Šorom šajke, a Dunavom čeze

Где год и како год да кренете кроз северну српску покрајину,
не можете погрешити. Лепе вароши и обдарени људи, слике обиља, историја
и култура, бескрајна равница и две планине, чарде и салаши, жита и
вина, песници и тамбураши, воде и небо, и много тога још што овде не
можемо ни поменути, лако могу учинити да се ваше пропутовање протегне
на цео живот, да заувек останете чак и ако мислите да сте после
неколико дана отишли

Пише: Зоран Плавшић


Војводина. Бескрајна, плодна и богата равница. Где год се окренеш, на коју год
страну да пођеш, суочаваш се са важном историјом, драгоценим
ископинама, прелепим здањима, дворцима, салашима, чардама, винским
подрумима из којих је та божанска капљица стизала на европске дворове.
Лиферована чак у Америку.
Војводина је спој култура и народа, који су оставили своје трагове
током векова. Сведочанства о томе датирају још од пре два миленијума и
кроз разне слојеве (Римско, Византијско, Турско, Аустроугарско царство)
допиру до Српског Војводства, Србије и наших дана. Преко Војводине су
Европи у походе ишли бројни степски народи (Хуни и Авари су само
најпознатији), а низ Дунав се спуштали Келти својим дрвеним бродовима
које су, кад би наишли на погодно и благодатно земљиште, расклапали и
претварали у куће. На њено тло досељавали су се Немци, застајали у
потрази за златним руном Грци. Поред Мађара, Словака, Русина,
Украјинаца, настањивали су се Јермени, Јевреји, Цинцари... Срби су
најбројнији, далеко бројнији од свих осталих заједно. Статистике кажу
да у Војводини живи око два милиона становника и 22 националности. Живе
складно, у слози и међусобном поштовању, као нигде на свету. Чак ни
велика политичка мешетарења, са големим буџетима, нису то досад успела
да наруше.
Срем, Банат и Бачка – три срца јуначка.

ЕЈ, КАД СТАНЕШ НА ЛУДАЈУ

Ако се попнеш на лудају (бундеву), кажу, можеш да видиш целу Војводину.
Толико је равна. Зато лудаја може да нарасте запрепашћујуће велика –
она коју је лане одгајио Милан Десница имала је 122 килограма и била
победничка на традиционалној манифестацији „Дани лудаје” у Кикинди.
У праву су они који тврде да би Војводина могла да буде житница целе
Европе, само кад би се још мало у њу довољно уложило. Али, не
заборавимо, она није само житница. Најлепше јабуке и крушке беру се у
околини Беле Цркве, исте оне где се организује традиционални „Карневал
цвећа” и на чија се језера лети сјати велики број гостију из целе
Србије и иностранства. Има доста и засада дуња, без којих је немогуће
да се замисли слатко, или китнкес, као ни чувена ракија дудова. Узгаја
се и мак, без којег, пак, нема штрудле маковњаче.
Ту су и виногради, једна посебна прича. Предање вели да је племениту
винову лозу у наше крајеве, односно у сопствени завичај, донео још
римски цар Проб, иначе Сремац родом. Најстарија књига о вину у нас Искусни подрумар
штампана је у Бечу 1783. У Војводини се налазило и највеће виногорје
Угарске, вероватно и Европе XIX века (протезало се на 17.000 јутара).
Винарска традиција дуга два миленијума и данас се баштини у
војвођанским виногорјима суботичко-хоргошком, вршачком, фрушкогорском,
као и чувеним „винским оазама” каква је она на Бисерном острву код
Бечеја (где је на око 2.000 хектара винограда Гедеона Рохација, још
крајем XIX века, узгајана лоза из Алжира и произвођен знаменити
„крокан”).

И, да и то разјаснимо, није Војводина баш равна као тепсија, како се
приповеда. Обе њене планине некада су биле острва у Панонском мору, а
ону вишљу данас зову брег. Наиме, Вршачки брег (Гудурички врх, 641 метар) вишљи је од 75 километара дугачке Фрушке горе (Црвени чот, 539 метара), проглашене за национални парк још 1960, због правог биљног и животињског блага на њој.
Фрушка гора је била инспирација многим великанима поезије
(Бранко Радичевић, Змај, Милица Стојадиновић Српкиња, Милош
Црњански...). У њеним манастирима, где почивају и мошти бројних српских
светитеља, боравили су и стварали Вук Караџић, Доситеј Обрадовић, Филип
Вишњић... Целу једну линију у српском сликарству представљају сликари
који су рођени у Војводини, били надахнути њоме и сликали њу.

ТА, МОЛИЋУ ФИНО

Маст и страст се у Војводини не раздвајају. Сланина само ту има свој
фестивал. Змај, песник и гурман, написао је „Оду киселој чорби”. У Великом српском кувару
из 1878. Новосађанка Катарина Поповић Миџина спомиње две врсте шунке.
Банатску „маснију” и бачку „меснију”. Кобасица је „од преко”, сремска.
И данас се ту праве километарске кобасице, које су ушле у Гинисову
књигу рекорда. Још у XVII веку хроничар Невелковски бележи да су у овим
крајевима „опасни са јелом”.
У прилог томе можемо навести имена
бројних чарди, салаша, кувара... Или јела од ноја, мангулице, дивљачи,
разних риба... Или бројне специјалитете из 22 националне кухиње...! Или
неки од дугог низа куриозума, попут оног да у суботичком ресторану
„Непкер” спремају најбоље шкембиће на Балкану и сервирају их у
издубљеном хлебу уместо у чинији!...

Како год да кренете кроз Војводину, нећете погрешити. Имаћете свашта да
видите и искусите. Окренете ли на (северо)запад, допанућете у Сомбор,
град зеленила, град сликара Милана Коњовића, Саве и Драгана Стојкова,
песника Лазе Костића. У репрезентативном здању општине, у свечаној
сали, можете видети и (кажу) највећу слику у Србији, Битку код Сенте (7x4 метра), коју је у Минхену насликао Ференц Ајзенхут.
Само петнаестак километара одатле је село Бездан, познато по
(рибо)ловном туризму и ткању свиленог дамаста. У тамошњој ткачници,
која је под заштитом је државе, тка се искључиво на ручним разбојима
(жакард ткање) са бушеним картицама из 1871.
Путујући старим друмом Суботица – Нови Сад на југ, у Ченеју можете
свратити у „Салаш 137”, створен за хедонисте. Ту се једе натенане,
одмара под крошњама ораха, где се јашу коњи, гађа луком и стрелом, а
спава у собама с намештајем из XIX века.
И, опет, где год да кренете кроз Војводину, схватићете колико је музика
овде важан „облик времена”. Колико музика дугује Војводини и Војводина
музици. Инструмент и жанр изаберите сами.

ДО КРАЈА СВЕТА

Нови Сад, највећи и главни град ове благородне регије, има толико културних
знаменитости да га одавно зову Српском Атином. Ако се тамо запутите,
одвојте довољно недеља, месеци, година за боравак, баш као што би и Национална ревија за потпунију причу о Новом Саду морала одвојити једно посебно издање.
Наспрам њега, на десној обали Дунава, налази се једна од најлепших
средњовековних тврђава у Европи, Петроварадинска. У њој, некада
неосвојивој, данас су уметнички атељеи, хотел у коме је некад свирао
чувени Јаника Балаш са својим тамбурашким оркестром. Ту се лумповало до
зоре, гости долазили са свих страна на провод. Годинама већ ту се
одржава летњи музички фестивал „Егзит”, један од најпосећенијих и
најатрактивнијих у Европу. („Побегао сам из своје земље да овде
проведем луду недељу. Али, колико овде има Енглеза, осећам се као код
куће!” рече лани један од младих гостију из Лондона.)
Помирили
смо се већ са тим да много тога занимљивог не можемо овде ни поменути.
Но, наставите ли од Новог Сада на југ, аутопутем, долази се до Ковиља
(како се зове и чувени манастир у том месту). Тамо је још од XIX века
чарда „Аркањ”, на Дунавцу, коју су гости доцније назвали „Чарда на крај
света”. Писали смо о њој, али бележимо и овде, да не заборавите.

Извор слане воде у Старом Сланкамену датира још из римског доба. Турци су ту
подигли слано купатило, аустро-угарска власт 1834. ограђује извориште
које и данас снабдева специјалну болницу „Др Боривоје Гњатић” том
лековитом сланом водом и напаја базен који се налази у оквиру саме
бање.
И Кикинда, још један незаобилазна војвођанска варош, има
богату културну традицију и значајно уметничко благо. У њој се одржава
Интернационални симпозијум „Тера”, где у вајарској колонији настају
монументалне скулптуре. Учествовало је до сада више од 300 уметника и
извајано је око 500 теракота. Ту је откривен и костур мамута, кога су
од милоште прозвали Кика. Сада је он један од нових симбола града.
У Кањижи, на земљишту богатом нафтом, земним гасом и термалним водама,
налази се рехабилитациони и рекреациони центар са лековитим блатом.
Река Тиса, живописна околина, ловна подручја, Селевењска шума и
пустара, кулинарски специјалитети, културно-спортске манифестације чине
је привлачном.
Туристичка слика Војводине је немогућа ако се прескоче етно-туристичке
манифестације, њих преко 800, које се одржавају током целе године.
Борбе гусака и такмичење у туцању васкршњим јајима у Мокрину, фестивали
вина у Вршцу, Карловцима, Инђији (...), „Велико буњевачко-шокачко
прело” у Суботици, Једриличарска регата на Палићу, Сабор хлеба у
Пећинцима (где се, уз онај у Улму, Немачка, налази Музеј хлеба
јединствен у свету), окупљања тамбураша у Руми или Дероњама,
„Пасуљијада” у Темерину, „Штрудлијада” и „Дужијанца” у Суботици, Лов на
сома-капиталца у Белој Цркви...

Земља рађа човека
Колико је Војводина плодна и благодатна земља дочарава и Милорад Павић у роману Предео сликан чајем када каже да је то таква земља да би могла и човека да роди.

***
Вино
Бројне винске и бербанске свечаности у Војводини неизоставан су део
културе и туристичке понуде, a низ њених вароши и насеобина у својим
грбовима има грозд. Од много занимљивих прича и упечатљивих детаља
плете се та прича која још траје. Чокански велепоседник Ледерер Артур
је на прелазу у XX век испод нивоа Тисе саградио један од највећих
подземних подрума у овом делу Европе. У легендарном винском бурету,
запремине 67.000 литара, партије карата, уз музику Цигана, трајале би
данима.
Испод Сремских Карловаца простире се око 11 километара винских подрума.
У њима се из узавреле шире рађа слатки рампаш, а потом, стрпљиво,
првокласно вино. Славу фрушкогорских виноградара нарочито проносе
дезертни „бермет” и аперитивни „аусбрух” (за који, справљен од
суварака, тврде да је био део винског менија на „Титанику”).

***
Света гора
Крушедол, Гргетег, Хопово (Старо и Ново), Врдник, Ремета (Велика и
Мала), Беочин, Јазак, Шишатовац, Кувеждин, Привина Глава... Седамнаест
касносредњовековних манастира, подигнутих као задужбине српских
владарских породица у периоду кад се под притиском Турака тежиште
српске духовности померило ка северу, нанизано је на Фрушкој гори. Због
тога је зову и другом Светом гором.

***
Стубови
Бројни стубови српске културе везани су Војводину. На пример, седиште
Матице српске, основане 1826, налази се у Новом Саду. Најстарији живи
књижевни часопис на свету, Летопис Матице српске,
покренут 1825, такође је у Ново Саду. Српско народно позориште је у
Новом Саду отворено 1861, а важна Гимназија у Сремским Карловцима
1871... Ту су поникли и такви ствараоци какви су Захарије Орфелин,
Бранко Радичевић, Змај, Лаза Костић, Јован Стерија Поповић, Михајло
Пупин, Урош Предић, Исидора Секулић, Милош Црњански...

***
Срастање
Веле, одмах по Великој сеоби Срба под Арсенијем Чарнојевићем, 1690, аустријски цар обећао им је да ће у својој крајини бирати војводу, што је први помен војводства.
Назив Војводина Србија, или Српско Војводство, јавља се 1848, на
знаменитој Мајској скупштини у Сремским Карловцима и потом у
одговарајућим царским документима. Од 25. новембра 1918, одлуком
Народне скупштине у Новом Саду, Војводство Српско је у саставу државе
Србије.

***
Од Ајфела до Ајнштајна
Животни и радни путеви доводили су у Војводину многе светске великане.
Чувени Ајфел пројектовао је стадион за ФК „Бачка” основан 1901, градио
преводницу и електрану на Тиси, и још штошта. Ништа мање чувени Алберт
Ајнштајн је са својом супругом Милевом Марић једно време живео у Новом
Саду, у Кисачкој улици, где су му и деца крштена у православној цркви.