Sport treba da služi deci

Da je fizička aktivnost korisna i da decu od najranijeg uzrasta treba usmeravati da se bave nekim sportom, složiće se svaki roditelj. Ali, većina o tome počinje da razmišlja tek kada dete pođe u prvi razred i kada ima mogućnosti da se intenzivnije bavi nekim sportom u okviru školskih sekcija.
Velika sportska takmičenja i uspesi naših sportista bude želju kod mališana da i ona postanu deo vrhunskog sporta, ali je, nažalost, u poslednje vreme sve češći slučaj da takve ambicije imaju njihovi roditelji. Jer, ko danas ne bi voleo da mu dete bude drugi Novak Đoković, Jelena Janković, Vlade Divac ili Aleksandar Šapić? O tome zašto je važna fizička aktivnost, kako decu podsticati da se njom bave, ima li pravog vremena za intenzivno bavljenje sportom i kakva je uloga roditelja u svemu tome, za „Lisu” govori magistar sporta Aleksandra Sanader, pomoćnik direktora Republičkog zavoda za sport.

ZNAČAJ FIZIČKE AKTIVNOSTI
Neophodno je da se deca bave fizičkim aktivnostima, odnosno telesnim vežbama, zbog pravilnog rasta i razvoja (psihofizičkog, socijalnog, duhovnog), to jest zbog zdravlja u najširem smislu. Osnovna potreba čoveka jeste kretanje, a svedoci smo (žrtve) načina života koji podrazumeva dugo i nepravilno sedenje ispred kompjutera, TV ekrana, radnog stola, preterano korišćenje prevoznih sredstava (automobila, autobusa, liftova) čak i za male razdaljine. Deca do škole koriste autobus za jednu stanicu ili ih prevoze roditelji. Pored mnogih drugih posledica hipokinezije, registrovana je masovna pojava lošeg držanja tela i ravnih stopala već kod dece nižih razreda osnovne škole. Najveća vrednost sporta ogleda se kroz negovanje sportskog duha, a karakterišu ga etika, fer-plej, timski rad, zdravlje, izuzetna dostignuća, karakter i obrazovanje, radost i zabava, poštovanje pravila i zakona, poštovanje sebe i drugih učesnika, hrabrost, solidarnosti...

PRAVO VREME
S obzirom na to da je kretanje tela prirodna potreba organizma, ne postoji „donja granica” kada treba početi sa fizičkom aktivnošću. U svetu, ali i kod nas, već godinama postoje aktivnosti kao što su plivanje za bebe, joga za bebe i slično. Organizovano stručno vođeno fizičko vežbanje ima veoma pozitivno dejstvo. U tom slučaju preventivna i korektivna uloga vežbanja ima značajne efekte i omogućava se sticanje pravilnih i zdravih navika. S druge strane, vežbanje u grupi ima veoma važnu psihosocijalnu ulogu. Uključivanje dece u organizovanu sportsku aktivnost, pored ostalog, smanjuje rizik od socio-patoloških pojava, kao što su delinkventno i kriminalno ponašanje, konzumiranje alkohola, droge, prostitucije. Uzrast ne predstavlja problem da dete veoma rano počne da se intenzivnije bavi sportom ako trening vode visokokvalifikovani sportski stručnjaci. Poslednjih godina deca se već od četvrte godine uključuju u sportski trening, a najveći broj njih, skoro 60 odsto, između šeste i desete godine. U prvim godinama treninga zastupljeni su opšti trenažni metodi, a kasnije, postepeno, važnije mesto zauzima specifični trening. U svakom slučaju, važno je poštovati uzrast kao i potrebe i mogućnosti svakog deteta pojedinačno. Napominjemo, što je dete mlađe, potrebna je veća saradnja roditelja.

KAKO IZABRATI SPORT?
Dete koje je radoznalo i ima potrebu da proba različite sportove, ne treba u tome sputavati. Na osnovu bogatijeg iskustva lakše će pronaći ono sto mu najviše „leži”, zato treba poštovati želju deteta i njegovu „intuiciju”. Treba imati na umu da postoji transfer između različitih sportova, što znači da znanje i veštine iz jednog sporta značajno pomažu u savladavanju drugog. Dete može godinama da trenira jedan sport pa da pređe u drugi i brzo postigne visoke rezultate. Ovo je potvrđeno u praksi. Najvažnije je da nikakako ne sme da postoji prinuda. Čak iako svi pokazatelji govore o izuzetno talentovanom detetu, to ne znači da će postati vrhunski sportista. Vrhunski sportista ima iza sebe ozbiljan, naporan i dugogodišnji rad, što može izdržati samo onaj ko ima jak unutrašnji motiv, a on se ne može stvoriti silom.

ULOGA RODITELJA
Sve je veća uloga roditelja, tako da ne možemo da govorimo o deci u sportu a da ne govorimo o ulozi roditelja. Razlikujemo nekoliko tipova roditelja: one koji vode decu na sportske aktivnosti i roditelje koji to ne čine (njih je sve manje). Nažalost, formirao se novi tip roditelja koji vrše pritisak na decu i trenere. Istraživanja su pokazala da se 25 odsto mališana uključe u sport pod jakim uticajem roditelja. Sport treba da služi deci, a ne deca sportu, zadovoljavanju potreba roditelja i trenera za dokazivanjem ili za ostvarivanje njihovih neostvarenih ambicija. Roditelji treba da imaju pozitivan stav prema sportu svoje dece, da uvažavaju odluke deteta, da ih podržavaju i interesuju se za njihov napredak, da imaju pravilan stav prema pobedi i porazu, jer sve to povećava uspešnost i sreću deteta. Postoji još jedna skrivena opasnost. Dete je u stanju da potisne svoje želje, da prihvati ono što mu ne prija zarad roditeljske ljubavi i sreće. Zato roditelji čija je prirodna uloga da brinu o dobrobiti svoje dece, treba više da „osluškuju” dete, da se obrazuju. U tome im može pomoći knjiga „Vaspitanje kroz sport” (autori Lj. Bačanac i I. Radovanović), kao i publikacija „Etički kodeks učesnika u sportskoj delatnosti”. U njoj se može saznati o povelji prava mladih sportista, kodeksu ponašanja roditelja i dugih učesnika u sportu. Ovu publikaciju kao i akciju „Karakterom protiv nasilja u sportu” podržavaju i vode Ministarstvo omladine i sporta, Republički zavod za sport, Vaterpolo savez Srbije, Centar za prave vrednosti i mnogi drugi prijatelji sporta i dece, čime se potvrđuje sve veća briga društva za decu i afirmaciju pravih vrednosti u sportu i životu uopšte.

Istorija igre i simbolika


Kao igra postoji više od dve hiljade godina. Potiče iz Indije (prvi
podaci se nalaze u Vedama). U samom početku i dugo potom imao je
ekskluzivni karakter - igra je bila namenjena kasti Kšatrija (ratnika)
radi izučavanja ratne strtegije. Kasniji podaci o šahu nalaze se u
persijskoj književnosti, kuda je došao posredstvom Aleksandrovog
osvajanja Pendžaba. Drevna Kina i Egipat zasebno su razvili slične igre sa pločicama.
Preko Arabije prelazi u severnu Afriku i mavarskim osvajanjima prenosi
se u Evropu (Španiju) i zatim se dalje širi. U Rusiju dolazi nešto
kasnije, direktno iz Persije. Keltski kraljevi su redovno igrali šah,
a u srednjem veku on čini jednu od septem artes probitates (7 riterskih
veština) koje su tvorile viteško vaspitanje. Kralj Ferdinand i Izabela
od Španije, Volter, Napoleon, Bendžamin Frenklin bili su fascinirani
šahom.
Sama igra je nabijena simboličnim značenjima.
Crno bela shema šahovnice podseća na mandalu kao uokvirenu sliku
kosmosa, ukazujući na borbu tame i svetla (jin i jang), sukob nagona i
razuma, reda i slučaja, ispoljavanja raznih mogućnosti jedne sudbine...
Ivice kvadrata ukazuju na 4 strane sveta, dok 64 polja simbolizuju kosmičko jedinstvo
(shema je primenjivana pri izgradnji ranih hinduističkih hramova).
Podsetimo se da i ukupan broj varijacija kineskih heksagrama u Knjizi
promene iznosi 64.

Pogled na šah iz ugla pedagogije
U osnovi pedagoškog optimizma (vere u mogućnost obrazovanja) koji je
tekovina francuskih enciklopedista i epohe prosvetiteljstva, jeste
ideja da se mogu poboljšati performanse organizma (tela) i duha
vaspitanika - intelekt, karakter, moral, emocije... Doduše, pedagozi su
uvek bili pomalo podozrivi prema igri kao vaspitnom principu,
verovatno, jer ona u čistom vidu ne doprinosi ostvarivanju nekog
posebnog, unapred utvrđenog cilja. Ona razvija sposobnosti - ne daje
recepte. S tog stanovišta postoji paradoks da što je igra dalja od
realnog života , njena vaspitna vrednost je veća.
Šah je igra bogata simboličkim funkcijama u značenju te sintagme
kako je shvata razvojna psihologija ili pedagogija. Strukturalno to je
igra sa visokim stepenom složenost i čvrstim pravilima. Pijaže i
njegovi sledbenici (Kolberg) su igrama sa pravilima davali prvorazredan
značaj u moralnom razvoju deteta, dok su s druge strane Vigotski i
njegovi učenici operacionalizovali pedagoške teorije posmatrajući
čoveka kao animal symbolicum, a vaspitavanje kao interiorizaciju
simbola kulture što je zapravo sprovedeno u duhu Kasirerove
gnoseologije (materijalističko i dijalektičko tumačenje).
Postoje mnogi pokušaji da se savremene teorije vaspitanja opredmete u praksi.
Kurikulumi (programi) u elementarnom obrazovanju zasnovani su na
epistemologiji savremenih nauka, mada ne uvek dosledno. U tome postoje
razlike između pre-školskih i akademski orijentisanih obrazovnih
programa u školama. Pitanje sadržaja programa je uvek bilo važno pri
njihovom kreiranju. Oni su integrativni na pre-školskom nivou;
analitički organizovani po naučnim disciplinama u školi.
Didaktika dugo vremena nije širila svoj klasični repertoar. Škola Komenskog još
uvek predstavlja obrazac. I uprkos jakom uticaju alternativnih
pedagogija, škola ostaje tvrd orah konzervatizma.
Ipak, praksa je oduvek bila otvorena za različite inovacije kroz istoriju. Veza šaha i
matematike privukla je pažnju još klasičnih mislilaca epohe. Među
velemajstorima značajan broj su matematičari. Ali postoji i sasvim
druga strana priče... Pedagoge je privukla činjenica da se među
velemajstorima šaha sve više sreću... deca! Što uostalom poseća na
Mocarta, Gausa (nisu šahisti), J.Polgar, B. Fišera..

Šah iz ugla pedagogije u funkciji pedagogije (faktotum)
Šah kao deo kurikuluma u obrazovanju: danas preko 30 država im šah u
školskim programima - u Rusiji je to slučaj već 40 godina unazad. Xon
Lok pominje šah u svojim Mislima o vaspitanju (kao nezaobilaznog u
formiranju i vaspitavanju savršenog gentleman-a); postoje već dugo
vremena organizovani napori da šah postane deo obrazovanja na svim
uzrastima. U Srbiji je šah fakultativni predmet u OŠ; 1935 ministar
prosvete Kraljevine Jugoslavije preporučio je uvođenje šaha u tadašnje
javne škole.

KOJE SU KORISTI OD IGRANJA ŠAHA?
Šah je moćno sredstvo kojim vežbamo rešavanje problema (problem situacije);
Šah veoma doprinosi razvoju dečjih kognitivnih veština (zaključivanje,dedukcija, indukcija...);
Šah uči decu vrednostima ozbljnog rada;
Šah doprinosi jačanju samopoštovanja kroz samoostvarivanje, samoizgrađivanje;
Šah čini da dete shvati ličnu odgovornost za vlastite akcije kao i da mora da prihvati njihove posledice;
Šah izgrađuje timski duh, dok istovremeno jača individualnost;
Pomaže deci pri stvaranju i učvršćivanju socijalnih iskustava jer šahovnica
(šahovska tabla,polje) ustvari, UOKVIRUJE konfliktnu situaciju - tj.
stvara uslove za mirnu, bezbednu diskusiju;
Utiče drastično na koncentraciju, vizuelizaciju, anticipaciju, odmerenost, analizu,
apstraktno mišljenje, planiranje, angažuje intuiciju;
Pomaže detetu i učitelju (odraslom) da bolje upoznaju jedni druge kroz trening situacije;
Šah čini dete pametnijim!!!

KAKO UČITI DECU IGRI ŠAHA?
Puno je diskusija i mnogo ideja o tome kako decu, naročito mlađu, uvoditi u
šah. Glavni problem na početku jeste kako održati entuzijazam i
interesovanje deteta, dok ono ne razvije veštine koje su mu potrebne da
ZAISTA počne da pobeđuje u igri.
Deca izgleda uče šah različito od
odraslih: dok ovi drugi unapred razrađuju strategije, ekspertize,
fokusirajući se na detalj preko koga dolaze do opšteg plana, deca
počinju igru više na globalnom nivou, igrajući intuitivno što omogućuje
detetu da rapidno širi svoju bazu znanja. U šahu, slično kao i u muzici
i matematici prethodno iskustvo nije ograničavajući faktor, a vrhunski
dometi su mogući kod i kod sasvim mladih. Deca mogu da uče šah već sa
3-4 godine.

Evo nekoliko pravila za tu svrhu, proverenih u praksi:
U početku, igrati sa detetom jednostavne završetke, npr. dati detetu
figure kralja i dame, protiv kralja. Mogu se postepeno dodavati još
neke figure. Ovo ne zahteva od deteta da predviđa mnogo poteza unapred.
Dati detetu da rešava situacije tipa mat u dva poteza. One mogu imati više
figura i više složenih kombinacija, ali sa ograničenim brojem poteza.
Igranje cele igre u kombinaciji dete-dete ili dete odrasli (na jednostavnom
nivou). Tako dete ponekad može da oseti zadovoljstvo pobede ili na
kraju bar neće biti "potučeno do nogu".

Za slučaj kad dete igra sa odraslim, iskusnijim igračima (ili sa računarskim programom), evo
još nekoliko načina da se zadrži detetovo interesovanje:
dajte detetu neke olakšice (fore). Vremenske olakšice (pri kojoj dete ima do
10 puta duže vreme za igru) su, uopšteno, bolje nego olakšice u vezi
figura (kada odrasli počinju igru bez nekih figura), zato što se tako
više izobličuju igrovna situacija
tokom igre, obrnite šahovnicu
jednom ili više puta. To može da se uradi nakon određenog broja poteza,
ili na zahtev deteta određen broj puta (2,3) tokom igre
primenjujte pravilo taknuto-maknuto na odraslog igrača
primenjujte pravilo undo moveza dete (ali samo jednom za određeni potez)
Ne treba namerno da poklanjate pobedu detetu. Gore navedene sugestije daće
mu šansu da pobedi u borbi , ali ono to mora da zasluži.

Učenje dece šahu jeste nešto više nego samo učiti dete da igra šah. Igra šaha je nešto između umetnosti, nauke i sporta.