Muzičko putovanje kroz vreme

Amelita Gali Kurći (ili Kurči – Amelita Galli-Curci)
bila je jedna od najcenjenijih operskih pevačica (koloraturni sopran)
početkom 20-tog veka. Divili su se lepoti i boji njenog glasa, kao i
preciznoj intonaciji.

Rođena je na današnji dan, 18. novembra 1882.
godine, u Milanu, kao Amelita Galli. Njen otac bio je uspešni
biznismen, a njeni baka i deka sa majčine strane bili su dirigent i
operska pevačica (sopran). Kada je imala samo 5 godina, majka je počela
da je uči sviranju na klaviru, a u sedmoj godini prvi put je bila u
operi.

Kao pijanista bila je izuzetno uspešna.
Studirala je na Konzervatorijumu u Milanu, a u 23-oj godini ponuđeno
joj je mesto profesora na istom Konzervatorijumu. Naravno, prihvatila
je posao i u potpunosti se posvetila poslu predavača. Međutim, sve se
promenilo kada je jednog dana čuveni operski kompozitor Pjetro Maskanji,
inače njihov porodični prijatelj, čuo Amelitu kako peva. Rekao joj je
da ima divan glas i da bi trebalo da se oproba u solo pevanju. Ona mu
je obećala da će pokušati.

Od tada je krenula sama da radi na svom
glasu. Koristila je sve moguće knjige o pevanju, slušala je razne
operske pevačice, stalno je vežbala svoj glas uz klavir. Na žalost,
njena baka, koja joj je bila uzor, umrla je samo godinu dana posle
Amelitine odluke da se posveti pevanju. U jesen 1906. dobila je prvu
ponudu za nastup. Na njenu sreću, u publici je bio poznati dirigent,
koji je bio oduševljen njenim glasom i pomogao joj je da dođe do svoje
prve prave uloge – uloge Đilde u Verdijevoj operi „Rigoleto“.
Potpisala je ugovor za 10 predstava po ceni od 300 lira. Vrlo brzo
posle ovih nastupa postala je poznata u celoj Italiji, a usledile su i
turneje po Evropi i Južnoj Americi.

Kada je 1915. bila pozvana da nastupi
ponovo u Španiji, na putu je obolela od tifusa i svi su mislili da će
umreti. Srećom, uspela je da se izbori sa bolešću, a na pozornici u
Madridu pevala je iz invalidskih kolica.

Amelita je nastupala dva puta i sa poznatim tenorom Enrikom Karuzom, u Buenos Airesu (1915), u Donicetijevoj operi „Lučija od Lamermura“.

Kada je 1916. godine otišla u
Sjedinjene Države, tačnije u Čikago, gde je trebalo da igra (ponovo)
ulogu Đilde, Amelita nije planirala duže zadržavanje. U to vreme nije
bila poznata u Americi. Opera je izvedena na njen rođendan, 18.
novembra 1916. godine, a Amelita je briljirala. Publika je bila
oduševljena. Odmah posle ovog nastupa ponuđeno joj je mesto u Operi Čikaga, tako da je njen boravak u Sjedinjenim Državama trajao duže nego što je planirala – u Operi Čikaga pevala je do 1924. godine.

Godine 1916. potpisala je i ugovor sa
tada najvećom i najuspešnijom američkom kompanijom za snimanje zvuka
(prvo na fonografu, a onda i na gramofonu) „The Victor Talking Machine Company„, sa kojom je sarađivala do 1930. godine. Od 1921. godine postala je i član Metropoliten opere
u Njujorku, gde je pevala sve do 1930. godine, kada se povukla sa
operske scene kako bi se posvetila solo koncertima. Njena oproštajna
uloga bila je uloga Rosine u Rosinijevoj operi „Seviljski berberin“,
24. januara 1930. godine.

Pošto je, na žalost, već duže vreme
imala problema sa štitnom žlezdom, godine 1935. najzad je pristala da
se podvrgne operaciji. Obzirom da se radilo o operskoj divi, lekari su
bili izuzetno pažljivi, ali pri operaciji je stradao nerv koji je bio
jako blizu glasnih žica, tako da više nije mogla da peva visoke tonove.
Od tada je taj nerv poznat kao „nerv Gali-Kurči“ (the „nerve of Galli-Curci“).

Već sledeće godine Amelita je pokušala
da se vrati na opersku scenu. Iako su kritičari bili blagi prema njoj,
bilo je jasno da je njenoj karijeri došao kraj. Posle još par resitala,
ova operska diva se dostojanstveno povukla sa scene. Ostatak života
provela je u Kaliforniji, gde je podučavala solo pevanje.

Amelita Gali udavala se dva puta: prvi put 1908. godine za Marchése-a Luigi-a Curci-a,
čije prezime je nosila do kraja života. Njihov brak trajao je do 1920.
godine, kada su se razveli, a već sledeće godine Amelita se udala za
svog korepetitora Homera Samuelsa, sa kojim je bila zajedno do kraja
svog života.

Interesantno je da se Amelita bavila meditacijom i bila učitelj joge. Čak je i napisala predgovor za knjigu „Whispers fom Eternity“ (1929), čiji autor je Jogananda (Yogananda).

Umrla je u 81. godini, 26. novembra 1963. godine.

22. septembra 1958. godine, u malom mestu Lajatiko, nedaleko od Pize, rođen je poznati italijanski tenor, Andrea Bočeli (Andrea Bocelli).
Još kao mali pokazivao je veliku ljubav i interesovanje prema muzici.
Već sa 6 godina počeo je da uči da svira klavir, a ubrzo zatim i
flautu, saksofon, trubu, trombon, harfu, gitaru i bubnjeve. Takođe je
voleo i da peva.

Na žalost, Andrea je još od rođenja
imao problema sa vidom, a posle više lekarskih pregleda, utvrđeno je da
pati od glaukoma. U svojoj 12-toj godini, posle nesreće na fudbalskom
terenu, potpuno je izgubio vid. Njegova majka govorila je da mu je samo
muzika donosila utehu.

Sa samo 14 godina (1972.) Andrea je pobedio na svom prvom pevačkom takmičenju, „Margherita d`Oro“ u Viaređu, kompozicijom „O sole mio“.
Po završetku Srednje škole (1980), studirao je pravo na Univerzitetu u
Pizi. Kako bi zaradio novac, nastupao je u barovima, gde je pevao
aktuelne hitove. Tamo je i upoznao svoju buduću ženu, Enriku, sa kojom se venčao 1992. godine. Njihova dva sina rođena su 1995. (Amos) i 1997. (Mateo) godine.

Bočelijeva pevačka karijera počela je
1992. godine, kada se javio na audiciju koju je organizovao u to vreme
vrlo popularan italijanski rok pevač Cukero. Njemu je bio potreban tenor koji bi otpevao sa njim demo snimak kompozicije Miserere,
koju je Cukero planirao da snimi sa Pavarotijem. Kada je Pavaroti čuo
Bočelija, bio je toliko oduševljen, da je rekao Cukeru da bi
kompoziciju možda ipak trebalo da otpeva sa Bočelijem. Cukero je ipak
ubedio Pavarotija da pevaju zajedno, a zahvaljujući toj audiciji
Bočelijeva karijera krenula je uzlaznim putem.

Posle evropske turneje sa Cukerom, potpisao je ugovor sa jednom od najvećih italijanskih kompanija „Sugar Records“, a nastupio je prvi put i na italijanskom muzičkom festivalu „San Remo“ 1993. godine.

Već sledeće godine počinje i njegova operska karijera – septembra 1994. godine debitovao je u Verdijevoj operi „Magbet“, u Teatru Verdi u Pizi. Na Božić 1994. pevao je i himnu „Adeste Fideles“ u bazilici Sv. Petra u Rimu, pred Papom Jovanom Pavlom II.

U novembru 1995. godine nastupao je u Belgiji i Holandiji na godišnjim koncertima nazvanim „Night of the Proms“
(serija koncerata na kojima se izvodi pop muzika i popularna klasična
muzika). Na ovim koncertima Bočeli je pevao i pesmu kojom se predstavio
na San Remu iste godine – Con te partirò .
Zahvaljujući ovim koncertima, ova kompozicija postala je najprodavaniji
singl svih vremena u Belgiji i Bočelijev „zaštitni znak“. Ubrzo zatim, Sara Brajtman, engleska solo pevačica (sopran), predložila je Bočeliju da snime zajedno Con te partirò. Pošto je Bočeli pristao, kompozicija je prerađena u duet, naziv je promenjen u „Time to say goodbye“,
a snimljena je uz pratnju Londonskog simfonijskog orkestra. Ovaj duet
bio je čitavih 14 nedelja u vrhu nemačke top liste singlova.

Zahvaljujući svom prvom internacionalnom albumu „Romanza“ (1997), Bočelijevo ime postalo je poznato širom sveta. Iste godine pojavio se u Hamburgu (Nemačka) zajedno sa Sarom Brajtman, kako bi primili muzičku nagradu ECHO za najbolji singl godine.

Svoju prvu glavnu ulogu u operi Bočeli je pevao 1998. godine, kada je igrao Rodolfa u Pučinijevoj operi „Boemi“, od 18. do 25. februara. Već sledeće godine debitovao je kao operski pevač i u Americi – od 7. oktobra do 19. novembra 1999. nastupao je u operi „Verter“ Žila Masnea u Operskoj kući u Detroitu. Publika ga je pozdravljala burnim aplauzima, ali nije dobio dobre kritike od novinara.

Njegov album, „Sacred Arias“ (1999), koji sadrži isključivo crkvenu muziku, već dve nedelje posle objavljivanja dospeo je na prvo mesto američke liste „Clasic Billboard charts“. Bočeli je tada postao prvi pevač koji je u isto vreme zauzeo prva tri mesta na listi: na drugom mestu bio je njegov album „Aria: The Opera Album“ (1998), a na trećem „Viaggio Italiano“ (1995).

Godine 1998. američki magazin „People“ proglasio je Bočelija za jednog od 50 najlepših ljudi sveta. Krajem novembra 1999. godine u Italiji je objavljen i njegov autobiografski roman „La musica del silenzio“.

Interesantno je da je u decembru 1999. Bočeli održao čak 24 koncerta (za samo 30 dana!). Neki od tih koncerata održani su u Barseloni, Strazburu, Lisabonu, Zagrebu, Budimpešti i Mesini sa dirigentom Lorinom Mazelom. Poslednji koncert te godine održao je u Njujorku, 31. decembra, za doček Novog milenijuma, pred 8 hiljada ljudi.

Novembra 2000. godine na manifestaciji Italian Music Awards dodeljeno mu je specijalno priznanje od strane Federacije Italijanske muzike - „Ambassador of Italian music in the world“.

Dirigent Lorin Mazel predstavio je 14. oktobra 2002. godine Bočelijev novi album „Sentimento“, koji je već sledeće godine dobio nagradu za najprodavaniji album klasične muzike, kao i nagradu za album godine. Na žalost, iste godine Bočelijevi se razvode. Andrea sada živi sa verenicom Veronikom Berti, ali zbog svojih katoličkih uverenja ne planira drugi brak.

Zahvaljujući Bočeliju, u gradu Lajatico (njegovom rodnom gradu) je 2006. godine izgrađen teatar na otvorenom – „Teatro del silenzio“. Interesantno je da je ovaj Teatar otvoren samo jedno veče u godini i to u julu – ostatak godine je tih (kako mu i ime kaže ;) ). Bočeli je u ovom Teatru nastupio 4 puta do sada: 27. jula 2006. (na otvaranju), 5. jula 2007., 20. jula 2008. i 18. jula 2009. godine.

Još jedna zanimljivost: u čast Bočeliju, deo plaže u italijanskom gradu Jesolo, na obali Jadranskog mora, od 11. avgusta 2003. nosi njegovo ime.

6. jula 1858. godine, rođen je Ežen Isaj (Eugène Ysaÿe), belgijski violinista, kompozitor i dirigent, često nazivan i „Kralj violine“.
Iako je Ežen poticao iz seoske porodice, skoro svi u njegovoj porodici
svirali su po neki instrument. Interesantno je da postoji legenda o tome kako je prva violina dospela u Isaj porodicu. Legenda glasi ovako:

Nekada davno, drvoseče su u šumi našle
jednog dečaka i doveli su ga u selo. Dečak je bio vredan i počeo je da
radi kao kovač. Jednom prilikom, na seoskom festivalu, on je zadivio
sve prisutne svirajući na instrumentu zvanom „viol“[/b]
(gudački instrument koji se upotrebljavao u baroku, najbliži „rođak“
današnjoj violini). Od tada su seljani svakodnevno uživali pevajući i
igrajući uz prelepu muziku koju je dečak stvarao.



Jednoga dana ispred kovačnice u kojoj
je dečak radio zaustavio se grof. Dok je čekao da dečak potkuje konja,
grofov sluga video je viol u kovačnici i rekao dečaku
da je na grofovom dvoru slušao muzičare koji su svirali na sličnom
instrumentu. Međutim, taj instrument sa dvora zvali su „violina“
i bio je mnogo bolji – ton mu je bio sličan ljudskom glasu i mogao je
odlično da dočara i tugu i radost i sva druga osećanja. Od tog momenta,
dečak više nije mogao da uživa u zvucima viola. Danju i noću mislio je
samo na taj čudesni novi instrument.

Jedne noći usnuo je čudan san. Pred
sobom je video ženu neverovatne lepote, koja je mu je prišla i
poljubila ga u čelo. U tom momentu se probudio i pogledao u zid ispred
sebe na kome je do tada stajao viol. Ono što je video bilo je potpuno
neverovatno – umesto viola, na zidu je sada stajala potpuno nova
violina! Dečak je istog momenta ustao i počeo da svira, uživajući u
prelepim zvucima violine. Eto tako je, prema legendi, prva violina
stigla u Ardeni i u Isaj porodicu.

Rođen u Liježu, u Belgiji, Ežen Isaj je
vać sa 5 godina počeo da uči violinu pod budnim okom svog oca. Iako je
kasnije studirao kod mnogih poznatih violinista, često je govorio da je
upravo od oca naučio sve što je trebalo da zna o violini i da su ti
časovi sa ocem bili odličan temelj za njegovo dalje napredovanje.

Sa samo 7 godina upisao je Konzervatorijum u Liježu,
ali je ubrzo bio zamoljen da se ispiše zbog slabog napredovanja. Ovome
je uzrok bilo verovatno to što je mladi Ežen, kako bi pomogao svojoj
porodici, pored studiranja svirao i u dva lokalna orkestra, od kojih je
jednim dirigovao njegov otac. Po napuštanju Konzervatorijuma, nastavio
je da svira u ovim ansamblima, ali je nastavio i samostalno da se
edukuje i da vežba violinu. Do svoje 12-te godine napredovao je toliko
da je zadivio i čuvenog violinistu Anrija Vijetana.
Naime, kada je jednom prilikom prolazio pored Eženove kuće, Vijetan je
čuo mladog violinistu koji je vežbao u podrumu. Bio je toliko
oduševljen onim što je čuo, da se odmah zainteresovao za dečakovo dalje
obrazovanje i usavršavanje. Sredio je da Ežen ponovo bude primljen na
Konzervatorijum, međutim sada je bio u klasi Vijetanovog asistenta,
čuvenog Henrika Vijenjavskog. Kasnije je Ežen
studirao i kod samog Vijetana i toliko su se zbližili da je pred kraj
svog života Vijetan zamolio Ežena da dođe kod njega u letnjikovac i
svira samo za njega.

Po završetku Konzervatorijuma u Liježu, Isaj je neko vreme svirao kao prvi violinista u orkestru Bendžamina Bilsa, koji je kasnije prerasao u Berlinsku Filharmoniju. Mnogi poznati muzičari dolazili su da slušaju ovaj orkestar između ostalog i zbog Isaja. Među njima su bili Jozef Joakim, Franc List, Klara Šuman i Anton Rubinštajn, koji je zamlio da Isaj bude oslobođen svog ugovora sa orkestrom, kako bi mogao da ga prati na turneji.

U svojoj 27-oj godini Isaj je nastupio kao solista sa simfonijskim orkestrom „Concert Colonne“
u Parizu, čime je započela njegova uspešna karijera soliste. Imao je
koncertne turneje skoro po celom svetu – po Evropi, Rusiji i
Sjedinjenim državama. Mnogi poznati kompozitori posvetili su mu svoja
dela: Klod Debisi, Kamij Sen-Sans, Cezar Frank i Ernest Šoson. Godine 1886. osnovao je i „Kvartet Isaj“, sa kojim je premijerno izveo Debisijev „Gudački kvartet“.

Osim solističke karijere, Isaj je imao i vrlo uspešnu karijeru profesora,
koja je započela kada je imao 28 godina i trajala skoro do pred kraj
njegovog života. Kako je vreme odmicalo, on se sve više okretao
podučavanju, a kasnije i komponovanju, zbog zdravstvenih problema sa
kojima se borio (najviše je imao problem sa rukama). Napisao je puno
kompozicija za gudačke instrumente, od kojih su najpoznatije njegove Sonate za violinu, op. 27 (ukupno 6), Sonata za čelo, op.2, Sonata za dve violine, osam Poema za različite instrumente i za orkestar, a pred kraj života napisao je i operu („Peter the Miner“) i to u Valonskom dijalektu.

Godine 1898. ponuđeno mi je mesto muzičkog direktora
Fiharmonije u Njujorku, ali je on odbio zbog velikog broja zakazanih
koncrata. Deset godina kasnije prihvatio je mesto muzičkog direktora u
Simfonijskom orkestru Sinsinatija, gde je radio do 1922. godine.

Ežen Isaj bio je učenik tzv. Franko-Belgijske škole violine.
Glavne odlike ove škole su elegancija pri sviranju, pun, bogat ton
dobijen prevlačenjem celog gudala preko žica, precizna tehnika leve
ruke i korišćenje gudala pomeranjem cele podlaktice, dok su zglob šake
i nadlaktica mirni. Za razliku od ove škole, Nemačka škola propagira
sviranje iz zgloba šake, a Ruska škola zastupa pomeranje cele ruke pri
sviranju.

Osim po velikom tonu, raznovrsnoj
upotrebi vibrata i neverovatnoj tehnici, Isaj je bio poznat i po svom
rubatu (male izmene u tempu). Poznati violončelista, Pablo Kazals,
tvrdio je da nikada ranije nije čuo violinistu koji tako čisto svira
dok nije čuo Ežena. Iako je Isaj bio odličan interpretator kasno-romantičarskih i modernih kompozicija, najviše su ga cenili zbog prelepih izvođenja kompozicija Baha i Beovena.

Ežen Isaj ženio se dva puta – do 1924. godine žena mu je bila Luiz Isaj, a posle njene smrti oženio je jednu svoju studentkinju (Jaenette Dincin),
koja je bila 44 godine mlađa od njega! Upoznali su se 1922. godine, dok
je Ežen dirigovao Orkestrom Sinsinatija. Njegov jedini zahtev bio je da
posle njegove smrti ona nastavi da svira pod njegovim imenom.

Interesantno je da je Isaj bio blizak prijatelj kraljice Belgije – Elizabete, koju je učio da svira violinu iako nije imala talenta. Posle njegove smrti, njegova udovica nastavila je da podučava kraljicu.
Isaj je umro 1931. godine, u svom domu
u Briselu, posle duge borbe sa dijabetesom, zbog koga su morali da mu
amputiraju levu nogu. U njegovu čast nastalo je Internacionalno takmičenje za violinu u Briselu, koje je 1951. godine postalo deo Takmičenja kraljice Elizabete (Queen Elisabeth Music Competition)