Kanadske priče

Mik Berz
OLAKSANjE

"Znas sta, idem sada kuci."
"Sta ces tamo da radis?"
"Kada stignem tamo?"
"Da."
"Picu."
"Stvarno? Mislio sam da ides kuci da places."
"Ne, idem kuci da pijem - ne da placem."
"Ista stvar."

Sara Mekdonald
JA I MOJI

Hocemo gotovu veceru, kazu oni. Hocemo gotovu veceru. Ovo nije neka bezvezna supa, kazem im. Ovo je Kembelova supa, sva deca koja piju Kembelove supe imaju punacka, rumena lica. Pilje u mene. Ne razumeju sta im govorim. Mama je ponovo pila, kaze Dzejson. Gledao je previse sapunskih opera.
Mozemo li u Mekdonalds na veceru, pitaju me sa andjeoskim izrazom na licima. Naravno, kazem, neka vas tata vodi, ja cu ostati kod kuce. Ne, kaze Suzi, moras i ti da podjes. Ne mogu, kazem im, imam ljubavni sastanak sa covekom koji popravlja telefone. Cekaj samo dok tata dodje kuci, kaze Suzi. Ona veruje u sve sto joj kazem. A kazem joj, na primer, da je Bog velika crna zena koja nosi srebrne rukavice od zglobova sve do laktova. Videli smo je jednog dana u autobusu.
Dzejson i ja gledamo seriju "Koronejsn Strit" i pijemo caj. U mom caju ima malo mleka a u Dzejsonovom mleku malo caja. Suzi se uvek sakrije kada gledamo tu seriju jer ne podnosi da se na nju ne obraca paznje, i stoga radije misli da ona ne obraca paznju na nas.
Telefon zvoni upravo u trenutku kada Stenli prica Veri o devojci u belim sportskim kolima. Mama upravo piski, kaze Suzi. Da li moze kasnije da vam se javi? Ponekad zbilja volim to dete.

Dejv Margosiz
LjUBAVNA PRICA

Preskocicu uobicajeni pocetak, opise pejsaza koji prici treba da daju "pravi osecaj", "sitnice i komade namestaja" koji, kako tvrde instruktori kreativnog pisanja, treba da ubede citaoca da veruje u pricu - ukratko, sve trikove i smicalice.
Preskocicu, takodje, istoriju: ko sam, odakle sam, sve detalje mog zivota koji treba da nacine uverljivim mene, moj glas, i da vas - mozda - navedu da obratite paznju na ono sto cu vam reci.
Preskocicu sve to i preci odmah na stvar, na srz price: momak ugleda devojku, momak oseca da ga devojka privlaci, momak nastoji da sretne devojku, momak doista srece devojku, momak kaze devojci da je voli; devojka pogleda momka na cudan nacin, zmireci zbog dima koji se podize sa cigarete koju drzi izmedju dva prsta na inace golom stolu, zmireci ledeno plavim ocima kojima je gledala mnoge momke, mnoge stvari, tim istim paucjim pogledom, i trepce pod mesecinom.
"Zasto?" kaze ona.

Kent Tompson
OBAVEZE

Nastojimo da sve bude tiho, ali ne uspevamo. Madam Mekej naizmenicno pokazuje bes i ponizenje - jednog casa se dere na poslugu, narednog ih moli za oprostaj. Ona je, znate, u stanju da poludi. Nisam to ocekivao. Juce je izbacila kcerkinu odecu na sneg. Kada se sluzavka pobunila, madam Mekej je rekla: "A sta drugo da se uradi sa odecom takve... zene?" Bar izbegava neke reci. Sto mnogi ne bi ucinili. A Milvord? Da li znate sta me je najvise iznenadilo? Sto mu je koza tako sjajna. Da. On blista; obrazi mu blistaju; procelava glava mu blista. S mukom je nabavio pistolj, ali ima ga kao neku vrstu obaveze a ne osvete. Pistolj mu predstavlja strahovit teret. Mislim da u njemu nema ljutnje i da ce ga pre upotrebiti za sebe nego za tu osobu.

Lion Ruk
UTAPANjA

Beba je uradila nesto nevaljalo, pa smo je oprali. Ponovo je uradila nesto nevaljalo, pa smo je ponovo oprali, ali sada u dubokoj vodi. Kada je naredni put uradila nesto nevaljalo, otisli smo do mora, smestili se u jedan lep camac i izvezli na pucinu, gde smo na jednom mestu umocili bebu u vodu, drzali je dobrih nekoliko minuta, i onda to ponovili. Zena je plakala. Beba je bila tako nevaljala, tako nepodnosljivo nevaljala, i ona nije mogla to da shvati. Takvi problemi nisu nikada postojali u njenoj porodici, rekla je, i poludece zbog toga sto ne moze da shvati otkuda sada tako nesto. Napadala me je i udarala, i pritom me stalno i zestoko utapala u vodu, tvrdeci da smo ja i moja porodica sigurno krivi za to. Uzvratio sam neprijatno, veoma neprijatno, i napao sam nju i udarao je, i pritom sam je stalno i zestoko utapao u vodu.

Do tada smo vec bili daleko na pucini i obala je odavno iscezla. Uprkos tome, osecali smo znatan ushit. Osecali smo se znatno podmladjenim, uprkos tome. Kako to da objasnim? Osecali smo se doista dobro, ako podmladjenost to znaci, i tako smo, tu na vodi, na pucini, daleko izvan dometa uzurbanih cuvara civilizacije, napravili za sebe novu bebu.

Poslednjih desetak godina u kanadskoj prozi obelezeno je naglasenim interesovanjem pripovedaca za kratke i sazete prozne forme. Gotovo u svakom broju nacionalnih i lokalnih knjizevnih casopisa nailazi se na mnostvo kratkih prica, pesama u prozi i fragmenata koji nastoje da svedu pricu - i, naravno, sam jezik - na krajnju mogucu meru, racunajuci pritom na ucesce citaoca u njenom konacnom oblikovanju. Od najmladjih pisaca, obrazovanih na mnogobrojnim akademskim i vanakademskim kursevima kreativnog pisanja, do najistaknutijih autora, poput Margaret Etvud, sazeta prica (kao u, recimo, nasoj ili nemackoj knjizevnosti) - uprkos svojim prividnim ogranicenjima - postaje igraliste za istrazivanje novih proznih mogucnosti. Dzef Henkok ih, u pogovoru antologiji Singulariteti (1990), vidi kao fragmentarni odraz fragmentarnog vremena u kojem zivimo, analogan najnovijim otkricima u fizici. Kent Tompson u svojoj antologiji najkracih kanadskih prica, Otvoreni prozori (1988), skrece paznju na izmenjeno osecanje vremena danasnjeg citaoca, kao i na "brzu pricu" televizijskih reklama i muzickih spotova. Oba antologicara vide fragment kao kljucnu formu naseg vremena, pozivajuci se na kriticke postavke Benjamina, Blansoa i Pasa, uticaj filma i televizije, nova dostignuca fizike i uspostavljanje "nove stvarnosti". Pet sazetih prica, odabranih iz pomenutih antologija, samo su mali uzorak velikog interesa za ovu formu, koja potvrdjuje brzinu globalnog sirenja knjizevnih uticaja i podgreva nadu da je, uprkos svemu, ovaj svet samo jedan.