Klaudio Magris-Dunav

First topic message reminder :

San o odiseji duha koji se vraća kući

Ova reka ima mnogo imena. Za razne narode, Dunav i Ištar označavali su gornji i donji tok, ali ponekad i celi: Plinije, Strabon i Ptolomej pitali su se gde se završava jedan a počinje drugi, možda u Iliriji ili na Gvozdenim vratima (Đerdapu). Reka "bisnominis", kako ju je nazivao Ovidije, povlači germansku civilizaciju, sa svojim snom o odiseji duha koji se vraća kući, prema istoku i meša je sa drugim civilizacijama, u mnoge polutanske preobražaje u kojima njena istorija nalazi svoj završetak i svoj pad. Germanista, koji putuje s prekidima, koliko i kada može, duž toka reke koja drži na okupu njegov svet, nosi sa sobom prtljag citata i fiksacija; ako se pesnik prepušta pijanoj lađi, njegov zamenik nastoji da sledi savet Žan Paula, koji je preporučivao da se putem sakupljaju i beleže pojmovi, stari predgovori, pozorišni programi, brbljanje sa stanica, poeme i bitke, smrtovnice, metafizike, isečci iz novina, oglasi po gostionicama i parohijama. Souvenirs, impressions, pensées et paysages pendant un vouyage en Orient, kaže se u naslovu Lamartinove knjige. Čiji utisci i čije misli? Kada čovek sam putuje, kako to vrlo često biva, treba plaćati iz sopstvenog džepa, ali ponekad je život darežljiv i pruža ti mogućnost da putuješ i da vidiš svet, pa makar samo deo po deo i nakratko, sa onih četiri ili pet prijatelja koji će za nas svedočiti na Sudnji dan, govoreći u naše ime.
Između dva putovanja, vraćamo se kući, pokušavamo da bacimo na papir mnoštvo beležaka, da prekucamo isečke iz notesa, prospekata i kataloga. Književnost je poput selidbe; ponešto se gubi, kao u svakoj selidbi, a ponešto iskače iz zaboravljenih ostava. Zaista idemo gotovo kao siročad, kaže Helderlin u pesmi Na izvoru Dunava - reka teče i blista na suncu kao životni tok, ali smisao koji odsijava je kao optička varka zablesnutog pogleda koji vidi nepostojeće svetle mrlje na zidu, neonsku svetlost iščezavanja, zavođenje prividom, ilustrovane naslovne strane.
Odsjaj Ničega pali stvari, limenke ostavljene na plaži i reflektorska svetla na automobilima, kao što zalazak sunca pali prozore. Reka nema nikakvu celovitost i putovati je nemoralno, govorio je Vajninger, putujući. Ali reka je stari taoistički učitelj, koji duž svojih obala drži predavanje o velikom točku i o razmaku između njegovih prečki. U svakom putovanju postoji bar delić Juga, razvučeni sati, opuštanje, protok talasa. Ne obazirući se na siročad na svojim obalama, Dunav teče prema moru, prema velikoj persuaziji.
Ovde izvire glavni rukavac Dunava, kaže onaj natpis u blizini izvora Brega. Uprkos toj sažetoj izjavi, viševekovna rasprava o izvoru Dunava je i sada živa i, štaviše, razlog je žestoke prepirke između gradova Furtvangena i Donauešingena. Da bi se stvari još više zakomplikovale, nedavno je pridodana smela tvrdnja, koju podržava i Amadeo, ugledni sedimentolog i tajni istoričar nesporazuma, prema kojem Dunav izvire iz obične slavine. Čak i da ne rezimiramo hiljadugodišnju biblioteku na tu temu, koja počinje Hekatejem, Herodotovim prethodnikom, a ide sve do primeraka časopisa Merian u kioscima, dovoljno je da se setimo vremena kada je izvor Dunava bio nepoznat kao i izvor Nila, u čijim vodama se uostalom odražava i u koji se uliva, ako ne in re, onda barem in verbis, u poređenjima i paralelama između te dve reke, koja se već vekovima nižu u tumačenjima obrazovanih ljudi.
Na te su se izvore odnosila istraživanja, pretpostavke i obaveštenja Herodota, Strabona, Cezara, Plinija, Ptolomeja, Pseudo-Skimna, Seneke, Mele, Eratostena; pretpostavlja se i tvrdi da se izvori nalaze u Selvi Erciniji, kod Hiperborejaca, u Pireni, zemlji Kelta ili Skita, na planini Abnoba, u zemlji Hesperida, dok druge teorije kažu da se reka račva na ogranak koji se uliva u Jadransko more i daju protivrečne opise ulivanja u Crno more. Ako se iz pripovesti ili mita, prema kojem su se Argonauti Dunavom spustili do Jadranskog mora, vratimo u praistoriju, znanje postaje nesigurnije i nestaje u gigantskom, bučnom sređivanju ogromnog, u titanskoj geografiji: Urdonau u bernskom Oberlandu, sa svojim izvorima na samim vrhuncima Jungfraua i Ajgera, prvobitni Dunav u koji su se ulivale Ur-Rajna, Ur-Nekar i Ur-Men, a koji je polovinom tercijara, u eocenu, pre nekih šezdeset do dvadeset miliona godina, izvirao otprilike tamo gde je danas Beč, u jednom od zaliva Tetide, okeanske majke, u Sarmatskom moru koje je pokrivalo čitavu istočnu Evropu.
Nimalo osetljiv na starinu i na njene indoevropske prefikse, Amadeo zanemaruje Urdonau i radije se uključuje u današnju raspravu između Furtvangena i Donauešingena, dva gradića na Švarcvaldu, udaljena 35 kilometara. Zvanično se izvori Dunava nalaze, kao što je poznato, u Donauešingenu, čiji stanovnici zakonom jamče za izvornost i verodostojnost tog podatka.

Gde se završava Dunav? U ovom neprekidnom završetku nema kraja, postoji samo glagol u infinitivu. Rukavci reke razilaze se svaki za sebe, oslobađaju se zapovedničkog jedinstva-identiteta, umiru kad žele, jedan nešto pre, drugi nešto kasnije, poput srca, nokata ili kose koje smrtovnica oslobađa obaveze uzajamne vernosti. Filozof bi mogao da ima teškoće, u ovoj zbrci, da uperi prst kako bi pokazao Dunav, njegovo precizno pokazivanje postalo bi nesiguran kružni pokret, neodređeno ekumenski, jer Dunav je svuda pa je tako svuda i njegov kraj, u svakom od 4.300 kvadratnih kilometara delte.
Bišing je spominjao sedam hiljada ušća kao antički Amijan, Kliman ih je - 1764 - izbrojao pet kao Herodot i Strabon, Sigmund von Birken ih je popisao prema imenima pronađenim kod Plinija: Hijerostomum ili sveto ušće, Narkostomum ili crno, Kalostomum odnosno belo, Pseudostomum to jest lažno, Boreostomum ili severno ušće, Stenostomum što znači usko, Spirostomum, ušće zmijoliko spiralno.
Zvaničnih rukavaca, polazeći iz Tulče, ima tri: onaj kod Kilije, na severu, koji ulazi u more na četrdeset pet ušća, na sovjetskoj teritoriji, i izliva oko dve trećine vode i otpadaka Dunava; onaj centralni kod Suline koji se uliva direktno u Crno more zahvaljujući mreži kanala napravljenoj između 1880. i 1902, što pruža mogućnost plovidbe i simbolički čini tok pravolinijskim i odlučnim; onaj kod Sfantu George, na jugu, zmijolik i pun zavoja, kome Dunav duguje kanonsku dužinu koju mu pripisuju u priručnicima; strogo uzevši, postoji i četvrti, kanal Dunavac, koji se razdvaja od prethodnog i silazi, vraćajući se prema jugozapadu, do velikog jezera Razin, u koje se uostalom uliva i kanal Dranov, koji izlazi iz istog rukavca.
Naravno, nije potrebno, da bi se odredilo ušće, nedolično se svađati, kao oko izvora, već prikladno svakog pustiti da umre u miru, čoveka, reku ili životinju, ne pitajući čak ni kako mu je ime. Možda je dopušteno izabrati ušće Dunava prema imenu, iz ljubavi prema lenjom i digresivnom završetku, kako obećava Narkostomum, ili iz naklonosti prema poslednjem mešanju karata, onom kecu iz rukava koji daje da se nasluti Pseudostomum, lažno ušće; doslednost i magija svakako bi mogle da me navedu da se odlučim za sveto ušće, jer, prema Zigmundu Birkenu, u njegovoj je blizini postojao grad koji se u antici nazivao Istropolis.
Konfuzija postaje zaista preterana, kao kada se starci prevare u imenima i datumima, grešeći za desetine godina ili mešajući mrtve s živima. Izbor, dakle, ne može biti drugo nego konvencionalan, proizvoljan, kao što priliči epohi potpunog nihilizma; ako ne postoji istina, operativni kriterijum određuje se prema želji, kao pravila u šahu ili saobraćajni znaci na ulicama. Prava linija koja vodi u Sulinu priliči odlučnosti, a pored toga mogućnost plovidbe postignuta zahvaljujući mreži kanala golica svakog pristalicu "Regulationa". Dogovoreno je, dakle, da se Dunav završava u Sulini.
Umetnost, sistem znakova par exellance, potvrđuje izbor Suline. Na obalama pripitomljenog Dunava, koji lagano i savršeno mirno teče ka završetku, žene klečeći peru tepihe i prostiru ih da se osuše. Brodovi, gvozdeni i rđavi, ljuljaju se na talasima, dajući utisak da je luka živa, dok drema u neodređenom primirju, kao veranda nekog apatičnog i produženog bolovanja čiji razlog je skoro zaboravljen. U radnjama i magacinima gotovo da nema ničega, nešto malo slanine i konzervirane hrane, čak i na pijaci tezge su prazne, dok preterana ponuda rotkvica nagoveštava parodiju izobilja.
Bezbojna i neprestana modernizacija rascepkala je stari turski gradić, rasut po prašnjavim ulicama, komadima maltera i grupicama drveća; šalteri stanice koja reguliše saobraćaj putnika na reci zatvoreni su, a mala grupa ljudi postavlja se u nepravilan red, ne znajući kada i da li će uzeti karte. Nekoliko vojnika odevenih u tek poneki komad uniforme bave se nekim neodređenim poslom. U hotelu Fraul može nešto da se pregrize, ali za piće mora da se sedne u dvorište, gde pak nije moguće dobiti ništa za jelo.
Sulina je simbol iseljenja, napuštanja, filmski studio u kome su snimci snimljeni još davno, a trupa je, odlazeći, ostavila scenografiju, kostime i kulise koji više ničemu neće koristiti. Konstantin Franc, pravnik i Bizmarkov protivnik, pobornik federalne i višenacionalne Mitteleurope, u kojoj bi nemački element bio komponenta koja ujedinjuje ali ne preovladava, sanjao je o podunavskoj federaciji koja bi sadržavala, kako kaže i reč upotrebljena doslovno, i ušća, deltu, ovaj svetionik u Sulini koji označava ulazak reke u more. Protekle vode, odgovara žubor ovih obala. Film koji je već snimljen, film je o staroj podunavskoj Evropi, priča o ljubavi, diplomatskim intrigama i eleganciji belle époque, smešten u ambijentu Commission Européenne du Danube, koja je upravljala, uz sve plišane obazrivosti a možda i galantnim zapletima politike devetnaestog veka, radovima za proširenje i regulaciju luke u Sulini.

Koračam prema moru radoznao da vidim ušće, da umočim ruku i nogu u tu mešavinu prelaza ili da dodirnem diskontinuitet, hipotetičnu tačku rasplinjavanja. Prašina postaje pesak, zemlja je već dina na plaži, cipele se prljaju u baricama koje su možda takođe ušća, sićušna iskrivljena ušća u kojima Dunav krvari. U pozadini se vidi more. Na kučinastoj ledini stoje, među napuštenim gradilištima, ruševine radova u toku, grmovi vresa i miris katrana, pravoslavna, turska, jevrejska groblja starih vernika, na malom rastojanju jedna od drugih.
Popodne je, još visoko lete mnogi galebovi i čaplje, veoma brojne čaplje, i snažno grakću, bele i jednolične, debele dlakave svinje grokću u kaljugama, a na trenutke senke, koje se pružaju i slamaju na dinama, čine da izgledaju ogromne. Plaža je velika, figure su apstraktni obrisi, poneki radar van upotrebe čuči na pesku poput olupine broda ili džinovske ptice, stare dizalice zarđale i požutelih krila koje su nosile mudre taoste na njihovo nebo. More je tamno i uljasto, zaudara na naftu i ljuljuška uobičajene i očekivane otpatke; ne vidi se prelaz, linija duž koje su, prema Amijanu, ribe dolazeći s pučine udarale u prodirući talas Dunava; još je manje moguće odrediti tok reke koja je, govoreći rečima Salomona Švajgera, odlučno hrlila u Crno more i prolazila kroz njega direktno i punom snagom, da bi dva dana kasnije stigla do Carigrada još savršeno čista i pitka.
Vazduh je sparan, žedan sam, neko mi nešto viče izdaleka, ali ne razumem, svinje i dalje grokću oko velikih gvozdenih ptica, Dunav je baruština u koju uranjaju njušku i ni sa jedne strane ne spušta se u more ona bistra voda o kojoj govori stara knjiga, zašto bi naše putovanje moralo da se završi ni u čemu? pita se jedan Argezijev stih. Horizont je nepregledan i sivkast, kao bedem veoma visok i napuknut, sunce probada more belim kopljima, ivica jednog oblaka klizi i spušta se, kao njene trepavice kada sklapa oči, da nismo u mučnoj zemlji Istoka mogao bih da je pozovem u neki bar na plaži, delta, prema vodičima, mesto je na kome se ukrštaju seobe ptica, šest migracioniih pravaca u proleće i pet u jesen, ako bismo uspeli da sledimo događaje i celu putanju samo jedne ptice selice, kao što je želeo Bifon, saznali bismo sve, platonsku nostalgiju, eros daljine, prema Stefanu iz Vizantije i Evstatiju Skiti su donji tok Dunava zvali Matoas, reka sreće, galebovi i čaplje grakću, svinja kljovama čupa busen trave zajedno s korenjem, žvaće ga i komada, posmatra me tupim i okrutnim očima, veoma izbliza.
Ne postoji ušće, Dunav se ne vidi, blatni potočići među šašom i peskom, nije rečeno da stižu iz Furtvangena i da su okrznuli Margitino ostrvo. Pa ipak, jedno ušće, bilo koje među mnogima, neprebrojnim, ne može da nedostaje Regulationu u vidu precizne podunavske beležnice, pa tražim, kao što se traži ključ, jednu reč koja ne dolazi, stranicu koja nedostaje, zaviruje se u svaki džep i svaku fioku, u pasošu nedostaje pečat a bez pečata ne može da se putuje, nikakav Steamer balancant te mature, niti pesma mornara u srcu.
Zastoj, po svojoj prirodi, pripada i svetu papira, kancelarijskih spisa, birokratske procedure, koja se svaki put zakomplikuje da bi se na kraju, u poslednjem trenutku, a da se i ne zna kako, sve završilo kako treba. Greška je bila tražiti ušće s ove strane, u otvorenom i neodređenom prostoru dina i plaže, horizonta i mora, sledeći tanke mlazove vode koji se nejasno šire i rasipaju. Treba se vratiti unazad, a pokret, kojim jedan ljubazni, loše odeveni vojnik, koga smo zaustavili dok je na biciklu prolazio baruštinama i koji na naše pitanje pokazuje gde se Dunav uliva u more, sličan je pokretu onog bledog i ljubaznog vodiča duša, Tađi-Hermesa, koji pokazuje neku daleku tačku u beskraju, u beskonačnosti mora koja poništava svaku empirijsku ograničenost; ali ono što pokazuje vojnik u košulji, smejući se i istežući ruku, ulaz je u luku, stražarnica u kojoj stražar, iza loše obojene rampe koja preseca ulicu, kontroliše ko ulazi i traži propusnicu.
Dunav se, nužno usmeren kanalom, uliva u zonu luke rezervisanu za zaposlene, pod nadzorom Kapetanije gubi se u moru. Pristup završetku zahteva dozvolu, propusnicu, ali kontrolori su svetski ljudi, ne razumeju dobro šta to stranac želi, ali shvataju da je bezopasan i dopuštaju mu da prošeta i da baci pogled na to ništa što ima da se vidi, na kanal koji se uliva u more, dok su u pozadini brodovi, dizalice, grede, kutije naslagane na dokovima, pečati na poštanskim paketima, potvrde o carini.
Dakle, ovo je sve? Posle tri hiljade kilometara filmske trake ustajemo i udaljavamo se na trenutak iz sale, tražeći prodavca kokica, i rasejano se izvlačimo kroz sporedni izlaz, sa zadnje strane. Malo je ljudi, žuri im se, jer već je kasno a luka se prazni. Ali, kanal teče lagano, miran i siguran, u more, nije više kanal, ograničenje, Regulation, već tok koji se otvara i prepušta vodama i okeanima cele planete, i stvorenjima iz njihovih dubina. Učini, o, Gospode, da mi smrt bude - kaže jedan Marinov stih - kao reka koja hrli u more, silno.
Kraj