Priče o Smederevu

Evo me ispod šešira



Raskršće pred Zadužbinom

U Smederevu se davno ugasio
pucerski zanat. Puceri su bili majstori koji su pravili manžetne za
košulje, pa tvrde kragne koje su se nekada nosile. Jedan od tih
poznatih majstora, koji je zanat izučio u Pešti, bio je Dimitrije -
Mita Đorđević zvani "Stepanče". Za razliku od drugih Smederevaca nosio
je bradu. I on je bio čest gost u "Matinoj" kafani. Nosio se vrlo
elegantno, bio je besprekorno odeven, uvek sa štapom i šeširom. Kad bi
došao u kafanu, prvo bi skinuo šešir i onda se javio gazda Mati i s
otalim poznanicima - uz obavezan naklon. Kada bi ga poznanici upitali
gde si čika Mito, sledio je obavezan odgovor: - Evo me ispod šešira!
Imao je radnju u ulici Cara Dušana (današnja 16. oktobra)
Pošto bi radnju zatvorio i
večerao, dolazio je na veću čašu vina (zvala se "đurovača") i kafu.
Imao je mesto za okruglim stolom i tu je sedo sa društvom, pijuckao i
ponešto mezetio. Jedne večeri sa drugog stola stiglo je pitanje dva
nepoznata mladića. - Čiko, gde stavljate bradu uveče kada legnete da
spavate?!
- Ne znam deco, ja legnem, zaspim i o bradi ne vodim računa! - bio je
odgovor. - Sutradan, rano izjutra došao je u kafanu mate Maksimovića
čika Mita. - Bre, Mato, da li znaš ko su ona dvojica mladića. Prebio
bi ih ovim štapom! Pitali su me sinoć gde mećem bradu kada legnem da
spavam i noćas nisam trenuo. Stalno sam motrio na bradu - koja je bila
čas na jorganu, čas ispod jorgana!

Kad Rus postane Srbin



Smederevo, 1907. godine



U Smederevu je posle Prvog svetskog rata živeo Rus Nikola, vrsan
matematičar, koji je radio u železničkoj radionici. Bio je stalni gost
u kafani Mate Maksimovića kod Gornje Vage. Pio je rakiju, pričao i
slušao kafanske priče. Znalo se da ima ženu Ninočku. Svakog jutra, dok
je ona bila u krevetu, donosio joj je kafu, cigare, ložio je vatru i
kuvao mleko. To je tako trajalo godinama...
Ali, jednog jutra naš Nikola pođe na posao, a da Ninočka nije
poslužena kafom i cigarama. Šporet je bio hladan - a Nikola veseo.
- Čto eto, upitala je Nikolu iznenađena i zaprepašćena Ninočka.
Nikola je ne bez ponosa odgovorio: Ja palučil graždanstvo Jugoslaviji
i budu žit kak Srbin. A Srbin ne nosi ženi kafu i cigare u krevet.

Smederevo, 1930. godine


Prvi mlin u Smederevu bio je u Hadži Mijinoj ulici. Tako se u 19. veku
zvala današnja Ulica Dr Jovana Cvijića, koja je posle izgradnje mlina
u njoj ponela nadimak, koji se i danas zadržao, "Garavi sokak". U toj
ulici imao je kuću pop Aksentije i ostalo je sačuvano sećanje da je
imao lepe kruške - koje su deca krala. Među tim malim nestašnim
dečacima bio je i Branislav Nušić, u to vreme još uvek Alkibijades
Nuša. Mlin je sagrađen 1872. godine i radio je do 1915. kada je srušen
u austrijskom bombardovanju Smedereva. Jedna granata upućena sa
banatske strane pogodila je dimnjak, prepolovila ga, a samu zgradu
toliko oštetila da nikada nije obnovljena. Mlin je bio zadružna
(porodična) svojina Konstantinovića. Vodio ga je verovatno sin
Janaćija Konstantinovića "Džandara", Dušan (imao je tri kćerke:
Danicu, Jelenu i Nadeždu), koji je završio mlinarsku školu negde u
Banatu.
Janaćije Konstantinović je bio markantna ličnost Smedereva u 19. i sa
početka 20. veka. Poživeo je 88 godina (umro je za vreme okupacije
1916. godine) i ostavio brojno potomstvo. Odevao se lepo, kitnjasto,
pa su ga zvali "Džandar", a njegove mlađe "Džandarevi".
Pričalo se da je bio i strog, pa je i to možda uticalo na njegov
nadimak. Nosio je polucilindar, bio je mršav, srednjeg rasta. Zaslužan
je za Smederevo čiji je bio narodni poslanik 1888. godine u vreme
puštanja u rad pruge Smederevo -Velika Plana. Podizanje Keja na Dunavu
je njegovo veliko delo. Imao je običaj da u razgovoru kaže: "Kao
cveće, bosiljak miriše i kada uvene". To mu je bila i kao uzrečica.
Na mestu gde je bio mlin za vreme Prvog svetskog rata bila je klanica
za vojne potrebe, kao i konjušnica.
Porodica Konstantinović kupila je od Vladimira Ljotića, oca Dimitrija
i Jakova - Jaše Ljotića u centru Smedereva 25 ari zemljišta sa
prizemnom kućom i starim dudom ("Karađorđev dud") 1868. godine. To
imanje se nalazilo tačno preko puta današnje zgrade smederevske
gimnazije. Jedini svedok prohujalog vremena je stari dud koji je
zakonom zaštićen i čiji levi krak i danas o letnjim danima daje debeo
hlad.
Drugi mlin, u istoj, tada Hadži Mijinoj podignut je na samom početku
od strane Jovana - Vanka Kodžasa 1893. godine, tako da je to nekada
bila ulica mlinova i gara u Smederevu.

Smederevo je nekada, u miru, doživljavalo dve seobe. Jedna je bila s
proleća, negde aprila meseca, a druga s jeseni kada list počne da
žuti, a sunčevi zraci postanu slabiji. Seobničari su bili vinogradari,
ili tačnije stariji članovi njihovih porodica koji su odlazili sa
stvarima, obično taljigama na višemesečni boravak u prirodi. Jer,
vinogradi, a takvih je bilo na hiljade hektara, traže, kako su stari
govorili, stalnog slugu - počev od rezanja loze pa sve do berbe,
muljanja grožđa, pretakanja vina... Mnogi su vinogradari bili članovi
Smederevske vinogradarske zadruge, pa se briga oko grožđa završavala
predajom roda. Ali, i to je godinama išlo sve sporije, jer je članova
zadruge bilo sve više, pa se na predaju grožđa za vino - "kljuka"
čekalo i po više časova. Bela, kvalitetna "Smederevka" pakovala se u
gajbice u početku, zatim u sandučiće i slala pod hitno na
zapadnoevropsko tržište. Skoro svi smederevski trgovci imali su
vinograd u koji su oni lično odlazili nedeljom, kad su im radnje bile
zatvorene i tada je priređivana za njih i goste prva svetkovina.
Pravio se vinogradarski ćevap. Recepata ima dosta, a ovde dajemo jedan
na osnovu starih priča i pisanja onih koji su bili na tim slavljima. U
vinogradu je obično od ranije postojala jama u kojoj se ćevap pekao.
Ona se očisti od pepela i nju se nanese dosta loze. Od nje se napravi
dobar žar, a u međuvremenu spreme ražnjevi na koje se natiče komadi
dve - tri vrste mesa (svinjskog, goveđeg, ovčijeg). Na ražnjeve se
stavljaju redom komadi od svake vrste mesa. Dok se okreće, meso se
polako premazuje projinim brašnom, sirćetom i zejtinom. Tako meso
dobija koricu i postaje sočno. Za to vreme neko ko je za to zadužen
sitno secka crni luk, pa papriku i pečenu turšiju. Tu se dodaje sitno
isečen krastavac i zejtin toliko da pokrije dno. Sve se to izmeša,
dobro protrese i pripremi za služenje uz reš pečeno meso.
Naravno, tu je prvo rakija, pa onda prvoklasno smederevsko vino, koje
se pije uz priču i pesmu. I to se ponavljalo nekoliko puta godišnje, s
tim što je bilo i drugih specijalno vinogradarskih jela koja su se
kuvala u vinogradarskim ćupovima.
Kada dođe jesen i započne berba, u varoš prijateljima i poznanicima
stizala je na poklon po korpa prvoklasnog grožđa. Bilo je tu
smederevke, afus-alija, drenka. A za zimu su vlasnici spremali
besprekorno čiste grozdove isečene na komadima loze, vezivali to u
takozvane "evenke" i stavljale na hladno, prohladno mesto, obično na
tavan. Tako se grožđe održavalo u svežem stanju mesecima.

Memorandum Vinarske radnje Joce P. Nešića

Nešići su bili čuveni vinogradari u Smederevu. Još u 19. veku bili su
poznati van Smedereva.

bravooo!!!!!!