Milijan Slavnić- Razmišljanja

Esej
1.
Najlepša od svih reči je mir – u vremenu kada mir vlada, nalazi se nezabeleženo mnogo
narušavanja tog mira, potpuno relativizujući i sam pojam – na mahove, stvorenje zvano čovek
postiže svoje uspehe, dostiže svoje pravde, u pauzama mira i nemira unutar sveopšteg mira,
napominjem, kad takav opšti mir vlada. U ratu se gubi, u miru se gubi i dobija – relativizovani
mir je do te mere obezvređen, da svi koji nisu osetili pravi pakao rata, veoma brzo nakon
uspostavljanja mira, priželjkuju neki novi rat, rat koji bi „razrešio“ nedovoljne, neprihvaćene
osobine mira, tako relativizovanog mira – učesnici ratova, pribrani, nakon mnogo vremena,
priželjkuju da ne moradnu u rat ponovo ići sa onima koji o ratu ne znaju ništa; blago rečeno,
kao ribolov prefriganog ratnog vojnika i čoveka neveštog da udicu tog ribolova, svoju pušku,
drži kako treba, ako uopšte umeva, ma koliko se potrudio.
Mir nije mir ako u sebi ne inkorporiše slobodu – mir bez slobode je mir okupatora, a ne mir
naroda koji na svojoj zemljici pošteno živi – zato, rat poseduje više nedostataka: neposredna
stradavanja vojske i naroda, razaranja imovine, neslobodu i ropstvo, ili u najboljem slučaju,
pobedu i slobodu koje nekad ponovo mogu biti narušavane. Zato postoji pravda. Pravda nije
samo sredstvo unutrašnje zaštite društva, čuvarka unutrašnjeg, varljivog, prividnog mira, u
nedostatku tako čestih ratova i kriza – više od toga pravda je da sloboda bude
podrazumevana za mir izvojevan istorijskim pobedama.
Postoje samo lepa sećanja, sećanja na lepe dane – sve što nije lepo, u estetici čovekove
duše, postaje taman koloplet svega i svačega, tamne boje ništavila i tuge, teško osećanje da
življenje nije lako – a lepe stvari, lepi dani, zanavek ostaju takvi; lepota unutrašnjih stvari,
doživljaja, o kojima ne govore ni nauka ni filosofija na pravi način, već samo umetnost,
književnost, koja zbog toga i postoji, je neuništiva lepota, jedina stvar na svetu koja sve
poraze, preteće da se saliju u jedan potpun, grozan životni poraz, pretvara u pobede, u
onoliko pobeda koliko možemo da se setimo, da ponovo saživimo sa svim osobama koje su
nam vredele i značile u životu. Sva teškoća je baš u tome – hteli ili ne, pritisak životne
stvarnosti svaki dan ispostavlja, kao svoj jedini dokaz, grehe iz prošlosti čoveka, tako da od
početka do kraja svakog novog dana nastaje nova ideja, nova pobeda, nova misaonost i
sloboda čoveka, gde, što smo stariji, više nastojimo da svaki sledeći dan bude što ispunjeniji
srećnim i lepim stvarima – šteta je što nam to nigde nisu govorili kada smo bili deca, ni u školi,
ni u porodici, ni u društvu; naprosto ne znam, kada će ljudi prestati podrazumevati da život
odraslih mora biti težak, te da sve iste stvari čekaju i našu decu.
A deca su molitva odraslih, pravo vreme za decu je uvek, sa velikim obećanjem da ćemo
zapostaviti sebe ne zapostavljajući njih, iako smo nekad, možda još kao deca, cela
generacija, živeli delomično zapostavljeni, bez potpune sreće detinjstva.
A čovek, odrastao čovek, ne razmišlja samo kad mora, već i kada želi da porazmisli – tako
nastaju ideje koje našu društvenu stvarnost oplemenjuju, počevši od svog izvora, od izvora
idejnosti, posebne nauke doživljaja, književnosti – književna scena najpre obogaćuje sebe
samu, da bi prodorom novih ideja u društvenu stvarnost idejnost književnih likova postala
saživljena sa idejnošću ličnosti, svih onih koji čitaju da bi svoje razmišljanje doveli do nivoa
spoznaje ne samo svojih osećanja, osetilnosti, već i svakovrsnih doživljaja, kojima obiluje
život. Književna reč je važnija od filosofske, iako je filosofska pretežnija sa strane sve većeg
udela naučne metodologije u svome tkivu – a nauka, nauka je moderna, gorda, te u svom
životu, pored sve egzaktnosti koja se prenaglašava, ne sretoh dva jednaka naučnika, dva
jednaka znanja, čak ni iz iste oblasti, iz iste poddiscipline, dva jednaka rada, dve iste doktrine;
stoga, naučnici bi mogli tek toliko poći za primerom književnika, traživši razumevanje za
doživljavanje, za razumevanje u doživljavanju.
Saznavajući sve više o stvarnim životnim odnosima, namučena biva ne samo čovekova
pamet, njegov dan, obdanica, već ružnija postane noć, noć košmara, teških, ponavljanih
snova, divljeg prostora u kojem je čovek, sputan i zarobljen sopstvenim košmarima, u nemoći
da primeni inače jedino sredstvo njegovog ovozemaljskog spasa, spasa u svim
ovozemaljskim odnosima, njegovog razuma. Noćni košmari liče na ono što zapravo jesu, na
košmaran i strašan holivudski film – prvi sati sna pate od opterećenja prethodnog dana, želeći
da kao čovekov razum, da kao iskustvo čoveka, izađu na kraj sa košmarom koji narednog
sata sve više i više preti. Ljudi od nauke ne postižu ništa bolje primenjujući znanje stečeno,
analitički, sintetički i dijalektički um i razum, već prema potrebi, sa ponovnim neizvesnim
ishodom teških sanjanja u drugoj polovini noći. San, iznenada, postaje košmar, a košmar
težak, iskrzan, pomračen, užasan san. Prve jutarnje kafe rasteruju preostale izmaglice
noćnog košmara, ostavljajući čoveka da uskomešane misli sredi, da sled svojih misli ponovo,
u toku celog dana, pored svih dnevnih obaveza, usmeri za pripreme hvatanja u koštac sa još
jednim napornim, dugim, noćnim košmarom.
A dani teku i prolaze kao lađe na otvorenom moru – posade koje jednom isplove, pre ili
kasnije, brojnošću dana svog lutanja, u jednom spojenom, bezvremenskom danu, i jednoj
teškoj, svaki put istoj noći, zaborave i kada su isplovile, i koliko dugo njihova lađa odoleva
otvorenom moru – samo vide mnogo takvih lađa, tačkastih i duguljastih tela brodova koji su u
istoj poziciji, koji lutaju, neki sa manje, a neki sa više hrabrosti i strasti prema nepoznatom.
Takvi su dani čoveka, dani koji naše živote provode po uzanoj granici smisla i besmisla –
jedina uteha leži u molitvama verujućeg naroda, pravoslavnoj, hrišćanskoj veri da sve je
manje važno, od života budućeg veka – skrušeni u veri i molitvi, verujući misle o danima kao o
izvesnosti, sve više utvrđeni u veri, o izvesnosti večne pravde Božije reči. Mnogi vrhunski
naučnici srednjeg i novog veka, od kada nauka broji svoje dane, a ne dane stvorenog sveta,
znali su, a mnogi i danas znaju, da hrišćanska vera nadilazi okvire književnosti, a još više
uske okvire nauke i filosofije – naposve, verujući čovek bez visokog obrazovanja, bez za
sobom napisanih visokoparnih dela književnosti ili nauke, čovek je vredan Gospodu, vredan
kao što biva vredna svaka voćka u Rajskom vrtu – tako je verujući čovek vredan Gospodu. A
verujućih ljudi na sreću ima, snage života i življenja uvek nekako premoste i salome, bivajući
plemenitiji u svom telu i duši, ostajući verujući čovek, ne prkosan, ne tašt, ne ponosan, već
odan veri skrušenošću u molitvi, čineći sveti sabor crkve kojoj pripada. Prelamajući misao sa
kraja na kraj svih nejasnoća i iluzija, kao i gotovih zaključaka koji neprikosnoveno vladaju
dugo i u mnenju i u pisanoj reči, a dobro je da ih je sve više te da su sve utemeljeniji, vidim da
je razumsko svetlo i svetlo uma čoveka još uvek nejako za razumevanje stvari, stvarnosti koje
čine da predstavljamo sebi takav ili sličan okvir o kojem napisah prethodnih nekoliko redova –
nadam se, da ću do kraja ove knjige, uspeti da na videlo stavim stvarni odnos misaonih snaga
koje čine naš svet, konačno zapostavljajući svaku relativizaciju i površnost koja bi nastala
ostavljanjem stvari na nedorečen odnos, na mesto na kojem istine mogu biti veštim
neistinama krivotvorene, a laži htenjem zaluđene većine ili oštroumne manjine promovisane
kao, u najmanju ruku, poluistine – zato sam se prihvatio pisanja ove knjige, ne samo da bi
drugi saznali od mene važne zaključke, već da bih i sam sve svoje nedoumice pod konac, u
re doveo; samo ako ne slažem sebe, neću slagati ni vas.
Razmišljati znači znati – najvažnije je primetiti da misaona preokupacija najčešće
poluzatvorenih društvenih grupa, u procesu očovečenja od mladosti do starosti, polazi uvek
od skoro isključive determinacije određene ličnosti, doktrine, ideologije ili uopštene političke
misli, u svim rasprostranjenim i isprepletenim, ne samo tim, već i brojnim drugim, oblicima
društvene svesti – tako dolazi do mnenja, koje može biti čak i akademsko, mnenja koje na
pijedestal postavlja i sa pijedestala ruši autoritet drugog i drugačijeg mišljenja, znanja koje je
najpre svima potrebno, a zatim, „prevaziđeno“, i prema bukvalno primenjenom dijalektičkom
mišljenju, mišljenje odbačeno, da bi neko slično ili tek unekoliko različito mišljenje zauzelo
mesto prethodnog mišljenja; ako je vrhunsko mišljenje zaista pretvoreno u vremenskom toku
u mnenje, prevaziđeno i nepotrebno, postavlja se pitanje šta će da usledi zatim. A obično
uslede odrastanja kojima treba vremena za dalekosežne i nepobitne zaključke, koji takođe
nisu pravilo sveopšte dijalektike, već raznovrsni putevi koji međusobno u dobroj meri dosežu
pojedina mišljenja ljudi iz grupe – napokon, tada je kasno za sve što se odigralo u mladosti, a
svaka nova generacija, sa željom da bude u potpunosti originalna, ne može ni znati, prema
prirodi čovekovog razuma da su generacije pre u svom sredovečnom dobu zadobijale
značajne, za civilizaciju presudne zaključke – sve to svakako ne znači da se celo
zamešateljstvo na tome završava, jer isti tokovi misaonog i materijalnog razvoja, a naročito
razvoja duha čoveka, i u sadašnjosti, i u budućnosti, mogu proizvesti unapređenja ljudske
civilizacije, civilizacije sa egzaktnim, naučnim mišljenjem.
A najteža od svega je ljubav – misli postaju spore i raznežene, razdvojenost daje ujedno
najuzvišenija osećanja i tmurno raspoloženje, kao da je svaka šansa propuštena – ljubavnik
pri tome nikad ne zna šta oseća ljubavnica, da li je ženska ćud i ženstvena priroda odana do
krvne veze, ili potpuno odsutna, na nekom drugom mestu, sa nekim drugim čovekom; radost
prvih zajedničkih dana biva zaboravljena, a teret odgovornosti, letargije i unekoliko tmurnih
raspoloženja težak, prevelik. U svom sopstvu, zaljubljen mlad čovek više neće osećati
bezbrižnost prvih dana mladosti, a kada postane sredovečan, videće da je teško odrastao, jer
kao takav, kad izgubi svaku vezu sa ljubavnim jadima mladih dana, uvideće da sve kasnije
stvari postaju još teže – izgubljena romantika se više nikad neće moći nadoknaditi, a tmina
teških osećanja će ostati, i povećati se – takav je gotovo svaki ljubavni životni pravac.
Napokon, nije sve tako teško, makar ne za osobe značajno različite od mene – neko ljubavnu
romantiku doživljava, oseća i prevazilazi kao da stvar posebna nije, odnosno, sve što život
nalaže takvi revnuju lakše, pa i svoje ljubavne veze – postaće gorostasi srednje dobi,
neopterećeni sećanjem, bezosećajni, zagriženi u životne interese sa davanjem sebi za pravo
da su ti interesi odvajkada, od samog početka sazrevanja, validni, da je dobro što su u
srednjoj dobi pojačani došavši još više do izražaja, te da je to dobro, pravilno i korisno u isti
mah; a onda će, gotovo nečujno, jednog dana progovoriti tihi glas ljubavne savesti, možda
kad oči zanesenjaka samo u opipljive stvari koji celo vreme stoji čvrsto obema nogama na
zemlji, vide par mladih na klupi nekog odavno zaboravljenog parka, kako se miluju i ljube.

2.
Prijateljstvo se ne sklapa, prijateljstvo se zadobija, stiče – sva poznanstva ne uspevaju postati
prijateljstva, jer odlučivši mladića od deteta, a mladića od odraslog čoveka, pre ili kasnije svi
nauče da opreznost, toliko potrebna u životu, mora prethoditi pravom prijateljstvu – tada,
prijateljstva se teže kvare, kao bezazlena prijateljstva našeg podmlatka, zlata, dečaka i
devojčica, onih koji nisu opterećeni stvarnošću života. Mnogo pišući i razmišljajući o poreklu
Svemira i čovečanstva, došao sam do jednostavnog, a ipak produbljenog zaključka,
nadovezujući se na Dekartov stav „mislim, dakle postojim“ (Kognito ergo sum), prema kojem
je prosto ili složeno razmišljanje, zaključivanje i osetilnost zamenjeno ovovremenim
odgovorom na pitanje o našem poreklu kao „da, u problemima sam od kad nisam dete i
mladić, mnogo znam, preopterećen sam, pomažem koliko mogu, dakle postojim“. Marljivi
čitalac mojih ranijih knjiga može sada zaključiti da objektivni čovek, kao subjekt znanja i
zapažanja, te gradivni subjekt društva, očovečen i osvešćen postaje pratilac i mislilac ne
samo opšteg kretanja i zbivanja koje sam mnogo opisivao, te koje je u bezbrojnim knjigama
drugih autora takođe unedogled opisivano (sa često, baš prema prirodi stvari o kojima
govorim, divergentnim ili potpuno različitim polazištima i stajalištima), već i snažan,
produbljeno zainteresovan i nikako obezdušen subjekt koji doživljava, a dok doživljava, ne
postavlja pitanje o poreklu civilizacije i Svemira – pa i naučno najmanje zainteresovani čovek,
te svi ljudi, sve do ljudi od naučnog ugleda kao što je na primer Aristotel, o poreklu, stanju i
zbivanju razmišljaju tek naknadno, nadalje prethodno i naknadno, a nikako u momentima
teške životne drame – u takvim momentima, čovek akter društvenih odnosa nadilazi sebe, jer
kasnije, kao što rekoh, zacelivši rane teških doživljavanja, postaje subjekt – teoretičar koji
zbivanje i poreklo želi opisati misaono.
Najteži dani su mukli – vode se samo tihi razgovori, a nebo, vazduh i celi prizor koji pogled
doseže, celi prostor, kao da su pritisnuti nekom težinom, skoro muklim zvukom koji niko tačno
ne razaznaje, ali oseća svu njegovu težinu, vreme nesnosnog pritiska koje odvraća ljude
jedne od drugih, smetajući svakom ljudskom razumu – tada ponajviše razmišljamo o
egzistenciji, ne o skupu svojih životnih problema, već o kolektivnoj sudbini koju predosećamo,
a razumskim snagama teško se borimo da je promenimo. Sva prethodna stremljenja, dobra i
loša, sve naše povike i mišljenja prema kojima smo dokučili izlaz iz grozote, bivaju zamenjena
gotovo podsvesnom mišlju da Gospod ne može oprostiti svu težinu greha koji smo počinili, da
smo zarobljeni na mestu svog misaonog i osetilnog zločina, te da moramo dugo i teško
ispaštati, tražeći u svakom novom momentu priliku i zrelu misao koja bi dovela do trenutačnog
izlaza, verovatno nesvesni da ćemo ponovo grešiti, čim naša pluća zadobiju novi dah života,
života za koji tako ponovo čekamo da bude blagorodan, blagonaklon prema svojim akterima,
svima nama. Osećajući šta naš narod oseća, ne mogu a da se ne zamislim da li sam sakrivac
sa onima koji su kao odrasli ljudi, kao poznavaoci prilika naše prošlosti, svinuti teškim
vihorima istorije, da li sam sakrivac iako sam bio izuzetno mlad, sa mislima sličnim mislima
svih mladih u svim vremenima, mislima o idealu društvene stvarnosti, gde bi se
razmimoilaženja prevladavala sama po sebi, našim odrastanjem, iako su mnogi pre nas prešli
preko svih tih staza – satisfakcija koju osećam, misao koja me bodri, predstavlja ideal prema
kojem sam kao pisac unikatno mislio i delovao, u teškim nastavcima borbe za svaki sledeći
dan, borbe da se takvi mladalački ideali ostvare, bez obzira koliko da je društvena stvarnost
teška – bez nepotrebnog hvalisanja, mogu slobodno reći da sam unikatnim talentom uspeo
da pokrenem stvari, iako je protivteža toliko snažno delovala, dovodeći celu moju misao u
pojedinim trenucima do bezizlaza, do tačke na kojoj sam se pitao da li mogu da pišem makar
još neki svrsishodan redak, makar još jedan stih lirske pesme; tako teško je biti mlad, a znati i
misliti kao zreo čovek.
Svaki sledeći dan je sve teži i teži – na probleme koji su prethodno prevaziđeni nadovezuju se
novi, a svaki od prethodnih problema, u svome korenu, posedovao je isti takav, ili teži problem
– zato, čovekova snaga se najviše ogleda u istrajavanju, iznalaženju puta prema kojem je
veče minulog dana jasnije, vedrije i bolje od jutra koje je obilovalo zagonetkama života za
razrešavanje; mnogi se sa mnom na ovom mestu ne bi složili, jer smatraju da orni i odmorni,
kada sunce pokaže svoje lice, a ne kada krvavo i crveno zamiče u svoj zalazak, mogu pružiti
više, neopterećeni, zaboravivši težinu življenja prethodnog dana. Stvar je u tome da ljudi koji
razmišljaju više podnose veće opterećenje, više razumeju i pružaju, a da zamor najpre i
zahvata, a potom dugo i nemilosrdno drži sve one koji čine okosnicu društvene misli – ljudi
obični, sa horizontom koji obuhvata malo šta drugo osim sopstvenih zamajaca sudbine, te
prilika u svojoj neposrednoj sredini, svež dan sveži i orni dočekuju, a njihova misao se naveče
gasi kao sporoplamteća i tiha, sama po sebi prigušena nevidnošću noći koja nastupa –
sledeća zora je novi početak i pokušaj, i za jedne i za druge ljude, ako je uopšte moguća
takva uproštena kategorizacija; naravno, mogao sam napisati složeniju misao sa više
suvisnosti, međutim, pažnju sam usmerio na prizor težine svojih jutara, i svežine i snage
svojih večeri, kada sam, sa rukama na tastaturi, pod svetlošću računarskog monitora i
svetlošću koja dopire kroz prozor iz gradske noći, najviše pribran i smeon za pisanje svojih
knjiga, pa tako i ovog oskudnog retka o promišljajima zaduženih za sve, te promišljajima
slobodnih, zaduženih da svoju pamet ne troše na uzaludnosti opštih stvari, već tamo gde je
najpotrebnije, na kraju, gde se zidaju kuće, gde se peva, gde se deca rađaju.
Zdrav čovek oseća snagu – snaga nije samo snaga muskulature, snaga pokreta, već i snaga
mišljenja, razuma – danas, kada se saživljavamo sa svetskim procesima koji nekad zatvorene
kulturološke sredine obostrano otvaraju i za pravilne i za nepravilne uticaje, poslednji preostali
duh tradicionalizma, nakon nestanka patrijarhata, je čovek, snaga, stub, nosilac i razum koji
sa svojim jednakovažnim srodnicima, te sa nešto širom sredinom, čovek koji razumeva za šta
i kada je snaga potrebna, najpre snaga misli, a zatim i snaga rada, pronalaska, tumačenja i
osvešćivanja – ljudi su se našli u kovitlacu novih prilika, i sve što se može reći za današnje, a
dalje i više od toga ovovekovne ljude, je da hrabro i junački podnose nove stvari, sa još
svežim sećanjem na nekadašnje, pravednije uređene društvene odnose.
A mladost ne poznaje takve probleme, zanavek zapitana u čemu je zapravo stvar sa
sredovečnim očevima i majkama, za koje makar podsvesno vide da velike bitke životne
preduzimaju – mladost je doba kada se smatra da vreme postoji kako bi moglo da bude isto
zanavek, sa sporim promenama, a velikim značenjima – naravno, svi smo posedovali
mladost, pa vredi razumeti one koji ne razumeju; mlade devojke slavodobitno i na sve strane
gotovo glamurozno, pod otuđenim svetlima beskonačnog broja medijskih kuća, čija jedina
mana je da su svetla izvitoperena, da svetle sa suprotne strane elektronskog uređaja – mladi
život postaje otuđen kao nikada pre u istoriji civilizacije, jer je novonastala otuđena stvarnost
pretrpana medijska stvarnost, sa mnogo većim htenjima, nego mogućnostima. A momci,
momci su tek odrasli od dece, i detinjast je njihov pogled na svet prema kojem sredovečan ne
znači ništa, jer mladost postoji da se nikad ne završi – tek će videti, u nastupajućim
godinama, da postoje širi horizonti, a suženi skupovi želja, sve što se zove realnost sa kojom
se svaki čovek teško saživljava.
Naše najveće greške, greške humanih, potiču od misli da se subjektivna stvarnost u našem
razumu i umu, koja polazi od predstave o drugoj ličnosti iz našeg neposrednog životnog
okruženja ili šire, poklapa sa stvarnim osećanjem, mišljenjem i doživljajem ličnosti na koju je
naša pažnja, svesno ili podsvesno usmerena – savršeni ljudi ne postoje, a istinsko, dostižno i
jedino moguće savršenstvo je što veći sklad u međusobnim odnosima, ne samo da lakše
bude drugima, nego i da pomognemo sopstvenoj ličnosti – tada, ako nekad u životu uspemo
da dostignemo taj ideal, sve drugo postaje lakše i jednostavnije. Daleko od toga da
razmatram samo svakodnevne situacije u kojima možemo misaonom i osetilnom snagom da
prebrodimo lakše kritične trenutke – ne, naš život nikad nije tako jednostavan, jer pripadamo
društvenoj stvarnosti, na koju možemo uticati, više ili manje – svako društvo je prepuno
pravih, teških lomova na svim nivoima društvenog organizovanja, odnosno, tek kad stvari
dovedemo do videla i razumevanja, postajemo svesni koliko umnih i osećajnih snaga ulažemo
u svakodnevne, svenedeljnje, mnogogodišnje odnose, već kako prvo odrastamo, a zatim
starimo; nova snaga koju steknemo traži novu misaonu energiju, da bismo stvari dovedene do
određene tačke mogli unaprediti, a ne dopustiti jednake ili slične društvene kolizije koje
unedogled zadržavaju naš razvojni pravac, te unapređene cikluse života i rada.
Kao zaostavština za budući naraštaj, težak književni rad, knjige koje čuvaju uvek savremeni
trenutak, bolje reći novi, ovovremeni, uvek savremeni, smisao ne sadrže u slavi pisca,
njegovoj reputaciji, dobrom glasu, iako su sve te stvari itekako potrebne – književno delo
može u nadahnutoj mladosti koja tek sa isčitavanjem počinje, prelomiti svest, stvoriti je i
oformiti, onako kako je važan istorijski i civilizacijski moment prelomljen kroz svest autora
knjige – na taj način, ne gubimo povezanost sa vrednostima do kojih su davnašnji stvaraoci,
ljudi od reda i ugleda, oformljeni, misaono osvešćeni, pa i u svom duhu osećajni i nežni, došli
prolazeći kroz davnašnji vremenski okvir – svi mladi misle da je aktuelni momenat započeo
njihovim svežim, a iskustveno neveštim, mislima, dok samo na studijama Filosofije,
proučavajući i podrazumevajući da je zapravo aktuelizacija pojam, forma i oblik koji pripadaju
svim, današnjim i davnašnjim vremenima, vekovima koji za neuke malo svedoče, a za
urazumljene predstavljaju trajnu inspiraciju; stoga, zgodno je da se na studijama na primer
Tehničkih nauka da određeni zamah prema proučavanju temeljnih stvari Teologije, ontologije i
epistemologije, radije nego da sa mukom intelektualci tehničkog smera sporo razumevaju, pri
građenju svoje karijere na području državnog i društvenog spektra, kada teško da je od toga
vreme, društvene odnose u filosofskom i sociološkom smislu, kao neprestani odnos
preplitanja subjektivne i objektivne stvarnosti, gde postoji spoznaja o samobitnosti, procesu
očovečenja i građenja potpune ličnosti, a posebno spoznaja o ispovedanju Hrišćanske vere,
kao isključivom i jedinom pravcu objašnjenja stvarnog porekla čoveka i sveta, u takvim
potpunijim, novim okolnostima, ponovo na području rada tako oplemenjene egzaktne nauke.
Potpuno razmišljanje, kao najsavršenije, pojmovno, analitičko, sintetičko, dijalektičko
razmišljanje, nikad ne može obuhvatiti, iz razloga ograničenosti svakog čovekovog poimanja i
misli, a što nameće sputanost razuma razlozima njegovim sopstvenim, a ne razlozima teme
kojom se bavi, dakle ne može obuhvatiti predmetnost, društvenu ili prirodnu, u širokom
zahvatu – prostije stvari tek prividno je moguće potpuno klasifikovati i pojmiti do kraja, jer je
materijalna datost pretočena u čovekovo znanje oduvek konstantno dopunjavana, i u
najmanjim detaljima, novim vrednim činjenicama – kao paradoks, tada se ispostavlja da je
celokupan stvoreni pojam preširok za razmišljanje drugih, jer neki ne mogu doseći takvu
misao iz razloga nedovoljnosti ili neadekvatnosti obrazovanja, a drugi, misleniji i za nove
poglede otvoreni, najčešće iz dva razloga osporavaju naučni ili stručni rezultat: nesuvislim
komentarom dela sadržaja koji je prezentovan, a koji zaista doduše poseduje ograničenja koja
ne postavlja idejnost, već opskurnost svake komunikacije, što predstavlja naučno – stručnu
surevnjivost i taštinu, te, kao drugi razlog, ostaje činjenica da ni jedan misaoni čovek nije
posedovao potpuno isti razvojni pravac, te da ne razume celovitost odrednica nove misli,
potpuno bezazleno; najveći problem leži u činjenici da takva dva definisana pravca
osporavanja ili naučne i stručne sumnje, postaju koloplet u kojem novi pojmovni sistem biva
osporavan, gotovo obezvređen i potcenjen.

3.
Vrednosti koje su predstavljene u našem postojanju, ne moraju biti vrednosti drugih ljudi –
štaviše, različite vrednosti i pojmovni skupovi oblikuju ponašanja koja, sama po sebi, bivaju
još više različita neposrednim okolnostima, kratkotrajno ili duže, u obliku mnenja, koje je
prolazno, iako nije prolazna njegova bit – veoma vešto, mnenje, uvek u sličnom obliku, a
naročito njegova najčešća pojava koju zovemo javno mnenje, opstaje u svojim zadatim
okvirima, u okvirima pojma kojim je definisano, iako se društvene prilike, čak i u bližim
okvirima, recimo od desetak godina, skoro strahovito menjaju; moguće je pokazati, da na
primer javno mnenje u svojim mnogostrukim pravcima neposrednije utiče, kao opšte dati
okvir, na društveni život, nego snage koje zaista oblikuju i društveni život i njegovo mnenje.
Moguće je postaviti pitanje zašto je ta činjenica važna – odgovor se sastoji u tome da svaki
istorijski prelom, izvesna prekretnica koju pokreće u datom istorijskom trenutku usamljen,
hrabar čovek ili manja društvena grupa, postajući svojevrsna elita zbivanja društvenog bića
često gotovo niotkud, biva u narednom periodu zatupljena u svom bridu, razblažena u svojoj
žestini, upravo kočionim dejstvom šireg mnenja, koje zatim nastoji, kao fizička inercija, da novi
zahuktali pravac dovede u šablonske okvire, bez želje da stvarno razumevanje suštine novog
misaonog i društvenog pravca postavi na mesto mnoštva običnih, kratkotrajnih komentara,
koji se unedogled vrte unutar uskog kruga takvog javnog mnenja – naravno, radi boljeg
razumevanja rečenog, napominjem da mislim samo na humane društvene odnose, kojima
istorija civilizacije obiluje, a ne i na razorne, u biti protivdruštvene, kojima ne želim da se
bavim, zbog razloga svoje savesti, a takođe, zbog činjenice da iako poznajem istoriju, nisam
istoričar; istorijska nauka bi radi svega rečenog, ako se dovede u pogrešan kontekst (a kakav
drugi, već prema pravilima delovanja javnog mnenja), imala još jednu glavobolju više.
Kada se govori o sistemu vaspitanja i obrazovanja, socijalizacije i sticanja posebnih veština,
počevši od veštine govora, zapravo se govori o procesu očovečenja – čovekov mozak se
menja pri samostalnom savladavanju, otkrivanju sveta, kao i pri konverzaciji bez koje ne samo
čovekovo društvo, već i čovek kao misaono biće (pored toga što je, na prvoj instanciji, biće
koje veruje, i biće koje doživljava, o čemu sam mnogo ranije pisao, dakle naša suština
hrišćanskog verovanja, i kulturološkog pojma i značaja književnosti, koja doživljavanje
predmetne, prirodne i društvene stvarnosti stavlja u prvi plan) ne bi opstao bez govora kao
tekovine civilizacije – osnovni problem pri tome, nije kako se čini, semantička podela
saopštenih rečenica na odgovarajuće i diskriminišuće, odnosno na prijateljske i konfliktne;
svaka rečenica je, ma koliko to čudno zvučalo, karakterizacija, kod svake pojedine ličnosti do
koje dopre u velikoj varijaciji komentara, poboljšavanja misli društvene grupe ili javne misli, ili
pogoršavanja, sa konfliktnim namerama. Dakle, ne postoji nijedna ovosvetovna reč ili rečenica
koja je saopštena drugima, koja nije izvesna karakterizacija, potpuno, u opštem slučaju i svim
pojedinačnim slučajevima. Prema prirodi čovekovog mozga, ta situacija stvara posebne
doživljaje koji za ličnost predstavljaju problemski zadatak, odnosno, beskonfliktno društvo nije
moguće, na svu žalost, jer društveno biće poprima oblik nepreglednih varijacija karakterizacija
human
pristup pojedinca društvenoj zajednici, korisnost za društveni sistem, leže u
savladavanju odnosa sopstvenih mogućnosti i želja prema željama i mogućnostima drugih,
onako kako to društvena pravila nalažu, kao konstanta za sve raznobojne istorijski sagledane
pojavne oblike čovekovog društva.
Najčudniji oblik ispoljavanja društvenog bića leži u činjenici da su ljudi unutar društva više
nego posebni, jedinstveni, odnosno, da šarenilo navika, kulturoloških karakteristika,
spoljašnjeg izgleda, načina govora i stvaranja sopstvenih, posebnih pojmova i sistema
pojmova, te svih drugih odrednica koji čine humanu čovekovu jedinku, dok se ponašanja u
društvenoj grupi stvorenoj prema njenim sopstvenim pravilima i principima mogu nazvati
itekako ponovivim, itekako stereotipnim, ne samo u vremenu svakog savremenog trenutka,
već i u trajanju cele civilizacije, dakle kao opšta konstanta, što nas dovodi do paradoksalnog
zaključka da se čovek osvešćuje u društvenoj grupi, dok nivo antropoloških karaktertistika
čuva kao svoju drugu datost, čija je najčešća spoljašnja pojava privatnost i anonimnost
čovekove jedinke – na taj način, jednom stvoreni, neponovivi ljudi, posebni i samo sebi
svojstveni u svakom pogledu, već prema raspodeli društvenih uloga u nekom od društvenih
sistema, tek u društvenoj grupi ili masi postaju kapacitabilni za stvaranje novih istorijskih
okolnosti, odnosno, nove društven stvarnosti – čovekova jedinka na taj način nije potcenjena,
jer se očovečuje ne u privatnosti, već u društvenoj sredini.
Kada o tome govorimo, ne ograničavamo se na društveni, politički aktivizam, jer daleko od
poluga vlasti, mesta koja poseduju svoj poseban okvir zadat državom i državnom moći,
postoje kulturološke celine predstavljene društvenim grupama, snažnijim ili labavijim, ili čak
veoma često, potpuno neformalnim – na taj način, produbljujemo pojam o egzistenciji, za koju
sam već rekao da zalazi u privatnost ličnosti, pojmom o očovečenju, koje na ovim stranicama
predstavljam kao pojavu koja ne pripada samo pojedincu, već prevashodno potiče iz
socijalizacije i iz društvene grupe (odnosno manjeg ili većeg broja društvenih grupa) – govor
čoveka, njegova pismenost, je glavna civilizacijska tekovina koja predstavlja pravi smisao i
mogućnost iznenada sagledanu i od čovečanstva trajno prisvojenu; pismenost i govor,
nasuprot gruboj ili prefinjenoj karakterizaciji, koja je neizbežna i koju predstavlja svaka rečena
ili napisana rečenica, je takođe govor kao glavno oružje socijalizacije, nastanka društvenih
grupa, te kao kruna svega, očovečenje u civilizacijskom, istorijskom i lokalnom miljeu,
očovečenje ljudske jedinke, koja tek tada postaje ravnopravan partner u delu ili celini oblika
društvene komunikacije.
Pored toga, ovodanašnje vreme početka XXI veka, otvorilo je nove polemike između tabora
naučnih pregalaca društvenog i prirodno – tehničkog smera – naučni ili tehnički uređaj, a
poslednjih godina sve više reprezentovan kao mikroelektronsko kolo sa pratećom
elektronikom i kvalitetnim ekranom, nalazi se kako u rukama kako naučnika društvenog
smera, tako u rukama potpunih naučnih laika, odnosno najšire populacije, u većoj, i sve većoj
meri, kao nikada pre – tako se produbljava jaz osnovne podele nauke, jer su društveni
smerovi ne samo nedovoljno, već i katastrofalno pogrešno obavešteni o projektovanju,
konstrukciji i realizaciji tehničkog uređaja, čija definicija uvek podrazumeva korisnu funkciju
izdvojenu od suštine samo uređaja, duboko u njegovom kućištu; mikroelektronika je postala
toliko popularna, da je izvan elektrotehnike i fizike, ponovo dočekana kao izvesna industrijska
revolucija (sa pripadajućim softverom i snagom razmene na informacionom sistemu Internet),
o kojoj svi moraju sve znati, makar i pogrešno, a upotrebna vrednost, kao krajnji cilj, smisao i
okvir električnog uređaja, bivaju postavljeni na pijedestal od strane elektrotehničkih laika, da bi
se tako napredak tehničko – tehnoloških razvojnih pravaca okarakterisao kao umanjen ili
gotovo ništavan, jer društveni smerovi, u krizi već nekoliko decenija, ne uspevaju da postignu
ekvilibrijum sa tehničko – tehnološkim smerovima. Navešću jedan primer.
Ugledni profesor sa društvenog smera okarakterisao je elektrotehniku kao nauku na kojoj se,
kroz četrdesetak ispita, proučavaju usključivo razne logike. Naprotiv, elitne studije
Elektrotehničkog fakulteta podrazumevaju široko poznavanje mnogih pravaca matematike,
unutar čega se proučava, u veoma kratkoj sekvenciji, Bulova algebra, stvar prosta i prihvativa
sama po sebi – radi se o nekoj vrsti simbolične Aristotelove logike, što može da se prouči na
svakom društvenom smeru – Bulova algebra dodatno se proučava na računarskim
predmetima, kao osnova za projektovanje i realizovanje hardvera i softvera; proučavaju se
takođe brojni sistemi, limes, diferencijal i integral, neprekidnost, niz, red, diferencijalne
jednačine... do unedogled. Nadalje, osnovno savlađivanje znanja o klasičnim električnim
kolima podrazumeva da se koriste logičko – matematički sistemi, u vidu opisnih jednačina
koje kao pronađeni fizički zakoni opisuju stvarni fizički (električni) sistem, pri čemu se na
proračunima ostaje pri skupu zakona fizike koji su neposredno potrebni za konkretno
izračunavanje (te projektovanje i konstruisanje), dok stvarni fizički zakoni, kao svugde u
Svemiru, nastupaju u većoj ili manjoj teži u pogledu sistema koji se opisno definiše
(matematičkom formulom), odjednom moraju dejstvovati, svaki u količini u kojoj je prethodno
definisan sistem za proučavanje, sa izraženijim i manje izraženim fizičkim (elektičnim)
zakonima koji uvek, u svakoj singularnosti kao i na celom području Svemira, deluju bez obzira
na naše želje da u datom slučaju budu prisutni samo neki; zato ne uspeva izgradnja fuzionog
reaktora, na primer, ili, zato se deo naučnih eksperimenata izvodi na međunarodnoj
svemirskoj stanici Sloboda, u koliko – toliko izolovanijim uslovima.
Ja sam u jednom od ranijih radova polemisao sa pojmom limesa, metrike i epsilon okoline u
odnosu na pravu fizičku stvarnost – naknadno, čitajući anglosaksonsku knjigu iz oblasti
matematičke analize („Calculus“, eng.), doznao sam da za razliku od još srednjevekovnog
diferencijala, limes je pronađen tek 1961! Čitajući tekst, spoznao sam da sam došao do istog
naučnog zaključka kao biskup Berli, značajan Britanski empirista, doduše sa vremenskom
razlikom od nekoliko stotina godina, ali potpuno nezavisno. Da se vratim na glavni pravac.
Dakle, automatika, kibernetika, impulsna i digitalna elektronika, elektronika, mikroelektronika, i
dalje unedogled, ne postižu jednačinama savršen logički sklad – radi se o tome, da na
određenom segmentu, istražena matematička formula pokriva tek deo stvarnog fizičkog
sistema koji opisuje, u manjoj ili većoj meri – na primer, linearnost U/I krivulje, karakteristike
najobičnijeg tranzistora, postoji samo na određenom intervalu, dok fizičke veličine mogu
poprimiti i druge vrednosti, ili čak, u datom slučaju, odstupiti od očekivanog ponašanja na
intervalu. Na taj način, govorimo ne samo o egzaktnoj nauci, kao elektrotehnika, koja se
svojom egzaktnošću ponajviše ponosi, već u isto vreme i o empirijskoj, o nauci koja je bačena
na kolena, tako često, dejstvom svih fizičkih zakona odjednom, onako kako oni stvarno i
funkcionišu – na primer, ako govorimo o kapacitivnosti elektronskog elementa, uvek moramo
podrazumevati da postoji parazitna otpornost i parazitna induktivnost, na mestima i u meri u
kojoj samo neodređeno možemo takve uticaje očekivati. Zato, jasno je zašto su mislioci
društvenog naučnog i kulturnog kruga loše obavešteni o egzaktnoj nauci, te zašto postoji
strah, bojazan da će uređaji, kao ovce na početku Novog veka, u ovom savremenom dobu,
„pojesti ljude“.
Inače, mnoga razmimoilaženja nastaju kada se komentarišu stanovišta podeljene nauke u
smislu podele na kreacionistički i evolucionistički pravac – kao zastupnik brojnih
kreacionističkih stanovišta (o čemu sam dosta pisao ranije), ne mogu a da se ne osvrnem na
osnovni propust koji je i osnovni dokaz evolucionista – oni se pitaju: „Ako postoji Gospod i
Carstvo Nebesko, gde su“, odnosno, „sve što vidimo je samo prema sebi dovoljno da
govorimo o samorazvoju Svemira, života i čovečanstva“. Na primer, dokazom iz pedesetih
godina XX veka, prema kojem je moguć samorazvoj proteina u pogodnim hemijskim
okolnostima, kakve beleži istorija planete Zemlje, a priori smatraju da je život upravo tako i
nastao! Nadalje, slučajne mutacije se uzimaju, kao uostalom i sve statistički male promene,
kao činilac koji menja biljni svet – nasuprot tome, uspevao sam dokazati da ne postoji
slučajnost, odnosno, da matematička verovatnoća i statistika nisu realno u stanju da
proizvedu nijedan slučajan broj, ni iz ljudskog razuma, koji je uzročno – posledičan, ni iz
prirode, ni iz celokupnog Svemira, jer se slučajnost protivi pravilnosti koja istovremeno u
opštem slučaju i svim pojedinačnim slučajevima svih dešavanja u fizički realnom Svemiru
vlada, tako da je nemoguć ni najmanji izdvojen fizički proces koji nije povezan sa opštim
procesom postojanja i dešavanja u Svemiru; slučajan broj bi podrazumevao da je razum
beskonačan sistem sinapsi, što nije, te da je Svemir izdeljen prostorno i vremenski, što nije.
Takođe, Svemir je konačan – prema tome, svi slučajni brojevi su pseudoslučajni.
Nadalje, kada se govori o evoluciji, postavlja se pitanje kako je moguć nastanak sveta prema
Svetom Pismu, kada mnogi dokazi govore o samorazvoju. Pođimo obratno – samorazvoj
civilizacije, društva i svakog čoveka kroz proces njegovog očovečenja, je logički usmeravan
razmišljanjem i zaključivanjem, dakle, postoji svest delom u bivstvu, a ne samo u ličnostima.
Ako već posmatramo kroz logiku zakona nauke, možemo zaključiti da bi samorazvoj mogao
biti isključivo logičan, a nikako slučajan. Na kraju, kao najvažniji argument, naglasio bih da
pitanje „gde je Gospod u ovom Svemiru koji sagledavamo i proučavamo“, mora zameniti
argumentom da svet apsolutno nikako nije mogao nastati bez želje, volje i pokretačke snage
Gospoda – dakle, ne pitamo se (kreacionisti) kako je moguće postojanje Gospoda u ovom
dosta objašnjivom svetu, već tvrdimo da fizički, hemijski, biološki, antropološki te svi drugi
zakoni prirode, društva i Svemira, jednostavno nikada ne bi mogli biti ostvareni bez u
najmanju ruku početnog dejstva Gospoda – dakle, najbolje možemo razumeti ako kažemo da
evolucionisti vrše zamenu teza, te da postojanje Gospoda implikuje nastanak sveta, a ne da
„samorazvijeni“ svet vrši potragu, te da osporava postojanje Biblijskog Carstva Nebeskog.
Nadalje, prateći pre nekoliko meseci u dnevnoj štampi da je otkriven mogući arheološki
lokalitet prvobitnog Edena, na mestu gde Biblija opisuje – sve što sam mogao videti i pročitati
oduševilo me, a svu žal ispoljio sam zato što pristup lokaciji nisu dobili Izraelski naučnici, kao
ljudi najpozvaniji i najtvrđi u poimanju vere – odmah sam došao do validnog zaključka da je
sve istina.
Naime, prema Bibliji, savršeni Eden je prestao biti Raj na Zemlji za čoveka i njegovu ženu
kada su probali voće sa zabranjenog drveta poznavanja dobra i zla – isterani su iz Edena,
zajedno sa zmijom koja je odgovorna, prema Bibliji, za greh Adama i Eve. Razmišljajući dalje,
možemo steći utisak da neodvojivost od prvobitnih ljudi, preko verskog i kulturološkog nasleđa
Svetog Pisma, dovodi sve generacije ljudi posle tog prvobitnog greha do čudne situacije da
oko sebe doživljavaju delove prvobitnog Edena, tako što (prema evolucionistima) vegetacija,
flora, te fauna, izgledaju na mnogim podnebljima kao iz bajke – sve to može značiti da je
Eden otpustio ljude iz mesta svog postanka, ali im je dozvolio da prenesu delove koji će im
ublažiti život, i odmoriti njihovo humano biće. Preostali delovi našeg okruženja su sukobi,
ratovi, požari, dakle sve što Eden nije poznavao, te ne poznaje ni dan danas – možemo
razumeti tako da čovek u sredini kakva je prvobitni Eden nije agresivan, jer namesto nama
poznate prirodne sredine, te društvene i civilizacijske sredine, jedina socijalizacija u Edenu je
život večni, mir i blaženstvo Raja – a vreme za koje evolucija zna, to vreme će se završiti, za
razliku od nepromenjenog vremena Edena i Carstva Nebeskog.

4.
Razvoj svakog misaonog čoveka, a svi ljudi su prema prirodi svog bića misaoni, deluje na
izgled potpuno paradoksalno – proste forme razmišljanja deteta, na početku, ne opterećuju
mladi i nedozreli razum, i predstavljaju slobodu mišljenja koja znači upoznavanje sveta –
razum izgrađen, kod obrazovanih mladih i sredovečnih ljudi, superioran u odnosu na
detinjstvo čovekovo, može selektovati misli, prikazati izabrane, i pokuštati oformiti još
kompleksniji skup pojmova i znanja – nažalost, duboko u senci takve ličnosti, ostaju
nagomilane nepremostive naslage težine egzistencije, spoznaje u svom sopstvenom životu,
kao i težina teško premostiva nosilaca društvene i kolektivne svesti; ta težina je takva, da
čovek počinje preispitivati sebe, nošen nadom da će potomstvo, nekad u budućnosti, imati
jasnije, a ipak zrele slike razvoja i osobina društvene i kolektivne svesti.
Ipak, razumno društvo kao veoma vešt pokušaj, u vremenu kada se društvo bori sa jakim
silama suprotstavljenih činilaca koji mogu dolaziti iz spoljašnjosti, nastoji da detinjstva ostanu
koliko je moguće, a stvarna želja je bezmerno, zdrava, vesela, vredna za decu koliko i za
celokupno društvo – zaštitnički, ne borimo se samo protiv jakih spoljnopolitičkih sila, već je
naše zalaganje usmereno i prema tačnom vremenskom redosledu u kojem sve nove
generacije našeg društva za svaki oblik društvene problematike saznaju spontano, na vreme,
onako kako želimo svi koji smo pod teškim udarcima istorije odrastali – decu i novi naraštaj ne
treba izolovati od podataka, jer visokointeligentna deca koja će jednog dana preuzeti
društveno kormilo spontano prihvataju našu kolektivnu i društvenu svest, a poželjno je da to
bude prema raznorodnim afinitetima koji se kod našeg podmlatka veoma rano mogu
prepoznati i usmeriti, a da ne bude konstantno nametano prema vrsti i obimu koji i da je
poželjan, možda i preko potreban, ne sme biti strogo nametan; stoga, društveni sistem
poseduje kao jedan od zadataka da poverenje koje deca bezgranično daju sredovečnim, bude
uzvraćeno poverenjem da će mladi naraštaj, koliko god teške da su društvene prilike čije će
se posledice odnositi na vreme njihovog dozrevanja, biti sačuvan, zbrinut i dobro obrazovan,
a sve to mora biti pošteno obećanje svakog naprednog društva.
Pišući sve ove redove, ne mogu a da ne primetim da društvena nauka, baš ovako kako i ja
objašnjavam, društvo podrazumeva kao pojam i celi obim saznanja o strašno velikom obimu,
okviru stvarnog življenja koje je stalno u pokretu – na primer, od celog skupa političkih opcija
mene lično mnogo više interesuje lepota devojaka, o kojima pišem u svojim književnim delima
– nigde, u celoj doktrini koju sam razvijao ranije, a koju razvijam i u ovoj knjizi, ne osvrćem se
ni na koji način za lepotu pesme, devojke, druženja, vrlina mladalaštva; valjda doktrina, kao u
fizici, uvek teži da zadrži ili vrati položaj stabilne ravnoteže, a to je svakako pojam i značaj
egzaktnosti; egzaktnost ne dozvoljava izlete prema kategorijama i pojmovima koji nisu strogi,
formalni i striktno sadržajni, od samih početaka društvene misli. Svaki mislilac predstavu o
svom društvu, o svom narodu, pišući opštečovečnu doktrinu, dovesti do strogosti, ali i do
lepote stvari koje prema prirodi moraju odbraniti dostojanstvo i dignitet, na šta mislioci svih
naroda pridaju veliku pažnju – plemenitost i lepotu nenaučnih stvari opet kao dragocenost
čuvamo za svoja književna dela, gde se ne ispoljava samo lepota o kojoj pripovest dajemo,
već i estetika književnog dela, kao duhovnosti i predmetnosti na koju je bačena ogromna
senka kritičke pažnje – napokon, velika konfuzija koja vlada u društvenom smeru, gde iz
godine u godinu osporavamo delove ili celinu prethodno postojećih doktrina, vlada čak i na
području matematike i tehnike; mnoge teoreme, stare stotinama godina, izbačene su iz
recimo matematičke algebre, jer je doktrina algebre dovedena do misaonog savršenstva,
onakvog kakvo može biti formulisano, predstavljeno, i od strane nove generacije na najbolji
način prihvaćeno.
Inače, moram primetiti da sam ceo život korisnik obrazovnog sistema, a da se nisam bavio
mislima o razvoju sopstvene metodologije obrazovanja – naravno da ne mogu ni ulaziti u taj
domen, međutim jake materije koje sam kao student savlađivao, dovele su me do misli o
samoj metodologiji proučavanja i obrazovanja – nekoliko zaključaka nameću se sami prema
sebi: metodologija unutar svake doktrine koja se proučava, je u svakom slučaju takođe
određena doktrina; brze izmene tehničko – tehnoloških doktrina podrazumevaju takođe brze
izmene u metodologiji rada i usvajanja novih saznanja, što veoma često nije slučaj; postaje
kontraproduktivan klasični pristup prema kojem generacije studenata uzastopno koriste
izmenjene doktrine, a metodologija proučavanja, udžbenici i druga stručna i nastavna
sredstva kaskaju za tim. Kakve konačne zaključke u tom pogledu možemo izvesti? Najpre,
ako posmatramo izolovanu grupu studenata na određenoj doktrini, primetno je da se dešava
puka, površna količina i kvalitet usvajanja materije kod većeg broja studenata grupe, dok
manji, istraživački nastrojen deo, prevladava nedovoljnost izlaganja koje često biva takvo da
novi rezultati u istraživačkoj oblasti ne mogu biti ostvareni odmah, iz razloga koji je sledeći:
okoštala metodologija rada ne uspeva, niti uviđa potrebu, da reprodukuje skup problema na
više istraživački orijentisanih studenata, kako bi više reprodukovanih „slika“ predmeta
naučnostručnog istraživanja brže prenelo zadatak iz prostora skupa problema u prostor skupa
rešenja. Metodologija se mora promeniti sa svakom promenom u doktrini, a doktrina se mora
savladavati uopšteno poboljšanim metodološkim načinom prema kojem prostor skupa
problema biva definisan komparativno u većem broju umova mladih studenata, koji inače
imaju ogromnu moć apsorpcije novih saznanja, da bi se lakše, u većoj grupi, zadatak
„dešifrovao“, to jest prešao iz prostora problema na prostor rešenja. Kada o svemu tome
govorim, ne mogu a da se ne setim slučaja sa mojih studija Elektrotehnike, kada sam dao
novi rezultat iz oblasti matematičke topologije: unikatno, kao niko do tada, odbranio sam na
ispitu Banahov stav, koristeći retko poznat matematički teorijski pojam porasta nezavisno
promenjive, te osobina inverzne funkcije, te funkcije bijekcije – sve što mi je saopšteno, moglo
se svesti na to da sam ja običan student, te da će „neko odbraniti doktorsku disertaciju na
osnovu tog novog rezultata“. Šalu na stranu, nisam bio mnogo povređen, ali od tada do
današnjeg dana, kada pišem ovu zabelešku, nisam prestao razmišljati o metodologiji
obrazovanja – na predavanjima i vežbama sam provodio svakodnevno šest sati, a pet sati
sam samostalno proučavao, jer to iziskuje nivo elitnih studija Elektrotehnike – pa ipak, u meni
je ostala svest da smo mogli, kao cela grupa, tadašnje jezgro generacije, postići mnogo više
da je metodološka „slika“ kao zvezda vodilja predstavljala doktrinu, recimo matematičke
analize, ujednačenije u našim glavama, smanjivala studentsku surevnjivost i taštinu, a
povećavala, stalno osavremenjivana, kako celo vreme izlažem, mogućnost da problemske
delove ako ne unikatno, onda temeljitije i visprenije savlađujemo.
Naravno, kada govorimo samo o početcima naučno – istraživačkog rada, ne smemo
zaboraviti ni naprednije tehnike istraživanja, odnosno nivo doktorskih disertacija, gde pored
sve metodologije, detaljno razrađene, pored multidisciplinarnog pristupa (što je veoma česta,
preovlađujuća vrsta naučno – istraživačkog rada) ponovo dolazi do neujednačenosti ne samo
u okviru različitih nauka, već i u okrilju iste nauke, jer kod višedecenijskih naslaga suvog
znanja, naročito pri specijalizovanosti za određenu usku oblast, stvoreni sistem znanja i
pojmova prestaje biti dovoljno elastičan da um naučnika zapremi novonastale promene u
pravoj meri, kao i laičke „dosetke“ (takođe i kritike iz stručnih krugova), tako da dobijamo
multidisciplinarne naučne umove, koji u polemici sa drugim rodovima nauke i njihovim takođe
značajnim nositeljima, stalno odstupa od tvrdokornih stavova, mešajući ih sa novim
sazanjima, koja je teško u pravoj meri pojmiti, te tako dolazi do konfuzije u razmeni podataka
različitih doktrina – takva situacija biva izbegnuta, na tom nivou naučne svesti i rezultata koji
zaista vrede, upravo na delomično suprotan način, u odnosu na metodološki način o kojem
sam govorio za grupe naprednih studenata, mladosti na početcima naučno – tehničke misli;
izgrađeni naučnici su dovoljno sposobni da svaku iole pristojnu metodologiju primene
prevazilazeći „u hodu“ njene mane i nedostatke, tako da, napokon, putem naučnih radova
polemišu sa takođe multidisiplinarnim naučnicima. Na taj način, nestaju poslednji uski okviri,
te samo širina razuma naučnika biva konačni horizont do kojeg istraživanje u datom momentu
može dopreti.
I na tom mestu, možemo govoriti o tehnološko visokostručnim intelektualcima, koje nakon
studija i dosezanja nivoa doktorskih disertacija, visokotehnološke kompanije profitno
orijentisane (mikročip po gramu mase je jedina skuplja tvar od grama zlata) primaju u svoje
redove, u svoje jake naučno – istraživačke laboratorije, držeći svoje naučnike manje više u
anonimnosti i delomičnoj nedostupnpsti podataka, skoro kao vojska uostalom, jer
visokotehnološke tajne nastaju i bivaju komercijalizovane prema sistemu smene generacija
naučne misli u laboratorijama – na primer, početci elektronike, elektronske cevi (katodno –
anodni sistem), nepoznati su u pravom smislu za više od par hiljada ljudi na planeti, jer su
posvuda izbačene odavno iz upotrebe, prvo pojavom tranzistora, a potom mikroelektronskog
kola – tehnologija koju veterani naučne misli u laboratorijama biva stvorena, početno je
gradivo novopečenog doktora nauka u labu, dok te za desetak godina nove stvari u svetu
tehnologije traže da se jave briljantni umovi iz sada već smenjene generacije; tako je u oblasti
arhitekture, dizajna i tehnologije izrade procesora, tako je u mnogim drugim oblastima
naučnotehničkog istraživanja i razvoja.

5.
Prvi računarski sistem koji sam posedovao bila je čuvena Amiga 500 – radilo se o naprednom
sistemu sa posebnim čipovima za centralnu procesorsku obradu (Motorola 68000), te za kolor
grafički prikaz i sistemski i multimedijalni zvuk, te odvojen memorijski kontroler – sistem nije
posedovao hard disk, mada je arhitektura procesora bila izuzetno napredna (unutrašnji registri
32 bitni, spoljašnja komunikacija kao kod takmaca PC 80286 16 bitna, a memorijska
magistrala, u to vreme fantastična, 24 bitna) – zvučik i tastatura su integrisani u sistem, a
kolor sliku je prikazivao 14 inčni monitor, takođe namenski za Amigu projektovan i realizovan
monitor kompanije Komodor (slika je prikazivana pomoću za današnje vreme skromnih 4096
boja, što je mnogo više od PC 286 sa tadašnjim naprednim VGA karticama sa 16 boja, i 256
kilobajta video memorije – sadašnje akceleratorske grafičke kartice poseduju i do gigabajt
video memorije). Koliko je koncepcija Amige napredna, govori činjenica da ubacivanjem u
disketni drajv sistemske Desktop – Workbenč diskete, možemo pokrenuti standardnu paletu
aplikacija (koje doduše ne možemo uspoređivati sa današnjim softverom), te da sam tako u
okruženju Amiga Bejzika uspevao napisati recimo arkadnu igru, dok nasuprot toga,
ubacivanjem diskete sa video – igrom, softver sa diskete bi neposredno, bez operativnog
sistema u vidu danas svima poznatog standardnog desktopa, pristupao hardveru Amige,
koristeći sve njene resurse – ne čini li Vam se, ako posmatrate koncepcije Soni Plejstejšn ili
Majkrosoft X – box, da je takva ideja nastala jako davno!
Inače, svet PC – ja je tada bio jako siv. IDE diskovi nisu još ni postojali, već su korištene
suparničke tehnologije MFM i RLL, od kojih nijedna nije preživela, (IDE inače znači
„Integrisana disk elektronika“), ako se ne bi ugrađivao basnoslovno skupi disk kapaciteta 20
megabajta, onda su preporučivane kao obavezne dve disketne jedinice, tek posle pet godina
nastala je prva multimedijalna specifikacija za PC, do je CD tehnologija zaživljavala jako
sporo, i tako dalje.
Kao učenik srednje škole, posedujući kod kuće Amigu, a na časovima Energoinvest Iris PC
8088 (prethodnica 286 računara, sa delovima osmobitne arhitekture, i monohromatskim
monitorom!), lako sam na svom sistemu napisao program koji uredno iscrtava sinusoidu na
segmentu od 0 do 2pi – preradivši program, pokrenuo sam sinusno iscrtavanje tačaka na Iris
PC – ju, nakon čega je sistem uspeo iscrtati sinusoidu samo jednom, nakon čega je iscrtao,
pri ponovnim pokretanjima programa, besmislenu sliku sa potpuno neodređenom funkcijom, i
ogromnim brojem tačaka prekida – profesor je tražio da predam listing programa i za Amigu i
za PC, što je poslao u tehnološko odelenje Energoinvesta. Tada sam na poklon od fabrike
dobio novu PC 386 – icu, sa odgovarajućom grafičkom karticom i hard diskom, što je škola
zadržala za sebe, iako mi je ponuđen proizvoljan vremenski pristup tom novom sistemu, koji
je postavljen u zasebnu prostoriju – ako Vas interesuje koliko može biti skupa 386 – ica, tada
je vredela i koštala između pet i petnaest hiljada tadašnjih maraka; poseban kuriorzitet je da
je zaista proizvedena u Energoinvestu, a da je prvi PC sa procesorom 80386 predstavio
Kompak, pre Aj Bi Ema.
Iako sam izneo činjenice koje predstavljaju davnu prošlost u istorijatu računarske tehnologije,
nisam to učinio bez razloga – u poslednjih pet godina, Internet i brzi procesori, diskovi i
grafičke kartice, oduševili su tolike narodne mase, da se računarska stvarnost više ne može
predstaviti analitički, a da se makar u manjoj meri ne relativizuje – Internet je za mnoge
mlade, za decu, za odrasle, prvi prodor prema nečem novom, kao što je za moju generaciju to
bio televizijski program. Pomenuta 286 – ica posedovala je na jezgru 12 000 tranzistora, pa je
ipak izvršavala ukrštene tabele i obradu teksta te delom grafike (uz posedovanje tadašnjih
strašnih multisink monitora), dok savremen procesor poseduje više stotina miliona tranzistora,
izrađen u tehnologiji koja se pre mogla sanjati ne u naučno – istraživačkom snu, nego u snu
sasvim slučajnom i odmah zaboravljenom – povezivanje i interkonekcija u današnje vreme, sa
jakim računarom na radnom stolu, korištenje Interneta, čine jedini svet računarstva koji vide
savremene generacije, ne poznajući bit same materije. Na primer, sasvim običan primer,
računarski laici su skloni reći da se računar sastoji od jedinica i nula – nasuprot tome, brojni
binarni sistem je predstavljen fizičkim stanjem i karakteristikom svakog pojedinačnog
tranzistora na procesorskom jezgru, u centralnoj memoriji, te magnetskim polarnim stanjem
na ploči hard diska. Zašto je sve to tako važno?
Nedovoljno teorijski pripremljeni, mladi ljudi ne razumeju, jer nisu proučavali te doktrine, da su
produktivni alati računarskog softvera i hardvera, kao i celi Internet, proizvodne snage – svaka
stvarna alatka zamenjena je softverskom, svaki stvarni rad zamenjen je radom na računaru –
za takvo pitanje treba da se pomuči i potrudi materijalistička dijalektika.
Međutim, ono za šta sam se ja odlučio i potrudio da razjasnim, predstavlja činjenica da se na
nove proizvodne snage naslanjaju, kao nadgradnja, novi proizvodni odnosi – u najvišoj
instanciji, opšteprihvaćeni socijalni netvorking, koji je zapravo, da kažemo istinu, do sada
neviđeni socijalni inženjerig koji ponajviše zahvata mladu generaciju, predstavlja novi oblik
ispoljavanja dejstva globalnog melting pota naroda i država – na Internetu su svi mladi
jednaki, svi revnosni da računar i mobilni telefon koriste do maksimuma. Ko je tu situaciju „na
vreme“ prepoznao?
Intel, AMD i Majkrosoft su osnovna infrastruktura Interneta – tu su zatim Cisko, IBM, te unutar
tabora koji podržava Linuks, Novel i San Majkrosistems – dakle i Linuks; jednostavno, na sva
ta mesta je ušao... kapital.
Ako smatrate da relativno niska cena hardvera, te umerena cena, ili besplatni softveri,
produktiviti alata, slučajno egzistiraju usprkos tako visokim cenama tehnike nekad, smatrajte
da su cene oformljene tako da „se mora platiti ponešto za laptop i ADSL, te za lep mobilni
telefon“, grešite – ...kapital je toliko moćan da svetu po masovno niskim cenama omogući
informatizaciju, a ovako, ipak ostavlja utisak „da se mora platiti da bi se posedovalo“ najviše
se donira za softver koji treba omogućiti nesmetan, masovan socijalni netvorking, te da se
tako projektuje i realizuje i hardver; na taj način, globalni pokret se sve brže širi, a posebni
stručnjaci i naučnici informatičke struke i opredelenja (da, i dalje vlada žar da vredi biti
višedecenijski uporni informatičar, bez obzira na sve) nemilice su plaćeni da bi ceo sistem
besprekorno funkcionisao.
Ukratko, smanjite na najmanju moguću meru, već prema uzrastu, pristup svoje dece i
omladine sistemima koji ne šire ideje već razna, ponekad sumnjiva internet – poznanstva, dok
je cela ideja da na tako jaku i sadržajnu celinu kao što je Internet, pređe novi pokušaj melting pota.
Situacija je već takva, da nisam uspeo bez stručne frazeologije napišem ovaj odeljak
knjige, iako sam poznat kao odličan stilista – jednostavno, morao sam reći istinu, zar ne?

6.
Na početcima svog visokoškolskog obrazovanja, kolebao sam se između studija
Elektrotehnike i Filosofije – iako sam želeo da mislim i pišem, prevagu je odnela činjenica da
su inženjeri, pored toga što su visokostručni, takođe visokoplaćeni – kasniji burni disidentski
istorijat sprečio me da svoje visoko školovanje dovršim.
Ipak, ni nauka ni filosofija za mene i moj pojmovni sistem ne odnose prevagu nad
hrišćanskom, pravoslavnom verom, verom koju ispoveda ceo Srpski narod – ako bismo stvorili
kratku tablicu duhovnih tekovina, rekli bismo da prvo mesto zavređuje hrićanstvo, zatim
književnost, nauka, te potom filosofija – odmah se vidi da moja lestvica vrednosti biva potpuno
različita od uvreženih filosofskih sistema, koji filosofiji, kako se sad vidi neopravdano,
postavljaju filosofiju zamišljenu kao misao o svemu, koliko o predmetnoj stvarnosti toliko o
duhovnosti; nadam se da ću takvu tezu uspeti da dokažem.
Navedimo na primer sledeći ontološki dokaz. Ako se smatra da ne postoji duša, onda se
podrazumeva da postoji samo vidiva materija, organizovana raznorodno i u manje ili više
razvijenim oblicima. Zatim se, na primedbu da toliko hvaljena kvantna mehanika dozvoljava
da u isto vreme jedno fizičko telo (čak i sa zamašnim dimenzijama, recimo čovek) postoji na
dva različita mesta, postavlja pitanje gde je onda duša. Kao dokaz je jasno da je duša
nematerijalna, te da se „ne deli“ u procesima kvantne mehanike, jer je upravo nematerijalna!
Dakle, ako misao i govor podrazumevamo kao sadejstvo telesnog i duhovnog, o čemu sam
ranije polemisao u svojoj knjizi „Hrišćanstvo i moderna nauka XXI veka“, jasno je da se ni u
najradikalnijim predstavama kvantne mehanike duša ne deli od tela, do kraja života
čovekovog.
Nadalje, možemo citirati reči Hristosove iz Svetog Jevanđelja, da je „duh jak, a telo je slabo“.
Šta to zapravo znači? Prema hrišćanstvu, na ovozemaljskom životu, duša pati i muči se
slabosću i grehom tela čovekovog, dok telo, prema zakonima ovoga sveta, u različito vreme
oseća manje ili veće izražene zdravstvene ili druge promene, odnosno, da je svrha tela duša,
a nije duša svrha tela – jakim duhom, prema Hristosovim rečima, čovek uporno stvara,
odnosno civilizacija nije započela niti teče bez intelekta koji duh čoveka u prvom redu stavlja
pred najveća iskušenja, sa najvećim ambicijama i rezultatima – u životinjskom svetu to nije
moguće, iako recimo primati poseduju intelekt; proces očovečenja nije u prvom redu
dijalektičko – materijalistički, već duhovno spoznajni. Na tom mestu vredi potvrdeti da
tumačenja i komentarisanja vere obrazložene na stranicama Svetog Pisma nisu dozvoljena,
odnosno, da je stvarnost istorije nespojiva sa stvarnošću hrišćanstva – delovi Svetog Pisma
koji govore o svetovnim i istorijskim stvarima, postali su neposredno sveti i Biblijski, odnosno
svako dovođenje u kontekst Biblijske i ovosvetovne stvarnosti nije dozvoljeno – sme se samo
prigodno reći po neka rečenica, što mora biti plafon za laike vere, dok, prema prirodi stvari,
činodejstvujuća lica, sveštenstvo i monaštvo, kao najbliži svetosti, poseduju svoja veća
ovlaštenja; zgodno je da svaki pravoslavac pokuša savladati ne samo rečenice iz Novog
Zaveta, već takođe Starog Zaveta.
Na drugo mesto sam postavio književnost, jer je književna reč od svih ovozemaljskih stvari
intelekta najbliža i društvenoj eliti i najširim slojevima stanovništva, već kako je ko u kojoj meri
zainteresovan – književnost je paralela života, te dok pisac stvara prikaz dešavanja i
doživljavanja u književnom delu, čitalac se saživljava sa stvarima koji nisu strani iz
sopstvenog iskustva, ili se mogu zamisliti – doživljavanje i pisanje o doživljaju se najbliže
naslanja na predstavu hrišćanske vere, o čemu sam prethodno govorio, jer se duša i telo
saživljavaju u sklopu celine društvene stvarnosti, a otkad postoji duhovnost, postoji i društvo,
a ne obratno. Nadalje, književnost je važnija od filosofije jer filosofija književnost estetski
procenjuje, znači ne samo kao misaoni ideal, već i kao lepotu – u drugom smeru, knjige
filosofije su stvar književnog pristupa i stila, a ne obratno. Dakle, književnost je važnija od
filosofije.
Na treće mesto sam postavio nauku – sistematičnost i metodologija, razuđenost znanja,
društvena korisnost u smislu stalnog razvoja i nastanka novih tehničih i tehnoloških uređaja i
sredstava, te sve druge stvari bez kojih život ne bismo mogli zamisliti, doprinos su nauke –
međutim, ne bivajući ništa više nego egzaktna, nauka se odvojila na planu primene naučnih
dostignuća od procesa očovečenja čoveka i čovečanstva, dok još uvek zadržava čovečnost i
plemenitost na planu delovanja i rada svojih poslenika, od kojih je najveći mislilac i vernik bio
Ser Isak Njutn.
Filosofiju sam postavio na četvrto mesto, jer je, u svom razvojnom istorijskom pravcu pružila
plodno tlo za cvetanje književnosti, za nastanak i razuđivanje, izoštravanje svih naučnih
disciplina, te u stvarima vere, poklekla pod sopstvenom slabošću, u nemoći da ospori doktrinu
hrišćanske vere, fundirajući stvarnost čisto filosofskim pojmovima, što se pokazalo kao
potpuno pogrešno – sve što sam rekao za kvantnu mehaniku, mogao bih unedogled govoriti i
za filosofiju, kako za klasične škole, tako i za nove poglede. Stvarno mesto savremene
filosofije moglo bi biti u taktičkom povlačenju i priznavanju postulata koji čak mogu biti
drugačiji od onih koje sam ja domislio, a potom, u preciznom stvaranju metodologije koja bi
skeptike iz redova nauke naterala da bolje ontološki utemeljuju, da fundiraju svoje teorije i
poznate teorije drugih, te da u epistemiološkom pogledu pomogne savremenoj nauci, koja
videći i uviđajući sve više, razumski spoznaje sve manje. Na području hrišćanske vere,
savremena filosofija bi mogla dokazivati da nema razumskog tumačenja vere, već da postoji
(za laike) samo spoznaja vere, odnosno, da je svet Svetog Pisma izuzet iz sveta kojem smo
gost celi naš život. Napokon, filosofija uvek ostaje, kao ovaj esej, primer pisanja lepih misli.