgovini ljudima. Porodicno nasilje je
važan faktor zbog koga mnoge devojke i mlade žene, devojcice i decaci,
žele da napuste svoje porodice i svoju zemlju pošto im je uskracena
svaka zaštita. Tako ženama, koje se suocavaju sa nezaposlenošcu,
seksualnim uznemiravanjem i porodicnim nasiljem, ponude za dobro placen
rad u inostranstvu predstavljaju magicni beg u bolji svet, a deci
bekstvo od nasilja.
Moglo bi se zakljuciti da se kao diskriminatorski i negativni
cinioci koji “guraju” nekog u trgovinu ljudima, izmedju ostalog, mogu
oznaciti nezaposlenost, siromaštvo, nedostatak obrazovanja,
diskriminacija polova, nasilje. Uz njih, na drugoj strani su prisutni i
cinioci koji “vuku”, te uvecavaju izloženost i osetljivost
potencijalnih žrtava na “mamce” trgovaca ljudima. Medju njima se
izdvajaju zamišljene prednosti života u bogatijim zapadnim društvima,
ocekivanje zaposlenja i finansijske naknade.

Načini vrbovanja

Kako se najčešće potencijalne žrtve uključuju u trgovinu ljudima?
Načini “vrbovanja” potencijalnih žrtava su raznoliki. Koji god da se
način upotrebi, on je usmeren ka nezadovoljenim potrebama potencijalne
žrtve: bolje plaćen posao, obezbedjenje egzistencije sebi i svojim
najbližim, ostvarenje želja i snova tamo negde, jer ovde gde smo to
nije moguće.
Oni koji su prvi u lancu osoba koje će nas vrbovati (teško za
poverovati, ali istinito) su najčešće osobe koje već poznajemo i u koje
imamo poverenja: komšinica, poznanik, porodični prijatelj, partner sa
kojim si počeo/la da izlaziš.
- To su oglasi za dobro plaćen posao u zemlji, ili još češće, u inostranstvu, ili za pronalaženje bračnog partnera u inostranstvu. Ove usluge mogu nuditi i razne agencije
(za posredovanje u zapošljavanju, poslovnu pratnju, masažu za
džentlmene, posredovanje u sklapanju braka, modne agencije, brodske
kompanije, izbori za mis).
- Osim toga, žrtve trgovine ljudima često su brutalno otete od svojih porodica.
- Žrtve se sve češće vrbuju putem Interneta, kroz
četovanje koje može prerasti u trgovinu ljudima; jedan od prvih koraka
koji vodi u trgovinu ljudima je zakazivanje sastanka potencijalnoj
žrtvi.
- U situacijama ekstremnog siromaštva ili patologije, porodice mogu biti te koje prodaju svoje članove trgovcima ljudima.

Kako trgovci ljudima kontrolišu i eksploatišu žrtve?
Osnovni cilj trgovaca ljudima je da novac zaradjuju dugoročnim
izrabljivanjem žrtava. Da bi u tome uspeli, trgovci čine sve kako bi
zaštitili svoju investiciju, to jest obezbedili da žrtva nastavi da
radi kako joj je naloženo i da ne pokušava da pobegne. To podrazumeva i
obezbedjivanje stalnog nadzora nad žrtvama. Pristanak žrtve trgovine
ljudima na eksploataciju je nebitan kada god je prisutan neki od oblika
prinude.
Za kontrolu žrtava trgovine ljudima u fazi eksploatacije koriste se
brojni mehanizmi, koji se mogu primenjivati nezavisno, ali i u
sadejstvu, što se dešava u većini slučajeva.
Kao najčešće primenjivani mehanizmi kontrole izdvajaju se:
“Dužničko ropstvo”
Jedan od primarnih mehanizama kontrole je obavezivanje zbog
zaduženosti. Ovo podrazumeva da se od žrtve traži da vrati novac koji
je trgovac uložio u njen dolazak u zemlju odredišta. Na taj iznos se
obično dodaje ogromna kamata, i još se dodatno uvećava na račun
navodnih troškova usluga oglašavanja, prevoza, smeštaja i ishrane. Sve
to, konačno, naraste u sumu koju je nemoguće otplatiti.
Izolacija - uklanjanje identifikacionih i/ili putnih dokumenata
Trgovci ljudima oduzimaju identifikaciona i putna dokumenta svojim
žrtvama, obično odmah nakon dolaska na konačnu destinaciju. To lišava
žrtve njihovog identiteta, potvrdjuje njihov ilegalan status u zemlji i
onemogućuje im da traže pomoć ili da pobegnu u drugu zemlju ili na
drugu adresu. Budući da mnoge žrtve potiču iz zemalja gde se policija
doživljava više kao okrutna sila, a manje kao neko ko će pružiti pomoć,
žrtve i same izbegavaju kontakt i traženje pomoći od policije.
Trgovac ljudima podupire takvu predstavu, govoreći žrtvi da je slobodna
da ode u policiju ako to želi, ali da će je odatle odmah deportovati,
to jest, vratiti u matičnu zemlju, kao i da će nad njom biti vršene
represalije.
Kao alternativni način, trgovac ljudima može reći žrtvi da nema smisla
tražiti policijsku pomoć, jer su policajci korumpirani i u
prijateljskim odnosima sa trgovcima ljudima.
Neposedovanje dokumenata i novca, nepoznavanje jezika, nelegalan
boravišni status, stid i izolacija, uz strah od policije, su mehanizmi
koje trgovci ljudima često koriste, zbog čega je malo verovatno da će
žrtva pokušati da pobegne ili da će se požaliti državnim organaima, što
sve doprinosi pojačanoj zavisnosti žrtve od trgovca ljudima.
Upotreba nasilja i straha
Trgovci ljudima se u potpunosti koriste nasiljem i pretnjom nasiljem
kao delotvornim sredstvom kontrole. Žrtve često tuku i siluju,
ograničavaju u kretanju, drže u izolaciji, lišavaju hrane i vode,
drogiraju i muče oštrim predmetima i cigaretama, a sve u nameri da ih
pokore. Te radnje se mogu činiti zbog kažnjavanja neposlušnosti, ali i
radi upozorenja drugim žrtvama, kako bi postale svesne kakve posledice
će pretrpeti u slučaju neposlušnosti ili pokušaja bekstva.
U slučajevima seksualne eksploatacije, stid koji žrtva oseća je drugi
značajan mehanizam kontrole. Trgovac ljudima može zapretiti da će reći
žrtvinoj porodici da ona radi kao prostitutka. Nije redak slučaj i da
se snima silovanje žrtve, te da se taj snimak koristi kao sredstvo
ucene i omalovažavanja. Na taj način se obezbedjuje njena potpuna
poslušnost.
Kod žrtava iz nekih kultura su delotvorni i specifični oblici
psihološke prinude. Na primer, žrtvama iz zapadne Afrike (Nigerija),
rituali slični onima u vuduu mogu nametnuti intenzivan strah,
obezbediti kontrolu nad njima i garantovati njihovu poslušnost. Osim
toga, neke žrtve se plaše da će se u sredini iz koje potiču saznati da
se bave prostitucijom, jer patrijarhalne porodice ponekad predstavljaju
veći rizik po fizičku bezbednost i život žrtve od trgovca ljudima.
Upotreba i pretnja represalijama prema žrtvinoj porodici
Najdelotvornija pretnja, koja pritom najviše otežava istraživanje
trgovine ljudima, je pretnja represalijama prema licima koja žrtva
voli, a koja su ostala u njenoj domovini/mestu. Trgovci ljudima često
nastoje da saznaju tačne podatke o porodici žrtve ili licima koja su
joj bliska. To može biti interni nadimak ili adresa bliskog člana
porodice, odnosno adresa nekog drugog bliskog lica. Već sama pretnja
omogućava kontrolu nad žrtvom, stoga nije nužno da trgovac ljudima
raspolaže baš svim podacima o žrtvinoj porodici. Kako žrtva ne želi da
rizikuje sigurnost svojih najbližih, ona se ni ne upušta u nagadjanja
da li trgovac ljudima “blefira” ili ne, kada zadire u intimne detalje
njene porodice i kada preti nasiljem usmerenim ka porodici. Trgovac
ljudima pretnje ove vrste koristi kao veoma efikasan način za
obezbedjivanje žrtvine poslušnosti, kao i za spečavanje njenog pokušaja
bekstva.
Žrtvama se oduzimaju putne isprave, bivaju pretučene, silovane,
konstantno im se preti, daje malo ili nimalo hrane, kontroliše se
njihovo kretanje… sve dok ne pristanu na zahteve trgovca. Žene i deca
koja su prisiljena na prostituciju moraju da imaju odnose sa 15 do 20
mušterija dnevno, često bez zaštite, dok trgovci neretko koriste drogu
kako bi ih kontrolisali. Obično rade u istoj sobi u kojoj žive, i
moraju da čiste, peru, kuvaju, peglaju za ceo klub. Žrtve koje su u
prisilnom radu takodje nemaju mogućnost slobodnog kretanja, ne poseduju
dokumente i prinudjene su da rade veliki broj sati dnevno u jako lošim
uslovima. Deca koja su u prisilnoj prošnji, prinudjena su da donose
“gazdi” odredjenu sumu novca dnevno, a neretko su i seksualno
zlostavljana.

Predrasude o trgovini

“Devojke iz naivnosti postaju žrtve trgovine.”
Nije važan motiv zbog koga se devojka javlja na oglas ili prihvata
neku poslovnu ponudu, već je primarno nasilje kome je izložena ukoliko
se nadje u lancu trgovine. Tada gubi slobodu izbora i kontrolu nad
svojim životom - biva prevarena. Trgovci ljudima (osobe koje “vrbuju”
devojke i trguju njima) često su osobe od poverenja (očevi, braća,
mladići…), te svaka devojka može postati žrtva trgovine.
“Trgovina ženama i prostitucija su isto.”
Žena žrtva trgovine ljudima koja završi u prinudnoj prostituciji
nema pravo odlučivanja, niti izbora, dok prostitucija može biti
dobrovoljan izbor žene.
“Trgovina ljudima je trgovina belim robljem.”
Žrtve trgovine ljudima ne mogu se nazivati belim robljem, jer se
ovaj problem ne odnosi samo na ljude odredjene rasne, etničke ili
nacionalne pripadnosti (nisu samo beli ljudi žrtve trgovine, već i
Afrikanci/ke, Romi/kinje, Azijati/kinje…).
“Žrtve trgovine su samo strankinje.”
Trgovina ženama u nekom mestu ne uočava se i ne doživljava kao
problem ako je poznato da u lokalnim barovima ima samo Ruskinja ili
Ukrajinki. Trgovina ženama, medjutim, dešava se i lokalnim devojkama
unutar državnih granica, kada one bivaju prodate iz jednog grada u
drugi. Ono što se u poslednje vreme pokazalo kao novi trend je i porast
broja žrtava trgovine ljudima koje su državljanke/i Srbije.

Trgovina ženama u Srbiji

Osamdesetih godina prošlog veka Srbija (i bivša Jugoslavija u celini) je, kao
zemlja višeg standarda od ostalih u regionu, bila prevashodno zemlja
destinacije žena iz istočnoevropskih država. Otvaranjem ratnih žarišta
i dolaskom stranih vojnih trupa tokom raspada SFRJ, povećava se broj
žrtava trgovine ljudima u Srbiji. U tom peroidu, preko njene teritorije
se primarno vrši tranzit iz Bugarske, Moldavije, Rusije i Ukrajine na
putu ka Bosni (i dalje ka Italiji, Španiji, Francuskoj), Kosovu i
Metohiji i Makedoniji (ka Grčkoj, zemljama Arabijskog poluostrva) i
prema zemljama centralne i severne Evrope.
U post konfliktnom periodu i usled posledičnih društvenih promena,
Srbija se pojavljuje i kao zemlja porekla žrtava trgovine ljudima.
Privatizacijom društvenog sektora tokom perioda tranzicije, dolazi do
povećane nezaposlenosti žena koje rade u društvenim preduzećima, u
tradicionalnim “ženskim” zanimanjima. Naročito su pogodjene žene sa
nižim i srednjim stepenom obrazovanja, na radnim mestima za koja je,
zbog novih potreba tržišta rada, neophodna prekvalifikacija.
Medjutim, ranija istraživanja pokazuju da su žene u Srbiji generalno
bile slabije plaćene od svojih muških kolega, i pored viših
kvalifikacija.
Relevantan faktor koji doprinosi porastu trgovine ženama je svakako
i eskalacija (ili povećana registracija) porodičnog nasilja u našoj
zemlji. Ponavlja se iskustvo većine zemalja u tranziciji, koja dovodi
do promena u tradicionalnim porodičnim odnosima - žena postaje glavni
hranilac porodice, dok se muškarcima time oduzima “glavna” uloga, i
upravo u takvim porodičnim strukturama se javlja više fizičkog nasilja,
nasuprot situaciji kada porodicu izdržavaju oba partnera. Rezultati
istraživanja porodičnog nasilja u Srbiji, koje je sprovelo Viktimološko
društvo Srbije, ukazuje da svaka druga žena u Srbiji doživljava
psihičko nasilje u porodici, svaka treća trpi fizičko nasilje, a svakoj
četvrtoj se preti nasiljem.
Degradirajuće društvene i ekonomske okolnosti uticale su na
feminizaciju siromaštva u našoj zemlji, koja postaje jedan od osnovnih
uzroka migracije žena. Budući da su mogućnosti za legalan odlazak iz
zemlje sužene, oglasi kojima se nude poslovi bejbi siterke, konobarice,
medicinske sestre ili igračice primamljivi su velikom broju žena, koje
na taj način pokušavaju da odu u inostranstvo. Suprotno očekivanjima,
one često završavaju u zemljama regiona ili zapadne Evrope, gde bivaju
primorane na pružanje seksualnih usluga. Takodje je prisutna i trgovina
decom u svrhe seksualne ekspolatacije, prosjačenja, kradje ili prodaje
za usvajanje, kao i radna eksploatacija maloletnih i odraslih osoba.
Zbog različitosti modaliteta trgovine ljudima i promene trendova
koje smo uočili tokom petogodišnjeg bavljenja ovim problemom, vrlo je
teško napraviti profil žrtava trgovine u Srbiji.
Dok su ranije identifikovane žrtve trgovine ljudima bile uglavnom
strane državljanke za koje je Srbija bila zemlja tranzicije ili krajnja
destinacija, od 2003/2004. se suočavamo sa problemom interne trgovine.
Tačnije, u najvećem broju slučajeva, žrtve trgovine su domaće
državljanke/državljani koji bivaju prodati na teritoriji naše zemlje,
tj. ceo proces trgovine se odvija unutar granica Republike Srbije.
U istom periodu uočen je porast broja dece koja završavaju u lancu
trgovine ljudima. Dosadašnji podaci ukazuju da ovaj trend ne jenjava i
da su sve mladja deca, kao izuzetno vulnerabilna kategorija, poslednjih
godina najčešća meta trgovaca ljudima. U tom kontekstu, značajno je
niži prosečni uzrast maloletnih žrtva trgovine (oko 13 godina) u odnosu
na prethodno raspoložive podatke.
Takodje, uočen je porast broja osoba sa psihički izmenjenim
ponašanjem u ukupnom broju identifikovanih žrtava. Razloge možemo
potražiti u evidentnoj podložnosti manipulaciji i neefikasnosti
postojećeg sistema zaštite i zbrinjavanja ove kategorije
(potencijalnih) žrtava.
U svim fazama trgovine ljudima, žene, deca i muškarci podvrgavaju se
raznovrsnim oblicima zlostavljanja i iskorišćavanja kojima se
narušavaju njihova osnovna ljudska prava. Najčešća se radi o seksualnoj
ekploataciji, ali je poslednjih godina broj slučajeva radne
ekploatacije takodje u porastu. Njoj su najčešće izložena deca i
odrasli muškarci. U prethodne tri godine je primetan opšti trend
povećanja broja dečaka i odraslih muškaraca u ukupnom broju
identifikovanih žrtava.
Postojeći program zaštite nije u potpunosti prilagodjen aktuelnim
trendovima. U Srbiji za sada ne postoje programi posebno kreirani za
rad sa maloletnim žrtvama trgovine ljudima, kao ni sklonište
prilagodjeno njihovim potrebama, već se tretiraju u sklopu postojećih
programa za odrasle žrtve trgovine ljudima. Identičan problem postoji i
prilikom pružanja pomoći osobama sa psihički izmenjenim ponašanjem.
Trenutno u Srbiji postoje dva skloništa namenjena isključivo žrtvama
trgovine ljudima: prvo u okviru NVO Savetovalište protiv nasilja u
porodici i drugo pod okriljem NVO “Atina”, sa fokusom na reintegraciji
žrtava trgovine ljudima.
Ne postoje objedinjeni podaci svih aktera uključenih u borbu protiv
trgovine ljudima o broju žrtava na teritoriji Srbije, ali parcijalni
podaci koje objavljuju pojedinačne organizacije i institucije ne
ukazuju na značajnije smanjenje prisutnosti ovog problema.
Potpisivanjem i ratifikovanjem Konvencije Ujedinjenih nacija protiv
transnacionalnog organizovanog kriminala i pratećih protokola,
Republika Srbija ima medjunarodno-pravnu obavezu da ih sprovode.
U maju 2001. godine kreirano je prvo multi-disciplinarno telo za
borbu protiv trgovine ljudima na federalnom nivou - Jugoslovenski tim
za borbu protiv trgovine ljudim, čiji su članovi bili predstavnici
državnih institucija, nevladinih i medjunarodnih organizacija. U aprilu
2002. godine, na nivou Republike Srbije, osnovan je Republički tim za
borbu protiv trgovine ljudima, sa skoro nepromenjenom listom učesnika.
U aprilu 2003. godine, izmenama i dopunama Krivičnog zakona
Republike Srbije, novim članom 111b, uvedeno je krivično delo “Trgovina
ljudima”, u skladu sa definicijom trgovine ljudima iz Protokola o
prevenciji, suzbijanju i kažnjavanju trgovine ljudima, posebno ženama i
decom. Kako ovim članom nije precizirana razlika izmedju trgovine
ljudima i krijumčarenja ljudi, u novom Krivičnom zakoniku koji je
stupio na snagu 1. januara 2006. godine, ova dva krivična dela su
razdvojena i posebno sankcionisana: trgovina ljudima odredbama člana
388, a nedozvoljeni prelaz državne granice i krijumčarenje ljudi
odredbama člana 350. Pored toga, posebnim članom je sankcionisana
trgovina decom radi usvojenja (člana 389), ali je minimalna kazna za
delo trgovine ljudima, član 388, stav 3, tj. trgovinu izvršenu nad
maloletnim licem, smanjena sa pet na tri godine zatvora, i pored
sveprisutnog trenda povećanja broja maloletnih žrtava trgovine ljudima.
U martu 2004. godine, u okviru Nacionalnog mehanizma za borbu protiv
trgovine ljudima (čiji je deo i Republički tim za borbu protiv trgovine
ljudima), formirana je Služba za koordinaciju zaštite žrtava trgovine
ljudima pod okriljem Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne
politike, kao rezultat zajedničkog projekta ovog Ministarstva i Misije
OEBS-a u Republici Srbiji. Uloga Službe je koordinacija svih
organizacija i institucija aktivnih na polju borbe protiv trgovine
ljudima.
Ministar unutrašnjih poslova je 2004. godine doneo Instrukciju o
uslovima odobrenja privremenog boravka stranim državljanima žrtvama
trgovine ljudima, prema kojoj organ unutrašnjih poslova može odobriti
privremeni boravak iz humanitarnih razloga stranim državljanima u
trajanju od 3, 6 i 12 meseci.
Vlada Republike Srbije je decembra 2006. godine, donela Strategiju
borbe protiv trgovine ljudima, koja se sastoji od niza mera i
aktivnosti koje treba preduzeti u cilju suzbijanja ovog problema.
Izradom Strategije, uspostavljeni su strateški ciljevi čija je
realizacija planirana kroz različite aktivnosti posebno predstavljene u
Nacionalnom planu akcije za borbu protiv trgovine ljudima. Do danas,
izrada Nacionalnog plana nije završena.
Od 1. januara 2006. godine, stupio je na snagu Zakon o programu
zaštite učesnika u krivičnom postupku, kojim se definišu uslovi i
postupak za pružanje zaštite i pomoći učesnicima u krivičnom postupku i
njima bliskim licima, koji su ugroženi zbog učešća u krivičnom postupku.