Beogradska ka5anija
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

Ići dole
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Vraneške legende Empty Vraneške legende

taj Uto Okt 20, 2009 8:47 pm
ЛЕГЕНДЕ О БЛАГУ НЕМАЊИЋА

Од времена Немањића у српском народу испредане су легенде о нестанку „силног цар Немање блага“. У неким крајевима и данас су живе легенде о овом благу. Оне се једино разликују у погледу мјеста гдје се благо налази а скоро свака је истовјетна у следећој поруци: Немањића благо скривено је тако добро да је недоступно обичним људима, до њега може стићи само неко изузетан.

По правилу, као мјесто скривања блага помињу се забачени и кршевити предјели, тамо гдје постоје пећине недоступне људском погледу и мишицама, или оне које су познате и доступне али благо крију у тајним одајама. На мјесто скривања блага указују симболи, најчешће уклесани на каквом већем камену или литици покрај неког важног раскршћа. Поред ових знакова људи свакога дана пролазе али их не примјећују, видјети их може само онај који је Божјом промисли одабран и послан...

Тако и у Вранешу постоје легенде да је један дио Немањића блага сакривен баш у овом крају. Помињу се два мјеста: Новаковића стијене и Лиса.

1. Легенда о тајнама и благу у Новаковића стијенама

У кањону ријеке Стожернице која понире сјеверно од рушевина средњевјековног манастира Соколац а поново извире при крају кањона, код рушевина манастира Вранштица, у једној литици изнад њеног извора налазе се четири велике пећине: Новаковића, Жута, Марковача и Чеочница. Овај дио кањона назива се Новаковића стијене. На другој страни кањона извире снажно Новаковића врело које се послије кратког тока спаја са Стожерницом одакле настаје ријека Вранштица, која након једног километра утиче у ријеку Љубовиђу. Новаковића и Жута пећина су у једној литици жућкасте боје. Пећине су једна изнад друге. Прилаз Новаковића пећини је лако приступачан, а Жутој пећини немогућ јер се налази високо на литици.

За ове пећине везане су занимљиве приче и предања.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Vraneške legende Empty Re: Vraneške legende

taj Uto Okt 20, 2009 8:50 pm
Жута пећина

До Жуте пећине могу стићи само људи алпинистичких способности, искључиво уз помоћ нарочите опреме. За ову пећину вјековима се причало како је у њој скривено огромно, Немањића благо. Ово предање вјероватно је потекло на основу другог, сасвим поузданог предања да су неки од Немањића оставили задужбине у Вранешу, као и да су неки од њих живјели и имали значајне посједе у овом крају: кнез Мирослав (Немањин брат), Велики кнез Вукан, и његов унук Димитрије који је био жупан (кнез) Жупе Љубовиђа. Због примамљивих прича о скривеном благу, многи су у прошлости покушавали да се попењу до пећине и пронађу благо. Прича се да је било и трагично завршених покушаја.

Приче о благу наново су разбуктале народну машту прије стотинак година. Отприлике око 1900 године, извјесни Мушо Муслић из оближњег села Муслићи, пошао је са друштвом у авантуру, по Новаковића пећинама дао се у потрагу на Немањића благо. Уз помоћ скела и конопаца другови су га спуштили низ огромну литицу, и Мушо је направио прави подвиг: успио је да уђе у Жуту пећину.

Прича се да је након уласка у пећину Мушо предуго остао а није одговарао на позиве другова, ови су се забринули, повукли су конопце и извукли га напоље у несвјесном стању. Након тога боловао је равно три мјесеца. Тек када се потпуно опоравио вратило му се сјећање, испричао је да у пећини постоји много просторија, налик уређеним и преграђеним собама, много људских костију, извора и камених чесми. На зидовима, изнад фино обрађених чесми видио је и некакве словне записе. Запутио се једним ходником али је наишао на језеро, које није могуће прећи јер се налази дубоко у понору, али је на једном крају нашао мјесто гдје је језеро било премошћено дрвеном гредом, и пошто је прешао преко те греде ходник га је одвео у једну собу у којој је нашао велику гомилу блага. Покрај блага стајао је чувар: црни ован са великим роговима. Када је почео да згрће благо у торбу, ован се залетио и треснуо га у главу. Освијестио се напољу, пошто су га другови извукли. Тако се прича.

Поуздано се зна да је поменути Мушо улазио, и он је једини човјек који је споља, преко литице, успио да уђе у Жуту пећину. Неизвјесно је да ли је рекао истину о ономе што је унутра видио (и доживио), али, ако је само дјелимично тачно оно што је говорио, сигурно није био први човјек који је унутра боравио. Остаје и даље тајана којим су путем у пећину улазили људи који су у њој раније боравили.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Vraneške legende Empty Re: Vraneške legende

taj Uto Okt 20, 2009 8:50 pm
Новаковића пећина

За Новаковића пећину везана су предања, слична или истовјетна онима која постоје за Жуту. Предање каже да из Новаковића пећине постоји један ходник који води до Жуте пећине, други пут води подземним тунелима све до затрпаног излаза који се налази негдје по средини Косова Поља, а трећи води до пећина које се налазе у близини манастира Соколац.

У народу се прича да је „у своме вакту“ у овој пећини било једно од важних склоништа чувеног хајдука Старине Новака.

И за Новаковића пећину постоје предања о скривеном благу, великом подземном језеру које ваља прећи да би се наставио пут до огромног блага, добро скривеног негдје у лавиринту подземних ходника, итд.

Данас није тајна да у Новаковића пећини, недалеко од улаза, почиње језеро за које није утврђено колико далеко допире јер се нико није усудио да испитује даљу унутрашњост пећине.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Vraneške legende Empty Re: Vraneške legende

taj Uto Okt 20, 2009 8:50 pm
Скривена црква у Косову Пољу

Према легенди која се и данас препричава у овом крају, из Новаковића пећине води ходник до Жуте пећине, а од ње иде даље и једним својим краком излази на сами врх жуте литице. Од ове литице почиње пространа, обравнита површ која се назива Косово Поље. Ова висораван мјестимично је обрасла ситнијим, густим растињем, највише лијеском.

Легенда даље каже да од Жуте пећине други крак подземног ходника води до средине Косова Поља, гдје је некада постојао природан излаз. Ови подземни ходници су, према предању, веома широки и високи, а на мјесту гдје је био излаз на Косову пољу налази се велика подземна дворана. На овом мјесту постојао је манастир. Сматра се да манастир и данас стоји нетакнут. Легенда каже да је велики крст на кубету манастирске цркве био од чистог злата, да се његов блистави сјај надалеко видио јер је вирио изнад земље на Косову Пољу. Намјерник је до овог манастира могао доћи само степеништем кроз отвор на Косову Пољу. Некада, давно, да би спасили манастир и црквено благо од турских или неких других освајача, монаси су скинули златни крст и кубе, пажљиво зазидали отвор, замаскирали га земљом и посијали сјеме лијеске. За случај да освајачи ипак пронађу улаз, монаси су некуд однијели богато украшена златна манастирска врата, велики златни крст и дио блага, и све посебно закопали негдје подаље од Косова Поља. У народу се помињу многа вранешка мјеста гдје су, наводно закопане ове вриједности.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Vraneške legende Empty Re: Vraneške legende

taj Uto Okt 20, 2009 8:51 pm
Златници „крсташи“

О сакривеном благу у подземним ходницима испод Косова Поља постоји још једна легенда.

У турско доба, наиђе кроз Косово Поље непознат човјек у турском одијелу, распитујући чобане да ли неко зна гдје се налази Овнујска плоча. Једно младо чобанче знало је, поведе га и показа му овећу камену плочу на сред равнице. Човјек је распитивао да ли је сигуран да је баш то Овнујска плоча, и зашто се тако зове, а чобанче исприча оно што је слушао од старијих чобана. Иако се налазила на чистини мјестимично обраслој омањим лијескама, поред ње су овце радо пландовале јер је и током највећих врућина камена плоча била хладна, а најјачи ован у стаду редовно је заузимао главно мјесто и лијегао на плочу. Отуда и назив Овнујска плоча. А зашто је само ова камена плоча остајала хладна на врућинама, нико није знао.

Када је чуо чобанчетово објашњење, човјек пипну плочу и задовољно се осмјехну, одгрну земљу око плоче, зналачки је поткопа са једне стране и уз велике напоре некаквим колцем мало помјери плочу. Испод плоче се указа отвор и окомито степениште. Човјек замоли чобана да пође са њим, да му помогне у важном послу, а пошто чобанче одби јер је служио као најамник код неког газде па је страховао да ће изгубити посао ако погуби овце, а када овај обећа да ће га наградити са толико злата да ће постати већи газда од онога којем је служио, чобанче радо пристаде. Човјек извади из торбе зубље луча, понесе бисаге, запали луч и полако се спустише степеништем у утробу земље. Пошто су прошли кроз једну повећу просторију, човјек остави једну запаљену зубљу луча, па мало касније још једну и објасни чобанчету да без тога не би потрефили пут којим су дошли. Чобанчету се учинило да су дуго ишли прије него што су ушли у једну просторију у којој се налазило пуно некаквих сандука разних величина. Сандуци су били пуни златника. Непознати нареди чобанчету да поступа као и он: да из сваког сандука узме по једну шаку златника, ни случајно више. Чобанче напуни своју торбицу а човјек бисаге. Пошто су изашли, вратили су Овнујску плочу на своје мјесто, човјек натрпа грања и просу љешника око плоче, рече чобанчету да је торбица са златом његова и да са златницима може радити шта му је воља, биће му срећни али да из истих стопа напушти ово мјесто и да о овоме што је видио никоме не прича најмање десет година, док лијеске не порасту и сакрију улаз да га ни он никада више не може пронаћи. А ако икоме каже прије него улаз зарасте, или поново нађе улаз и узме злато, стићи ће га велика несрећа.

Према предању, на овим златницима био је угравиран крст. А сиромашном чобанчету злато је било срећно, крстатим златницима он купи велику земљу у једном селу у вранешкој долини и постаде чувени газда. По златницима – крсташима, ово село добило је назив Крстаче. Тако се прича.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Vraneške legende Empty Re: Vraneške legende

taj Uto Okt 20, 2009 8:51 pm
2. Легенда о благу у Кичави и Лиси

Легенда о скривеном благу у Кичави, односно планини Лиси, има необично поријекло. Легенда није настала у овом крају већ је „откривена“ скорије, од човјека који не потиче из Вранеша, који овај крај не познаје нити је икада у њега крочио. Овај што је први испричао другима поменуту легенду, каже да је за исту сазнао случајно, из стародавне књиге која је наводно са Свете Горе стигла на Цетиње, а у његове руке доспјела сплетом околности.

Према казивању човјека који је прочитао овај запис, у књизи писаној на старословенском језику, описује се село Кичава, помињу се цркве које су постојале прије неколико вјекова, манастир у Ридовима који је разрушен у другој половини деветнаестог вијека, затим се ређају називи локалитета: главице, чуке, потоци, извори и ливаде. Неколико назива локалитета наведених у књизи не постоје, вјероватно зато што су у прошлости замијењени турским називима, али већина назива је истовјетна данашњим.

Легенда гласи (парафразирано):

На оној страни села Кичаве која гледа у планину Лису, постоји једна стољетна трешња од чијег се стабла издваја један ракаљ, оштро савијен попут руке у лакту, који је усмјерен према кршевитом предјелу у планини Лиси. Тај ракаља показује тачно у скривени улаз тајне пећине преко које се улази у огромне просторе испод планине. За ове пећине се не зна, нико им не може наћи улаз јер је давно зазидан и тако замаскиран да све изгледа као околне стијене. Унутра, у лисанским пећинама налази се велико, огромно благо. Староставна књига даље каже да је ово благо чувано, на унутрашњој страни улаза у лисанске пећине будно пазе два чувара: Бијели витез и аждаја. Поред ових чувара жив човјек не може проћи. Проћи ће само онај који је одабран и послан. А од свемоћних сила давно је предодређено који човјек ће први ући у подземље Лисе и пронаћи скривено благо. Када ће то бити не зна се, није речено. Али захваљујући човјеку који је одабран, а који благо неће тражити ради себе, ово скривено благо ћe се једном показати и објавити народу. Откривање блага за народ ће представљати велику срећу. У књизи је још записано да су у далекој прошлости разни трагачи покушавали да стигну до овог блага, неки су уз помоћ старих записа налазили тајни улаз али су на лицу мјеста страдали од чувара лисанског блага.

Према казивању старијих Кичаваца, стољетна трешња са оштрим ракљом је постојала. Лакат на том ракљу био је окренут према некој кршевитој падини планине Лисе.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Vraneške legende Empty Re: Vraneške legende

taj Uto Okt 20, 2009 8:51 pm
Герасимов љетопис

Претходном додајемо и следеће: „Герасимовом љетопис“, рукопис пронађен на Светој Гори, (писан између 1389 и 1395 год), у којем се описују неке важне историјске личности и историјске прилике у вријеме косовског боја као и сам бој, на један сасвим необичан начин помиње и овај крај. У овом љетопису се не помиње више ни једно мјесто осим Лисе и Кичаве. У љетопису се каже:„На косовски бој искупише се све војводе осим војводе Златеша, чувара Лисе и Кичаве...“.

Заиста се намеће питање шта је војвода Златеш на Лиси и Кичави чувао, зашто је његова мисија била толико важно да није смио напуштити Лису и Кичаву и отићи на косовски бој? И не мање занимљиво: откуда на далекој Светој Гори сазнање о два осредња планинска брда, стратешки и историсјки сасвим неважна? Иако историчари сумњају у историјску тачност већине навода из „Герасимовог љетописа“, тврди се ипак да је његово поријекло несумњиво.

Неки тумачи овог записа из Герасимовог љетописа сматрају да је у Лиси скривено благо Немањића, ово подручје је било њихов посјед па је још краљ Урош подигао цркву у Кичави, а други мисле да се не ради ни о каквом благу већ о некој другој, непознатој поруци.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Vraneške legende Empty Re: Vraneške legende

taj Uto Okt 20, 2009 8:52 pm
ОСТАЛЕ ЛЕГЕНДЕ

Лисанске виле

Легенда каже да је Лиса била омиљено станиште вила, за које су везане бројне легенде.
Двојици браће виле су учиниле нешто нажао, па се они договоре да некако истјерају виле из Лисе. Скроје браћа план и једне вечери дођу код извора око којег су се виле радо окупљале да се умивају, огледају и диве својој љепоти. Браћа дођу крај извора у први сумрак и легну, окренути у супротним смјеровима, тако да су ногама додиривали главу један другом. Тијело и ноге прекрију неким кожухом, тако да су испод вириле двије главе на супротним странама. Када су виле дошле на извор одмах су угледале непознату живуљку, заматрале су шта би то могло бити и уплашено закључише да се на планини појавило двоглаво чудовиште. Најстарија од њих рече: „Тако ми 377 извора лисанских и ове наше дивне воде, ово чудо до сада нијесам видјела. До сада није било да на једном трупу расту двије главе, него се купите да смјеста бјежимо. Ова планина више нам не нуди гостопримство.“ Тада су виле напустиле Лису.

Вилин камен
На брду изнад села Крстача постојао је необичан камени стуб (скорије је срушен људском руком). Стуб је био висок десетак метара, прав и правилно заобљен, као да је израстао из земље. Имао је сасвим необичну, зеленкасту боју. Стуб је на врху био раван.
Народ је вјеровао да су се на овом камену окупљале виле, зато је овом стубу дао име Вилин камен. Назив камена мање је необичан од свједочења појединаца који су под заклетвом тврдили да су „својим рођеним очима“ гледали оно због чега је овај стуб још у далекој прошлости добио име Вилин камен.
Овај камени стуб једино се види из једног дијела Кичаве. Из овог села било је више мјештана који су тврдили да су током ведрих ноћи, и то оних када је небо начичкано звијездама, повремено виђали како се високо небом лагано креће свјетлосни млаз, који се заустављао и скупљао у куглу када би дошао изнад Ридова и Крстача. Послије мало времена, одозго из оне кугле свјетлост би почела да „капље као са зубље луча“. Те капљице свјетлости падале су право на Вилин камен. Када би пала задња капљица, тада се стварао млаз свјетлости од оне кугле до Вилиног камена, трајао би „само малко“ и одједном би се све угасило, а онда би Вилин камен нагло засвијетлио као да се запалио. Затим би се ватра лагано смањивала а из оне свјетлости израњала је фигура жене како стоји на камену. Увијек обучена у дугачку, бијелу хаљину која је „једанак свјетлуцала у хиљаду боја“. Очевидци кажу да је овај боравак непознате појаве на Вилином камену трајао „тај вакат“. А када би Вилин камен опет засијао знало се да она жена одлази. Свјетлост би се враћала правцем из којег је и дошла, право навише, прво се кретала лагано а када би дошла до онога мјеста одакле је капала када је силазила, тада би муњевито фијукнула и нестала у правцу „ђе су звијезде најгушће“. Тако се прича.

- ИЗМЕЂУ ЛЕГЕНДЕ И ПРЕДАЊА -

Марков камен
За Марков камен везана је позната легенда - која каже да је назив Марков камен настао по Марку Краљевићу (опширније под: Топоними), и једно предање које каже да је и на овом подручју скривено велико благо.
Већина предања о скривеном благу временом падају у заборав, осим када се благо пронађе...
О скривеном благу на овом подручју постојало је предање од старина и, као и остала предања, прерастало је у легенду и полако падало у заборав. А онда се у новијем времену нагло обновила прича о благу закопаном негдје по обронцима Лисе, око Марковог камена. Бројни трагачи за благом су овај локалитет неуморно истраживали, о чему свједоче бројне ископине. Изгледа да је предање о благу на Марковом камену изненада добило опипљиве аргументе: није била тајна да су неки трагачи имали праве мапе, до којих су дошли истражујући по старим црквеним записима и књигама. Међутим, пошто су прошли вјекови од времена када су мапе рађене, шумовити крајолик се промијенио па су трагачи промашивали уцртано мјесто са закопаним благом. Али, онда су се присјетили, набавили су техничка средства помоћу којих су брзо открили благо. Откопавања су вршена на три мјеста, међусобно удаљена више стотина метара. У народу се прича да су прије двадесетак година двојица познатих трагача, у одвојеним мисијама, ископали благо на Марковом камену. Поведени за овим, озбиљним трагачима, многи су касније копали насумице, надајући се да ће у сред планине потрефити крампом директно у ћуп.

Манастир Соколац и Вранштица
Испод манастира Соколац (данас у рушевинама), налази се више омањих пећина које су, према предању, служиле као монашке испоснице.
Иако легенда каже да су Новаковића пећине повезане подземним ходницима са испосницама овог манастира, као мјесто скривања блага нигдје се не помиње манастир Соколац и његова ближа околина.
За манастир Соколац везана је друга, занимљива легенда. Вјековима је овај манастир чинио једну монашку заједницу са манастиром Врнаштица. Пошто су монаси током љета са стоком катунили на Соколцу, а млијеко није било лако носити низ врлетне литице до манастира Вранштица у којем је остајао велики број монаха који су обављали тежак преписивачки рад, прича се да су монаси смислили необичну ствар: начинили су некакве цијеви и свјеже млијеко је овим цијевима сваког јутра и вечери стизало од манастира Соколац до манастира Вранштица. Тако се прича.
Исто се прича и за манастир у Мајсторовини: са свог катуна на Бјеласици монаси су спровели цијеви кроз које су током љета свјежим млијеком снабдијевали манастир
Sponsored content

Vraneške legende Empty Re: Vraneške legende

Nazad na vrh
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu