Beogradska ka5anija
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

Ići dole
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

vinaver - Stanislav Vinaver Empty Stanislav Vinaver

Pet Sep 25, 2009 4:31 pm
ДРАГОШ ИЗ ЛИПОЛИСТА

Драгош из Липолиста
У поцепаном гуњу
Са старом пушком берданком

Чувао је као и остали
Из трећега позива
Неку ћуприју иза фронта.

Када затутњи воз
Он би се испрсио и салутирао
И ни један мишић не би затреперио

На старачком лицу.

Он је причао готово цео дан
О прошлим ратовима
Када је био млад
И тукао се у првој линији
Ти ратови били су тежи

И лепши.

Знао је Драгош да то не помаже.
Али му је било мило.
А раздирала га је жеља
Да некако продре у први позив
― Као стари сват на свадбу ―

Где су његова два сина
Милутин и Мутимир,
― Макар колико за један бој.
― Макар колико за један јуриш.

Најзад се завршило чување ћуприје
Мале, несачуване ћуприје.

Од тешког напора при повлачењу
Он је заглавио у болници на Виду
Ако је и остао жив кроз Албанију
То је само о нади да види синове.

Он је синове видео
Под маслинама на Крфу

И сити су се изразговарали
И алалили.

. . . На војничком гробљу на Виду
Без обзира на јединицу и позив
Удружени су сви наши борци.
И Драгош из Липолиста, са њима,

― Стари и искусни трећепозивац ―
Не чува више обичну ћуприју
Због које је било незгодних речи
И свакојаких шала ―
Него читаво једно острво.


Poslednji put izmenio MustraBecka dana Pet Sep 25, 2009 5:17 pm, izmenio ukupno 2 puta
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

vinaver - Stanislav Vinaver Empty Re: Stanislav Vinaver

Pet Sep 25, 2009 4:31 pm
КАПЕТАН ЖИВОТА

Целе ноћи клокотало је на све стране.

Будећи се у земуници
Командир, капетан Живота
Научен на звук
Утврђивао је где је забуна
Где се боје, где мирују, где нешто крију
И како од прилике изгледа распоред

И на шта слути.

За дуго време била је иста свирка
Што значи да се ништа не догађа
И да иде како је почело,
И тако би могло у бескрај
А да не погине ни један војник.

Ма да хиљаде не спавају
И можда мисле да се бије битка.

По неки пут промени се музика
Сасвим се друкчије објаве
Густина и реткост звучне кише,
Осете се празни простори

Осете се брисани правци ―
И као да је нека огромна звучна аждаја
Запала у жагор
Па се присећа и урла.

Опет се уједначила грмљавина
Навикли се размаци на размаке

Све појединачно претргло се
И све је неки страховити лавеж
Једног јединог бескрајног разбоја
Који тка нераскидано и недељиво
И згрануто.

Капетан Живота био је мераклија

Он је био музикалан
Наравно на свој ћатински начин.
Волео је да све добије свој смисао и пропис
И да се зна на чему смо.
А лов, пре свега, био му је страст.

Он је осећао планину кад зашумори

У јесењој ноћи
И када и сам шапат дрвећа
И повијање младога шибља
Опомиње на жубор потока и језера
И на сребрне млазеве водопада.

Њему је одједном било неиздржљиво

Због ове једноликости
Ове увредљиве удешености
Ове варљиве саобразности
Као да је томе он једини крив!

Он је устао
Испослао је две патроле

Као хртове на звери,
Дао им бомбе и наређења
И чекао да отпочне хајка.
Најзад се осетило
Да се једноликост мути
Да свирка и паљба добијају

Неки страснији занос
Неку ужурбану сложност,
Да је неко некоме ушао у траг
И да се разбио у парампарче
Онај громовити и страховити
Али празни и уједначени

И безначајни тупи врисак
Челика и гвожђа.
― И да се потмули тутњеви прекаљују
Да плотун као да њуши плотун,
Да се кува нешто ново
У огромноме казану,

И да из злокобног клапарања
И тупе помаме метала
Извире надахнута горска песма
И обузима ноћ.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

vinaver - Stanislav Vinaver Empty Re: Stanislav Vinaver

Pet Sep 25, 2009 4:32 pm
БАБА РАНЂИЦА

У дну своје огромне баште
У кућици пуној икона
Баба Ранђица примала је болеснике

Изгонила је нежити, скидала уроке,
Исцељивала је вилосане
Гасила угљевље, бајала басме.

За разлику од толиких врачара
Баба Ранђица била је код Бога добро уписана,
Она је ситним мачјим гласом

По цео дан певала тропаре.

Берући траве на Церу
Она је мрморила црквене стихире.
Била је побожна вештица ―
Мала као пањ
Зелених оштрих очију

Оретке риђе браде.

Зли духови нису је подносили,
Јер не само да је вршила свој посао
Како је већ то усвојено,
И терала их у глуху гору
Где петао не кукуриче

Где звоно не звони
И где путева нема за повратак.

Него их је и изоблачивала
Срамила их и стидила
Терала са њима шегу
Што су тако крмељиви и ружни

Блесави и тужни,
Ћорави и врљави
Ћопави и прљави,
Криви и суви
Глупи и глуви,
Смрдљиво смеће

Везане вреће
На зло брзи, на све готови
Репати скотови,
Сакате грдобе
Нечастиве неподобе.

Грдила их је до неба и до пакла

И тежа им је била њена псовка
Него и сама басма,
И горе им је било оно што су чули
Од старе бабе Ранђице
Но што је икад знао да промуца
Преплашени сељак

Затресен грозницом и згранут мором.

У самом почетку рата
Оба сина погинуше баба Ранђици
Бранећи храбро отаџбину
У шестоме пуку.
А крвава казнена експедиција

Која се светила нејачи и бабама
Затворила је и баба Ранђицу у шабачку цркву.

Њу су тукли и мучили ―
Да л’ туга, да л’ јад,
Да л’ нешто јаче ―
С које ли стране?

Отпочела је нека промена са њом.
И све је више почела да осећа
Жалост
За јадне буновне
За потиштене
Презрене бесове,

За болне и збуњене
Уроке и нежити,
Жалосне недуге,
За тешке, помрачене
Слепе бољетице,
За поморе скоротечне.

Она је знала да нико никада
Није им рекао лепу ни пристојну реч,
Да они и као деца
Нису имали материнске неге,
Да нико није умео, ни хтео
Да их пригрли и приљуби,

Припитоми и умири
И бољем поучи.

Баба Ранђица престала је да чита тропаре,
Чак није читала ни оче наш
А камо ли псалтир.
Јер то је болело и огорчавало нечист.

Она им је тепала благо
Као некад својој рођеној деци,
Миладину и Стојадину ―
И они су без по муке напуштали сељака
Само је требало да она принесе руку,
Да мало покади,

Или да именом позове
Урока горостаса
Који је некада, на дивљем коњу
Ужагрених очију
Избезумљено се отимао
Њеном страховитом заговору.

Сви су је покорно слушали
Око ње се понизно скупљали
Подвијали репове
Шенили око ње, као кучићи
Чак и певушили нешто неразумљиво.
И нису хтели да напусте

Мирисну башту и милосну мајку
Коју су тек сада нашли.

. . . Само је црни мачак Угљеша
Остајао неприкосновен од ове промене
И чим би нагазио на нежит
Разрогачио би огњене очи

И помамно фрктао .
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

vinaver - Stanislav Vinaver Empty Re: Stanislav Vinaver

Pet Sep 25, 2009 4:37 pm
РАНИСАВ БУБА

Ранисав Вујадиновић
Дошавши у ђачку чету
Само са стручном пољопривредном школом
Коју су звали ћупријски универзитет
Патио је од непросвећености.

У први мах
Осорно и плахо се бранио
Од безбројних доскочица,
Од подругљивих алузија другова,
Како још сриче буквар
И да је дошао тек до „осе“

Коју изговара: „буба“.

Пошту су му читали на глас,
Састављали су и писма од куће
Где је највише било речи
О воловима и кравама
И о неком пастуву

Са којим се упознао у стручној школи.

Доцније је Ранисав
Потонуо у неку потиштеност.
Просвету је ценио нада све
И употребљавао је стране речи
Где год би их чуо ―

Али се и њих окануо. ―
Дошавши у пук
Као поднаредник ђак,
Само се Богу молио
Да се не прокљуви за његов надимак
Ранисав „Буба“.

Зарекао се да ће учити.
Набављао је књиге,
Слушао сваког школованог човека.
Рукопис му је и онако био леп
Помагао је и у штабу,
Сређен и смишљен и ћутљив.

Њега је засенио за сва времена
Криви сјај штампане речи,
Коју није разумео до краја
И која је играла пред очима.
Знао је на памет
Безброј израза и изрека

Које су се урезале у савршено сећање.
Али је схватао тешко.

Рањен, и у грозници,
Са партијом официра
Евакуисан је за Француску
Где се дивио култури

И најмањем натпису на радњи,
И како тај свет зна да говори.

Али је био решен
Да дивни француски језик
Не научи само са усана,
Него и помоћу књиге

Као прави ђак.
Нашавши неку стару читанку
Он је крај ње проводио многе ноћи.
А када је опет тешко рањен на фронту
Молио је сестру болничарку
Да му донесу из торбе књигу

Са изгужваним страницама
Са Лафонтеновим баснама
Са познатим анегдотама.

Сричући басну о Попцу и Мраву
Он је умро жедан науке,
И срећан, што је нашао њен извор.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

vinaver - Stanislav Vinaver Empty Re: Stanislav Vinaver

Pet Sep 25, 2009 4:38 pm
ДАЧА УЧИТЕЉ

У селу Вреоцу, Дача учитељ

Дебео, нешто подбуо од вина и седења,
Са маленим оштрим очицама,
Са танким високим гласом
Бавио се страсно политиком,
Малом и најмањом,
Ситном и најситнијом.

И свак је морао помислити
Да припада ономе познатоме реду људи
Без кога се не да ни замислити наша земља
Којима је партија главни покретач мисли
И који и у сну бунцају о партији.

У истини Дача учитељ

Имао је тајно и велико занимање,
Једино право занимање живота
О коме нико није имао појма.

Научивши самоучким начином
Кријући то од свакога
Руски језик,

Бавио се читањем руске литературе.
Достојевског, Толстоја, Тургењева
Знао је у прсте
Све је читао по неколико пута
Жедно и гладно и чежњиво.
Због Наташе Ростовцеве

И Настасје Филиповне
Он се никад није женио.

На своје тајно руско блистање
Дијамантско бездано блистање
Био је горд
Био је срећан

Али никоме није смео да се повери
Да подели срећу
Бојећи се разочарења и богохулства.

И у војсци, у ратовима,
Доспевши до капетанског чина
― Све звездица, по звездица ―,

И до командирства,
Наставио је са тајном Русијом.
Имао је пун сандук руских књига.

А Вјерочки, Аглаи, Настасји
У европскоме рату
Писао је чак и писма

Са мекоћом Тургењева
И прочитавао их са ганућем.

Писао им како сиротињски ратујемо
У сламним шеширима и гаћама
Са мало артилерије.
Снабдевање нам је посве оскудно

Већ смо исцрпени од два ранија рата,
И како смо простосрдачни
И мали, али честити.

Јављао им да цела наша дивизија има
Подарене руске пушке
Са дугачким бајонетима, као ражањ,

Што нас некако још више зближава,
И стално опомиње на Русију.
У једном писму
Објашњавао им став Фиће учитеља
Свога старога друга
Опет из неког шумадијског села.

Фића је сматрао
И сад, као некад у учитељској школи
Да нас прожима десетерац,
Да се ми бијемо
За народну песму
Да припадамо потпуно народној песми

Да сваки наш покрет проистиче из ње
И да уопште нисмо своји.

Дача је писао Аглаи Николајевној
Да је то за њега само делимично тачно,
Да он још увек највише припада
Великој Русији Тургењева, Достојевског

И човечанству
И да су и ови наши кротки и храбри војници
Ма да то не знају
У основи на истоме путу.

. . . Када је погинуо Дача
Неко је случајно разгледао његове ствари

Нашао сандук са руским књигама
И много бележака о борбама
И много писама никад непослатих,
Пажљиво преписиваних.
И последње писмо
Звезданоме кнезу Мишкину

Из Достојевског

У коме Дача, учитељ из Вреоца
Уверава кнеза Мишкина
Да није напустио ни једну реч његове поруке,
Да мора доћи велика душевна свест међу људе
И да су и код нас душе све зрелије

Као никад раније
За огромни сан руске књижевности
За велики завет који се само наслућује
И који се не да изразити речима . .
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

vinaver - Stanislav Vinaver Empty Re: Stanislav Vinaver

Pet Sep 25, 2009 4:39 pm
ЂОКА НЕДИЋ, ВЕРНИ ВИОЛИНИСТА

Увек је свирао у виолину
Од како за себе зна
Ђока Недић, син старог лекара

Који се позно оженио
И убрзо је по Ђокином рођењу умро.

Мајка Ђокина
Срчано ходајући кроз живот
Одвајајући од уста
Школовала је Ђоку,

Довела га до матуре и права.

Слагали су се у свему
Само не кад се радило о виолини.
Мајка је хтела да Ђока и ту
Испече занат
И укроти инструменат.

А Ђока је бежао од ноталности,
Од насилне школске музике
Која мења душу мелодије,
И свирао је претежно некако српски,
А давао ствар већ у првом такту
Остајући доцније само веран почетку.

Ђоки је био туђ учени развој хармоније
Који гради мостове преко светова,
И у превеликој охолости
Напушта све и свакога.

Ђока је био веран, веран до краја
Успомени оца, срцу мајке,

Животу оскудном и чистом
Тужној судбини свога народа,
И сваком другу
И свакој мелодији и звуку
И чак и нечујноме слогу сна.

Нашавши се у Албанији у одступању

Као наредник ђак
У глади и очајању,
У слому земље и песме,
Он је грлио виолину
И цео свој мучни и чедни живот
Понављао је преко њених жица

У којима је тако много места.

И чинило му се најпре
Да је живот уопште излишан
Када драга виолина
Може све то да изазове и изнесе.

Свакога свога друга

Сећао се преко виолине,
И свакога дана са мајком,
― И све брже
Све потмулије.

И чинило му се најзад,
― Када су се ствари згуснуле ―

Да је виолина сатерала живот
У мањи размак и дубљи осећај
И постала од прошлости потпуно различна,
Да се можда морамо одрећи
Свих старих љубави
Као гломазних и расплинутих.

У леденој Албанији
Крај утрнуле ватре
И занемелих костура,
У мећави злокобној
Згрченим прстима
Миловао је виолину,

И када се потпуно приволео
Њеноме цвокоту
Чуо је што није чуо смртни човек:
Последњу песму верности.

Кад верност није
Око неколико пуких ствари и мисли,

Када смо верни до краја
Свакој частици снега и треперења,
А највећма белој, нежној блиској смрти
Од које се толико отимају
У језама и грчевима
Сваким живцем и сваком ћелијом,

Да губе сав слатки садржај бића
А не схватају њено вечно присуство.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

vinaver - Stanislav Vinaver Empty Re: Stanislav Vinaver

Pet Sep 25, 2009 4:39 pm
СТАША

Потпоручник Сташа, песник
Ако песник бити значи
Написати неколико патриотских стихова
И десетак љубавних елегија

И искрено веровати у све лепо
Што је постало од како човечанство
За себе зна ―
Био је ађутант пристаништа на Крфу,
По цео дан је обилазио
Пристаниште, лађе, логоре, болнице

Раднички батаљон,
Многобројне установе за снабдевање.

Чак је и хлебац пробао
Јурио је са сваким војником из пука
Који је дошао са неким требовањем
У француско и енглеско слагалиште,

И старао се да човек не чека
И да пук добије све најбоље.

Ако је коме требао пропуст на Видо
Да види брата ког није видео годину дана
― А Французи затежу ―
Ишао је лично

Француском команданту базе
И богорадио и успевао.

Сматрао је сваки посао
Као неопходан, и као да је њега
Поставио сам Бог
Да браћи у невољи помаже

Безбројним везама са малима и великима
Са француским подофицирима и командантима,
Са енглеским магационерима,
Са особљем лађа
Које су пловиле за Француску
И где је увек требало неког убацити.

Једно јутро, сасвим у зору
Потпоручник Сташа пошао је са пристаништа
У заспалу варош Крф
Да нађе неког високог старешину
У вили крај мора
Ради неодложнога посла.

Море је било тако плаво,
Ветрић тако љубак
Ваздух се дисао тако слатко
Широки видици пружали се у недоглед
Вртови са поморанџама обузимали груди миљем,
Чак се у Сташи пробудила однекуд

Прохујала успомена на Одисеја
Који је овде нашао рај
На острву Феачана
У бесмртним хексаметрима
Које ми данас више не разумемо.

Њих је Сташа схватио за трен ока

И још хиљаду преслатких, прелепих
Преведрих, предивних снова
Чија је најдубља стварност
Ово занесено острво
Ова вечност екстазе.

Јасно је сада било Сташи

Да је највећа срећа лична и ћудљива,
Да тражи да се свега одрекнемо
Чак и дужности, чак и морала
Ма како били постављени ―
Да бисмо постигли нешто тајно
Неиздржљиво своје, раскошно и безмерно.

Када је свршио посао
Сташа се вратио на пристаниште
И опет прионуо раду
Али га није остављала више никад мисао
О оној безазленој срећи
Која га чека, кад буде хтео

И која надмашава сав занос
И сву оданост и верност.

Опет једнога дана
Сташа се кренуо у саму зору у град
Право према великом призору
Да се надише среће

Да осети огромни обухват
Вечне неизмењене природе
Када јој прилазимо
Без икаквог човечанског плана.

Море је истина шумело
Певајући своју прастару песму

И чврсти, и ведри видици
Оцртавали су се сигурним обрисима
Као да је ненадмашни мајстор
Све то сам нацртао, удесио, угодио
Не остављајући ништа ађутантима.

Па као да је и цео свет

Где год се протежу обзорја
Дело савршенога уметника
Коме се ништа не може замерити
Осим можда то:

Да је све то некако празно и туђе,
И претерано раскошно,

Док трају међу људима ратови
И народи страдају у ропству и беди,
И нико не успева
Да лепоту стварно потчини човеку
Рад кога је она и постала
Па да заједно дрхте, стрепе и саосећају

― И ликују.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

vinaver - Stanislav Vinaver Empty Re: Stanislav Vinaver

Pet Sep 25, 2009 4:40 pm
ГЛИША ИЗ ДРНИША

Све је знао Глиша из Дрниша:
Како стоји европска политика,
Који су узроци светског рата,
Каква је привреда Америке
И како се тамо бира Председник.

Прометао се он много по свету
Пре но што је дошао за посилног
Код команданта пука.
Био је права филаделфија.

Бистар је био Глиша из Дрниша,
Умео да се снађе

У свакој околности
Са старешином и редовом,
А причајући о свакодневном
Остајао је увек тајанствен,
Некако по страни
Као да зна тајније разлоге

Који се не поверавају никоме
Па ни самоме команданту.

Одобравао је паметној речи,
Свему што је на свом месту
Некако раздрагано,
Али ипак са висине

И болећиво.

Званичну и коморџијску вест
Умео је одмах да оцени
По правој вредности.
Но нико није имао утисак
Да му је Глиша икад казао

Своју последњу, праву мисао
Коју је чувао ваљда
За дан растанка
Или за смртни час.
Увек трезвен и мудар,
Увек тајанствен,

Са осмехом видиоца
Који зна.

Рањен је тешко шрапнелом
Када је носио пелерину команданту.
Прихватили су га другови,
Причестили ракијом

Завили рану.

У последњем часу исповести
Кад душа излази из човека,
И кад не постоји снебивање пред друштвом
Уздахнуо је тешким уздахом,
А затим развукао цело лице

У осмех, стари осмех.

И не саопштавајући никоме тајну
Којом је живео целога века
― Коју је чувао целог века ―
Већ далек, већ одсутан
Присећао се детињства . .
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

vinaver - Stanislav Vinaver Empty Re: Stanislav Vinaver

Pet Sep 25, 2009 4:40 pm
ТРУБАЧ МРКША ЗЛАТИЋ

Једини трубач у трећем батаљону

Мркша Златић из Белог Полога
Био је стар и наглув
И несумњиво ударен.
Али је трубне знаке
Изводио беспрекорно.

У борбама и јуришима

Заборављао је пропис,
Бог зна чега се све сећао
Које ли младости лудости
И свирао је кола и кокоњешта
И неке старинске песме свога краја
Где је некад био свирач на гласу.

У великом клокотању
Страховитога казана
Мало је ко водио бригу
О његовој свирци.
Тако је и сад, при јуришу
Отезао нешто прастаро

Од пре створења света.

Нови командант трећег батаљона
Затекавши се у близини
Са чудом је слушао Мркшу.
У његовој свирци
Он је препознавао нешто присно

Као неку заборављену шару
Која се више не тка.

А ову је песму чуо последњи пут,
Када је напуштао своје родно село
Пре неких тридесет година,
Тамо далеко у планини

Од забрађене старамајке.

Пратећи борбу
Командант је слао и примао ордонансе
И захтевао све нове песме
Од унезвереног трубача
Који је навикао само за себе да свира.

Но нарочито
Као да је обожавао
Мајор Десимир Ристић
Ону криву, спору, бескрајну песму
Од само две три ноте:
― Па да се жално отегне

И нагло прекине . . .
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

vinaver - Stanislav Vinaver Empty Re: Stanislav Vinaver

Pet Sep 25, 2009 4:41 pm
НАРЕДНИК ТАНАСИЈЕ

Наредник Танасије
Још без ватреног крштења
Са маљама над уснама,
У новој униформи,
Мален и кошчат

Оштар и плах.

Вежбао је по наређењу из пука
Старе бркате домаћине
Усред средине примирја.
Да их, помоћу мирнодопског егзерцира
Начини правим војницима.

Сваки је од њих превалио
Борбе и ране, походе и болести
Дневне и ноћне маршеве
Жеђ и глад и толике напасти.
И све су подносили
Радо и стрпљиво

Знајући да друкчије не може бити.

Све би они прогутали
Само не ― овај егзерцир
У позним годинама
Некако дечачки,
― Под овим преозбиљним дечаком.

Они су молили Танасија
Опрезно и човечански
Да их ослободи од обуке:
Та они већ знају како се води борба
И на све су огуглали,
Они нису млади ренци

Којима треба пример
И које тек треба упутити.

Али Танасије
Ни да опепели.
И све сложније
Они су се окретали,

И престројавали се
Трчећим кораком!

Жалили су се Милојку
Староме командиру,
Који је покушао
Учитељски ― очински

Да уразуми жутокљунца
Присећајући се неких израза
Из опште педагогике.

Танасије се ипак чудио
― Макар што је Милојко резерва ―
Да он не схвата

Тако просту ствар
Да ће тек после оштре обуке
Ови бркати сељаци
― Што још увек иду у раскорак
И ни из далека немају војнички вид ―
Постати војска,

И бити способни за борбу и окршај
Како то предвиђа
Правило службе . .
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

vinaver - Stanislav Vinaver Empty Re: Stanislav Vinaver

Pet Sep 25, 2009 4:41 pm
ЦВЕТАН КОМОРЏИЈА

Цветан Лекић, коморџија
― О коме су дуго већали
Пре но што су га узели у војску

И доделили комори ―

Који је на беломе коњу Маринку
Носио официрске сандуке
Већ у три рата
Мислио је по цео дан на свог коња Маринка.

Умео је да му угоди,

Да удеси корак
Да меко подметне самар,
Да га одмори и осоколи
Разговарао је с њим, тепао му
И био је задовољан
Што их је рат тако зближио,

Њега и драгог коња Маринка:
Рат се претварао у друговање с Маринком.

Није много осећао потребу
Да приповеда са другим војницима,
Његов најужи круг и видик
Био му је довољан.

Ипак је каткад нешто са собом разговарао,
Као и нешто мрмљао,
Као и нешто певушио,
Што није било намењено Маринку
Него тако празно и насумце
Па му то и ветар донесе.

Али је после, наравно,
Када је ушао у смисао речи
Све то саопштавао Маринку
Који му је благодарио свесрдно,
И погледом
И фрктањем

И на сто начина,
И репом.

Њега је свакако разумео боље
Него самога себе,
Јер о себи као да уопште није мислио.
По нека успомена

Залепршала би се крадом и чудом
Испред њега,
Некако би га узрујала
Али би ишчезла како је и дошла.

И опет је остајао Маринко.

У оном великом одступању

Кроз страшну Руговску клисуру
Маринко је почео да рамље,
А потковица подесних нигде!
У Пећи је застала наша војска
На огромној пољани
Топове смо бацали у провалије

Да не падну у руке непријатељу,
Палили смо све што је излишно
А што смо стекли с толиком муком:
Целу нашу цркавицу.

Спремали смо се за пробој
Кроз беспутне кланце дивље Албаније

Горела је наша држава
Наша муниција, наше снабдевање,
Наша цела тековина
Кућа коју смо кућили
За више од сто година слободе.

Пламен је лизао небо,

Срца су била тешка и очајна
Молити се није било коме,
Нико није тумачио ништа
Само се го живот спасавао.

Остатци чета су се постројавали
Гласови команде били су крти,

И промукли.

Цветан коморџија, нашавши у општем слому
У пламену, кркљању, пожару, хаосу
Подесне потковице за Маринка
Скакао је од радости.

Сад је Маринко спасен,

Сад неће да буде бос,
Сад ће да има добар ков!
И не знајући шта ће, од радости
Он је вукао за копоран свога другара
Коморџију Радисава
Старца ― неборца ― ћутљивца.

Хвалио се шта је нашао
Показивао у смеху, огромне зубе
Викао, певао, клицао ―

И није разумео зашто
Радисав, чији је коњ у потпуном реду,
Плаче крупним сузама

И брише рукавом црвене очи
И као да не обраћа пажњу ни на шта . . .
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

vinaver - Stanislav Vinaver Empty Re: Stanislav Vinaver

Pet Sep 25, 2009 4:42 pm
ПАНТЕЛИЈА

Пантелија из Горње Петловаче
Лежао је код Француза у Ахилеону
У чаробној палати чаробна врта

У царској раскоши.

Био је тежак болесник.

Сестра Маргерита обилазила га
И радо са њим ћаскала
И тешила га.

Она је била строго побожна

Свет је разумела до краја
И давно је све опростила.

Није знала ни речи српски
Као ни Пантелија француски.
Ипак, увек су имали шта да кажу.

Она је говорила:

Бог је милостив и чини чудеса,
Ти ћеш ускоро устати
Вратићеш се у чету
Вратићеш се у отаџбину
И твоји ће се силно радовати
И славиће Божју промисао.

Он је говорио:

Зашто си тако добра са мном,
Имаш ли брата, сестру,
Имаш ли родитеље
Јесу ли они сељаци
Божји посленици

Или живе у граду
― И тамо има добрих људи ― …

А кад му је било врло тешко,
И већ се ближила смрт
Пантелија је уснио сан
Да се не мора ни враћати у Петловачу:

Јер ово је Горња Петловача.
Што су изгледале маслине
То су шљиваци
Што је било море
То су зелене ливаде
И свуд је наше плодно богатство.

Он показује сестри Маргерити
Воћке које је сам калемио
И стари дедин дуд.

И отац и мајка питају
Ко ти је то, сине?
Браћа се вратила из рата

― Али они не говоре ништа. ―
Само сестра Драгојла
Она што се није удавала
Каже:

Ово је нека добра душа
Сигурно је ваљала нашем Пантелији

У туђем свету
Па је повео, да јој покаже
Како је лепа наша Србија . . .
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

vinaver - Stanislav Vinaver Empty Re: Stanislav Vinaver

Pet Sep 25, 2009 4:43 pm
КАПЛАР РАДОЈКО ИВЕЗИЋ

У безбројним покретима
Нашу заставу ретко је ко сагледао.
Њу је увек чувао један изабрани вод
Она је живела својим тајанственим животом.

Ми смо знали да она постоји
Да је чувају
Да је сакривена и савијена.

Виђали смо и команданта
Са револвером, у цвикеру
Када се изненада појави

Да нешто расправи, нареди, покаже.
Па и благајника, после борбе
Необично удешена и обријана,
Војне чиновнике, неке цивиле, неборце
И Бог те пита какве коморџије,
Само заставу нисмо видели,

Ваљда је била у дубокој позадини.

Када је наш пук прешао Саву
И понтон био грађен
И смрвљен
И настала погибија и паника,
Каплар Радојко Ивезић

Изненада је видео заставу
Саму, у блату, у кукурузима
Једним јединим севом очију
И крај ње два давно погинула војника
Чија се крв усирила.

Каплар Радојко отцепио је заставу

Није стигао ни да је види честито
Обавио је преко нагог тела
И под кишом куршума и шрапнела
Запливао је леденом реком.

Одавно је већ био изгубио праву свест
Али грчевито, између лешева надувених

У ужасној ватри и води
Које су се завериле противу нас,
Пробијао је једнако пут.
Све се гибало, таласало, заносило, тресло
Тако је далеко била чврста благословена земља.

Најзад се нашао на другој, нашој обали
Ах, како је слатка та тврда земља
Од земље нема ништа тврђе и сигурније!

Он је хтео заставе да се нагледа
Да је целива
Да је однесе команданту

Да тражи да га пусте до самог Краља
Да њему преда свету крпу.

Једва отварајући очи
У највећем напору
Он виде у магли официра из нашег пука
Који се над њим наднео.

И потону у истом часу у провалију
У неку страшнију Саву,
Јер земља, та чврста, та ужасно јака земља
Која је јача од свих вода и потреса
Занијала се, и расклопила се.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

vinaver - Stanislav Vinaver Empty Re: Stanislav Vinaver

Pet Sep 25, 2009 4:43 pm
КРЦА

Крца Спасић био је од целог нашег друштва

Највеселији и најведрији
Најбољи севдалија
Најчудесније спадало.

Смејао се громогласно,
Изналазио увек изговор за смех.
У ђачкој чети

Поднаредници су га се бојали као ватре
И ма да нису разумели његове досетке
Које су често биле и навлаш тупе
И на силу двосмислене,
Знали су да је на њихов рачун
И да му се не може дохакати.

Он је светио високу школу и културу
И логаритме и коњугацију перифрастику
Над наивним нашим
Детињастим водницима,
Тако озбиљним и кочоперним
Недопеченим подофицирима.

На Крф је дошао из Драча
На француској лађи
Као тежак болесник.
Друговима је причао
Како му је од целога пута
Само мрачно остало у глави

Да је спасен чудом,
Да се у брод угурао последњом снагом,
Да су се много бавили о њему
И чим је стигао на острво
Да су га пренели на Видо
Да умре.

Он се сећао разговетно
Како је руски генерал
Дан и ноћ стојећи на пристаништу
Као статуа
Као бедем над судбином
Бедем о кога се валови узалуд ломе

Гледао наше јадне војнике
Изгубљене од глади, јада и вашију.
Једнога по једнога је гледао
Једнога по једнога погледом бранио
― Најзад спасене Србе ―
За које је само Русија мајка.

Једнога по једнога у памет је резао
Баћушка!
Да свакога запамти,
Да свакога закрили
Од страшне зле силе
― Која се на нас окомила ―

Као брат старији и најрођенији.

Крца не зна ко га је спасао са Вида
И пренео поцрнела од грознице
У чамцу
На ону другу страну,
Међу оне који су остали да живе.

Зна само да је био неки друг.
И да је дрекнуо:
„Држи се Крцо још мало“.

Повративши се донекле
Он је изгубио стару ведрину
Али не и старо другарство,

Питоми кротки
Честити осмех
И нешто благо и чедно и драго
У целоме бићу.
Крца је много пио, као и сви ми.
И када би тешко грчко вино

Оборило последњи свесни отпор
Крца је певао место толиких песама
У којима је био ненаткриљен
И због којих је био толико омиљен
Само руску химну,
Лагано, убедљиво, отегнуто

Као неку старинску севдалинку
Која је од увек наша,
И коју само нисмо до сада умели
Певати као што треба.

Када бисмо се нашли у граду
После рапорта и дозволе,

У некој загушљивој кафаници
Ми млади потпоручници ― ђаци
У тешкоме очајању оних првих дана
Са душама пијаним од страдања и слутње
Ми смо клечећи певали руску химну
И желели да се однекле појави наш Крца

Први севдалија наше поробљене земље
И да је запева на свој нови начин . . .
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

vinaver - Stanislav Vinaver Empty Re: Stanislav Vinaver

Pet Sep 25, 2009 4:44 pm
МАЈОР ДЕСНИЋ И ПОТПОРУЧНИК ЛЕВИЋ

Лежећи крај једре сељанке
Која је још стењала у сну
И слатко хркала
На ниском сељачком миндерлуку

Потпоручник Левић ироничан, насмејан
Некако огорчен, али ипак весео
Сам је себе питао, сам себи одговарао.

„Шта нам је требала ова пустоловина
Најлуђа од најлуђих ―
Толико ставити на коцку

Да обиђемо старе љубазнице
Које баш ништа за нас не значе,
У овом селу које су заузели Аустријанци
У овој кући где су њихови војници ―

Истина, тек су стигли на конак,
Истина, ми ћемо се искрасти

И командант и ја
И посилни ће нас на време пробудити
И стара срећа ићи ће нам на руку . . .

Али је то против свих прописа
Човечанских и божанских
И деморалише војнике

Ако се сазна,
А могли би нас и на ратни суд?

Мајор је, ко зна по који пут
Имао лакомислену ћуд,
А ја сам био тај који сам га помамио
Претекао тобоже у лакомислености

Тек колико да га и ту надмашим
Као и увек,
Онде где је највише свој и спонтан.

Још од нашег уморнога
Декламатора цара Соломуна
Ми знамо из Песме над Песмама

Колико је безнадежна плотска љубав
Колико безизлазна,
И сва та чулна острвљеност.
Безмерни океани времена
Давно су то преплавили и однели.

Ипак, увек сам некако за све предрасуде

Које имају печат племенитости и лакоумља.
И храбрији сам од храбрих, кад се тако деси.
И када се људи разумно забрину
И потпуно им одобравам у души
Што предузимају оно што треба предузети
Ја сам им једини зазор

И парам очи.

Тако сам их дражио и при црној паљби
Баш пре неки дан,
И самога команданта
Натерао да се јалово јуначи
Где томе није ни место ни време

Јер сам стајао усправљен, несакривен
И врачао сам топовску музику.
Требало је лећи, сакрити се, чекати
Можда и нестати
Свакако поштовати неки прекид
У вечној умној будноћи.

Ах, макар и тешка страха
Макар и тупа кукавиштва,
Или потпуног безумља и бесвести
Или дрхтања, или грча
Или круте свирепости ―
Само да ти осећаји

Припадају само мени,
Да нису изазивање, врачање, дражење
Урок и чаролија, и мађија
И неки уплет у туђи живот
И неко вечито посматрање и сналажење!“ . . .

А мајор Деснић

Такође већ будан,
Такође насмејан,
Пред прве петле
И нимало неузнемирен ―
Он који је толико волео Левића
И дивио му се што је лудо храбар

А умно фантастичан
И чита Платона
И свира у клавир
И зна енглески
И живи у високом и највишем правилу
И никад не може да буде схваћен

Од обичних другова
Ма да је тако јасан и одређен ― ―
― (А можда и сам себе не схвата? . . .)

Био је сретан због малог интермеца,
Збиља нерасудног

О коме ће једном моћи причати

Синовцима.

Али још сретнији
Што је ађутанта одмах послушао
И није му допустио
Да сам, за свој рачун, изводи фантазије
И проналази опасности.

. . . Као да је тај светски рат, најзад
Само за младог потпоручника
И интелектуалца са Сорбоне,
И из Старог Завета,
А не и за кочоперног мајора
Из Старога Влаха . . .
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

vinaver - Stanislav Vinaver Empty Re: Stanislav Vinaver

Pet Sep 25, 2009 4:45 pm
РАДОМИР ЧОЛИЋ, ТЕЛЕФОНИСТА

Радомир Чолић редов неборац

На служби у пуку, код телефона
Свршио је архитектуру у Минхену
Слаб и нејак, проглашен је за неборца
И Бог зна како је доспео
За пуковског телефонисту.
Ћутљив и мало саопштљив

Он већ и за то није много брбљао
Што није имао снаге чак ни за речи
За велике и тешке речи рата.
Његове фине руке замишљено су шарале
По ваздуху
Неке заплетене катедрале и палате.

Приликом отступања
С муком се вукао иза пука
Последњи међу последњима
(Који су се сви познавали)
Али је ипак стизао.

После Албаније добио је одсуство за Француску

И дошао је с Крфа у Рим
За којим је увек чезнуо.

Само, величанствене цркве и куполе,
Чудесни каменити складови Рима
Цртежи зглобљени у виши поредак
Који су били сан његове младости

Опијали су га, заносили, али и будили
Трезнили неиздржљиво.
Њему је пред очи излазила
Цела недавна историја,
Све што је лично доживео
И чега као да није био довољно свестан

У оном напору, у пуку,
Када се вукао последњом снагом,
Када је мислио само колико је било потребно
Да ноге иду и носе тело.

Чак и појединости које су му биле тако далеке
Неке случајне речи, и неки непримећен јад

Добијаху снагу и очајни дрхат
Који се хрвао са палатом и црквама
Са трговима и чесмама
Са сјајем степеница и стубова.
Боловала је тешко Србија, кроз вечити Рим
У грозници, у бунилу тресла се

Улице се јежиле
Извори текли крвљу,
Видици горели
Језивим пламеном.

Сећао се погинулога брата Јована ― академца
Који је пао на Церу

Разних преплашених тетака из бежаније
И бледе дечурлије њихове
Коју је покосио пегавац
И свога ратнога друштва.

И како смо палили мостове и слагалишта,
И поднаредника Славка

Кад је левом руком држао испала црева
А десном поправљао спој.
И надувених страшних коњских лешева
У блату и крви.

Што је здравији и јачи бивао
Све је већма осећао прошлост

И пожар земље, и смрт и бол и дим.
Зато се и вратио у пук
На стару дужност
Ма да је могао у позадину,
Чак у Африку.

И када је на Солунском фронту

Са огромним напором помагао
Стиснувши зубе
На исправљању линије
Он је од успомена и жала и очаја
Имао само онај најмањи део
Који је остајао за душевни живот

Када се одбије физички грч.

. . . А једнога дана на фронту
Када је некако све било ведро
И бескрајно празнично
И сви били радосни и одморни.
Он је осетио да се враћа стара минхенска снага

Цртача и гледача:
Да све види и обухвати.

Од страха, он се скупио
Зимогрозно, и задрхтао ―
Нека мала жилица прсла је у мозгу:
. . . Он је престао да тиња.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

vinaver - Stanislav Vinaver Empty Re: Stanislav Vinaver

Pet Sep 25, 2009 4:46 pm
СТАРИ ВОЈСКОВОЂА

Стари војсковођа
Који је из Врховне команде
Управљао армијама у сва три рата,
Пензионисан и заборављен
Увређен и огорчен
Посветио се новоме послу
И пише историју.

Од безбројних бележака
Од бескрајних успомена
Оштрих и прецизних
Сећањем које преотима сваку мрву од збивања
И остварује живот сваког потеза и покрета
Ломећи догађаје у бескрај детаља
И снажним замахом састављајући у целину
Он дочарава стари рат
У крепки низ условљених дејстава,
Оплевљен од излишног корова
Који није припадао напору људи
Ни смислу војевања.
Он даје нови рат
Логичнији, доследнији, језгровитији
И неодољиво напрегнут.

Наравно, не сме се заборавити
Ни једна трепетна околност
Живота и смрти,
Глади и очајања,
Језиве студи,
Буновних кривих река,
Друмова разривених
Прекинутих саобраћајних веза,
Дрских и смелих преких путева
И болова и нада
Који стежу за грло
Да очи искоче у мрак
Из кога се помаља лик џиновског сукоба
Све вечнији, све значајнији
Све независнији од свакога
Јер безброј случајности
И неважних околности
Склађује се у трајни облик
И у освештан однос
Готово неприкосновен.

„Ко се сећањем у огромну, у загонетну
Унесе природу
И обнови призор
Како оштри и ћудљиви врхови
Клецајући, издижући се, пропињући се
Сваки час преображавају цртеж,
И опкољавају нас
Строгим неумитним таласањем
Шума, предгорја, долина, кланаца
И раздераних небеса
И једрог класја што шушти тамно
Струјећи соком хране за милионе,
И брзих потока
И тешких скованих река ―
Како да не очекује
Са сваке живе ивице
Помаљање познатих борбених јединица?
Зар није природа огрезла у војни план??
Са грана очекују
Још нераспевана
Стршљенска јата митраљеза.
На истуреноме пропланку
Место је за батерије
Што грме од брда до брда
Нестрпљиво чекајући
Онај последњи промукли пролом
Потмуле, глухе
Рањене даљине
Која се прибира,
Која издише
Са друге стране вида и слуха . . .

Ко не зна да са свију страна
Надире условљени, грчевити
Танки лепршај осетљивог нервног ткива
Безбројних наоружаних маса?
Цео је видљиви простор пун заседа и јунаштва,
Извиђања и дослућивања ―
(Док у неким заклоњеним провалијама
Глухо чекају армијске резерве).

За сваки смо се превој борили
И ми, и они други,
И тако несумњиво хиљаде километара
На знаним и незнаним војиштима
У обасјају тамне повеснице.

Ишли смо једни на друге
У разним стројевима
Претрчавали, прескакали, пребацивали се
Због сваког задрхталога
Треперења терена . . .

Када сам држао у руци
Осетљиви рој љутих крилатих нагласака
Које сам убацивао у пределе
Убрзавајући, успоравајући, помамљујући
Развој и расклоп
Ја сам знао и с ким сам у вези, с ким уткан,
Како реагира најмањи командир.

Једни су ми били рођаци, једни другови
Из исте класе
Већина ђаци
Које сам васпитавао кроз деценије
Наставом у академији
И на вишем курсу.

И војника простог сам осећао
Разумео његов покрет и застанак
И кад је спреман за продор.
Али нада све
Војничко мишљење и земљишна реакција
Остављени у јасним примерима
Од Наполеона, Фридриха, Ханибала
Усађени у ово човечанство на терену
Тако су јасни, осетљиви, очигледни
Да сам и противника у најдаљој даљини
Осећао и слутио и разумео
И увребао на делу
Кад мисли разговетну неизбежну мисао! . . .“

Стари генерал
Мрк и неодољив
У неузбунљивој критици,
Дивовска раста и схватања
Некада је дрхтао од беса и бола
Када му није испуњен потез
Крутошћу, невештином, премалом гипкошћу
Старешине, који није схватио
И чији се звук није довољно отсечно
Уплео у велику напрегнуту мелодију
Трагања, обухвата, стезања, судара . . .

Знао је он, да не може свакога да смени
И због ранга, чина и веза
И због администрације,
И због сто других околности,
И за то што се не могу старешине
Измислити и муњевито дочарати
За један тренутак одлуке
Чим и како затребају
По нашем тренутном шаблону . . .

У својој историји
Отпочео је најпре да им замера горопадно,
Да их ставља пре преки суд
Да их накнадно смењује без милости
У читавим јатима,
Да их баца у поругу, срам, чак и стреља
Што су пропустили ово
Што нису учинили оно.

У току страснога рада
Мишљења, новог остваривања
И не заборављајући никако
Своју суморну немилост
Свој горки заборав
Своју рођену неправду ―
Код њега се појављивала сумња,
И неки нови осећај несигурности
И неки виши смисао оправдања
Када се уваже околности
О којима врховник не води рачуна
И не сме, можда, водити.

Они су били извињавани, извињени
Сви услови подвргнути су новој анализи.
И трудио се стари генерал
Да не буде ни према противнику неправедан.
И отпочео је да слути
Да су сви дали највећу меру
Напора, бола, ума, очајања
Традиције и науке
Срца и издржљивости:
Само да то није довољно наглашено
У монотоном набрајању,
У недораслим речима
У размимоилажењима основа,
У сувим документима
И у неодлучној кривој пресуди
Гломазне, збуњене стварности . . .
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

vinaver - Stanislav Vinaver Empty Re: Stanislav Vinaver

Pet Sep 25, 2009 4:48 pm
АРИТОН

Аритон Големовић
Целога живота спремао се за срећу.
Имао кућу у Београду, виноград у Врању
Био је домаћин човек
Говорио је са нагласком
И достојанством
Истичући речи.

Студирао је не трудећи се прекомерно
Не напрежући мозак до краја.
Није био ни рђав друг
Ма да је радије давао савете.

Побожан, чак и сујеверан,
Он је с пуним правом очекивао
Да му светац
Или мистична сила
Помогну, и не само
У великом јаду
Него и у ситним свакодневним пословима.
Више силе биле су у обавези
Да Аритона чувају и штите.

Када смо прелазили Албанију
У глади, студи, грозотама
Када су нас ваши јеле
И обарале једног по једног
На сваком конаку,
Када смо безбродне реке пролазили
Држећи се за руке
Прозебли и пропали
Гинући, страдајући
И грчевито испливавајући

Аритон је знао
По сто ситних чињеница
Да је закриљен.

Једне ноћи
Студене и бездушне
Пуне радозналих и злих звезда
Које су нас посматрале у гомилама
Из свога сигурног заклона
Можемо ли још издржати ―

Аритон је лежао, као официр
Први крај мале ватрице,
И грејао руке, и лице
Згрчивши се у полукруг око пламена
И његове утрнуле успомене.

Он је осећао срећу, највећу срећу
До које може доћи смртни човек
Што се тиче оног дела тела
Где је крв кружила радосно
И слатко.

Али у исти мах
Језив је био бол
У леђима, и позади,
Где није допирала ватра
И месо се претварало у лед.

И Аритон је мислио и мислио
Какво је чудо потребно
За потпуну бескрајну срећу
Да се топлота укаже са обе стране
А не само где је окренут ватри ―

Молио се својој слави
И другим божјим угодницима,
И сањао, премирући од миља
Како неки безмерни пожар
Обузима цео свет
Планине и небеса
― И леђа.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

vinaver - Stanislav Vinaver Empty Re: Stanislav Vinaver

Pet Sep 25, 2009 4:48 pm
ВИЛОТИЈЕ

Вилотије из
Каменога Дола
Стари ратник Солунац
Пошто је узалуд у престоници
Тражио запослења у општини
Да туца камен
(Јер му је речено у његовом селу
Да се за тај груби рад хитно
Траже радници,
Да је надница знатна
И да би добро било да покуша) ―

Пошто је три
дана
Спавао на калдрми
Без јела и друге мисли,
Којом би се нахранио и напојио
Решио се треће вече
Да се врати у Камени Дол.

Снег је засипао,
ветар завијао.
На грдној Александровој улици нигде никога,
Само су загрејане кафане бљештале
У сјају и топлоти,
Музика је у њима трештала
И дрво у фуруни.
Људи су пили врућу ракију
И псовали непогоду.

Вилотије, бос
и поцепан
Пустио је огромне кораке
Да се што пре дочепа Каменога Дола
Где га је чекало троје гладне деце.

Вилотије није
хтео
Да разговара ни са собом самим
Јер није имало шта да се каже,
А камо ли са ветром
Старим дезертером и шкартом
Који га је стално задржавао
И по мало зафркавао,
И причао му неке приче
― Као и некада, у рату ―
И говорио, да седне у коју кафану
Па шта Бог да.

Ветар је грдан
зановетало
И познати беспосличар и дангуба
Он тако по целу ноћ изналази којешта.
И сваки онај који попусти
Било да га послуша,
Било да се с њим упусти у разговор,
Кајаће се љуто
И ко зна хоће ли скоро видети
Камени Дол.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

vinaver - Stanislav Vinaver Empty Re: Stanislav Vinaver

Pet Sep 25, 2009 4:49 pm
ЖАРКО ИЗ ЗЛА ГАЗА.

Жарко из Зла Газа и Слободан из Непоменића
Дошавши у Београд истим возом
Да регулишу Бог зна коју крупну ствар
Реше се, право са станице
Да се прошетају по вароши.

И лагано корачајући
Громогласно се смејући
Намигујући на понеку фрајлу
И каткад само пљуцкајући
Дугачким танким млазом
Уз какву маснију псовку
Причаху згоде и незгоде из рата.

Жарко је у главном износио
Са бескрајном благом опширношћу
Тепајући сам себи
Како је умео да се снађе
И често је понављао своју узречицу
„Ала сам се прогурао“.

Из његове приче видело се
Да је добро умео да подвали
И сестрама и докторима
И болничарима-гробарима
И, наравно, надлежној власти.

Тако је, после прве ране
Добивши петнаест дана боловања
Успео да искамчи још десет дана поштеде
И поврх тога преседео одсуство.

И после друге ране
Научен прошлим искуством
Преседео је одсуство,
Забрљавши објаву
И ништа му није било.

Када се ранио пети пут
Опет му није било ништа,
И ако је забушио читав месец
И погрешно добио две новчане хране
Па и са следовањем није био чист посао.

А ко не уме
Ко није вешт
Или ваљда нема те среће:
― Тај заглави од прве.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

vinaver - Stanislav Vinaver Empty Re: Stanislav Vinaver

Pet Sep 25, 2009 4:49 pm
ГИРЕ СА СОРБОНЕ

Гавра Остојић наредник ђак
Звани „Гире Диркајм“
Упао је у рат право са Сорбоне
Која га је преобразила својим методама
И неизлечивим рационализмом.
О свакој ствари
Он би се најпре замислио
И проналазио теорију
Хладну и спретну
У складу са Диркајмом.
И о рату је имао пуно идеја
И сваки дан је доносио
Нова тумачења
У вези са друштвеним митом.

О храбрости је доста читао
И био заиста храбар.
Поставио је формулу дисциплине
И све му било јасно.

Једнога дана, без икаква повода
Осетио је да су објашњења ташта,
Да рат припада подједнако свима,
Да свако има нарочити кључ
И да нико нема право на једино
Исправно решење.

Тога дана осетио је да рат
Није приватна ствар,
И да се не догађа за то
Да би се о њему писали прикази
Ма како виспрени
И састављао годишњак
Кад се прикупи доста материјала.

Он је поцепао свој дневник
У који је уносио примедбе
О будућности Европе,
О каквоћи исхране,
И о примитивном менталитету војника
Потпуно у складу
Са Леви-Брилом.

Војници га ни пре нису марили
А сада
Када је тежио да буде потпуно њихов
И да се ничим не одвоји
Од простог човека
Ни јелом, ни речником, ни оделом
Ни мишљу ―
Они су од њега зазирали
И знали су
Да са овим њиховим старешином
Никако нису чиста посла.
Они су му на крају крајева
Ипак одбијали на младост
На коју се толико одбија.

Заробљен у своју улогу
Водник се сетно упоређивао
Са другим ђацима у пуку.
И све му се чинило
Да су га одавна надмашили
― Да ли што нема књига
О предмету који треба да савлада? ―
И да је најтеже на свету
Теже и од интегралног рачуна
И санскрита

Постати обичан сељак . . .
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

vinaver - Stanislav Vinaver Empty Re: Stanislav Vinaver

Pet Sep 25, 2009 4:49 pm
БЛАГОЈЕ ИЗВОРНИК

Осећао је превоје, нагибе, гребене, изгибе,
Знао је где се издиже чука, где расте брег,
Знао је кад иза планине
Надође нова већа стрмнина,
Када у гужви врхова, кланаца, венаца
Земља се умирује
И вал се спушта благ и мек.

У томе успону, узлету, комешању
Ведри су пропланци, славни пашњаци
И као да застају, и усред бунила,
Нечег се сећају,
И као пре свих времена да је уклет ту
Извор, изненадан и чист
Скривен и тихо
Жуборно распеван.
Па као да извор дозива
Хиљадама туђих гласова
Тим бесомучним кршем,
Камењем, грањем, корењем, облацима.
И што више грознице у пустом ројењу
Што више склопа и расклопа
И неког пркоса, и неког поноса
И неког очајног неспоразума
― Као да се ради о безброју путева
Који су сви сплетени у клупче ―
У толико је већма очекиван
Радостан и насмејан
И благословен
Тај извор.
Он зове оног који уме да чује
Да слути
Да зна.

Благоје Изворник налазио је увек воду
И изналазио пут
И одређивао правац
И није се варао где је шта.

Ваљда је исто тако знао и људе
И њихов поредак и начин
Само није хтео ником да каже
А ко би га и разумео?

Он је знао откуда врви непријатељ,
И да ли ће да ухвати баш ову литицу
И као да је слутио
И тајно гмизање човечанства
У срећи и очајању,
У патњи и грабежу
У пљачки, радости, молитви
Кроз непроходне векове
Кроз глуху гору прошлости
― Која је одјекивала у њему ―
Кроз будућност пуну тутња и топота.

Благоје Изворник се ограничио
Само на земљу и воду
На брдо и долину
На планину и камен
На то нешто ситне тајне
А ћутао је о људима
О тајнама великима
Ма да је кроз сан и јаву
Чујао народе.

Лежећи на ледини
У ноћи бескрајне и ледене,
― Када су уморни војници ћућорили
По стоти пут исту нејасну вест
Или неко старо језиво пророчанство
И покривали се чим стигну ―

Благоје Изворник, отворених очију
Покривао се небесним покривачем.
Размршавао је звезде
У њиховом неутешном ходу,
Заплете великих и малих кола,
У треперењу млечнога пута
Падове и рушења светлих гнезда.

Осећао је неко свеопште предење и распредање
И мислио је: ах, колико, колико
Стрпељивог, неодложног посла има Господ Бог
Да то држи ― одржи, одмрси ― не помрси,
И хоће ли икада стићи
Да посвети мало свога драгога времена
И нама, и нама
Заборављенима,
― И нашој Србији.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

vinaver - Stanislav Vinaver Empty Re: Stanislav Vinaver

Pet Sep 25, 2009 4:50 pm
ДАНИЛО

Потпоручник Данило
Командир прве чете
Трећега батаљона
Премлад и преозбиљан
Обузет са својих седамнаест година
Од којих је свака била тешка
И готово несавладљива.

До краја погружен у правило службе
И у нека ситна слова
Историјскога смера
И моралне садржине.

Већ неколико дана није свој.

Он је изгубио сваку веру
У научене истине
У старе легенде
У оно што говоре сељаци
И оно што пишу филозофи,
Чија је знао на изуст многобројна имена
Из једног календара.

Он није више веровао
Утврђеноме реду ствари
Па ни у сам рат
Који му је изгледао
Све више замршен и неприступачан,
Лишен онога сјаја,
Оне величине
Онога даха бескрајности
Којима су се од памтивека дивили
Велики мислиоци и песници.

Потпоручник Данило
Престао је да чита књиге,
Дружио се није ни с ким.
Потонуо је у самотне мисли,
У сну се понекад смејао
И говорио којешта.
Са посестримом у Београду
Престао је да се дописује.

Његов верни посилни
Ристивоје Палеташевић
Из Вучјег Трна
Звани Одборник
Озбиљно се престрашио,
Просто претрнуо
И питао учене људе
И мудре бабе.

Дала му једна баба
Траву да се недељу дана пије
На ште срце
У црној кафи
И неки каменчић
Да се ушије у копоран.

Али пре него што је могло
Да отпочне дејство траве
И чудеснога каменчића
И неких тајанствених речи

Потпоручник Данило
Пао је погођен куршумом
Усред чела
Када је обилазио предстраже
И није хтео да се сагне.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

vinaver - Stanislav Vinaver Empty Re: Stanislav Vinaver

Pet Sep 25, 2009 4:50 pm
РАДМИЛО ЗАГОРЧИЋ

У борби на Космају
Где се морало продрети по сваку цену
Учествовао је као поднаредник-ђак
У једанаест јуриша
Радмило Загорчић,
Необуздани шалџија, хвалџија
Љубавник, заводник, лепотан
Певач са свих седељки
Говорник са свих скупова.

Он је овај војнички живот и напор сматрао
Као нешто да слађе и громкије прође време
И готово као прави наставак
Старих уличних поворки
Са матуре
Када смо по цео дан правили демонстрације
И викали противу труле Аустрије
И клицали Босни
И поробљеним народима
И Великој Србији.

И ових једанаест јуриша
Имало је да постане једанаест песама
И једанаест заноса.

Наш пук био је покошен,
Официри већином избачени из строја
Командант батаљона погинуо.
Радмило је испао најстарији то вече у чети
И заповедао остатком војника.
Убрзо је послат из пука нов командант
И стао батаљон да доводи у ред.

Био је рањен и Радмило
И доста му је крви исцурило
Али су му рану брижљиво завили војници
И он је остао на положају
С тим да сутра у зору иде на превијалиште

А ноћас је хтео
Да извршује многобројна наређења
Која су долазила сваки час
Од новога команданта
Који је преклињао
Да сваки буде на свом месту
Да се прикупи батаљон
И пре свега
Да се покупе рањеници ―
(Безброј је било тих рањеника
И наших и њихових
Свугде су их налазили
Једва су их носили
И требало је строге пажње
Да их не оставе).

Целе ноћи напрезао се Радмило
Око тих наредби и тих рањеника.
Ноћ је била огромна под пуним месецом:
Као да је стварана у већој размери
Но досадашње људске ноћи
За неке горостасне несхватљиве догађаје.

Брда су се пружала безмерна,
Таласала се до на крај света
Нико их није могао задржати
А запомагање рањених
Изгледало је тајанствено и далеко
И губило се у аветским даљинама.

Радмило се најзад
Увио у бело ћебе
Неког мртвог укоченог Аустријанца.
И како је Радмило незгодно легао
― Сигурно му се и завој покварио ―
И крв је лагано и неприметно отицала.
Била је поларна хладноћа
Очи су почеле да му се стакле.
Он се скупљао у све мање клупче
И као да га је све мање бивало.

Он је размишљао да мора
Да се сабере и сажме
И оствари некако чвршће и будније.
Он је хтео и осећаје да стегне
Који су почели да блуде и лутају
Хтео је да све постане мање, и личније,
Уже и ближе
И најприсније недељиво.

Али су се осећаји све више ширили,
Размилели се на све стране,
И расплињавали.
Све се губило, отимало и ишчезавало
И саме успомене и слике пред очима
Бежале су у бели недоглед:
Ништа није остајало од њих,
Очи их више нису стизале.

Радмило је схватио да он нема личних осећаја
― Као да их никада није имао ―
Зар их збиља никада није имао?
Зар све то није опште, најопштије, далеко, туђе?
И оно што се чинило неоткидно и срасло.
Зар нико ништа никада не може назвати својим?
Па као да све одвлачи себи бескрајни бескрај
И тако је већ од постања света.

И што је мањи, сићушнији бивао Радмило
Најежен у последњу лудо болну тачку
У завршни нечујни врисак бића
― Изненада згранут од ужасне празнине
Која је зинула из свих ствари
И коју је требало стезати, стезати
(Ствари су биле празне ―
Тако је празно и једанаест јуриша
И једанаест песама!) ―

Осећаји, мисли, слике, слике
Постајали су растегнутији, расплинутији
И нису се већ ни распознавали
Све већма ничији, свачији, никоји,
И најзад као да већ више нису морали
Ни да се крећу, негде запућују
Ни да обузимају пространство:
― Јер они су и били то пространство . . .
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

vinaver - Stanislav Vinaver Empty Re: Stanislav Vinaver

Pet Sep 25, 2009 4:51 pm
ПОТПОРУЧНИК ЛАЗАР ДИЛБЕРОВИЋ

Активни потпоручник Лазар
Одликован највећим одличјем
Најсигурнији командир у пуку
Који је уживао да каже „разумем“
Мален и спретан, тачан у свему
Без једне погрешке у физичком и духовном склопу
Коме је и сваки потез на лицу
И сваки покрет тела одавао
Апсолутну исправност и прописност
Присебност и прибраност
Служио је за пример млађим старешинама.

Био је једини син
Старога сајџије Босанца
Који је са увеличавајућим стаклом на оку
Целога живота стрпљиво пратио
Непрекидан ― прекидљив ход полуга и точкића
Златних, сребрних, челичних,
И прецизним додиром и окретом
Неумитне руке са оруђем
Ослобађао механизам
Од мајушног претрзавања
Од кобног груменчића
И исправљао завртањ
Оспособљавајући збуњену душу часовника
Од посртања, оклевања, журбе
За примеран живот правила и тачности.

Такав сат, величанствен и непогрешан
Који удружује безброј делова
У славу једног јединог задатка
Била је за Лазара војска
Када је свршио подофицирску школу ―
Таква је остала за њега
Када је наредниковао по гарнизонима
И после испита, ратова, заслуга
Постао потпоручник.

У одступању
Од кога се наш борац одвикао
После балканских ратова
И после Цера
Не схватајући ни променљивост судбине
Ни ток стратегијске игре ―
Дисциплина је стала попуштати
Као расклиматана јапија,
Полет се ломио
И војник је почео да гунђа.

У томе часу
Када су толики официри
Лежали по болницама
Или под земљом,
Послали су из Скопља
Подофицире-ђаке
Да старешински кадар попуне.
Тако је и Лазар
Добио поднаредника ђака
Раку Пиштоља.

Рака Пиштољ учио је велике науке
И спремала му се катедра на универзитету,
Али ко га није познавао
Могао би помислити да је простак
Да школе није ни видео
Да је потпуни грмаљ
И рмпалија.

Био је огромна раста
Неспретних ручерди и ножурди
Великих као рипиде
Гломазан и космат
Без трунке прописа у себи.
Нити се знало чије носи одело.
Жали Бог за оне две звездице.
И стално је зановетао и чегртао,
Није престајао ни за тренутак.

Каљав и мокар, премрзао и гладан
Приведен командиру који је вечерао
Прионуо је курјачки јелу којим је почашћен,
Грејао је руке
И није умео да заузме став.

Кад га је командир још почастио вином,
Неким неготинским
Раки се одвезао језик
И отпочео да шкљоца.

Пред потопом речи
Ћутљиви гадљиви командир
Забезекнуо се.
Доцније је већ ишло боље
Чак је Лазар развио своју теорију
О сату.

Рака већ раздраган, уверавао га
Да се физички квар поправља једино духом
Кад материја откаже послушност.
Тако и ми ― говорио је он ―
Долазимо сад у војску
Да надахнемо извитоперени механизам
Духом.

Лазар је износио
Да је много важније
Да се поврати стара дисциплина
И пропис.
Но да се подигне дух!
То долази већ само по себи
И извире из дисциплине.
За њега ништа није било веће
Него балкански ратови
И она боговска кумановска битка
Када су наши
Ишли развијени у стрелце
Под конац.
Ко је тај призор видео
Не може га заборавити сто година.

Рака је одмах примио вод
И одмах морао на мртву стражу.
Он се држао добро
Војницима је све тумачио
Пред јуриш држао им говор као Јулије Цезар
Или неки војсковођа из Тукидида.

Војницима се на крају допала
Та говоранција
Не што им је требало објашњења,
Ма зашта у свету и рату ―
Али је реч била топла
И збиља њима намењена
И текла је из срца
И видели су, да се и тако може.

Тако је Рака полако
Освајао душу војника
И радо су га слушали
Када прича о смислу борбе
О значају ослобођења
О Великој Србији,
И о савезницима.

Доцније им је причао и што нема
Никакве везе са овим ратом
О огромним кућама у Њујорку
О древноме Риму
И о једнооком Ханибалу,
И о Југурти,
Старом презирачу.

Лазар је вребао новог водника
И чим се о пропис огрешио:
Кажњавао.
Чак и изводио на рапорт.
Али су заједно ручавали,
Вечеравали,
И дискутовали по целу ноћ
И никад се ни у чему нису сложили.

Али тек кадa је Рака пао смртно рањен
И то ― кажу ― усред неке говоранције
Која се, од паклене паљбе, није добро ни чула
― У сама уста ―

Лазар је осетио
Да пре Раке никог није тако волео
Да Раку воли као брата
Кога никада није имао
Кога никада више неће имати.
Sponsored content

vinaver - Stanislav Vinaver Empty Re: Stanislav Vinaver

Nazad na vrh
Similar topics
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu