Zen priče

Zen (japanski: zen; kineski: čan; sanskrit: dhjana – meditacija) je škola mahajana budizma. Meditaciju su zen/čan-budisti tumačili na nov način – kao spontano samootkrivanje “istinske prirode” čoveka u njegovom svakodnevnom životu.
Zen nema svoje svete knjige, jer se oslanja na pisanu tradiciju.
Letopisci čan-budizma slažu se da njihovu školu odlikuju četiri principa:
Ne ostavljati pismene pouke.
Prenositi istinu mimo učenja, na drugi način.
Neposredno ukazivati na suštinu čovekovog saznanja.
Spoznavati prirodu, postajati Buda.

„Čista kontemplacija“ zena prepostavljala je neobično tananu spoznaju svih percepcija, što oslobađa svest od vezanosti za fizički svet. Dok običan čovek osluškuje samo ono što se čuje, bodisatva osluškuje – pa, dakle, bdi i budno prati – u potpunoj tišini. Njegovo biće je slušanje bez zvuka, opažanje bez likova.
U zen pričama nije važno šta, nego kako – čist kvalitet duha, koji nam je dat u otuđenim odbljescima, nekim sasvim nebitnim detaljima: praznina koncentrisanja stapa se sa prazninom sveprisutne sredine. Čitajući, mi se udubljujemo u živ dijalog bića sa njegovom lirskom isprekidanošću, nepredvidljivo naglim promenama intonacije, ali takvim koje se povinuju neverbalnim zakonima stvaralačke igre - mišljanja. U čan-dijalogu svaka reč zatiče čoveka nespremnog i zahteva spontanu preciznost delovanja, koju sugeriše intuicija. Jer svaka reč je ovde uistinu događaj i čak više od toga.

Primer:
Priča o tome kako je pastir krotio bivola. Poznato je desetak njenih varijanti, prikazanih u seriji slika. Gotovo sve one pojavile su se u Kini, u XII veku – u vreme definitivnog formiranja čan-tradicije. U shemi „kroćenja bivola“ izdvajaju se tri nivoa svesti. Prvi je – stanje pomračenja ili saznanja isprljanog strastima, kada je bivol, tj. naša „životinjska“ priroda, izgubljen i leti „kud ga oči vode“.
Sledeći stadijum je – stadijum „upoznavanja bivola“: čovek saznaje vlastitu ograničenost, spoznaje ispraznost svojih strasti i uči da čvrsto drži unutrašnji fokus saznanja. Sada asketa „gubi svet“ ili „umire za svet“.
Treća etapa usavršavanja označava zbližavanje „ukrotitelja“ i „kroćenog“, koja se završava time što „pastir vraća bivola kući“. To je faza realizacije nedualnosti, u kojoj nestaje suprotstavljenost prosvetljenosti i pomračenja, „principa“ i „pojave“.

Tako dakle?
Učitelja zena Hakuna susedi su hvalili kao čoveka koji živi čednim životom. Blizu njega živela je jedna lepa devojka čiji su roditelji držali prodavnicu hrane. Iznenada, bez ikakvog upozorenja, njeni roditelji otkriše da je u drugom stanju. Ovo razljuti roditelje. Devojka ne htede da prizna ko je otac, posle mnogo kinjenja imenova Hakuna. U velikoj ljutnji roditelji odoše do učitelja. Tako dakle?, beše sve što on reče. Kada se dete rodilo, doneli su ga Hakunu. On je već izgubio svoj ugled, što ga nije mnogo brinulo, veoma je dobro vodio računa o detetu. Dobijao je mleko od svojih suseda i sve drugo što je detetu trebalo. Posle godinu dana devojka, majka nije mogla više izdržati. Reče roditeljima istinu, da je pravi otac deteta jedan mladić koji je radio na ribljoj pijaci. Majka i otac devojke odmah otiđoše do Hakuna da ga mole za oproštaj, i iskreno se izvine, i da mu uzmu dete nazad. Hakun je bio predusretljiv. Ustupajući im dete, sve što je rekao bilo je: tako dakle?

Blatnjavi put
Jednom Tanzan i Ekido zajedno putovaše po blatnjavom putu. Jaka kiša je još uvek padala. Idući putem, sretoše lepu devojku obučenu u svileni kimono obavijen pojasom, koja nije mogla da pređe raskršće. Dođi, devojko, reče odmah Tanzan. Podigavši je u svoje naručje, prenese je preko blata. Ekido ne progovori do uveče, sve dok ne stigoše do hrama u kome je trebalo da prenoće. Tada više nije mogao da se suzdrži. Mi sveštenici ne prilazimo blizu ženama, rece Tanzanu, posebno ne mladim i lepim. To je opasno. Zašto si ti to učinio? Ja sam devojku ostavio tamo, reče Tanzan. Da li je ti još uvek nosiš?

Posetnica
Keiču, veliki učitelj zena u periodu meidi, bio je poglavar Tofuku hrama u Kjotu. Jednoga dana guverner Kjota ga potraži po prvi put. Njegov pratilac mu predade guvernerovu posetnicu, na kojoj je pisalo: Kitagaki, guverner Kjota. Nemam ja posla sa takvim čovekom, reče Keiču svom pratiocu. Reci mu da ode odavde. Pratilac odnese posetnicu nazad, izvinjavajući se. Moja je greška, reče guverner, i olovkom precrta reči guvernera Kjota. Zamoli ponovo svog učitelja. O, jeli to Kitagaki?, uzviknu učitelj kada vide posetnicu. Hoću da vidim tog čoveka.

Zen svakog trena
Učenici zena su sa svojim učiteljima najmanje deset godina pre no što se usude da podučavaju druge. Nanina poseti Teno koji je, prošavši svoje učenje, postao učitelj. Zadesi se da taj dan bude kišovit, pa Teno obu klompe i ponese kišobran. Pošto ga je pozdravio, Nanin primeti: pretpostavljam da si svoje klompe ostavio u predvorju. Hteo bih da znam da li ti kišobran stoji levo ili desno od klompi. Teno, zbunjen, nemade brz odgovor. Shvatio je da nije sposoban da svakog trena uz sebe ima zen. Posta Naninov učenik, učivši još šest godina da bi dosegao prisustvo zena u svakom trenu.

Objavljivanje sutri
Poklonik zena, Tecugen odluči da u Japanu objavi sutre, koje su u to vreme bile dostupne samo na kineskom jeziku. Knjige je trebalo štampati pomoću drvenih ploča u izdanju od sedam hiljada primeraka, što je ogroman poduhvat. Tecugen krenu na put da bi sakupio poklone u ovu svrhu. Nekolicina podržavalaca bi mu dala stotinak zlatnika, u većini slučajeva primao bi samo novčiće. Svakom darodavcu bi zahvaljivao podjednako. Posle deset godina, Tecugen je imao dovoljno novca da započne svoj zadatak. U to vreme se dogodi da reka Udi počne da plavi. Pojavi se glad. Tecugen uze novac koji je sakupio za knjige i potroši ga da bi spasao ljude od gladovanja. Zatim nanovo započe svoj posao oko sakupljanja. Nekoliko godina kasnije proširi se zemljom neka epidemija. Tecugen dade novac koji je sakupio za pomoć svom narodu. I po treći put započe svoj posao, i posle dvadeset godina želja mu bi ispunjena. Štamparske ploče od kojih je napravljeno prvo izdanje sutri, danas se mogu videti u manastiru Obaku u Kjotu. Japanci pričaju svojoj deci da je Tecugen napravio tri zbirke sutri, i da su prve dve nevidljive zbirke čak nadmašile poslednju.

Vratnice raja
Vojnik po imenu Nobušige dođe kod Hakuina i zapita ga: postoje li zaista raj i pakao? Ko si ti?, upita Hakuin. Ja sam samuraj, odgovori ratnik. Ti, vojnik!, uzviknu Hakuin. Koji bi to vladar tebe hteo za čuvara? Lice ti je kao u prosjaka. Nobušige se toliko razbesne da poče da vadi svoj mač, Hakuin nastavi: pa ti imaš mač! Oružje ti je verovatno previše tupo da bi mi odseklo glavu. Kada Nobušige izvuče mač, Hakuin primeti: ovde se otvaraju vratnice pakla! Na ove reči samuraj, shvativši učiteljevu pouku, vrati svoj mač u korice i pokloni se. Ovde se otvaraju vratnice raja, reče Hakuin.

Vojnici čovečanstva
Jednom prilikom je jedna divizija japanske armije učestvovala u manevrima. Neki od oficira nađoše za shodno da svoj štab smeste u Gasanov hram. Gasan reče svom kuvaru: oficirima spremaj istu hranu kao i nama. Ovo naljuti oficire koji su navikli na sasvim drugačije ophođenje prema njima. Jedan priđe Gasanu i rece: šta misliš, ko smo mi? Mi smo vojnici koji žrtvuju svoje živote za svoju otadžbinu. Zašto sa nama ne postupaš shodno tome? Gasan ozbiljno odgovori: šta ti misliš, ko smo mi? Mi smo vojnici čovečanstva koji teže da spasu sva osecajna bića.

Narav
Jedan učenik zena dođe Benkei, žaleći se: učitelju imam neobuzdanu narav. Kako da je izlečim? To je nešto vrlo čudno, odgovori Benkei. Pokaži mi da vidim šta to imaš. Ne mogu sada da ti pokažem, odgovori ovaj. Kada možeš da mi pokažeš, upita Benkei. Pojavljuje se neočekivano, odgovori učenik. Onda, zakljuci Benkei, mora biti da to nije tvoja prava priroda. Da jeste, mogao bi mi je pokazati bilo kada. Kad si se rodio, nisi je imao, i tvoji roditelji ti je nisu dali. Razmisli o tome.

Ukus Banzovog mača
Mataduro Jagju je bio sin čuvenog mačevaoca. Otac ga se, verujući da je sinovljev rad bio isuviše prosečan da bi dostigao majstorstvo, odrekao. Tako Mataduro otide na planinu Futara i tamo pronađe čuvenog mačevaoca Banzoa. Banzo potvrdi očevu ocenu. Želiš da učiš mačevanje pod mojim rukovodstvom?, upita Banzo. Ti ne ispunjavaš zahteve. Kada bih naporno radio, koliko bi mi godina trebalo da postanem majstor?, navaljivaše mladić. Ostatak života, odgovori Banzo. Toliko ne mogu da čekam, objasni Mataduro. Rado ću proći kroz sve poteškoće, samo ako bi me ti učio. Ako postanem tvoj verni sluga, koliko bi to moglo trajati? O, možda deset godina, popusti Banzo. Otac mi stari i uskoro ću morati da se brinem o njemu, nastavi Mataduro. Ako bih radio daleko napornije, koliko bi mi vremena trebalo? O, možda trideset godina, reče Banzo. Kako to?, upita Mataduro. Prvo kažeš deset, a sada trideset godina. Podneću sve poteškoće da postanem majstor ove umetnosti u najkraćem roku! E, pa, reče Banzo, u tom slučaju ćeš morati da ostaneš kod mene sedamdeset godina. Čovek koji žuri kao ti da postigne rezultat, retko kad brzo uči. U redu, složi se mladić, najzad shvativši da je bio prekoren zbog svoje nestrpljivosti. Slažem se. Mataduru beše rečeno da nikako ne govori o mačevanju i da nikada ni ne dodirne mač. Kuvao je svome učitelju, prao sudove, spremao mu krevet, čistio dvorište, uređivao vrt, bez jedne reči o mačevanju. Prođoše tri godine. Mataduro je još uvek radio isto. Bio je tužan misleći na svoju budućnost. Još nije ni počeo da izučava umetnost kojoj je posvetio život. Jednoga dana Banzu mu se prikrade iza leđa, i prestravi ga udarivši ga drvenim mačem. Sledećeg dana, dok Mataduro kuvaše pirinač, Banzo opet neočekivano iskoči pred njega. Posle ovoga, Mataduro je morao dan noć da se brani od neočekivanih napada. Ni trenutak u danu ne bi prošao, a da nije morao da misli na ukus Banzovog mača. Učio je tako brzo da je izazivao osmehe na licu svog učitelja. Mataduro postade najveći mačevalac u zemlji.

Рјоненина јасна спознаја
Будистичка свештеница позната као Рјонен, родила се 1797. године. Била је унука чувеног јапанског ратника Шингена. Имала је песничку душу и толико заносну лепоту, да је већ у седамнаестој години била у царичиној пратњи као једна од дворских дама. Већ тако младу, очекивала ју је слава.
Вољена царица изненада умре и Рјоненини снови пуни наде, ишчезоше. Постаде свесна несталности живота у овом свету. Тада и зажеле да изучава зен.
Њена родбина се са овим не сложи и практично је присили да се уда. Уз обећање да може постати свештеница када роди троје деце, Рјонен пристаде. Пе но што је напунила двадесет и пету годину, испунила је услов. Муж и рођаци је више не могаше одвраћати од њене жеље. Обријала је главу, узела име Рјонен, што значи спознати јасно, и кренула на своје ходочашће.
Стиже у град Едо и замоли Тецугјуа да је прими за ученика. Бацивши летимичан поглед на њу учитељ је одби јер беше сувише лепа.
Рјонен одиђе до другог учитеља, Хакуа.
Хакуо је одби из истог разлога, рекавши јој да би њена лепота само стварала неприлике.
Рјонен тада узе врело железо и прислони га уз своје лице. За неколико тренутака њене лепоте заувек нестаде.
Хакуо је тада прихвати за ученика. У спомен ове прилике, Рјонен на полеђини огледалца написа песму:

У служби своје царице палила сам тамјан
да намиришем своје гиздаве хаљине,
Сада као просјак без дома палим своје
лице да ступим у зен храм.

Пред одлазак са овог света, Рјонен написа још једну песму:

Шездесетшест пута гледале су ове очи смену јесени.
Довољно сам испитивала месечев сјај,
Не питам више.
Слушам само глас борова и кедрова када ветар мирује.

Зашто поданици спуштају главу

ЧАко имаш један новчић, ти ниси богат. Ако имаш два новчића, више ниси сиромашан. Ако имаш више од два новчића, изгубили смо те: постао си прави човек. Ако си прави човек, онда ћеш сељаку украсти бика, храну од онога ко је гладан, а птицама ћеш исећи грану на којој живе. Ако не будеш хтео да узмеш јаја из лабудовог гнезда јер не вреде готово ништа, онда их уништи ту где си их нашао! И тако ћеш постати прави владар. А прави владар није достојан да погледа својим поданицима у очи. Ето зашто они спуштају главу кад владар пролази.