Praznik Sretenja Gospodnjeg

Празник Сретења Господњег се слави у спомен на дан кад је Богородица, четрдесети дан по рођењу Христовом, однела свог Божанског сина у јерусалимски храм, да га посвети Богу, а себе очисти. У Храму ју је, Богом надахнути првосвештеник Захарија, одвео на место где стоје девојке, што је изазвало негодовање међу фарисејима. У храму је био и старац Симеон, коме је било проречено да неће умрети све док не види Спаситеља. Угледавши детенце на рукама Богородичиним, старац Симеон је у њему препознао Месију. Узео га је у руке и сузних очију рекао: "Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој; Јер видјеше очи моје Спасењје твоје." (Лк 2, 29,30,)
Ту је била и Ана, која је од младости служила Богу постом и молитвама, која је, као и старац Симеон, препознала Месију. Она је молитвом прославила Бога, а потом је свима у храму објавила да је то Спаситељ кога су тако дуго чекали и чији су долазак пророци вековима најављивали. Фарисеји су већ били љути на првосвештеника Захарију, због одвођења Дјеве Марије на место за девојке, а кад су чули речи Старца Симеона и Ане, одмах су отишли цару Ироду и све му испричали. Ирод је тражио тог Спаситеља, још од кад су му три мудраца са Истока рекла да следе звезду која ће их одвести до Цара Славе, који треба да се роди у околини Јерусалима. Хтео је он одмах да погуби Богомладенца, али су му мудраци измакли. Сада му се указала прилика, кад се његов непријатељ, који је имао само четрдесет дана, налази у храму, па је одмах послао војнике да га убију. У међувремену, божанска породица, Праведни Јосиф, Богородица Марија и малени Исус су били већ измакли и упутили се у Мисир, јер су анђели Праведног Јосифа обавестили о опасности која се надвила над њих.
Празник Сретења се слави од првих векова хришћанства, а посебно свечано од 544. године, у време цара Јустинијана. "Те године је у Цариграду владао помор, а Антиохију су разарали земљотреси. На Сретење су одржана велика народно-свечана молепствија и помор и земљотреси су престали."
Свети новомученик Јордан
Родом из Трапезунта, казанџија по занимању. Зато што је отворено бранио веру Христову и изобличавао веру Мухамедову, пострада од Турака 1650. године. у Галати у Цариграду. Исто тако пострада и монах Гаврил, канонарх Велике цркве у Цариграду 1672. године.