Beogradska ka5anija
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

Ići dole
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Oskar Vajld Empty Oskar Vajld

taj Ned Okt 25, 2009 2:22 am
Oskar Vajld 180px-Oscar_Wilde

Оскар Вајлд је рођен 16. октобра 1854. године у Даблину у Ирској, две године након старијег брата Вилијама. Похађао је „Тринити колеџ“ у Даблину од 1871.- 1874. године. Добио је стипендију за „Магдалена колеџ“ у Оксфорду у који је почео похађати 1875. године. Највећи утицај на Вајлда као уметника у то време имали су: Свинберн, Волтер Питер и Џон Раскин. На Оксфорду је због свог ексцентричног понашања имао је проблема са професорима. Током 1875-1876. Вајлд објављује поезију у неколико литерарних магазина. Године 1876. поново се нашао у Ирској због смрти оца и наставља са објављивањем поезије а 1878. добија Награду за енглеску књижевност. Ускоро напушта Оксфорд и одлази у Лондон где полако стиче популарност међу књижевницима. Стекавши популарност као књижевник и естета 1882. године одлази да предаје у Америку. После повратка из Америке живео је неколико месеци у Паризу. 1884. године жени се са Констанс Лојд у Лондону и добија два сина Сирила и Вивијана. Током тих година Вајлд је радио као новинар а поред тога је и даље писао поезију и драме. Године 1890. објавио је своје најчувеније дело, роман Слика Доријана Греја. У то време је Вајлд доживео највећу славу. Али у лето 1891. године упознаје лорда Алфреда Дагласа с којим започиње љубавну аферу и спознаје своју хомосексуалност. У то време постаје алкохоличар а његова слава почиње полако да се гаси. 1895. године је осуђен на две године принудног рада због „наказног понашања“. После повратка из затвора сели се у Париз где је умро 30. новембра 1900. године напуштен од свих.

Занимљивости из живота

Оскар Вајлд шокирао је Лондон талентовано и непрестано. Када га је на премијери једне његове драме публика огромним аплаузом измамила на бину, изашао је пушећи цигарету, што је у то време било ново и дрско понашање. Затим је захвалио публици на „интелигентном пријему ове предивне драме, видим да вам се свидела скоро колико и мени“. Скромност му није била врлина, па је изјавио: „На путовања увек носим свој дневник. У возу ми је потребно сензационално штиво.“ Када се 03.01.1882. године искрацао у Америку, на царини је театрално изјавио: „Немам ништа да пријавим осим свог генија“. „Волим Лондон!“ рекао је једном, „Компонован је од дивних идиота и бриљантних лудака, баш онако како друштво треба да изгледа“. Верујући да ништа није тако успешно као претеривање био је склон уживањима у јелу и пићу, новцу, забавама. Сатима је могао да забавља публику смишљајући приче „у лету“, веселе природе, забаван, духовит, дечачког духа. „Желим да пробам све плодове из светске баште!“ изјавио је надахнуто, не знајући да ће му та жеља доћи главе. Наиме, шокирање Лондона отишло је предалеко онда када је четрдесетогодишњи Оскар Вајлд, срећно ожењен и отац два сина, спознао своју хомосексуалност захваљујући седамнаестогодишњем заводнику Робију Росу. Рос ће до краја остати његов највернији пријатељ, али не и највећа љубав. „Једна од највећих романси викторијанског доба била је љубавна веза између Оскара Вајлда и младог лорда Алфреда Дагласа, званог Боузи. Боузи је најпре био очаран романом „Слика Доријана Греја“. Двоструко млађи од Вајлда, декадетни лорд анђеоског лица, завео је писца и постао његова највећа љубав и узрок његове пропасти. Боузијев отац, маркиз од Квинсберија, ауторитаран, али и утицајан, решио је да уништи Вајлда, подигавши тужбу против њега. Иако је перверзни млади лорд био већа опасност од Вајлда него обратно, Вајлду је судија због „наказног понашања“ изрекао најгору могућу казну – двогодишњи принудни рад. Боузи је Вајлда увукао у круг младих мушких проститутки, са којима је оргијао с времена на време, које је Боузијев отац касније потплатио да сведоче на суду о Вајлдовој перверзности. Викторијански Лондон окренуо је леђа тада Оскару Вајлду, лорду речи, дотадашњем најомиљенијем житељу. Од најпознатијег викторијанског писца постао је преко ноћи најпознатији викторијански криминалац. Његова породица је после судског скандала емигрирала у Швајцарску, променувши презиме у Холанд. Жена га је једном посетила у затвору. „Ја сам Ирац по рођењу, Енглез по одгоју, осуђен да користим језик Шекспира.“ Заљубљен у живот и вечити оптимиста, до своје 40. године није провео ни један дан несрећан. Говорио је да се људи и те како процењују по свом изгледу, у зрелим годинама изгледао је као предимензионирани дечак. У Паризу не само да се облачио по париској моди, него је и своје дугачке неговане праменове косе уковрџавао. Коврџе му је и мама неговала у детињству, игноришући чињеницу да је Оскар дечак, облачила га је у чипке и одгајала као девојчицу све до девете године. Можда би и наставила, али је Оскар био веома крупан за свој узраст, а у међувремену је добио и сестру. За млађу сестру је био емотивно везан много више него за старијег брата, сестра му је умрла још као девојчица а Оскар је чувао њен увојак косе целог живота у кутијици. Оскаров отац био је лекар и археолог, веома успешан у свему чиме се бавио. За разлику од свог сина, хоби су му биле жене, па је поред законите деце имао још неколико незаконите. Никад потпуно пијан, али зато ретко сасвим трезан, важио је за најпрљавијег Даблинца. Оскарова мајка била за нијансу чуднија од оца. Била је неуротични националиста, неуредна и причљива, а њен хоби био је објављивање родољубиве поезије под псеудонимом „Сперанца“. Увек је лагала да је пет година млађа. Један Вајлдов биограф приметио је: „Јадно дете из оваквог брака“. Као младић рекао је: „Потпуно сам сигуран да ћу бити славан, или бар озлоглашен.“ Био је у кратком периоду и једно и друго. Прва година затвора уништила га је и духовно и телесно. У Лондону га одједном нико више није спомињао. То га је духовно убијало: „Само је једна ствар гора од тога да сви о теби причају, а то је – да престану!“. Тешки услови живота у затвору уништили су му здравње. После затвора живео је само још три године, углавном у сиромаштву и избегаван, објављујући новинске чланке под псеудонимом „Себастијан Мелмут“ у Паризу. Није одолео још једном сусрету са Боузијем, али њихов заједнички живот у Француској трајао је веома кратко. Умро је од менингитиса, без новца, без публике, без гламура. У похабаној париској хотелској соби мрзео је тапете на зиду, а на самрти је рекао: „Једно од нас ће морати да оде“.

Сећање на писца

Стогодишњица смрти славног дендија била је обележена истовремено у Паризу, Лондону и Даблину. Амбасадори Ирске и Британије дигли су у Призу чаше са скупоценим шампањцем у част генија, а католички свештеник одржао је дирљив говор о некад изгубљеном сину који је поново нађен... У Лондону је лорд Даглас, унук Вајлдовог најпознатијег љубавника Боузија, свирао полку на клавиру за председницу Ирске Мери Мек Алис. Ирска председница је свечано отворила лондонску изложбу о Оскару Вајлду у Британској библиотеци. Трошкове око Вајлдове изложбе у Лондону покрила је комапнија „Taitinger“ која производи шампањац. У Даблину је комеморација прошла најскромније – окупљањем неколико десетина љубитеља испред Вајлдове родне куће, где је данас прометна станица метроа. Интересантно је да су и Даблин и Лондон тек недавно подигли споменик Оскару Вајлду. У Лондону је споменик 1998. године поносно открио британски секретар за културу, Крис Смит, иначе отворени хомосексуалац. Он је захвалио Вајлду што је дао свој живот да би данас заживело друштво које толерише различитости. На споменику су уклесана Вајлдове речи: „Сви смо ми у провалији, само неки гледају у правцу звезда“. У Даблину је Вајлдов споменик познат по скупоценом жаду од којег је вајар направио Оскаров капут. Мермерни Оскар Вајлд лежерно се наслонио на камен у Мерион парку, гледајући преко дрвећа у своју кућу у којој је провео најсрећније године детињства. Једна половина његовог лица изражава осмех, а друга бол.

Вајлдова дела
Приче
• Срећни принц - 1888.
• Себични џин - 1888.
• Одани пријатељ - 1888.
• Необична ракета - 1888.
• Злочин лорда Артура Севила - 1891.
• Дух из Кентервила - 1891.
• Млади Краљ - 1891.
• Рибар и његова душа - 1891.
• Звездани дечак- 1891.

Поеме у прози
• Уметник - 1894.
• Следбеник - 1894.
• Господар - 1894.
• Учитељ мудрости - 1894.

Роман
• Слика Доријана Греја - 1891.

Драме
• Вера или Нихилисти - 1880.
• Војвоткиња од Падове - 1883.
• Салома - 1894.
• Лепеза госпође Виндермер - 1893.
• Жена без значаја - 1894.
• Идеални муж - 1899.
• Важно је звати се Ернест - 1899.
• Флорентинска трагедија
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Oskar Vajld Empty Re: Oskar Vajld

taj Ned Okt 25, 2009 2:22 am
“Da bi upoznali njegove knjige prvo morate upoznati njegov zivot”.
Milos Crnjanski



U doba mladosti Oskara Vajlda, vaskrsao je dendizam i rasprostranio se novi oblik hedonizma. Raskosne orgije u kojima je trazio da utoli zedj za lepim telima i to da je zaboravio da je u Engleskoj dovele su ga do propasti. “Pokusaj estetskog zivota odveo je Bodlera u pijanstvo a Oskara Vajlda u zatvor!” Iako ga Engleska nije prihvatala,u junu 1881.uspeo je naci izdavaca za svoje pesme.Tom zbirkom postao je poznat u svetu engleskih umjetnika. Putuje u Ameriku,drzi estetska predavanja i pise pesme. “U njemu je bilo neke apsurdne prostodusnosti, kao da nije gledao kome govori i kao da je sam sebi smjesan”, rekao je jedan njegov student. Kada bi u to vrijeme spomenuli ime Oskara Vajlda, prva asocijacija na njega bilo bi njegovo oblacenje. U svom cudnom odelu, u zelenom kaputu sa sirokim krznom i palicom, izgradjenom po uzoru na Balzakovu, pokusavao je da pobedi citavu Englesku pa i samoga sebe. Iako popularan, bio je zamoren borbom za novac, uzaludnim zivotom i glupom okolinom. Pokusao je da se spasi zenidbom. 1884.vjencao se sa bogatasicom Konstancom Lojd koja mu je podarila 2 sina. Pa cak ni tada nije bio sretan. Zatvorio se u svoj stan i pisao bajke. Ipak,to su bile godine kada su mu svi saloni bili otvoreni i kada ga je otmjeni London slusao o svemu sto govori. U otmjenim salonima pali cigarete sa zlatnim vrhom drzeci ih u lijepoj ruci na kojoj blista prsten sa skarabeusom u zlatu, svakog ocarava njegov prelepi glas sa engleskim naglaskom. I kada govori o proslim vekovima ili o grckim vazama ili o dragom kamenju svi zacudjeno cute. Umesno je rekao:”Moj genije se istrosio u mome zivotu a u knjigama mojim samo je moj talenat”.


Majstor paradoksa i skandala

Vajld je pre svega poznat po dramskim ostvarenjima i esejistickim radovima.Pred figurom ovakvog pisca nemoguce je ostati ravnodusan,a za njegovo stvaralastvo najvaznije je bilo “sad“, odnosno, taj trenutak. Buduci da je zivot bujica trenutnih dogadjaja, svaki trenutak treba ispijati do dna, teziti ne za plodnim iskustvima, nego za iskustvom samim a uspeti u zivotu znaci neprestano goreti onim jednim jasnim plamenom”.
Kao pisac, on je svakim svojim knjizevnim delom sablaznjavao viktorijansku Englesku nekom prevratnckom idejom, poklanjajuci joj pri tom sublimnu lepotu jezika i stila. Spada u onaj red svetskih velikana knjizevne bastine ciji zivot poput Servantesovog ili Bajronovog pobudjuje jednaku paznju zbog svoje bujnosti i tragicnosti kao i delo koje je za sobom ostavio. Vajldova sintaksa uvek je krajnje jednostavna i sa sigurnoscu se moze reci da ni jedan pisac nije toliko dostupan ljudima kao Oskar Vajld. Jorhe Luis Borhes rekao je: “Citajuci i proucavajuci Vajlda tokom godina uocio sam nesto na sta njegovi panegiricari kako se cini nisu ni posumnjali a to je cinjenica da je Oskar Vajld uvijek bio u pravu. Savrsenstvo mu je pretstavljalo smetnju,jer su mu kazivanja bila toliko savrsena da su delovala kao nesto po sebi razumnjivo tako da se danas ne moze zamisliti svet bez njegovih epigrama i aforizama.”
Nazad na vrh
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu