Beogradska ka5anija
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

Ići dole
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Jelena Lengold Empty Jelena Lengold

taj Pet Okt 23, 2009 9:58 pm
Jelena Lengold J_Lengold
JELENA LENGOLD (1959)
Objavila je osam knjiga, pet knjiga poezije, dve knjige priča i jedan
roman. Zastupljena je u nekoliko antologija poezije i priča, a
prevedena je i na više stranih jezika (engleski, italijanski, danski,
rumunski, bugarski). Za knjigu pesama Sličice iz života kapelmajstora dobila
je nagradu “Đura Jakšić”. Takođe je objavila više prevoda savremenih
danskih pesnika u domaćoj književnoj periodici. Sa romanom Baltimor ušla je u najuže izbore za sve značajne književne nagrade u Srbiji. Baltimor je preveden i objavljen u Bugarskoj.
Jelena Lengold je desetak godina radila kao novinar i urednik u
redakciji kulture Radio Beograda. Sada radi kao projekt-koordinator
Nansenskolen Humanisticke Akademije iz Lillehammera u Norveškoj, na
predmetu konflikt menadžment. U svojoj trenutnoj profesiji bavi se
temama kao što su: dijalog, inter-etnička tolerancija, diskriminacija,
pregovaranje, ljudska prava i mirno rešavanje sukoba.
Knjige: Raspad botanike, poezija, Pegaz, 1982; Vreteno, poezija, Nolit, 1984; Podneblje maka, poezija, Nolit, 1986; Prolazak anđela, poezija, Nolit, 1989; Sličice iz života kapelmajstora, poezija, Prosveta, 1991; Pokisli lavovi, priče, Srpska književna zadruga, Biblioteka Savremenik, 1994; Lift, priče, Stubovi kulture, Biblioteka Minut, 1999; Baltimor, roman, Stubovi kulture, Biblioteka Peščanik, 2003
Zastupljena u sledećim antologijama: Arhipelagul Dantelat, Colestia revestie Lumina (antologija srpskih pesnika na rumunskom jeziku), 1988; Zvuci i komešanja, novije pesništvo u Srbiji, Miljurko Vukadonović, Istraživačko-izdavački centar SSO Srbije, 1989; Love Poems by Women, by Wendy Mulford, Fawcett Columbine, New York, 1991; Moderno srpsko pjesništvo, Stevan Tontić, Svjetlost Sarajevo, 1991; Čarobna šuma, srpska erotska priča, Vasa Pavković i Dejan Ilić, Radio B92, 1996; Najlepše ljubavne pesme srpskoga jezika, Danilo Jokanović, Medijski centar Marko, 1998; Na tragu, srpska krimi-priča, Vasa Pavković i Dejan Ilić, Knjižara Prota Vasa, Pančevo, 1998; Mačke ne idu u raj, antologija savremene ženske poezije, Radmila Lazić, Samizdat FreeB92, 2000; Antologija ex Yu kratkih priča 1990-2000, Goran Janković, KUD France Prešern, Ljubljana, 2001; Antologija pripovedaka srpskih književnica, Rajko Lukač, Zepter Book World, 2002; Casablanca Serba, Racconti da Belgrado a cura di Nicole Janigro, Feltrinelli, Milano, 2003; Ženski kontinent, antologija savremene srpske ženske priče, Ljiljana Đurđić, Prosveta, 2004; Frrrrr, ženska erotska priča, Ljubica Arsić, Gramatik, 2004; Najlepše ljubavne priče srpskih pisaca, Danilo Jokanović, Gramatik, 2006.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Jelena Lengold Empty Re: Jelena Lengold

taj Sub Okt 24, 2009 9:10 am
Sada imam sagovornika

Kod nas se nagrađene knjige i nagrađeni pisci mnogo više čitaju, tako da ću sada znati da postoji jedan broj ljudi koje to zanima. Ja sam dugo imala utisak da govorim u praznoj sobi, sama sebi. A ni ja, ni moje priče, ne volimo da budemo ostavljene same

Njen deda Lav Aleksandrovič Lengold je bio poreklom iz Kaluge, u Rusiji, a ona je rođena u Kruševcu gde je živela do 10.godine. Posle toga je došla u Beograd. Desetak godina je bila novinar na Radio 202, a od 1999. godine radi u Nansen dijalog cenru Srbije, koji je deo Nansen mreže koja se sastoji od deset centara na prostoru bivše Jugoslavije. Od pre dve godine je direktor ovog Centra, koji je, inače, osnovala Nansen humanistička akademija iz Lilehamera u Norveškoj.

Jelena Lengold (50) piše poeziju i prozu, a najpre je objavila knjigu pesama Raspad botanike, potom Vreteno, Podneblje maka, Polazak anđela, Sličice iz života kapelmajstora. Za poeziju je dobila nagradu Đura Jakšić. Njene knjige priča su Pokisli lavovi i Lift, a roman nosi naziv Baltimor.

Za knjigu priča Vašarski mađioničar (izdavač Arhipelag) koja se sastoji od 12 priča, ove godine je dobila Žensko pero, prestižnu nagradu lista Bazar koja od 2000. godine na izuzetan način podstiče stvaralaštvo žena pisaca. Pre toga, za isto delo je dobila priznanje koje nosi ime Biljana Jovanović. U najavi ove knjige kaže se da njeni junaci govore o ljubavi i žudnji, o gradu i erotici, a autorka kaže da to nije knjiga koja je pisana samo za žene, već je namenjena i muškarcima i objašnjava: „Junaci moje knjige su sredovečni ljudi sa gomilom emotivne implozije. Oni su dovoljno zreli da ponesu i ispolje sve emocije, od emotivnog ludila do susreta sa smrću“.

Koliko ima prednosti, a koliko mana, u činjenici da ste novinar koji postaje pisac?

- Bavila sam se pisanjem mnogo pre nego što sam postala novinar. Moja prva knjiga je objavljena još 1982. godine u ediciji Pegaz, Književne omladine Srbije, koja je tada objavljivala prve knjige mladih autora. Sledeće knjige objav ljene su 1984, pa 1986, a ja sam novinarstvom tek u to vreme počela da se bavim. Ali, razumem vaše pitanje i zaista, uvek mi je mnogo energije, pa i kreativnosti odlazilo na poslove koje sam radila naporedo sa pisanjem. Dok sam bila novinar to je verovatno bilo još direktnije, jer sam i na taj način bila u književnosti, pisala prikaze knjiga, književne kritike, radila intervjue sa piscima, i htela ja to ili ne, mnogo stvaralačkog potencijala je otišlo u to. Ipak, to je bila i najbolja moguća profesija za mene u to vreme. Obožavala sam radio, uživala sam u vođenju „živih” emisija, i bila sam uvek u toku. Naprosto, morala sam da čitam sve!

Koje ste pisce voleli kao mladi, koje danas? Zbog čega?

- Uvek sam mnogo više volela savremenu literaturu od klasične. Pročitala sam, naravno, sve što se moralo pročitati od tih velikih knjiga i što gradi čitalački ukus, ali sam takoreći oduvek znala da moje istinsko interesovanje pripada modernim piscima. Sećam se da sam još kao devojčica bila fascinirana Albertom Moravijom. U vreme kad su moje drugarice čitale Mopasana i Žorž Sand, ja sam već imala težnju ka čitanju o tim komplikovanim međuljudskim odnosima, težnju ka nekim jačim i dubljim životnim dilemama, dilemama zrelih ljudi. Moja potreba ka romantičnom u književnosti uglavnom se zadovoljavala kroz poeziju, Vislavu Šimborsku, Nerudu, Cvetajevu... Danas se trudim da pročitam važne savremene pisce, uglavnom one koji pišu takozvanu urbanu prozu. Priznajem, to mi je blisko i srodno. Na svetu ima previše knjiga i ako bismo hteli da pročitamo sve to, čak i ono što nije iz našeg „koncentričnog kruga”, ne bi nam ostalo vremena ni za šta drugo u životu. Ipak, ma kako loše stajala sa vremenom, nisam odustala od čitanja svih mogućih knjiga iz psihologije. To je nešto što me je, uz književnost, uvek najviše zanimalo.

Postoji li neko ko vas je direktno inspirisao da počnete da pišete?

- Mislim da se čovek rađa kao pisac. To je proces koji se dešava čak i mimo naše volje. Takve ljude sve u živ otu inspiriše na pisanje i sve ih ka tome vodi. Tako da su se i moji putevi veoma rano ukrstili sa putevima drugih pisaca, na sve moguće načine. Mnoga prijateljstva sa piscima, naročito između moje dvadesete i tridesete godine, bila su mi veoma dragocena. Velika podrška u ono vreme bio mi je pesnik, i urednik mojih knjiga u Nolitu, Ivan V. Lalić. On je bio veliki pesnik koji je umeo i voleo da izvede na put mladog pesnika. Urednica moje prve prozne knjige bila je Svetlana Velmar Janković. Dok sam živa pamtiću ta dva telefonska poziva. Poziv iz Nolita kada mi je Ivan V. Lalić rekao da će mi knjiga biti objavljena i, nekoliko godina kasnije, isti takav poziv iz Srpske književne zadruge kada mi je lepe vesti saopštila Svetlana Velmar.

Kako biste čitaocu približili svoju literaturu, na koji način biste reklamirali svoj proizvod?

- Rekla bih da moje knjige nisu dosadne. Sve ostalo što bih ja, kao autor, kazala bilo bi neukusno. Ja spadam u onu generaciju koja nije vaspitavana da se hvališe.
Zbog čega su nagrade važne piscu?
- Važne su, da bi mu dale do znanja da postoji, da je ušao u taj mnogo pominjani književni establišment, da se njegov rad konačno prepoznaje kao kvalitet. Dok ne dobijete nagrade, pričate da vam do toga nije ni stalo. I ta je priča tada istinita, jer vas brani, pomaže vam da radite. A kad dobijete priznanje javnosti, onda napokon možete da priznate sebi koliko se svemu tome radujete.

Da li je posle nagrade teže pisati novo delo, ili je lakše jer vas nagrada uvodi u bolje društvo?

- Mislim da će meni sada biti lakše. Manje ću da kuburim sa motivacijom. Neću sebi postavljati pitanja ima li smisla sve to što radim i da li neko to uopšte čita. Kod nas se nagrađene knjige i nagrađeni pisci mnogo više čitaju, tako da ću sada znati da postoji jedan broj ljudi koje to zanima. Jer, uvek se piše zbog drugih, zbog potrebe da se nekome nešto saopšti. Ja sam dugo imala utisak da govorim u praznoj sobi, sama sebi. A ni ja, ni moje priče, ne volimo da budemo o stavljene same. Potreban nam je dobar, blagonaklon sagovornik, makar i imaginaran. Sad znam da taj sagovornik postoji.

Radmila Stanković
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Jelena Lengold Empty Re: Jelena Lengold

taj Sub Okt 24, 2009 9:11 am
Priče su svuda oko nas

Ako bih sve što radim suviše racionalizovala, ako bih stvarala svoje lične doktrine o pisanju, o takozvanom ženskom pismu, o sopstvenom razumevanju žene u ovom svetu, onda to više ne bi bilo istina

Književna nagrada Bazara za pisce nežnijeg pola,“Žensko pero“ za „najbolju prozu, roman ili zbirku priča“ za 2008. godinu pripala je Jeleni Lengold za knjigu priča „Vašarski mađioničar“ u izdanju „Arhipelaga“. Nagrada će književnici biti uručena u četvrtak u Skupštini grada Beograda. „Vašarski mađioničar“, prema rečima kritičara, donosi priče o ljubavi i žudnji, o gradu i erotici, o svakodnevici i strasti. O nagradi i još po nečemu Jelena Lengold govori za Glas.

Kako ste primili vest o nagradi? Šta za vas predstavlja „Žensko pero“?
- Bila sam istovremeno oduševljena i prestravljena. Oduševljena jer sam dobila povratnu emociju od onih koji su čitali knjigu, a prestravljena činjenicom da moram, barem privremeno, da nastupam kao javna ličnost, sa svim pratećim stvarima koje to sa sobom nosi. Ja sam stidljiva osoba i ne funkcionišem sasvim prirodno kad je oko mene previše ljudi i previše zanimanja za ono što ja radim.

Šta mislite o podeli na muško i žensko pismo?
- Trudim se da o tome i ne mislim. Ako bih sve što radim suviše racionalizovala, ako bih stvarala svoje lične doktrine o pisanju, o takozvanom ženskom pismu, o sopstvenom razumevanju žene u ovom svetu, onda to više ne bi bilo istina. Recimo, s godinama sam shvatila da nosim u sebi mnogo elemenata feministkinje, a da na tome nikada nisam radila svesno. Samo sam, slušajući druge dugogodišnje feministkinje, zaključila da mnogo svojih životnih opredeljenja prepoznajem u njima.

Kako biste predstavili knjigu onima koji se tek spremaju da je pročitaju?
- Rekla bih im da pišem knjige koje nisu dosadne. Za većinu ljudi ovo je najvažnija stvar kad je knjiga u pitanju, iako ne žele da priznaju.

Ko su vaši junaci?
- To su uglavnom zreli komplikovani ljudi, koji žive naizgled obične živote, sa mnogo unu trašnjeg sadržaja. LJudi koji imaju svoje emotivne implozije i koji maštaju o tome da se otkače od obale i da krenu niz vodu, pa gde ih odnese.

MOJ BEOGRAD JE SVE LEPŠI

Kako izgleda život na relaciji Beograd-svet?
- Mnogo usamljenih noći u sobama dalekih koledža, mnogo pametnih ljudi koje sam upoznala i koji su podigli moje kriterijume o tome šta je intelektualac, mnogo relativizovanih stavova o tome ko je kakav na ovom svetu, veliki telefonski računi i svakojaki predeli u mojim mislima. Kad god se vratim kući, moj Novi Beograd je sve lepši i lepši!

Odakle crpete inspiraciju?
- Mislim da je Pol Oster napisao da se priče dešavaju onima koji umeju da ih prepoznaju. Priče su svuda oko nas. Čitav jedan život mogla bih da utrošim samo na to da posmatram ljude i da slušam njihove priče. A onda bih još jedan život provela samo razmišljajući o svemu onome sto sam čula.

Imate li književne uzore?
- Naravno, svi smo mi krenuli od nekih uzora i onda, inspirisani njima, polako pronalazili svoj put. Bilo je mnogo pisaca koje sam volela i koji su mi u određenom životnom dobu nešto značili. Ali, sabirajući sve te utiske, došla sam do toga da su tri knjige odredile moj život: Golobove „Grlice u šumi“, „Smrt u Veneciji“ Tomasa Mana i „Uteha stranaca“ Iana Mekjuana.

Kako biste u jednoj rečenici predstavili sebe?
- Ja sam ćutljivo dete sa bezobraznom maštom.

Na čemu trenutno radite?
- Ne pravim planove. Ne umem, a i kada pokušam, uglavnom se ne ostvaruju. Najbolje stvari dešavaju mi se kad im se uopšte ne nadam. Pišem uglavnom stihijski, uhvati me nekoliko meseci, pa onda mesecima ne radim ništa. Posle svake knjige se odmaram po nekoliko godina, ni sama ne znam zašto. Valjda čuvam u sebi neku energiju, kao ekspres lonac, ne progovaram dok ne počne da pišti i ispušta paru. I nikad ne znam šta se kuva u tom loncu. U tom smislu, ja sam svakom svojom knjigom iznenađena skoro kao i moji čitaoci.

Mila Milosavljević
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Jelena Lengold Empty Re: Jelena Lengold

taj Sub Okt 24, 2009 9:12 am
Glancanje sopstvenih života

Lepa je nostalgija sa merom, ali je opasna svaka nostalgija koja prerasta u rigidnost, kaže dobitnica nagrade „Biljana Jovanović”
Glancanje sopstvenih života

Nagrada Srpskog književnog društva „Biljana Jovanović” za 2008. godinu dodeljena je Jeleni Lengold za knjigu priča „Vašarski mađioničar”, u izdanju „Arhipelaga” iz Beograda. U saopštenju žirija kojem je predsedavao Božo Koprivica posebno je naglašena uverljivost pripovedanja i istančana psihologija u pričama Jelene Lengold. „Obazrivo i nenametljivo, a istovremeno potresno i erotski intrigantno, Jelena Lengold analizira slike iz života žene, istražuje tegobne teme starosti i smrti, iščeznuća lepote i gašenja emocija. U poetičkom ključu bliskom Biljani Jovanović, autorka pripoveda o mogućim, a pukim slučajem izbegnutim, tugama i ljubavima, o odlaganom samoubistvu, o neizlečivoj usamljenosti u okruženju bez obeležja…”, stoji dalje u saopštenju žirija.

Kako svoje stvaralaštvo vidite u odnosu na ono što je pisala Biljana Jovanović?

Ne želim da govorim o književnoj srodnosti pre svega zato što svaki pisac, i živ i pokojni, imaju pravo na svoju unikatnost i autentičnost. Ali, zato mogu da konstatujem srodnost u borbi za slobodu izraza i u specifičnom učešću u mirovnim akcijama. Nansen dijalog centar, organizacija u kojoj radim već deset godina i čiji sam trenutno direktor, bavi se stvarima koje bi se, skoro da sam sigurna, veoma dopale Biljani. Nansen dijalog mreža u koju spada i naš Centar je ove godine nominovana za Nobelovu nagradu za mir; to je činjenica koja u našim medijima još uvek nije bila poznata do sada, i na koju sam ponosna jednako koliko i na nagradu koja nosi ime Biljane Jovanović. I, nekako, vrlo mi je logično da se obe stvari dogode u razmaku od nekoliko dana. Sve to ima neke svoje neuhvatljive uzroke i veze.

Kako se u Vašim delima manifestuju gradovi i kakva je veza između gradova i Vaših likova?

Grad je neizbežan u mojim knjigama. Čitav život sam provela u gradovima, i u Beogradu, ali i u gradovima Evrope u koje me je posao odvodio. Ipak, mislim da ne spadam u one pisce kojima je grad glavni junak. Ima takvih pisaca, i ja ih veoma volim, jedan od njih je i Mihajlo Pantić, recimo. Kao i legendarni Momo Kapor. U mojim knjigama grad je više neka tiha pratnja junaku i njegovim zbivanjima. Čini mi se da je za moj književni grad, koji je Vladislava Gordić divno nazvala Lengoldlendom, tipično jedino to da bi mogao biti bilo koji grad na svetu. Valjda zato što verujem da je svuda sve isto i da je iluzija da nas na drugom mestu čeka nešto mnogo bolje ili mnogo opasnije. Sve što nosimo je u nama. Gradovi su mojim junacima samo mizanscen, ali ne i sudbina.

Uočavate li kako se promene Beograda, u duhu grada i njegovoj spoljašnjosti, odražavaju na ljude, u odnosu na devedesete, ili čak i pre njih?

Naravno da uočavam promene. Promene su takođe neizbežan deo života. Smešni su mi svi ovi ljudi koji se vajkaju nad promenama Beograda i pričaju kako je nekad sve bilo lepše, bolje, čistije... Ta mi priča zvuči i nadmeno i neukusno i konzervativno. Lepa je nostalgija sa merom, ali je opasna svaka nostalgija koja prerasta u rigidnost. Ja se trudim da u životu nikakve različitosti ne vrednujem kao bolje ili lošije, već jednostavno da ih prihvatim kao deo sveta. Inače bismo stalno išli naokolo i glancali sopstveni život, umesto da ga živimo.

Pišete o „oneobičenim” ljubavima, neminovnim rastancima, usamljenosti, neutoljivoj čežnji… Da li je moguć istinski potpun, dijaloški i duhovni odnos među polovima, ili je sve samo u težnji ka tome?

Zaista, ne znam odgovor na ovo pitanje. Ima trenutaka kada mislim da je to moguće, da postoji univerzalni jezik kojim možemo objasniti sebe drugome i upiti drugoga u sebe. A onda, opet, dođu momenti kada shvatim da je to bila iluzija i da su ljudi toliko zatvoreni svetovi da možemo dopreti samo do njihove površine i ni pedalj dalje. I ne bih ovo ograničavala samo na nerazumevanje između žena i muškaraca, mislim da to važi bilo za koja dva čoveka na svetu a, nažalost, i za bilo koja dva društva. Ipak, na nama je da stalno tragamo za tim putevima razumevanja. O tome ja pišem, o tom traganju.

Kada pišete o teškim temama, ponekad to činite iz perspektive muškog lika. Znači li to da patnju treba „muževno” podnositi?

Ima mnogo više teških tema o kojima sam pisala iz ženskog lika. A beg u muški lik je stvar neke spisateljske znatiželje. Ne vidim razlog zašto bih sebe kao pisca ograničavala samo na junakinje. Ipak, mislim da kod mene nema te podele šta koji pol može i treba da podnese. Duboko su emotivni i ranjivi i jedni i drugi. Ja samo pokušavam da zamislim kako je to biti neko drugi, i kako svet izgleda iz te perspektive. I začudo, nije mi to nimalo teško. Kad pišem, mogu biti bilo ko i u tome je najveća čar pisanja.

Kako pristupate erotici, šta je za Vas intimnije u priči, nagoveštaj erotskog ili sam njegov čin?

Najintimnije je, valjda, predavanje sebe drugome. Bez obzira na to da li je ispisano kroz ljubavni čin ili samo kroz želju. Kao piscu, meni je ta čežnja mnogo intrigantnija i zanimljivija za proučavanje, nego realizacija želje. Pa, ipak, čini mi se da sam tek načela pisanje o erotici. Treba razumeti sebe, treba prevazići stid, treba biti veoma jak da bi se o tome pisalo kako to ljubav zaslužuje. Ja se nekako nadam da ću napisati još bolje erotske priče kada jednom budem bolje razumela samu sebe.

Marina Vulićević
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Jelena Lengold Empty Re: Jelena Lengold

taj Sub Okt 24, 2009 9:13 am
Humor je lek za strah i strepnju

Humor je način da se čovek spase od straha i strepnje - rekla je Jelena Lengold, poznati pisac i dobitnik ovogodišnje nagrade „Biljana Jovanović” za knjigu „Vašarski mađioničar” („Arhipelag”). U intervjuu za „Blic” dobitnica prestižnog priznanja govori o knjizi, lepoti zrelih godina, duhovitosti kao načinu gledanja na stvari, emocijama, ovdašnjoj realnosti koja liči na horor film.

Nagradu „Biljana Jovanović” dodeljuje Srpsko književno društvo, a govoreći o ovom priznanju koje joj je pripalo za zbirku priča „Vašarski mađioničar” („Arhipelag”), Jelena Lengold kaže: „Da li je deplasirano da čovek prizna da se obradovao nagradi? Ne znam. Ja sam se, u svakom slučaju, veoma obradovala. I iznenadila. Mi, ljudi, sazdani smo i od te želje da budemo prihvaćeni, da dobijemo pohvalu za ono što radimo, da nas neko potapše po glavi i kaže nam da vidi naša nastojanja. Još kad je u pitanju jedna tako delikatna stvar kao što je umetnost, stvar koja je tako bliska sa ljubavlju, onda je potreba za povratnom emocijom možda i razumljivija.
Za mene se ne postavlja pitanje da li se vredi boriti. Barem ne još uvek. Od nekih svojih životnih bitaka sam odustala s vremenom, ali mi je pisanje bilo neka vrsta utočišta baš u takvim situacijama. Tako da za mene pisanje i nije borba. Pisanje je kuća. Tu živim. I na sreću, još me niko odatle nije proterao.

Junaci vaših priča su u godinama kada je mladost prisutna još samo u sećanjima. Niste li im, oslanjajući se upravo na njihova gorka iskustva, uvažavajući propuste i mane, omogućili drugačiji, nov kvalitet života?
- Ima nešto u ovoj sredovečnoj fazi života što me istinski fascinira i što mi je strahovito zanimljivo za pisanje. Junaci koji nose u sebi tu složenost mogu u priči da učine bukvalno sve! I u tom smislu, oni su slobodniji, luđi, mnogo manje predvidljivi od svih drugih. A to je upravo literarni lik o kome ja oduvek sanjam: dovoljno zreo da ponese svaku emociju, u rasponu od mladalačke zanesenosti do najbanalnijeg suočavanja sa nestankom.

Vaše priče bogato su protkane ironijskim uvidima i specifičnom duhovitošću...
- Ja ne bih mogla da budem humoristički pisac, nemam toliko duhovitosti u sebi, nažalost, ali kada se humorna situacija pojavi, ne branim se od nje i ne mislim da će da ugrozi ozbiljnost priče. Humor je sofisticiran način da čitaocu date šansu da se odmori, da udahne vazduh, da relativizuje sve što čita. Humor je način da se pobegne od straha i strepnje. I, naravno, humor je uvek bio jedan od najboljih načina za suočavanje sa svojim demonima.
U braku ste sa našim čuvenim aforističarem Aleksandrom Baljkom.

Duhovitost i ironija kao jedna od uporišnih tačaka braka ili...?
- To je tačno, na neki način. Aleksandar posmatra svet sa specifične platforme, koja je uvek neobična i mora da me nasmeje, čak i kad je smeh gorak. Ja bih se sigurno mnogo manje smejala u životu da nije njega, jer sam melanholične prirode. U tom smislu, on je moj antidepresiv i to vrlo delotvoran.

U priči „Ofelijo, idi u manastir” napisali ste: „Mržnja rađa mržnju, ljubav nam je pokazala boga (...) a sada ćemo ubiti boga...”. Kakvo mesto emocije imaju u današnjem svetu?
- Emocija je neizbežna. I sve te priče o smrti emocije i smrti ljubavi, o pragmatičnom svetu u koji idemo meni se čine samo kao zbunjenost ljudi pred ovim ubrzanjem koje je civilizacija dobila. Ta brzina i te stalne promene čine da ljudi ponekad ne stignu da uhvate konce sopstvenog života. Ali čim se samo malo povučemo u tišinu, naše biće se vrati i sve je opet tu, na svom mestu.

Zajednički imenitelj vaših priča mogao bi biti: stvari se uvek dešavaju s razlogom i uvek prethodno najavljene simbolima koje, uglavnom, ne prepoznajemo.
- Lakše mi je da verujem da se stvari dešavaju s nekim razlogom. Jer ako nije tako, onda je sve prilično suludo i nasumično. Mada ponekad nisam daleko ni od takvih misli. Pisanje je, barem za mene, terapijski korisno i zbog toga jer mogu naknadno da dam smisao nekim momentima života koji bi inače izgledali samo kao uzalu dno trošenje energije. Ali kasnije kroz neku priču ispostavi se da su sve to bili znaci koji su me vodili ka nekom zanimljivom uvidu.

Izvan korica knjige, a iz ugla vašarskog mađioničara, ko smo i kakvi smo danas i ovde?
- Čini mi se da smo kolektivno zbunjeni, uplašeni, zabrinuti, da čeznemo za nekom utehom i odmorom. Barem je takva većina ljudi koje poznajem. Neki se brane površnošću, neki se brane ambicijom. I niko ne zna baš tačno da kaže sa koje strane vreba opasnost. Baš kao u dobrom horor filmu. Naravno, ne treba smetnuti s uma da je strah ponekad i afrodizijak.

Priče istančane psihologije
U obrazloženju odluke, žiri naglašava uverljivost pripovedanja i istančanu psihologiju u pričama Jelene Lengold. „Obazrivo i nenametljivo, a istovremeno potresno i erotski intrigantno, Jelena Lengold analizira slike iz života žene, istražuje tegobne teme starosti i smrti, iščeznuća lepote i gašenja emocija. U poetičkom ključu bliskom Biljani Jovanović autorka pripoveda o mogućim (a pukim slučajem izbegnutim) tugama i ljubavima, o odlaganom samoubistvu, o neizlečivoj usamljenosti u okruženju bez obeležja, u prostoru gde su politika i istorija pod suspenzijom”, kaže se u saopštenju žirija.
Odluku o nagradi Jeleni Lengold za knjigu „Vašarski mađioničar” („Arhipelag”) jednoglasno je doneo žiri u sastavu: Božo Koprivica (predsednik), Vladislava Gordić Petković, Ana Ristović, Milan Đorđević i Milovan Marčetić.
Sponsored content

Jelena Lengold Empty Re: Jelena Lengold

Nazad na vrh
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu