Pozorišta Srbije

Dvadeset godina nakon pada Berlinskog zida međunarodni pozorišni projekat "After the Fall" („Posle pada“) osvetljava uticaj i dejstvo događaja iz 1989. godine na Nemačku i druge zemlje širom Evrope. Goethe-Instituti u 15 evropskih zemalja angažovali su, u saradnji sa lokalnim pozorištima, sedamnaest dramskih autora da napišu komade, koji oslikavaju društvene promene u svojim zemljama.

Veoma nas raduje što smo u Beogradu dobili mogućnost da u ovom projektu ostvarimo saradnju sa Beogradskim dramskim pozorištem i Goranom Markovićem.
Za to želim da se od srca zahvalim Nebojši Bradiću, koji se, još u vreme kada je bio direktor Beogradskog dramskog pozorišta, zauzeo za ovu saradnju. Takođe se zahvaljujem i Maši Mihailović, koja je ovaj projekat sa svojim timom vodila sa velikim angažmanom, kao i Goranu Markoviću, koji svojim "Falsifikatorom" obogaćuje novim bojama inače monohromnu sliku moderne Srbije u inostranstvu. Sa svojim kolegama poput Andžeja Stasjuka (Andrzej Stasiuk) iz Poljske, Jurija Andruhoviča (Jurij Andruchowytsch) iz Ukraine, Dirka Laukea (Dirk Laucke), koji je 2007. u Nemačkoj proglašen za najboljeg mladog pozorišnog autora, kao i brojnim drugim kolegama iz Evrope, Goran Marković svojim komadom učestvuje u umetničkom dijalogu, koji bi političkim dijalozima u Evropi na kraju mogao da udahne dušu.

« Posle pada » je dvogodišnji, sveevropski projekat koji je pokrenuo 2007. godine Gete institut, a isplaniran je u saradnji sa šest priznatih, nacionalnih teatarskih kuća - Beursschouwburg (Belgija), Théâtre National (Belgija), Staatsschauspiel Dresden (Nemačka), Kongelige Teater (Danska), Stary Teatr Krakow (Poljska), Östgötateatern (Švedska) sa idejom jačanja bilateralne, interkulturne saradnje u oblasti pozorišne umetnosti. “Posle pada” podrazumeva saradnju evropskih pozorišta na nastajanju novih dramskih tekstova i predstava, edukaciji teatarskih umetnika i teoretičara, promociji evropske multikulturalnosti. Gete institut je pozvao pozorišta da u svojim zemljama odaberu pisca koji bi napisao dramu na temu”Posle pada”, sa posebnim naglaskom na pitanja: kako evropski dramski pisci doživljavaju pad Berlinskog zida i kraj Hladnog rata, šta se promenilo i kako su se njihove zemlje – društvo, socijalni i državni sistem, uklopili u novi svetski poredak. Tema je potpuno prepuštena individualnoj interpretaciji, a reflektuje se kroz tri moguća tumačenja naslova: pad Čoveka, pad Zida ili kroz inspirativnost istoimenog komada Artura Milera. Može biti obradjena sa etičke, dramsko-istraživačke, političko-istorijske ili socijalno preispitujuće tačke gledišta.
Projekat je započeo u septembru 2008. angažovanjem dramskih pisaca, nastavlja se tokom proleća 2009. produkcijom predstava, a odabrani projekti biće pozvani u Nemačku u jesen 2009. čime će se naglasiti potreba evropske dimenzije poduhvata, uspostavljanju komunikacija, a sve u vezi sa proslavom pada Berlinskog zida, naredne godine.
Beogradsko dramsko pozorište prepoznalo je značaj ovog poduhvata, koji je od izuzetne važnosti za uspostavljanje veza i saradnje sa evropskom teatarskom mrežom, medjunarodnim fondovima i predstavljanje srpskog pozorišta u Evropi; i odabralo jednog od naših najeminentnijih stvaralaca – Gorana Markovića, da se pozabavi temom, koja mu je, na osnovu njegovog dosadašnjeg dramskog, literarnog i filmskog opusa, bliska i inspirativna.
Maša Stokić, dramaturg

REČ AUTORA
Već duže, zapravo od početka raspada Jugoslavije, pitam se: Da li je ta zemljauopšte postojala? Iako je većina od nas rođena u državi koja je nosila to ime, mnogi je smatrali domovinom, voleli je, ostaje otvoreno pitanje da li se radilo o fantomu, prividu ili nečem što je zaista imalo smisao, razlog postojanja.„Falsifikator“, naravno, ne nudi eksplicitni odgovor na to pitanje. Ali ovaj komad bi možda u nama mogao da pokrene niz uspomena, izbledelih sećanja na žar koji smo u sebi nosili, na vreme velikih iluzija i lažnih nada. Na doba koje je, danas to znamo, bilo ispunjeno fatamorganama i izmišljenim vrednostima; ali, u isto vreme, satkano od mnogo ljubavi za one koji su nas, kao nekakvi iluzionisti, hipnotisane vodili kroz taj nepostojeći raj. Samo najpametniji i najupućeniji su već onda znali o čemu je reč. Mi, ostali, živeli smo utamničeni između zidova koje je podigla naša naivnost i slepa vera u ljudsku dobrotu.
Tu i počinje priča o dobrim namerama kojima je, to je poznato, popločan put do pakla. Šta je bolje: biti bez iluzija i skapati zbog ljudske pokvarenosti ili nevideti ništa i živeti u svetu koji, zapravo, ne postoji? Biti svestan i nesrećan, ili beslovestan i presrećan. Ne znam. Pogledajte „Falsifikatora“ pa mi vi recite.
Goran Marković, pisac i reditelj

O AUTORU
Goran Marković, rođen 1946. u Beogradu, od 1965. – 1970. studira filmsku režiju u Pragu, Čehoslovačka.
Posle završenih studija, od 1970. – 1976. za televiziju radi dokumentarne filmove.
Od 1976 g. snima igrane filmove: "Specijalno vaspitanje", "Nacionalna klasa", "Majstori, majstori", "Variola vera", "Tajvanska kanasta", "Već viđeno”, "Sabirni centar", "Tito i ja" "Urnebesna tragedija", “Srbija godine nulte”, “Kordon” i „Turneja“.
Takođe, snimio i srednje metražne dokumentarne filmove “Poludeli ljudi” “Nevažni junaci”.
U pozorištu je režirao komade “Pazarni dan” A. Popovića, “Beogradsku triologiju” B. Srbljanović, “Pomorandžinu koru” M. Pelević i. „Terapiju“ J. Cvetanovskog. Napisao je pozorišne komade “Turneja”, “Govorna mana”, “Parovi”, ”Villa Sachino”, “Pandorina kutija” i „Delirijum tremens“. Poslednja dva je sam i režirao.
Objavio je knjige "Češka škola ne postoji", “Tito i ja”, “Godina dana”, “Osma sednica i druge drame” i „Male tajne“.
Redovni je profesor na Fakultetu Dramskih Umetnosti u Beogradu.