Srpska graditeljska tradicija

СРПСКА ГРАДИТЕЉСКА ТРАДИЦИЈА И ПРОСТОРНО УРЕЂЕЊЕ

Народ који држи до своје историје, традиције, вере и културе чува и свој
градитељски идентитет. Дужи низ година развијо се идеја обнове свести о
традиционалној српској архитектури, њеном месту, значају и улози.
Озбиљна друштвена тема тиче се многих питања, од здрављо људи, преко
осећања припадности властитој држави до безбедности и просторног
планирања. Остварено је много значајних пројеката у индивидуалној
градњи и подизању јавних објеката уз свеобухватно коришћење
иараживачког материјала општинских завода за заштиту споменика културе.
Али, још смо на почетку дугог пута.


Дипл. инж.
Славољуб Закић
Лако ћемо ce сложити како нам је земља лепа а да је природа широко даривала
њене просторе. А наш народ, историјски гледано, скроман, радан, честит
и простодушан, узимао је од ње таман колико му је било потребно да
опстане. Онако како је живео тако је и градио. Без много школе и наука,
али поштујући мудрост која се преносила с колена на колено. Чврсти
темељи, камен, земља, касније опека, трем, окућница, огњиште и оџак.
Кров у зависности од краја, оштрих углова тамо где има више падавина,
снега поготово и блаже закошених у равничарским пределима. Куће беху
лепе, топле и здраве, препознатљиве по једноставности, боји зидова,
облику капија, прозоро, бунара, вајата...
Тако вековима, уз све невоље и ратове који су немилице тутњали овим
просторима остављајући пустош и јад. Ницале су опет и увек у насушној
потреби предака да очувају свој кров над главом, обичаје, културу и
веру, речју идентитет.
Много се векова сабрало но овим просторима.
Ево, закорачисмо у двадесет први. Да бисмо уздигнуте главе ишли даље,
неопходно је да знамо шта имамо у наслеђу, колико га морамо чувати и на
њему опстајати. Само са својим вредностима можемо припадати свету и у
њему свој значај темељити на сопственој култури. Морамо боље разумети
поруке сопствене традиције. Наравно, оно се још како огледа у
градитељству. Јер, прете нам скоројевићки менталитет, новокомпоновани
(не)укуси, кичерајска разметљивост...

Још је мудри Јован Скерлић упозоровао да су сва велика уметничка дела никла
у народу. Њена снага враћа се када се дотакне земља, плодна њива, жеља
за стварањем и рађањем. Сви велики ствараоци враћали су се у својим
делима тамо одакле воде порекло. Може ли се замислити Коњовићево
сликарство без његове Војводине, Бора Станковић без Врања, Ћосић без
Прерова, Ћопић без Грмеча или Милић без Мачве.

О томе често говори архитекта, професор у пензији Божидар Петровић, који
је успео оно што други нису могли или нису хтели. Добар део живота,
огромну енергију и неуништиви ентузијазам уградио је у очување наше
градитељске традиције. Учинио је заиста много, указао на опасности и
показао шта нам ваља чинити. Зато је поштован и радо слушан.
- И поред великог историјског, инспиративног потенцијала у градитељском
наслеђу постали смо јефтини помодари, па је умесно упитати се да ли су
нам полазишта, па и цепокупно стручно, интелектуално и духовно
васпитање на потребном нивоу? У архитектури, са својим „мотелским",
„новокомпонованим", а у поспедње време и „постмодерним" стилом
неизворни, зависни. Уосталом, као свако ко нема сопствено средиште, ко
професионална полазишта не носи у себи већ у спољним повременим
утицајима. Међутим, нико није дуго живео само од позајмице, ни
материјалне ни духовне - упозорава професор Петровић.
Како да сачувамо дух наслеђа?

Градитељско наслеђе не сме остати вредност само за себе. Још мање
етнографска грађа, већ подстицај за трајање, духовни полигон за
истинско стварање и духовна прегнућа. Само таквим приступом можемо
одолети туђим утицајима, чији насртаји на суштину и самобитност нашег
постојања нису ни мали, ни безначајни. Напротив, они су велики и опаки!
Очувати дух наслеђа, које није реликвија већ полигон на коме се добија
поуздано усмерење за трајање, значајно је као и очување наших граница.
Али, то не значи затворити се у себе, већ, како то рече један нош
књижевник, „треба бити загледан у свет а укорењен у баштину". Мислим да
та „укорењеност у баштину" чини нашу историјску свест без које нам
прети опасност да нас не буде. Зато, сем осталог, није свеједно какве
куће правимо, какве објекте, касарне, школе, вртиће... Сви они морају
одисати овим поднебљем, бити наши и по мери и по духу. Јер, савремено
архитектонско стваралаштво није пуки професионални и културолошки
егзибиционизам, већ одговоран и културни рад који мора да активира
„потку и основу" која је у стању да траје и да се у духу продужи -
објашњава професор Петровић.
Дело професора Петровића је свакако било снажна инспирација пројектном
центру „Логистика" да продужи златну нит свог учитеља и ментора. На
челу фирме је дипломирани инжењер Славољуб Закић, марљив и амбициозан
стручњак који десетак година истрајава у свом племенитом науму да нашим
просторима врати оно што их краси и што им припада.
- Наравно, идеја повратка српског градитељског духа не почиње од нас,
ми смо само њени следбеници. Морамо се сетити таквих великана какви су
били Александар Дероко, професори Којић и Зоран Петровић. Срећом, имамо
нашег професора Божу, истрајног борца за повратак традиције српског
градитељства. Нажалост, његов огроман рад до сада није био друштвено
вреднован и то је мрља на нечијој савести. Да је по среди државни
пројекат, друга би то причо била. Чинимо напоре да то постане, не
штедимо енергију, знање и време. Сматрам да су признања за рад и
допринос очувању српске градитељске традиције архитекте Боже Петровића,
иако бројна и заслужена, стигла можда прекасно. Али, оно зашта још
свокако има времена јесте његов пријем у САНУ. Верујем да би његов
улазак у нашу највећу научну институцију био част и за њу саму.

Сви народи који држе до своје традиције и достојанства негују своје
градитељство. Чим крочите на тло неке од њих знате где сте чим
подигнете главу. Одмах вам је јасно да сте у Шпанији, Швајцарској,
Француској... Погледајте наше пријатеље Грке. Куће јасних линија,
једноставне, бели зидови, бео камен, прозори у плавом. Шта је то? Боја
њихове заставе! Имамо одличан пример зграде енглеске амбасаде у
Беогроду. Типична њихово кућа. Одмах препознатљива, као и порука: то
смо ми. И такве су им амбасаде широм света. Чак и зграда немачке
амбасаде, наизглед непривлачна и хлaдна, али у њој препознајемо
aрхитектонске стилове њихових покрајина сабраних у целину. Погледајмо
кинеску амбасаду, два змаја као детаљи на предњој фасади - истиче
господин Закић.
Наши простори су били стално на ратној ветрометини и често су освајачи рушили оно што је с муком подизано.
- To је тачно. Безброј је таквих примера у прошлости. Рецимо,
Синан-паша је срушио манастир светог Архангела и на том месту подигао
џамију која и данас носи његово име.
Освајачи су увек прво затирали изворе наше традиције и вере: rpoбља,
цркве и храмове. У оном страшном погрому на Космету, страдао је, сем
осталих, манастир Зочиште где се чувоју мошти Козме и Дамјана.
Насилници су спалили конаке, школе, куће... Ако је нека утеха, урадили
смо идејно решење за обнову конака Зочишта и уздамо се у бога да ћемо
их ове године ноправити без обзира на све.

Али, опет се враћам на основу проблема, а то је слово закона. Без јасне и обавезујуће регулативе нема битнијих помака. Словенци су, на пример, још 1971. године донели закон о градитељству који је још на снази. Републику су поделили у четири архитектонске регије и тачно се зна какав тип кућа се гради у Штајерској, Приморској, Горењској или Долењској.
Ми имамо своју препознатљиву српску кућу. Свако ко је једном видео и боравио у њој пожелео је да тамо живи. Једно од најчешће коришћених речи у последње време је „бренд". To је наш печат, стара српска кућа, на четири воде, како ми то кажемо, окренута тако да има највише светла, грађена од материјала који чувају здравље човека. To су камен, дрво, цигла... О предности тих материјала позван је да говори архитекта Слободан Николић Бода који је често у нашем тиму. Иначе, Бода је радио технологију материјала током изградње зграде Војномедицинске академије. Стручњак на гласу - каже нош саговорник.
Ако знамо како изгледа, од чега се гради, где се подиже српска кућа а да то буде уз поштовање принципа њене градње?
- Само треба сагледати како су градили наши преци. Нису располагали савременим апаратима и машинама. Оно што их је учила мајка природа, кочићи и здрав разум. Нису знали за радиоестезију, али су имали рашље и тачно одређивали смер подземних вода како би избегли градњу на том месту. Затим су гледали где пландују овце. He у влажном шумарку већ на здравој ливади. Али, нема куће без извора живота. Зато су постављали плочасто камење и остовљали га неколико дана. Онда су га окретали и гледали. Ако је суво, тамо нема енергије, живота. Уколико се по њему јаве бубе, глисте, зачне живот, то је место за темеље. Понављам, камен, дрво и цигла. Дакле, природни материјали. Шта је цигла до печена земља. Бетон је нездрав. To је доказано. Има негативну енергију и треба га користити у најмањој мери као везивно ткиво у градњи. Никако више. Српска кућа носи печат краја у коме је. Није исто кућа у равници или брдско-планинском подручју. Она је слика свога краја. Исто је и са обликом, односно угловима кровова, усаглашеним с потребама. Пре свега мислим на падавине. Није иста кућа крај Мораве или у Врању, Бачкој.
Рекосмо, четири воде, четири стране, трем обавезан у облику слова „Г" или „П". Дрво даје топлину, могућност украшавања. Зависи од домаћина. Кућа личи на човека, она се воли и чува. Има свој лик. А не оно што је урађено поспе поплава у Међи и Јаши Томићу. Одобрена су средства, али пропуштена је велика прилика да људи добију куће по мери нашег човека. За исте паре, чак и јефтиније. Шта су урадили? Подигли су типско населље, без душе и стила, постројили куће. Тешко је домаћину да препозна своју осим по кућном броју. Кућа треба да личи на свог домаћина, па ће и он личити на њу. Оставити им простор да заједно свеобухватно „расту".
И још нешто: радује нас повратак традиције Војске Србије, од организације до визуалне препознатљивостх. Али, војник има своју кућу. To је касарна. Знамо да су многи гарнизони измештени, неки објекти су напуштени, други ће се градити. Све вредно и лепо подигнуто је пре Другог светског рата. Лепо је видети здања касарне у Топчидеру, Војне академије, Војне гимназије, оне на углу Ресавске и Немањине... Издвојио бих још зграду Војномедицинског центра у Новом Саду. Погледајте је. Поштована је традиција градње српске куће, у њој се види равничарски дух, бела бојо зидова, кров покривен црепом. Дакле, касарну препознајемо од самог улаза, портирнице. Једноставност и функционалност су њене одпике. Војници треба да се осећају пријатно, да им је толло, са што више светла у просторијама.
Стара српска кућа је, пре свега, удобна и безбедна, није на клизишту и тешко је подложна пожару, отпорна је на померање тла. Да не будемо у заблуди, становати у њој не значи живети у вековима иза нас. Напротив, у њој треба да буду компјутер, електрични уређаји, може и подно грејање, све што олакшава живот, али изглед и поштовање градитељске традиције су на првом месту - закључује господин Закић.

Имамо озбиљну тему за размишљање. Наравно, нисмо рекли све нити је то могуће на једном месту. Добро би било да размишљамо сви, од појединаца који крећу у градњу, обнављају старе куће или они у чијим су рукама крупне одпуке, инвестиције, планови. Добро би било најпре пo нас који живимо у овој земљи, а и због света да нас још по нечему препознаје.

Србија!
По чему знаш?

Видиш, оно је српска кућа, направљена у духу архитектуре овог поднебља, са кровом на
четири воде, широком стрехом и тремом - по томе се препознаје земља Србија, баш као што
бретању у Француској карактеришу беле куће црних кровова..."
У ту кућу jе уткано вековно искуство, мудрост и осмишљеност народних
неимара, тако да су некада давно прављене са две просторије: "кућа" у
којој је била ватра (огњиште) и соба, са тремом или без њега. Отуда и
пословица „Куће, колико те може покрити, а баште, колико ти око види".


Свесни да је вештина градње станишта услов да се одоли свакојаким искушењима, градитељи
ништа нису препустили случају. Упућени у живот и његове
законитости, климатске ћуди поднебља
и географски положај, водили су рачуна
да станиште граде од материјала
у складу са природним окружењем, да буду у заветрини, на сунчаној страни, близу воде...
Тако су настајале
куће одређеног поднебља: шумадинке,
косовке, златиборке, мачванке, ердељке,
моравке, како их је по
распрострањености делио Јован
Цвијић, препознатљиве и по
мајсторима што су их правили, као
осачанске, пироћанке, црнотравке.

Творевина са душом
„Нигде наш човек није више и дубље уградио своју душу као у здањима
намењеним свом живљењу. Нигде, као овде, наши преци нису потврдили свој
идентитет нити су било којом творевином исказали толико љубави и
заноса", записао је Радомир Станић у књизи „Старе српске куће као
градитељски подстицај". То се може видети и из Рјечника Вука Караџића у
којем је о народном градитељству записано 220 речи, за типове зграда је
забележено: колиба, савијача, кухача, савардак, стрница, огњарица,
кровињача, лубњача, изба, клијет, вајат..
.
Често се неправедно те старе куће повезују са сиромаштвом, што "не држи
воду". Градећи себи кров над главом, људи су се трудили да га прилагоде
својим потребама да буде што удобнији и функционалнији, отуда и изрека
- своја кућица своја слободица" али и клетва „кућа ти се кућерином
звала". Нису им биле потребне собе и спратови ради престижа, али су и
те како имали културу становања. Пример за то су долапи (уграђени
плакари се приписују Швеђанима и Енглезима). Максимално хумано
прилагођавајући унутрашњост куће животним потребама. успели су да
успоставе чудесну хармонију између грађевине и природе, и то није све.
Мислили су наши прадедови и на одмор и уживање после напорног посла у
пољу, градећи себи посебне објекте које су називали чардаци и конаци.

Своја слободица...
"Кућа брани од свеколиких искушења. Од тога колико се човек осећа задовољним
и срећним у просторијама своје куће, у којој проводи највећи део
живота, зависи њетов допринос друштву. То знају сви који имају свој
кров над главом као и даровити и вешти градитељи". Знају ли? Ако знају,
откуд толике „Калућерице" широм земље Србије? „Градња ни умна ни
разумна", по којој се не може закључити ни ко смо ни одакле смо. Старе
куће не збуњују, јер су препознатљиве по области у којој су настале. У
њој је све јасно, доследно, јер је настала као тековина огромног
искуства вековне мудрости, искушења, кроз које је наш човек пролазис у борби за сопствено очување.


На сву срећу, дух старог градитељства није сасвим ишчилио, подржан
тимовима пројектаната који се боре за градњу аутентичних српских кућа
које и визуелно и ликовно стварају осећај препознатљиве архитектуре
нашег поднебља.
- Неспоразум је у томе што неки не схватају нашу идеју да правимо куће
по узору на искуство старих градитеља, од материјала који су издржали
про6у времена, одабраним локацијама - објашњава инж. Славољуб Закић из
Пројектног центра Логистика". - То су куће примерене потребама данашњег
човека, са гаражама за аутомобиле, опремљене централним грејањем,
купатилом, светлим пространим собама, али и тремови за помоћне машине,
то је она наша Европа, смештена на Балкан у Шумадију.

По речима нашег саговорника, све је више грађана, али и државних
институција који би да праве али и да преправљају куће да 6и биле што
аутентичније. Тим стрчњака окупљен око професора архитектуре Божи-дара
Петровића у Пројектном центру "Логистика", који имају искуства у овом
послу, највише радује одлука Дирекције за обнову Колубарског краја и
надлежних служби, да многе куће страдале у земљотресу буду обновљене у
складу са карактеристикама нашег поднебља. До сада су у општини Љиг
изграђене четири школе и више од 50 кућа на основу пројекта три типа
кућа. У плану је неколико пијаца и других јавних објеката.

Буде ли по замисли овог пројектантског тима и наставни центар Шумарског
факултета из Београда у Краљеву, као и улазна капија у Бању Врујци, са
неколико воденица и локала око базена, биће враћени у духу наше
градитељске традиције.
Можда ће и код нас почети да дувају неки
други ветрови, па ћемо попут других (цивилизованих) земаља почети са
више поштовања да се односимо према културном наслеђу, а архитектура то
јесте. Један од примера како то други раде јесте и енглеска амбасада у
Београду направљена у стилу старе енглеске куће, препознатљива и без

натписа, као и прописи у многим земљама шта се и како сме градити.
Једно је сигурно: сви ти објекти, ма како грађени, остају као сведоци
нашег времена и нашег живљења, апи и као сведоци наших духовних
потреба, способности и снага.