Kralj Artur

KO JE BIO PRAVI KRALJ ARTUR


LEGENDA ILI STVARNOST

Čarobnjak Merlin, čudesni mač Ekskalibur, mladi Artur, predodređen da
postane ne samo kralj, već i mitski heroj nekadašnje i buduće
Britanije, vitezovi Okruglog stola i njihovi podvizi, tajanstveno
ostrvo Avalon prema kojem se uputio smrtno ranjeni Artur...
Sve su to elementi najpoznatije britanske legende koji su se stapali sa
kolektivno nesvesnim sve dok priča o Arturu nije postala živopisni san.
Pa ipak, kao što mnogi savremeni istraživači ukazuju, izgleda da je
zaista postojao Artur, istorijska ličnost.
On sasvim sigurno
nije bio srednjevekovni vitez, iako njegov lik najviše dugujemo tom
dobu. Postojeća svedočanstva ukazuju na njega kao na vojnog poglavara u
veku koji je usledio posle propasti Rimske britanije.
Bilo je to doba duboke uznemirenosti i nesigurnosti za sve Britance. Oni su,
sve do 410. godine, uživali skoro četiri veka nezapamćenog napretka kao
deo velike rimske Imperije. Zahvaljujući jakoj centralnoj vlasti i
zaštiti dobro uvežbane i efikasne armije, Britanci su nesmetano uživali
blagodeti civilizacije o kojima, do tada, nisu mogli ni sanjati. Krajem
IV veka je snaga Rima počela da slabi, a 410. godine je imperator
Flavije Honorije bio suočen sa pretnjama samom Rimu. Zbog toga je
poručio Britancima da se sami pobrinu za svoju odbranu i povukao rimske
legije iz Britanije. Ma koliko da je honorije to smatrao privremenom
merom, Britanija nikada više nije pripala Rimskoj Imperiji.

NEMA OKRUGLOG STOLA, A NI KAMELOTA

Posle prilično iznenadnog povlačenja Rimljana, Britanska ostrva su
ponovo postala razbojište ratnički raspoloženih plemena pod vlašću
lokalnih poglavara. Ali već 425. godine, diktator Vortigen uspeva da
ostvari apsolutnu vlast, kršeći bespoštedno svaki otpor i angažujući
ratovanju vične Saksonce kao plaćenu vojsku. Dolazak ratobornih
Saksonaca na Britanska ostrva je uslovio kratkotrajni mir da bi se,
455. godine, ti plaćenici pobunili protiv svojih poslodavaca i otpočeli
novi rat, dovodeći svoje saplemenike kao pojačanje. Britanci pokušavaju
da se organizuju i odbrane od napadača. Pobeda koju su Britanci
izvojevali u bici kod Badona, oko 518. godine, bila je tako ubedljiva
da je osigurala pedeset godina mira. Narodno predanje kazuje da se
junak te značajne pobede zvao Artur.

Verovanje da je postojao istorijski Artur, početkom VI veka, smatra se sasvim
opravdanim ali se, ne bez žaljenja, mora priznati da u stvarnosti nije
bilo Okruglog stola, čudesnog zamka Kamelota, pa čak ni poznatog viteza
Lanselota. Sve su to proizvodi srednjevekovne obrade arturijanskih
pripovesti. Od polovine VI pa do X veka je već nastao niz priča o
Arturu i njegovim podvizima koji su najčešće samo plod pripovedačke
mašte. Legenda o Arturu je počela da se razvija ubrzo posle normanskog
osvajanja Britanije, 1066. godine. Iz Velsa i Kornvola, oblasti u
kojima se najduže očuvao keltski duh starosedelaca, proširile su se
priče o Arturu koji je, poput Normana, vojevao protiv Saksonaca.
Putujući pevači su proneli slavu kralja Artura širom britanije, a
Normanski vitezovi su je preneli u Evropu tako da je do kraja XI veka
Artur postao poznat u celoj Zapadnoj Evropi. U svakom slučaju, sadašnji
oblik legende o kralju Arturu je zapravo nastao u Francuskoj.

Najzaslužniji za razvoj arturijanskih romansi je francuski vitez
Kretjen de Troa, čovek koji je odredio osnovne osobine legende. Kretjen
je napisao nekoliko romansi u stihovima, između 1170. i 1182. godine, a
u njima se po prvi put pominju Persival, Lanselot, Tristram i
Iselt (koji su poznatiji kao Tristan i Izolda), kao i Arturov zamak
Kamelot. Drugi vitez, Robert de Boron iz Burgundije, stvorio je oko
1200. godine ono što je postalo standardna legenda o Arturovoj
mladosti. U njegovom delu je naglašena uloga čarobnjaka merlina u
obrazovanju mladog Artura, a ujedno se i prvi put pominje sveti Gral.
Tako su nepovezane pripovesti o Arturu pretvorene u legendu, ali
zna li se išta o onom Arturu kojem se pripisuje zasluga za pobedu kod
Badona?
Sve što se zna o istorijskom Arturu potiče, nažalost,
iz samo tri dokumenta koji su nastali u njegovo doba i tokom naredna
tri veka. Ti dokumenti postoje danas samo kao srednjevekovni prepisi
prepisa. Najstariji dokument je knjiga De Excidio et Conquestu
Britanniae (O slomu i osvajanju Britanije) koju je načinio monah Gildas
ubrzo posle bitke kod Badona i verovatno još za Arturova života. iako
pominje bitku kod badona kao nedavni događaj, Gildas ne pominje Artura,
a kako više vodi računa o dokazivanju neminovne propasti bezbožnika,
Gildas često zamenjuje imena mesta i naroda, koristeći istorijske
činjenice onako kako njemu odgovaraju.

Druga knjiga, Annales Cambrinae (Anali Velsa), pominje veoma jasno Atrura koji 518. godine, u
bici kod Badona, 'nosaše krst našeg Gospoda Isusa Hrista na svojim
plećima tri dana i tri noći i Briti behu pobedioci'. Kako su velške reči scuid (pleća) i scuit
(štit) veoma slične, verovatno je pomenuti Artur nosio štit sa znakom
krsta. Ova verovatna greška u transkripciji velške reči ukazuje na
mogućnost da je ovaj podatak prepisan iz nekog starijeg, velškog
dokumenta. U istoj knjizi se, uz godinu 539. pominje bitka kod Kamlana
'u kojoj Artur i Mordred propadoše'.
Treći dokument je Historia
Britonnum (Istorija Brita) koja se pripisuje monahu Neniusu, a
verovatno je načinjena oko 850. godine. U toj se knjizi pominje sukob
Saksonaca, pod vođstvom Okte, sa Britima koje je predvodio Artur.
Prodor Saksonaca sa severa je zaustavljen, a kako se zna da je Okta
započeo svoju vladavinu 512. godine, onda se bitka kod Badona verovatno
odigrala 518. godine, kako navode Anali Velsa.
Sadržaj ovih
dokumenta je osporavan i potvrđivan, ali posle brojnih analiza, ipak se
mora priznati da iako bitku kod Badona možemo smatrati istorijskim
događajem, nema nikakvog osnova, osim narodnog predanja, da se Artur
dovodi u vezu sa tom bitkom. Ko je onda bio legendarni kralj Artru?

Po jednoj teoriji, Artur je bio beznačajni ratnik koji se borio na granici
sa Škotskom i kojeg su Briti otrgli od zaborava kada im je zatrebao
nacionalni junak. Postoji mogućnost da je pobeda kod badona dobila
veliki značaj tek mnogo kasnije, kad su Saksonci zavladali Britanijom i
potisli Brite na Zapad, u Vels i Kornvol, gde su oni maštali o junaku
koji će ih povesti u konačnu pobedu nad Saksoncima.
Zanimljivo je da se nedostatak podataka o Arturu može donekle objasniti na osnovu
životopisa nekoliko svetaca. Iako istorijski nepouzdana, svetačka
žitija daju začuđujuće koherentnu, ali i sasvim neočekivanu sliku o
Arturu. Naime, u Žitiju svetog Kadoka, načinjenom oko 1100. godine,
Artur je prikazan kao razvratnik i pokvarenjak, dok se u Žitiju svetog
Paderna govori o tiraninu zvanom Artur. Žitije svetog Gildasa opisuje
Artura kao tiranina i pobunjenog kralja (Rex Rebellus). Izgleda da je
Crkva gajila dugu i duboko ukorenjenu netrpeljivost prema Arturu čak i
tokom XII veka kada je Artur već bio uveliko slavljen kao nacionalni
junak. Tako upornu netrpeljivost Crkve teško da bi mogao izazvati neki
beznačajni ratnik iz Granične oblasti ili pobunjenik iz zapadnih
krajeva.
Artur mora da je bio uticajna ličnost koja je nečim
uvredila Crkvu mada nije bio u otvorenom sukobu sa hrišćanstvom. Šta je
činio i učinio Artur, verovatno nećemo nikada saznati, ali izgleda da
je, uvredivši Crkvu, postao žrtva svojevrsne cenzure jer su istoriju
skoro isključivo pisali predstavnici moćne Crkve.

Krajem XII veka, tačnije 1191. godine, u Glastonberiju je navodno
otkopan grob legendarnog kralja Artura. Crkva u Glastonberiju je čvrsto
utkana u legendu, iako u VI veku nije postojala. U to doba je
Glastonberi bio okružen močvarama, a njegovo veliko ime je bilo Ynys Avalon (Ostrvo Jabuka). Ne treba podsećati da se smrtno ranjeni Artur čamcem uputio prema Avalonu.
Postoje četiri različita opisa otkopavanja Arturovog groba, ali svi se slažu u
osnovnim detaljima - grob je otkriven između dve kamene piramide ili
dva kamena krsta, a u kovčegu ili ispod njega je pronađen krst sa
natpisom 'HIC IACET SEPULTUS INCLITUS REX ARTURIUS IN INSULA AVALONIA'
(Ovde leži poznati kralj Artur na ostrvu Avalon). Taj se krst nalazio u
obližnjem gradu Velsu sve do XVIII veka kada mu se gubi svaki trag. Ako
sačuvani crtež tog krsta odgovara originalu, onda se pojavljuje još
jedna zagonetka jer, sudeći po obliku slova, natpis ne potiče iz
Arturovog doba (VI veka), niti iz vremena otvaranja groba (XII veka)
već iz X veka. Možda je krst položen u grob prilikom nivelacije terena
i ograđivanja starog groblja tokom X veka, ali to se ne može ni
dokazati, ni osporiti.
Poslednja iskopavanja na tom mestu
(tokom 1962. godine) su nepobitno dokazala da se tu nalazio grob iz
kojeg je, između 1181. i 1191. godine, uklonjen sarkofag, a jama ponovo
zatrpana. Monasi iz Glastonberija su zaista otkopali nečiji grob, ali
da li se u njemu nalazio kralj Artur?
Prihvaćeno je mišljenje
da se zapravo radilo o prevari, a navedeno je i nekoliko mogućih
motiva, ali ništa od svega toga ne potvrđuje pretpostavku da je to
zaista bio Arturov grob.
Da li je Artur zaista postojao i šta
je za života činio, verovatno će zauvek ostati tajna, ali verovanje u
njegovo postojanje je stvorilo moćni lik koji izmiče istoriji tako da
će legenda o Arturu nastaviti da živi noseći sa sobom visoke moralne
vrednosti i svog i budućeg doba.

DVA MAČA
Dolazak kralja Artura

Rodžer L.Grin
prevod Tomislav Trbojević

NAKON što je zli kralj Vortigern pozvao Saksonce da se nastane u Britaniji i pomognu mu u borbi protiv Pikta i Škota u zemlji je retko vladao mir. Premda su veći deo zemlje prekrivale guste šume, bilo je tu i lepih polja po kojima behu rasuta seoca i gradići, seoske kućice i letnjikovci. Rimljani tek što su napustili ovaj kraj. Čim ga Saksonci ugledaše, poželeše ovde i da ostanu. Kako su im sada pusti i neplodni izgledali njihovi domovi u Danskoj i Nemačkoj! Iz godine u godinu, sve češće, duguljastim lađama kradom, plovili su preko Severnog mora, da bi zatim ubijali i terali Brite i naseljavali se u njihovim domovima.
Vortigern odavno beše mrtav, isto kao i Aurelije Ambrozije, poslednji rimski kralj, kada Uter Pendragon, za koga neki kažu da je bio Ambrozijev brat, povede Brite u boj protiv Saksonaca. Pobedivši ih u mnogim bitkama, donese mir južnim zemljama u kojima je stolovao - Londonu, Vinčesteru, koji se tada zvao Kamelot i Kornvolu, vojvodstvu svog velikog pristalice Gorloe. No Uter se zaljubi u Gorlovu ženu, lepu Igrejn, i oni se pobiše, i Gorloa pade, a Uter se oženi njegovom udovicom.
Prvi put je poseti u dvorcu Tintagelu, mračnom zamku i prebivalištu duhova na obali Kornskog mora, dok je čarobnjak Merlin stražario nad njihovom ljubavi. Uteru i Igrejn se rodi dete, ali šta se desilo s novorođenim dečakom mogao bi nam reći samo mudri Merlin, koji ga u mrkloj noći odnese tajnom stazom uza stene između dvorca i mora i za njega od tada više niko nije čuo.
Iako su Igrejn i Gorloa imali tri kćeri Uter ne imađaše više dece. Kad Igrejn postade kraljica, dve od njih već behu odrasle i udate - Morgoz za Lota, kralja arhipelaga Orkni , a Elejn za Nantresa, kralja Garlota. Obe rodiše sinove koji kasnije postadoše hrabri vitezovi Okruglog stola. Treća kći, Morgana le Fej, beše još dete, pa je poslaše u samostan u školu. Ona, ipak, nađe načina da nauči mnoge čarolije kojima je činila zle stvari.
Sreća kralja Utera Pendragona uz lepu Igrejn bejaše kratkog veka. Saksonci ga iznova napadoše i poslaše mu izdajnika da ga služi, te on otrova kralja i mnoge njegove pristalice.
I zemljom zavlada zlo i beda strašnija nego ikada pre. Vitezovi kralja Utera zavadiše se oko vlasti i oslabiše zemlju neprestanim međusobnim borbama, a Saksonci, kad videše da nema nikog ko bi mogao da im se suprotstavi, počeše, komad po komad, osvajati Britaniju.
Prolazile su teške i bedne godine zagorčane neprestanom kavgom sve dok, konačno, ne stiže ugovoreni čas. Tada dobri čarobnjak Merlin napusti svoje prebivalište u neprohodnim, tajnovitim dolinama Severnog Velsa, koji se tada zvao Gvined, i kroz Pauis i Južni Vels zaputi se u London. A beše toliko slavan da se niko, Saksonac ili Brit, nije usudio da ga dirne.

Merlin stiže u London i porazgovara s nadbiskupom. I vitezovi koji behu pozvani da prisustvuju velikom božićnom saboru, stigoše u tolikom broju da za mnoge ne beše mesta u opatijskoj crkvi pa su morali ostati u dvorištu.
Usred službe Božje iznenada se crkvenim dvorištem začu mrmor čuđenja. Nasred dvorišta, a da niko ne vide kako je tu dospela, stajala je jedna mermerna gromada i na njoj gvozdeni nakovanj, u kojem je s drškom nadole blistao zariven sjajni čelični mač.
- Ostanite na svojim mestima dok se ne svrši bogosluženje - naredi nadbiskup kad mu čudo beše dojavljeno - i molite se Bogu da nađemo lek za ljute rane naše otadžbine.
Kad je služba završena, nadbiskup i lordovi i vitezovi, koji behu u opatiji, izađoše da vide čudo od mača. U mermeru, oko nakovnja, zlatnim je slovima pisalo:
KO IZVUČE OVAJ MAČ IZ KAMENA I NAKOVNJA ISTINSKI JE I ZAKONITI KRALJ ČITAVE BRITANIJE
Mnogi su pokušavali, no nijedan ga ne mogaše ni za dlaku pomaknuti.
- Taj nije među nama - reče nadbiskup. - Ali ne sumnjajte nimalo da će nam Bog poslati našeg kralja. Neka glasnici širom zemlje objave šta je napisano u kamenu, pa ćemo na dan Nove godine održati veliki turnir i videti da li će se među borcima naći i naš kralj. Do tog dana kamen će čuvati deset vitezova pod šatorom koji ćemo tu podići.
Tako bi učinjeno i na dan Nove godine sakupi se mnoštvo vitezova. Međutim, nijedan među njima ne mogaše izvući mač iz kamena. I oni odoše i u blizini podigoše svoje šatore i održaše viteški turnir iskušavajući snagu i veštinu u borbi dugim drvenim kopljima i širokim sabljama.
Dogodi se da među onima koji dođoše behu i dobri vitez ser Ektor i njegov sin Kej zavitežen tek pre nekoliko meseci. A s njime dođe i Artur, Kejov mlađi brat od jedva šesnaestak godina.

Jašući prema borilištu ser Kej iznenada opazi da je zaboravio mač u konačištu, pa zamoli Artura da odjaše i da mu ga donese.
- Odmah ću to učiniti - reče Artur, uvek spreman da priskoči u pomoć, te odjaha natrag u grad. Ser Kejova majka je, međutim, zaključala vrata, otišavši da posmatra borbe, tako da Artur nije mogao da uđe.
Artur se zabrinu. - Moj brat ser Kej ne može bez mača - razmišljao je jašući polako nazad. - Svi bi ga ismejali, a i bila bi sramota da tako mlad vitez izađe bez mača na borilište. Ali gde da ga nađem? ... Znam, setio sam se! Ima jedan zaboden u nakovanj u crkvenom dvorištu. Uzeću ga, tamo ionako nikome ne treba.
I tako Artur podbode konja i dojaha u dvorište crkve. Zavezavši konja za ogradu otrča do šatora razapetog nad kamenom. Šator beše prazan - svih deset stražara je otišlo na turnir. Ne zadržavajući se da pročita šta u kamenu piše, Artur izvuče mač iz nakovnja, otrča natrag do konja i pojuri za ser Kejom. Ubrzo ga stiže i predade mu mač.
Artur o maču ništa nije znao, ali Kej koji je već pokušao da ga izvuče, istog časa ga prepozna. Odmah odjaha do svog oca, sir Ektora i reče mu:
- Oče, evo mača iz kamena! Nema sumnje da sam ja kralj Engleske.
Ali, ser Ektor koji dobro poznavaše svog sina nije mu poverovao. Umesto toga on, zajedno s njim, odjaha do crkve i tamo od njega zatraži da se s rukom na Bibliji, svečano zakune da će reći istinu o tome kako mu je mač dospeo u ruke.
- Doneo mi ga je moj brat, Artur - uzdahnu Kej.
- A kako si ti došao do njega - zapita ser Ektor.

- Ispričaću vam ja kako je bilo, gospodine - zamuca Artur strahujući da je nešto rđavo učinio: - Kej me je poslao da mu donesem njegov mač, ali nisam mogao da ga donesem. Tada se dosetih da u crkvenom dvorištu ima neki mač koji beskorisno stoji zaboden u nakovanj. Pomislih kako bi u ruci moga brata bio korisniji, pa mu ga donesoh.
- Zar niko od vitezova nije čuvao mač - zapita ser Ektor.
- Baš niko - odvrati Artur.
- U redu - reče ser Ektor - zabodi mač nazad u nakovanj da vidimo kako ćeš ga izvući.
- To je barem lako - reče Artur u nedoumici i vrati mač u nakovanj.
Tada ser Kej dograbi balčak i potegnu najjače što je mogao, ali uprkos njegovoj muci i znoju, mač se ne pomače ni za makac. Ser Ektor pokuša isto i ne prođe ništa bolje.
- Izvuci ga - naredi on Arturu.
Zaprepašćeni Artur stavi ruku na balčak te izvuče mač, lako, kao da ga vadi iz dobro podmazanih korica.
Na to ser Ektor kleče pred njega i s poštovanjem sagnu glavu. - Sad vidim - reče on - da si ti i niko drugi istinski i zakoniti kralj ove zemlje.
- Ali zašto? Zašto baš ja - povika Artur. - I zašto, ti oče, klečiš preda mnom?
- Božja volja je da onaj ko izvuče mač iz kamena postane zakoniti kralj Britanije - izjavi svečano ser Ektor. -Sada moram da ti priznam Arture, iako te veoma volim, da ti nisi moj sin. Kada si bio detešce doneo te je čarobnjak Merlin i naložio mi da te podižem kao vlastitog sina.
- Ako sam zaista kralj - reče Artur okrećući glavu prema krstu mača - zaklinjem se da ću služiti Bogu i ljudima, da ću ispravljati nepravde, boriti se protiv zla i osigurati zemlji mir i obilje... Dobri gospodaru, uvek ste mi bili kao otac, ostanite uz mene sa svojom očinskom ljubavlju i savetujte me očinskim savetom. ...Keju, brate po mleku, budi upravitelj mojih zemalja i istinski vitez moga dvora.
Nakon toga Artur, ser Ektor i Kej zaputiše se do nadbiskupa i sve mu ispripovedaše. Srditi i zavidni vitezovi ne htedoše, međutim, poverovati da je Artur istinski zakoniti kralj. Izbor je bio odložen do Uskrsa, a zatim do Duhova, pa iako su mnogi kraljevi i vitezovi dolazili da isprobaju svoju snagu, Artur beše jedini koji je mogao da izvuče mač iz kamena.
Tada narod povika: - Artura za kralja! Božja je volja da nam on bude kralj. Živeo kralj Artur! - I klekoše pred njega plemići i seljaci, bogati i siromašni moleći ga da im oprosti njihovo odugovlačenje, što Artur odmah i učini pa i sam kleknu, te predade čudesni mač nadbiskupu i primi od njega visok i sveti čin viteštva. I dođoše svi vlastelini, svi grofovi, baroni i vitezovi da mu iskažu poštovanje i da se zakunu da će ga slušati i služiti mu kao što im je i bila dužnost.
Tada Artur skupi sve britanske vojske i odabravši najbolje starije vitezove koji su služili njegovog oca, kao i one najmlađe, koji su želeli da se istaknu hrabrošću i vernošću, povede ih u boj protiv Saksonaca da ih kazni zbog njihovih okrutnih i sramotnih dela i za lopovluke i pljačke što su godinama pustošili zemlju.
Ne prođe mnogo vremena i mir i sigurnost zavladaše južnim delom Britanije, a Artur se ustoliči u Kamelotu. No kraljevi koji tada vladahu u Britaniji i oko nje, kraljevi Orknija i Lohiana, Gvineda i Pauisa, Gora i Garloha, pozavideše nepoznatom dečaku koji sebe nazivaše kraljem čitave Britanije, te javiše da će ga posetiti noseći darove. Te svoje darove delili su usput udarcima mača između glave i ramena.
Tada se iznenada pojavi Merlin i odvede Artura u grad Kerleon u Južnom Velsu, u čvrst i dobro opremljen zamak koji može izdržati opsadu. Neprijateljski raspoloženi kraljevi dođoše u Kerleon i opkoliše tvrđavu, ali nisu mogli da uđu unutra i ubiju Artura i njegove verne pristalice.
Nakon petnaest dana izađe Merlin iz zamka, stade na vrh stepeništa i zapita srdite kraljeve zašto su ustali protiv Artura.
- Zašto si tog dečaka, tog Artura učinio našim kraljem - povikaše oni.
- Ćutite i slušajte - zagrme Merlin i svi utihnuše u čudu i strahopoštovanju prema dobrom čarobnjaku.

Merlin progovori i reče: - Artur je zaista vaš kralj, zakoniti kralj čitave zemlje, i kralj Velsa, Irske, Škotske, i Orknija, i kralj Armorike preko mora, a vladaće i drugim zemljama. On je jedinac dobrog kralja Utera Pendragona. Pomoću svetih moći saznadoh za njegovo rođenje i za čudesa koja će se zbiti za vreme njegove vladavine. Tri sata nakon Gorloine smrti, Uter u njegovu obličju dođe u Tintagel, i uteši gospu Igrejn i pridobi je za ženu. Moja mudrost mi tada reče da je njihov sin, ovaj Artur, predodređen za velika i čudesna dela. Malo vremena nakon njegovog rođenja u mračnom Tintagelu Uter posluša moje reči i dade mi dete da ga odnesem u Avalon - zemlju tajni. Vi ne poznajete stanovnike Avalona i zovete ih vilama i vilenjacima. Oni su na dete bacili snažne i čiste čini i darovali mu tri dara: da bude najbolji među vitezovima, da bude najveći kralj koga će ova zemlja ikada imati i da dugo živi - koliko dugo niko nikada neće saznati. To su vrline dobrog i širokogrudog princa. U ovom času vilenjaci Avalona kuju Ekskalibur - mač pravde, kojim će se zamahivati samo u ime pravde i čija će čista oštrica sijati na zemlji sve dok stanovnici Avalona ne pozovu Artura natrag. ...Artur je vaš kralj! Njegovo kraljevstvo će rasti iz godine u godinu - ne Britanija, ni ostrva u morima, ni Armorika, ni Galija, nego Logres, blagoslovena zemlja, kraljevstvo nebesko na zemlji. Artur će vam ga pokazati, na trenutak, pre nego što opet padne tama.
Kad Merlin ućuta, zavlada tišina jer su svi osećali da Artur nije kralj samo zato što mu i otac beše kralj, ili zato što je najjači među njima. Osećali su početak čudesnih zbivanja
Kad se Artur pojavi na stepeništu tvrđave, klekoše oni pred njega i uglas obećaše da će mu biti verni i odani do smrti.
Tada mu nadbiskup stavi na glavu krunu, a narod poče da kliče. Bio je to početak Arturovog kraljevanja.
- Sutra ćemo udružiti sve snage i udariti na Saksonce na severu i na istoku i isterati ih iz zemlje prozbori Artur. - Duž obale sagradićemo kule i postaviti straže koje će sprečavati upade Saksonaca. Ponovo ćemo podići porušene crkve i sagraditi nove u slavu Bogu. Naši vitezovi će jahati zemljom i kažnjavati one koji krše mir ili čine zlo. I ako se čovek ili žena, bili oni najveći ili najmanji među mojim podanicima, nađu u nevolji, neka dođu k meni. Njihova tuga biće ublažena, a nanesena nepravda ispravljena.
Kralj Artur slavio je taj dan u velikom dvorcu Kerleonu. Ali još pre nego što se gozba završi, započe prva od čudesnih pustolovina kakvima će kraljevstvo Logresa obilovati u vreme njegove vladavine.
Iznenada u dvorište ujaha mlad štitonoša vodeći za sobom konja preko kojeg beše prebačeno telo tek ubijenog viteza.
- Osvetu, kralju - povika štitonoša kad Artur izađe da vidi šta se događa. - Osvetu tražim! Ovde, na svom bojnom konju, leži ser Majlz, vitez dobar i hrabar kao malo koji u zemlji. Kralj Pelinor postavi šator u šumi nedaleko odavde na glavnom putu kraj bunara i izgleda da namerava da ubije svakoga ko onuda prođe. Stoga vas molim da mog gospodara dolično pokopate i pošaljete nekoga da osveti njegovu smrt.
Na Arturovom dvoru beše neki štitonoša, nimalo stariji od samog Artura, a po imenu Griflet, i on pade pred Arturom na kolena moleći ga da ga učini vitezom kako bi mogao izazvati kralja Pelinora.
- Premlad si za takav boj - reče Artur - a nisi još ni dovoljno snažan.
- Ipak, ako smatraš da sam ti verno služio, učini me vitezom - moljaše Griflet.
- Gospodaru - šapnu Merlin Arturu - bila bi velika šteta da izgubimo Grifleta. Kad odraste, biće dobar čovek i vama veran vitez. ...Pelinor je danas najsnažniji čovek pod oružjem i ako dođe do borbe mačem, Griflet će sigurno stradati.
Artur klimnu glavom i okrenu se svom mladom štitonoši: - Klekni Griflete da te zavitežim - pa kad to bi učinjeno nastavi: - A sada ser Griflete, i ti meni duguješ uslugu.
- Gospodaru, šta god tražite vaše je - odvrati Griflet.

- Obećaj mi onda, i zakuni se na to svojom viteškom čašću, da ćeš se s kraljem Pelinorom i na konju i na tlu boriti samo kopljem i nikako drugačije - zatraži tada Artur.
- Obećavam - reče Griflet, uzjaha konja, dohvati koplje, obesi štit o levu ruku i nestade u oblaku prašine. Kad stiže do bunara u šumi, ugleda bogat šator, a pred njim zauzdana i osedlana konja. Kraj šatora prislonjeno o drvo stajaše golemo koplje i živopisno oslikan štit.

Debljim krajem svog koplja ser Griflet udari po štitu tako snažno da ovaj pade, a kralj Pelinor izađe iz šatora.

- Viteže - povika on, a beše snažan i srdit noput lava - zašto mi obori štit?
- Zato gospodine, što želim da se borim s vama reče Griflet.
- Bilo bi bolje za tebe da to ne želiš - reče kralj Pelinor. - Mlad si i nisi tako snažan kao ja.
- Svejedno želim da se borim s vama - ponovi Griflet.
- Kako želiš - odvrati kralj Pelinor prikopčavajući oklop. - Nek bude što biti mora. A čiji si vitez - upita.

- Ja sam sa Arturovog dvora - povika Griflet, a zatim on i Pelinor odjašu u suprotnim smerovima, okrenu konje, naslone koplja na oslonce, pa svom silinom navale jedan na drugoga. Grifletovo koplje udari o Pelinorov štit i polomi se u stotinu komadića. Pelinorovo koplje probi Grifletov štit, zabi se duboko u telo mladog viteza, te obori i njega i njegovog konja.
Kralj Pelinor se naže nad Grifletovo nepomično telo i otkopča mu kacigu. - Hrabar mladić - promrmlja - ako preživi, biće moćan vitez. - Zatim položi telo preko sedla, a Grifletov konj odgalopira u pravcu Kerleona.
Kad vide kako je Griflet teško ranjen, Artur se rasrdi i odmah navuče oklop, spusti vizir na kacigi tako da mu niko ne mogaše prepoznati lice, te dohvati koplje i odjaha u pravcu šume da se osveti Pelinoru.
Putem naiđe na tri razbojnika koji su bili napali Merlina i mlatili ga velikim toljagama.

- Lupeži - povika Artur, a kad razbojnici ugledaše njegov isukani mač, razbežaše se na sve strane.
- Merline, Merline - poče Artur - mada si mudar, a uz to još i čarobnjak, ova tri razbojnika bi te umorila. Stigao sam u poslednji čas.
- Nisi u pravu - odvrati Merlin tajanstveno se smešeći. - Ja bih se posve lako izvukao samo da sam to hteo. Ti si taj koji, u svom ponosu, hrli ka smrti, ako ti Bog ne pomogne.
Artur, ne slušajući Merlinove mudre reči, besno odjaha do šatora kraj bunara, gde ga, na golemom bojnom konju, čekaše kralj Pelinor.
- Viteže - povika Artur - zašto nijednom vitezu ne dopuštaš da ovuda prođe?
- Takav mi je običaj - odgovori Pelinor mrko. I ko god pokuša da ga izmeni čini to na vlastitu odgovornost.
- Prisiliću te da ga izmeniš - povika Artur.
- A ja ću se braniti - odvrati Pelinor mirno. I odmakoše se jedan od drugoga, a zatim se sudariše takvom žestinom da i
- Pokušajmo još jednom kopljima!
- Vrlo rado - odgovori Artur - ali nemam drugog koplja.
- Ja ih imam koliko ti srce želi - reče Pelinor i pozva štitonošu, te mu naredi da iz šatora donese dva koplja.

I još jednom se kraljevi sudariše. I još jednom njihova koplja pogodiše sredinu protivnikovog štita i prebiše se na hiljadu komadića. Ni ovaj put ni jedan od njih ne pade s konja. Kada se sudariše po treći put, Arturovo koplje puče, a Pelinorovo se tako žestoko zabi u sredinu Arturovog štita da obori i njega i njegova konja.
Artur hitro usta, izvuče mač i besno izazva kralja Pelinora, koji i sam sjaha i isuka mač. Započe krvava bitka, a udarci prštahu na sve strane. Delovi oklopa i štitova leteli su naokolo, a krv iz rana ubrzo zacrveni izgaženu travu. Nakratko počinuše, a zatim iznova nasrnuše jedan na drugoga. Mačevi im se ukrstiše s tolikom žestinom da Arturov mač puče, te se ovaj pred neprijateljem nađe samo s beskorisnom drškom u ruci.
- Ha - povika Pelinor - sada ja odlučujem da li ću te pogubiti ili poštedeti. I ako ne klekneš preda me, ako se ne predaš i ne priznaš da si samo bezvredan vitez, pogubiću te bez razmišljanja.
- Nećeš baš tako lako - povika Artur izvan sebe od srdžbe i srama. - Kada smrt dođe neka je dobrodošla, ali da se predam, to nikad! - I rekavši to on se baci na Pelinora, obujmi ga oko struka i baci na tlo. Neko vreme suse tako rvali, ali Pelinor beše jači. On strgnu Arturov šlem i zamahnu mačem da mu odrubi glavu.
Na to se, iznenada, pojavi Merlin i položi ruku na Pelinorovo rame. - Stoj viteže - prozbori Merlin - i ne udaraj. Tvoj udarac bi uništio sve nade Logresa i gurnuo ovu zemlju u pustoš, jad i bedu veću nego što je iko ikad pretrpeo.
- Ko je to - upita Pelinor.
- Kralj Artur - odgovori Merlin.

Pelinor, na trenutak, oklevaše: iskušenje je bilo tim veće jer se bojao da mu Artur, ostane li živ, nikad neće oprostiti. Ali Merlin se blago nasmeši i dodirnu rukom Pelinorovo čelo. I njegov strah i ljutnja nestadoše, i on se mirno spusti pod drvo kraj bistrog bunara i zaspa dubokim snom.
Teško ranjenom Arturu Merlin pomože da se popne na konja i odvede ga još dublje u šumu.

- Ah, Merline, šta si učinio - zakuka Artur, koji više nije bio ni ponosan, ni tvrdoglav. - Svojim činima i čarolijama usmrtio si tako dobrog viteza. Radije bih izgubio kraljevstvo nego da gledam kako neko tako hrabar i snažan umire na taj način.
- Ne brini se - reče Merlin - jer sve je Božja volja i na slavu Logresa. On samo spava, a ti si onaj koji je teško ranjen i pitanje je da li ćeš preživeti. Upozorio sam te da je kralj Pelinor moćan borac. U vremenu koje dolazi stupiće u tvoju službu i učiniti za tebe mnoge usluge. A njegovi sinovi ser Tor i ser Lamorak biće među tvojim najhrabrijim vitezovima.
Tada Merlin odvede Artura u usamljenu kolibu u kojoj življaše starac koji beše izvrstan vidar. Za tri dana Arturove rane se zaceliše i on je opet mogao da jaše i bori se, moćniji nego ikad.
- Teško meni - zakuka on, dok su jahali šumom. - Ostadoh bez mača.
- Neka te to ne muči - odvrati Merlin. - Mač koji si izgubio ionako nije mnogo vredeo. On je poslužio svrsi i više ti nije potreban. Ovde u blizini, čeka na tebe novi mač, koji su ti iskovale vile avalonske. Udaraćeš njime sve dok im ga ne budeš morao vratiti pre no što i sam odeš u Avalon. Ime mu je Ekskalibur i njegovom udarcu niko ne može odoleti. Njime ćeš doneti mir kraljevstvu Logresa. Ovo je čas određen da ga uzmeš, jer ćeš sada ponizno dotaći njegov balčak i potezati ga samo u odbrani dobra.
I zalagahu tako sve dublje i dublje u šumu da bi se uskoro pred njima, s obe strane, ukazali brežuljci. Merlin i Artur krenuše uskom dolinom koja je vijugala kroz crne planine. Konačno stigoše do uskog klanca među stenama. Artur proviri kroz njega i ugleda, u krilu planina, neobično jezero. Iako beše okruženo pustim i tamnim bregovima, voda u njemu beše jasno plava, a obala obrasla gustom sočnom travom i cvećem. Za onižim brežuljkom koji se uzdizaše na suprotnoj strani jezera videla se velika ravan, a iza nje, u magli, nazirala se još veća voda po kojoj behu razasuta ostrva.
- To je jezero Vilinske palate - reče Merlin - iza kojeg se proteže Kemlanska ravnica na kojoj će se voditi poslednja bitka i gde ćeš i sam pasti od udarca Zlog viteza. Iza ravnice je Avalon skriven u maglenim i tajnim vodama... Siđi sad, i razgovaraj s Gospom od Jezera, a ja ću te čekati ovde.
Ostavivši konja Merlinu da ga čuva, Artur siđe strmom stazicom ka obali začaranog jezera. I zastavši, baci pogled na mirnu plavu vodu i usred jezera ugleda ruku u rukavici od teške svile protkane zlatnim nitima. Ruka je držala prekrasan mač, čiji balčak beše optočen dragim kamenjem. Dragulji su blistali i na koricama mača, kao i na njegovom pojasu.
Tada Artur ugleda prekrasnu gospođicu u haljini od svetloplave svile, sa zlatnim pojasom, kako po vodi dolazi k njemu na obalu.
- Ja sam Gospa od Jezera - progovori ona - i dođoh da ti kažem da ovaj mač tebe čeka. Da li ga želiš?
- Gospo - reče Artur - zaista to želim.
- Dugo sam ga čuvala - nastavi Gospa od Jezera, a daću ti ga pod uslovom da mi daš dar koji ću sama odabrati i zatražiti kad mi se prohte. Obećaj mi da ćeš mi ga dati i mač je tvoj.
- Vere mi - reče Artur - daću ti što god zaišteš.
- Uđi onda u ovaj čun - naredi Gospa od Jezera i Artur ugleda čamčić kako klizi po vodi, pa kad se pred njim zaustavi, on uđe. Gospa od Jezera osta na obali, a čamčić zaplovi po vodi kao da ga vuku nevidljive ruke. Kad doplovi do ruke u beloj, zlatom protkanoj rukavici, Artur se naže i dohvati mač i korice; a istog časa ruka nestade u modrim dubinama.
Čun pristade uz obalu na mestu gde stajaše Gospa od Jezera, no nje više ne bi tamo. Artur priveza čamac za koren drveta koje se nadvijalo iznad jezera i radosno pohita strmim puteljkom do prolaza. Usput prikopča pojas i mač.
ŽISPOD_SL1 = Merlin ga čekaše s konjima pa zajedno odjahaše natrag u dubravu. Prođoše mnogim krivudavim stazama, te se konačno približiše reci koja ih je delila od Kerleona i izbiše na popločani put koji je vodio pravo u grad.
- Uskoro ćemo sresti kralja Pelinora - reče Merlin - koji je prestao da se tuče sa prolaznicima u šumi, jer je video Zahtevnu zver i krenuo za njom u potragu, a tražiće je godinama.

- Sad je prilika da ga još jednom izazovem - povika Artur. - Sad, kad imam ovaj mač, možda bih ga mogao pobediti.
Merlin odmahnu glavom. - Pusti ga neka prođe - reče. - Ja ti to savetujem. On je hrabar i moćan vitez i verno će ti služiti u danima koji dolaze, a sinovi će mu biti među najhrabrijima na tvom dvoru.
- Učiniću kako ti kažeš - reče Artur bacivši pogled na Ekskalibur i uzdahnuvši.
- Što ti se više sviđa, mač ili korice - upita ga Merlin.
- Mač - uzviknu Artur.
- To baš nije mudar izbor - reče Merlin ozbiljno. - Korice vrede kao deset takvih mačeva. Onaj ko ih nosi neće izgubiti krv ma kako teško bio ranjen. Čuvaj ih dobro. Kada ja više ne budem uz tebe, jedna zla gospa, tvoja bliska rođaka, nastojaće da ukrade i njih i mač.
Jašući dalje uskoro susretoše kralja Pelinora koji projaha mimo njih i ne opazivši ih.
- Pitam se - reče Artur - zašto nas ne pozdravi.
- Začarao sam ga, pa te ni ne može videti - odgovori Merlin. - Ali da si ga u svom ponosu pokušao zadržati, video bi te sasvim dobro.
Ubrzo zatim stigoše u Kerleon gde radosni vitezovi zaželeše Arturu dobrodošlicu. A kad im on ispriča svoje pustolovine, behu iznenađeni da je tako, sam samcit, srnuo u opasnost. Ali najbolji i najhrabriji među njima radovahu se što imaju kralja koji je spreman i sopstveni život staviti na kocku, baš kao i svaki običan vitez.

Артур је засигурно најпознатији међу велшким херојима. Био је најпопуларнији током средњег вијека, када су доживљаји његових сљедбеника, витезова округлог стола, импресионирали већи дио западне Европе. Међутим, само уз одређене уступке црква је дозволила хришћанску верзију ових келтских митова који имају тако важно мјесто у средњовјековној имагинацији. Црква никада није у потпуности била благонаклона према причама о Гралу, или Сангрилу, који је Јосиф из Ариматеје по вјеровању донио у Британију, пошто су његове магијске моћи очигледно дошле од келтског колдрона, посуде благостања и поновног рађања. Снага народног осјећања према Артуровом миту може се видјети у немирима 1113. године који су избили у граду Бодмину, у Корнволу зато што су француске слуге племића у посети одбиле да прихвате Артурову бесмртност.

Иако су неке од најранијих прича везаних за Артура нађене у велшким пјесмама из седмог вијека, нема сумње да је ратнички краљ припадао херојској традицији Ирске и Велса. Он се појављује у неколико Ирских сага, једна од њих описује како је отео псе фенијанског вође Фина Макула током једног од његових храбрих похода. Заиста, као ратник, ловац магичних вепрова, убица џинова, вјештица и чудовишта, и као вођа групе хероја чије авантуре су их водиле у невиђене мистерије и непревазиђена чуда, Артур је имао много заједничког са Фином Макулом. Међутим, по Монаху Ненијусу из деветог вијека, Артур је био историјски вођа који је организовао Британце против Англосаксонских освајача пошто су римске легије отишле. Ненијус је Артуру приписао дванаест побједа, али не спомиње како је умро што је мало касније записано у историји Велса, у којој се тврди да су Артур и његов крвни непријатељ Модред погинули 537. године у бици код Камлуана. Артур је био син британског краља Јутера Пендрагона и Игрејн, супруге корнволског војводе Горлоа. Био је ванбрачно дијете о коме се бринуо чаробњак Мерлин. Мерлин је већ направио за Јутера Пендрагона предивну тврђаву и ставио чувени округли сто за који је могло да сједне сто педесет витезова. Овај можда има неке везе са Јосифом из Ариматеје, ако ни због чега другог оинда зато што има посебно мјесто резервисано за Грал. Док је Јосиф из Ариматеје био заробљен у Палестини, причало се да га је Грал одржао у животу. Касније га је донио у Британију гдје је нестао због људских грехова. Због тога је проналажење Грала постала велика авантура Артурових витезова.

Када је Јутер Пендрагон умро, витезови округлог стола нису знали ко треба да буде сљедећи краљ. Одлучили су да Мерлин треба да предузме водећу улогу у потрази за новим краљем. Чаробњак им је рекао да ће они знати ко је Јутеров насљедник по томе то ће будући краљ извадити чаробни мач из камена, који се на мистериозан начинпојавио у Лондону. Многи витезови су покушали да извуку мач из камена, али нико није могао ни да га помјери. Послије неколико година Артур је отпутовао за Лондон да по први пут види турир. Витез, кога је Мерлин одредио да буде дјечаков заштитник, учествовао је на турниру, али пошто је у задњем тренутку открио да му недостаје мач, послао је Артура да га хитно нађе. Несхватајући значај мача у камену, Артур га је извукао и дао запањеном витезу. На тај начин наљедник Јутера Пендрагона је откривен.

Међутим, чак и тада, било је витезова који нису прихватали Артура за краља.

Једино уз Мерлинову помоћ млади владар је могао да порази своје супарнике и успостави мир у Британији. У којој мјери је он зависио од магије, Артуру је постало јасно још на почетку владавине. Пошто је без разлога потегао мач на једног од својих витезова, Артур је био запањен када се оружје сломило. Мерлин га је спасио тако што је успавао витеза јер је Артур у том тренутку био ненаоружан. У очајању, краљ је лутао дуж обале језера када је, на своје велико иненађење, видио руку како се подиже из воде држећи други магични мач. Ово је био фамозни Екскалибур, његова загарантована подршка, по тврдњи Даме из Језера, која му је мач и предала.

Пошто је поново наоружан и самоувјерен, Артур је отишао и постао велики краљ. Побиједио је Англосаксонце, помогао краљу Леоденграсу из Шкотске у рату против Ираца и учествовао у борбама све до Рима. За узврат, Артур је добио руку Леоденграсове ћерке Гинивер. У почетку, Мерлин није пристајао на ту везу, пошто је знао за Гиниверину љубав према сер Ланселоту, најбољем и најхрабријем витезу округлог стола. Али је касније благословио брачни пар, а по једној верзији мита, дао је Артуру округли сто као поклон за вјенчање. Ипак, краљица и Ланселот су постали љубавници, а када је то Артур открио Ланселот је побјегао у Бретању. Артур је пошао за сер Ланселотом и опколио његову тврђаву. Међутим, опсада је морала да се обустави јер је краљ добио вијест да је његов рођак сер Модред заузео Камелот, па чак и приморао Гинивер да пристане на брак, претходно проширивши вијест о краљевој смрти. Враћајући се у Британију, Артур је окупио своје витезове да се боре са побуњеницима. Прије битке било је договорено да се краљ и његов рођак сретну између двије војске да преговарају о могућем миру. Пошто нису вјеровали један другом, сваки је нареди својој војсци да нападне уколико виде да непријатељи извлаче мачеве. Када је један витез извукао мач да убије змију, избила је ужасна битка у којој су настрадали најбољи вритански витезови.Само су два Артурова витеза остала у животу на бојном пољу, које је било прекривено мртвима и смртно рањенима. Иако је побиједио, краља Артура су та два витеза однијела пошто су његове повреде биле теже природе. Знајући да му се приближава крај, бацио је Екскалибур у језеро гдје га је рука Даме из језера дочекала. Тада се Артур попео на магични чамац и нестао. Његове посљедње ријечи биле су да иде у Авалон да се излијечи од задобијених рана, тако да ће се можда једног дана вратити и још једанпут повести своје људе.
Ријечи уклесане на Артуровом надгробном споменику код Гластонберија преузимају ову келтску идеју о реинкарнацији. Ту пише: „Овдје лежи Артур, краљ који је био, краљ који ће бити.“. Међутим, ни таква бесмртност, није била довољна да спаси његово ослабљено краљевство од Англосаксонаца. Цијели Артуров мит своди се на растапање витешког јединства које је засновано за округлим столом, али које је на крају уништено великом мржњом између Артура и Модреда.

Izvor, Znanje org

Мерлин



Мерлин, понекад називан Миридин, био је чувени чаробњак из прича о Артуру. Његова магија је била толико моћна да је по једном средњовјековном вјеровању њему приписано стварање Стоунхенџа, истакнутог британског споменика који је преживио још из античког доба. Још један од његових радова био је по предању чувени Округли сто краља Артура, чија се каснија копија данас може видјети у Винчестеру.

Само Мерлиново рођење предмет је веома чудне приче. Изгледа да су Британци чули да велика тврђава коју су градили код Солзберија, вјероватно близу Стоунхенџа, никад неће бити безбједна све док земља на којој је грађена не буде натопљена крвљу дјетета које има бесмртног оца. Такву полуљудску жртву, наизглед, није било могуће наћи, све док није откривена прелијепа дјевојка која је имала дијете са демоном. Дијете је био Мерлин, који је иако крштен у цркви још увијек посјдовао невјероватне моћи које је наслиједио од свог оца, демона. Неким чудом дјечак није морао да буде жртвован јер је, врло вјероватно, Мерлин био у стању да проблем ријеши путем магије.Ова мјешавина прехришћанских и хришћанских идеја изгледа веома чудно, нарочито када се ради о Мерлиновом каснијем помагању краљу Артуру, чији је отац Јутер Пендрагон по предању извршио успјешну инвазију Британије отприлике у то вријеме. Мерлин је прешао на страну Јутера и употребио своје моћи како би му омогућио да спава са Игрејн, женом корнишког племића, учинивши да Јутер личи на њеног мужа. Због ове обмане родио се Артур. Када је дошао на престо, краљ Артур је имао Мерлина за вјерног савјетника, па је често користио чаробњака као гласноговорника, пошто је овај, као многи келтски богови и богиње, могао да узима облик какав би год пожелио.

Постоје различите приче о Мерлиновој смрти. По једној од њих чаробњак је заборавио да на једну од столица за Округлим столом може да сједне једино Галахад, као једини витез који је био довољно вриједан да види Грал. Мерлин је сјео и истог тренутка га је прогутала земља, као и друге грешнике који су то покушали прије њега. По другој причи, чаробњакова смрт је наступила због његове велике страсти према женама. Могуће да га је Вивијен, а можда чак и дама из језера, или Ниму, ћерка сицилијанске сирене, затворила у зачарану шуму пошто јој је Мерлин објаснио тајне своје сопствене магије. Као што је Мерлин једом приликом рекао сер Гавејну, када га је случајно срео: „Ја сам такође највећа будала. Волим другу особу више него што волим себе и ја сам учио вољену особу како да ме привуче к себи и сад ме нико не може ослободити.“ У једној другој легенди, Ниму је учинила да Мерлин у трансу пребива испод поломљеног дрвета, а потом је обмотала свој вео око њега стварајући невидљиву кулу од ваздуха у којо је заувијек остао затворен. Вјеровало се да се његов глас може чути у шуштању лишћа.

Гинивер



Гинивер, чије име на Велшком значи „Бијели Дух“, била је жена Артура и тајна љубав сер Ланселота. У причама о витезовима округлог стола, Гинивер је увијек упоређивања са тројанском Хеленом, чувеном лепотицом из грчке митологије. Такво поређење није без разлога, јер су и једна и друга донијеле несрећу. У случају Гинивер, њена љубавна веза са сер Ланселотом ослабила је јединство округлог стола. Њена лепота привукла је такође Артуровог рођака сер Модреда, који је заузео Камелот и натјерао Гинивер да се уда за њега док је краљ био ван земље. Сукоб између Артура и Модреда у бици код Камлана означио је крвави завршетак златних година британског витештва, пошто једва да је један витез остао жив. Артур, смртно повријеђен одведен је у Авалон, док је Гинивер постала калуђерица у Амсберију, где је касније и умрла. Неки људи мисле да је сахрањена у Гластонберију, близу Артуровог гроба.

Ланселот



Ланселот је био један од највећих и најплеменитијих витезова Артуровог Округлог стола. Био је познат као Ланселот од Језера, зато што га је Дама из Језера загњурила у магичну воду када је био дијете. Сер Ланселот, описан као „цвијет витештва“, био је веома привлачан за жене, слично згодном ирском ратнику Дирмуду уа Дубну. Једном приликом, зла полусестра краља Артура, Моргана ле Феј бацила је чини на заспалог витеза и затворила га у тамницу. Захтјевала је од њега да изабере једну од четири чаробнице за своју „миљеницу“ или као љубавницу. Кад их је све убио, укључујући и Моргану ле Феј, витез је признао своју љубав према Гинивер. Све велике авантуре и доживљаји сер Ланселота имали су везе са његовом тајном љубављу. Неко вријеме краљица Гинивер није дозвољавала сер Ланселоту да јој се приближи, али на крају они су потали љубавници. Међутим, сер Мелиган је посумњао и посвађао се са сер ЛАнселотом у присуству краља Артура и Гинивер. Одржан је турнир да би се открила истина. Сер Ланселот је са толиком жестином ударио сер Мелигана по шљему да се од ударца његова глава расцијепила на двоје.

Изгледало је да част задовољена и такође да је краљичина репутација сачувана, али било је других витезова окрулог стола који нису могли да прихвате ову пресуду по оружју. Тако да су сер Агравеин и сер Модред повели 12 витезова у Гиниверине одаје гдје су изненадили љубавнике. Међутим, сер Ланселот кроз борбу успео да извуче, а неколико дана касније спасио је краљицу Гинивер од спаљивања на ломачи. Његови потези су поделили Округли сто и ослабили Артурово краљевство. Артур је започео неуспешну опсаду дворца сер Ланселота у Бретанији. Потом је дошао други још опаснији изазов краљевском ауторитету од стране сер Модреда, краљевског рођака. У бици која је уследила код Камлана, близу Солсберија, већина витезова Округлог стола је настрадала. Краљ Артур је био смртно рањен и одвежен магичним бродом до Авалона. Краљица Гинивер се повукла из спољног свијета и постала калуђерица у манастиру близу Емсберија, гдје је умрла. Сер Ланселот и Гинивер су се срели само још једанпут прије него што је витез одбацио ратовање и постао испосник.

Моргана ле Феј



Моргана ле Феј, краљица Авалона, била је полусестра краља Артура, а у неким верзијама прича била је такође и љубавница сер Аколона од Гаула. Кроз све британске митове који говоре о Артуровој невјероватној владавини, Моргана ле Феј је увијек приказана као непријатељ краља, често покушавајући да допринесе његовом паду. По једној причи, она је наводно украла магични мач Екскалибур и дала га Аколону, који је онда изазвао Артура на двобој. Када је Аколону мач испао, Артур га је препознао, а његов супарник је признао кривицу и предао се. Међутим, послије крваве битке против Артуровог издајничког рођака сер Модреда, Моргана ле Феј била је једна од три жене које су превезле смртно рањеног краља у црном чамцу до Авалона. Остале двије су биле „краљица Нортгејла и краљица Вестленда“. На једном дубљем нивоу, она је зимска богиња таме и смрти, насупрот Артуру, као господару љета. Открила је бољу страну свог карактера преко улоге исцјелитељке Авалона и чувара Артуровог тијела послије смрти.

Модред

Модред је био издајнички вођа краља Артура. Док је ратовао у Бретањи, Артур је поставио Модреда за свог замјеника, али је његов бестидни рођак то злоупотребио да се домогне престола и натјера Гинивер да се уда за њега. По повратку краља дошло је до ужасне битке у близини Солсберија и већина витезова Округлог Стола су погинули, укључујући и Модреда. Артур, који је доком битке био смртоносно рањен, црним чамцем је одвежен у Авалон у друштву три мистериозне даме.

Екскалибур

Екскалибур, Артуров магични мач, блистао је као свјетло тридесет бакљи и на тај начин очаравао непријатеље. Ово драгоцјено оружје спречавало је губљење крви у борби, али га је Артур прилично несмотрено да на чување својој полусестри Моргани ле Феј; она је одмах направила дупликат који је дала Артуру, а оригинал свом љубавнику Аколону. На овој слици види се Артур док се диви мачу који се диже из тајанственог језера уз помоћ као снијег бијеле руке.

Свети Грал



Грал или Сангрил, била је света посуда из мита о Артуру током средњег вијека. По предању то је била посуда из које је Исус пио током посљедње вечере. Такође се вјеровало да је у њу исцурила Исусуова крв послије убода копљем током распећа. Њу је у Британију донио Јосиф из Ариматеје, богаташ који је сахранио Христа, или његов зет Брон са својим сином Аланом. Гарл је увијек био повезиван са раним хришћанским насеобинама у Гластонберију. Предмет који је повезан са Гралом било је копље. Сер Галахад је употребио своју магичну моћ како би излијечио мистериозног владара, „Обогаљеног краља“, који је лежао између живота и смрти у свом дворцу. Међутим, изгледа да је сер Персифал био први витез који је видио Грал, а само у каснијим верзијама Галахад је постао једини који је био довољно вриједан да га у потпуности види у визији.

Грал је био изгубљен, али се вјеровало да је још увијек у Британији, па се претпостављало да је сакривен негдје у земљи због гријехова тог времена. Заиста, само присуство свете посуде било је довољно за већину витезова да започну праведан начин живота. По свом невиђеном доласку у Камелот, витез сер Гавејн се заклео да ће пронаћи мјесто и сам Гарл за себе. Многи витезови Округлог стола су се заклели на сличан начин узнемиривши краља Артура, који се забринуо да ће тако изгубити најбоље борце. Али једини је сер Галахад успјешно обавио задатак и умро у миру. Пошто је држао Грал сопственим рукама, душа младог витеза напустила је тијело и „велики број анђела однио је на небо.“ Грал је без сумње представљао тијело и крв Исусову, пошто је Јосиф из Ариматеје користио Грал као дио сакраменета за сер Галахада, „који је дрхтао када се његово смртно тијело загледало у духовне ствари.“ Такође је речено да је сер Галахад био потомак истог Јосифа, „првог хришћснског бискупа.“

Ипак, остала је знатна количина келтске магије у овом хришћанском миту. Када се свети Грал, прекривен бијелим платном, појавио у Камелоту, испунио је одају краља Артура најљепшим мирисом, па су витезови Округлог стола јели и пили као никад раније. То је уствари био ништа друго до келтски колдрон благостања. Када је, на крају потраге, Грал постао „тијело ашег господа“, оно што је сер Галахад , по наговору Јосифа из Ариматеје, узео из грала, осигурало је његов духовни опстанак. Ово очигледно посуђивање из келтске митологије значило је да црква никад није у потпуности прихватила Грал као хришћански симбол. Велика поопуларност прича о Гралу приморала је цркву да покаже одређени степен толеранције, али су свештеници увијек били свјесни Гралове повезаности са прехришћанским светковинама.