Mira Alečković

BALADA O BAJCI

Bajka može da se rodi
kad god srce jako želi,
kad god dečjoj duši godi
kad se s maštom sprijatelji,
da se seli u kraj neki
gde je toplo, tiho gde je,
zbog dečaka koga voliš,
devojčice što se smeje,
kad sneg veje, kad se ledi,
a ti imaš prijatelje,
pa putuješ, pa putuješ
i sa njima snove sanjaš,
zemlju svoju volim, voliš,
makar bila i najmanja
jer ta zemlja samo raste
onda kad je ljudi vole,
viđena iz dečje mašte,
iz ljubavi neke rane,
seje bajke srebrnaste,
sipa snove zlatotkane.

HALJINA

Niko ne vidi na njoj tvoje ruke
kada prolazim ulicom
Niko ne vidi na njoj tvoje prste
kad je vratim kući
Maleno dugme je opet ušiveno
i zakopčani svi snovi visoko do vrata
Ja ovu haljinu nežno skidam
ja ovu haljinu pažljivo oblačim
Ona za mene moć mađije ima
volela bih da tvoje ruke na njoj
mogu da pokažem svima.

Prošlo je dete ulicom,
majka ga na vodu poslala
a za njim trag je jedini,
cipela mala ostala.
Putem ga srele patrole.
Neko se nečem smejao,
bile su bele kupole
i sneg je beli vejao.
Posle je sve potamnelo,
veče se zimsko spuštalo…
Dete se nije vratilo…
tiho je s česme šuštalo…
Majka je kose čupala
što ga na vodu poslala.
Kraj česme je samo nečija
cipela mala ostala.

SREĆA

Vremena jednog dana nećemo imati više
da putujemo svetom, putnika dva sreće žedna.
Slapovi bele pene zaklokotaće tiše
i zakoračićemo u susret gustoj tami
i noć će doći sudnja za nas što nismo krivi
za nas koji smo sebi već presudili sami
jer smo ljubavi hteli, hteli mnogo više
nego što su je nama doneli naši dani.
U paprati nespokojstva naša se sakrila sreća
snegovi su je onda pokrili gusti i legli
a mi smo išli puteljkom što rasputnici vodi
uvalom skliskom i strmom grbili snove i pleća
i ispravljali ih odmah s tugom od bola čednom
verujući da mora ta sreća da se rodi.
Smešili nam se jedni i koreli nas drugi
a mi smo uporno svica tražili u ovoj tami
i videli smo oči koje nas gledaju blago
i podsmeh koji nas tuče kroz konce ledene kiše
i nismo bili sami
i nismo bili sami
jer onih koji vole uvek je mnogo više.

IMALA SAM SAMO ŠESNAEST GODINA

Imala sam samo šesnaest godina
i oči prepune snova,
imala sam samo šesnaest godina,
volela šetnje kraj bagremova,
sa Košutnjakom zagrljena,
i nisam znala šta sam htela.

Oči mi radosno zaplemene,
pa se zamute,nije im jasno...
Sestru sam imala stariju od mene,
u noć je uvek čitala kasno,
govorila je da ima puta
da se ovako zemljom ne luta
praznih šaka,
da preti rat da otvori ranu
u grudima,
da u velikom svetu ima
varnica mnogo
i ugaraka,
spremnih da planu u ljudima.

A ja sam imala šesnaest godina
i oči crne prepune snova,
i želela sam da svud u svetu ljubav bude
i staza travna ispod bagremova.

Da zivot bude ljubav

Zivot,da zivot bude ljubav samo,
da ljudi budu zdravi kao sume,
kao paprat bujna da se raskrupnjamo,
da covek ljubav kao hleb razume
i da nas bude u semenju buni,
sve vise takvih sa covecnom reci
i srca spremnog kap po kap da kruni
na ranu druga, da rana zaleci.
Da kad hleb kazes,ne vidis oci
iskolacene do besvesti,
kad zivot kazes, da vidis zene
sve zdrave zene,blagovesti
bremene zene, bez bojazni
da u utrobi nose guju,
da ce im ostati dlanovi prazni
kad neko opet strese oluju,
kad kazes majke, marame vrane
da ne leprsaju pred tvojim vidom,
kad kazes covek, da te ne gane
kriv bez krivice za tvrdim zidom
kad covek kazes, o kad kazes,
da tece jedna siroka reka,
ljubavi tople, najbolje straze
i najljudskije za coveka.

Cekanje

Ne mogu više da budem sama
Sama sred ljudi, a ulice šumne u gradu
sama sred sale a ona vrvi od sveta
Neću da me zanavek proguta tama
Da mi se poslednji koraci polako prikradu

Meni se s tobom obalom šeta
Kraj naše breze, kraj senke njene na zidu

Svejedno da l‚sam ti druga, treća ili peta
Ili ko zna koja žena po redu
Osećam, poslednja sam ti draga žena

Ona koja se uvek najviše voli
Ona s kojom se san nedosanjan sanja,
Ona s kojom rastanak najviše boli
Vidim poslednjim putem nepovratnog trena
vrance vremena obvija predsmrtna pena
mru nežni trenuci proleća i jeseni
Idemo i osećam da je ostala meni
Sva ona u tebi ljubav nedorečena

Nezvani gost

Zašto si došao,
a ja te nisam zvala.
Ja nikada ne zovem ljubav,
ona mi dodje sama.
Nezvani gost donese
ponekad više radosti.
Zašto si došao,
a ja te nisam zvala.
I kad te ne zovem,
na tebe ipak cekam.
Udji, meni su uvek
snovi dragi gosti.
Žena je uvek nekog
željna, i sama.
I žena uvek sanja.
Udji; reci ce sanjari.
Udji; reci ce lude.
A ima ih koji ce reci
da smo starinska deca
što namerniku s puta
iznose hleb i so...
A sve je novo u meni...
u ove dane snova
ja ništa nemam
sem želje da život bude
dolinom topline ljudske
put njihov respleteni
kojim dolaziš i ti,
nezvani gost.

Trazi se ljubav

Traži se, po svaku cenu se mora naći
jedna izgubljena ljubav
koja je stečena u mlade dane
koju su odvezle daleke lađe
a uspomena je toliko draga
da za njom bol podmukli tišti
i suza (rekvizit stari)
ipak iz srca kane
dajem koliko se ište
ako se samo nađe

KOŠAVA


Košava ima hiljadu biceva
pa svakim po drvecu smrznutom seva.
Košava britkom sabljom sece
pa grane pršte, grancice zvece.
Košava ima hiljadu usta,
iz svakih sipa vetrina pusta.
Košava ima hiljadu tockova,
na njima skace od krova do krova.
Košava ima konja sto hiljada
pa jure preko drvenog mosta,
sve lišce obrste njena stada,
ne znaju nikad kad im je dosta.

Meni se sanja


Da li to šapat da li to vetar da li smrt prolazi
što se to vraća šta to podseća ko mi to dolazi
da li to ideš da li se gubiš ili nestaješ
ulicom uskom sanjanih snova da li to nestaješ
Jesu li ulice jesu li bujice puste u meni

Spava li noć to spava li savest budućnost spava li
ili spavaju samo snovi koje smo sanjali

Teret je teži od mojih ruku ko da ga izmeri
svet oko mene veruješ li mi kamen crni
ugljenišu se misli i smelost Ko da te pita
a ja govorim i nepitana Kamene zveri
strah mi još niste slile u kosti Vrhove niste
uspele da mi oborite Lađe po moru
drhte i plove zaljuljane drhte i plove

Vest o budućnosti ipak će stići Kamene zveri
na brodovima gori crven velik plamen
hoće li uspeti brod spasilački da dozove
u noći i tmini i u maglini tiho reže
da li to zato da te uzbudi da te probudi
da li to zato da ne zaboravimo da smo ljudi

Krenimo dalje Otvori smisao putovanja
Meni je hladno mraz u meni sve više steže
Meni je hladno i nepopravljivoj meni se sanja


Možda bih mnogo htela

Da mi se podsmeju pakosne reči neke
Da parčiće smeha za mnom razbije prijatelj koji
Da gost nezvani sumnje prošeta gospodarski
mojim putem
I pogleda me očima zaklanih jaganjaca
Od kojih postaju buljooki strahom i dani
A jama besmisla otvori čudovišno
ogromno oko
I iz nje vikne odjek ružnog sna što smo već
jednom doživeli
Oživi rugobe ratne trag kameni koji su podlokale kiše
Pa se pod njega uselile stonoge mraka

Čemu, čemu sve ostavljaš zbog jednog osmeha
Čemu sve kidaš zbog jednog nesigurnog sna
Čemu sve stavljaš na kocku zbog jedne nežnosti

Osmeh je skupocenost veća od sigurne strehe
i zlata
Nežnost je veća od uhodanih sutona bez šapata
Mir je prividan - nemir i grubost svakodnevna
bezdana rana
Koju vi ne vidite
Parčići nečijeg smeha koji vi ne čujete
Igru bačenih kamičaka milostinje ne zovite ljubavlju
Žena bi da se izgubi u živoj tišini šume
Znate li šta je ženi, šta je meni nežnosti grumen

U mrazovita jutra

U mrazovita jutra ja šapćem još zemlji iz snova
zbog koje su gavrani smrti na ovu zemlju pali,
pevam za one što su sa srcem ostali dečijim,
za one što od snova nisu odustali.
Sad i nisam samo čovek,oči,i uši,
sad sam samo srce strasno,ogromno srce ljudsko
i požar uspomena u mislima i duši
pijanica što je prvi put zaradu skucko
pa ne zna od kajanja kuda...
...i neka slobodno kaže ko hoće
da sam luda
meni je milo,i dobro,i toplo ovako
dok targom ljubavi starih idem ulicom grada
i samo mi je žao
kada me sa osmehom ne sreće svako,
kad besomučno bleje nekakva crna stada,
kad prašinu dižu nekakve kljunate ptice,
kad me sa dalekih reka gleda ledeno staklo
nečije neverice,
i samo mi je žao
zašto se čovečnosti osmeh još nije
široko rascvetao.

Sad uspomene u meni bezumno,šumno lete.
Danas si moja ljubav,zemljo, sve moje klice
klijaju danas iz tebe,
pijanac nisam,ni luda
ja sam isčeprkala otkriće za sebe,
otkriće sa betbroj čuda.
Ja znam i danas kuda.

Kapija na bašti detinjstva

... Kapija široka, vratnice teške,
škripuće drvo i gvozden sklop,
kroz pukotinu na hodnik mračni
probija sivkaste svetlosti sklop.

Nalik na taj snop, detinjstvo moje
probijalo je teturav drum...
Na misao-maticu misli se roje
i začas život doživim pun,

sve što je bilo: noge bose,
i bela kosa, k'o zreo dan...
I duvan-cveće puno rose...
I bubamara sleće na dlan,

a koga li će, koga dovesti
meni u goste životni put,
a koga li ću, koga sresti,
u koji li ću dospeti kut?

Na stablu igra lišće mlado...
... sad mahovinom obrasta crep,
bršljanom pase ladolež-stado...
Po zidu promakne guštera rep,

i konjic plavi prozirnih krila,
nemiran, k'o dani što su me odveli...
Lubenica je zrela bila,
a nema dede da je deli...

Zagledam u krov zelenkast, sivi,
na kući suseda potražim rodu,
i žao mije što nisu živi
svi znanci. Što ljudi nečujno odu...

I bunar stari sve mi se čini
još slepi deda moj okreće,
kajsija cveta u sredini...
okolo žuto slamno cveće...

Nije mi žao vlage sive,
ni skorog kraja truleži njene,
već dana koji u meni žive,
radosti, suzom oprljene...

Tone sve više kućica žuta,
vlaga je pije i čeka pad.
Ja je obiđem svakog puta
kad me put svrne u rodni grad.

Тiho

Nestajem tako u ovo veče kada se nebo u moru budi,
postajem i ja sama talas,
obalu daleku koji rubi.

Sedim na steni. Ćutim i gledam kako belina
oblaka sivi. Jedinom srcu zapovedam
da smelo, gordo do kraja živi,

da bude čovek, da ne vređa ranu duboku
koja već boli, da tiho, tiho okrene leđa
onome koji ne zna da voli.

ISTINA

Nju tražiš i ne slutiš
da putovanje samo istini vodi
Utoneš u njenu dubinu
ponireš u sebe i nađeš ogledalo smisla
i pitaš kako izdržati
kako zadržati svetlost
kako je propustiti čistu kroz oči i zvuk
Umire ravnodušnost i puca od zlobe zloba
Istinu tražiš
bića i žića
A putevi njeni
skuplji su od istine same
U očima produži ruke, u rukama srce produži
da se raširi istina do onih koji je slute.