Preminuo Momo Kapor
Sre Mar 03, 2010 8:05 am
Preminuo Momo Kapor
03. mart 2010. 15:02 > 17:58
U
Beogradu, na Vojno-medicinskoj akademiji, u sredu je preminuo jedan od
najpoznatijih i najčitanijih srpskih pisaca, slikar i novinar Momčilo
Momo Kapor.
Tanjugu je vest o smrti umetnika potvrdila njegova porodica.
Rođen je u Sarajevu 1937 . godine, a odmah po završetku Drugog svetskog
rata sa porodicom se preselio u Beograd u kome je, uz povremena
izbivanja širom sveta, ostao do kraja života i bio njegov svojevrsni
hroničar.
Diplomirao je slikarstvo 1961. godine na beogradskoj Akademiji likovnih
umetnosti, u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića. Od kako je 1975.
godine objavio "Folirante" napisao je veliki broj romana i zbirki
priča. Autor je i brojnih dokumentarnih filmova i televizijskih
emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je i nekoliko
dugometražnih filmova, kao što su "Bademi s onu stranu smrti",
"Banket", "Valter brani Sarajevo", "Džoli Džokej", "Kraj vikenda" i
drugi.
Romani "Una" i "Knjiga žalbi" doživeli su ekranizaciju. Prevođen je na
francuski, nemački, poljski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i
švedski jezik.
Saučešće porodici Mome Kapora uputili su predsednik i premijer Srbije
Boris Tadić i Mirko Cvetković, kao i ministar unutrašnjih poslova Ivica
Dačić.
Pesnik Matija Bećković rekao je da je Momo Kapor redak Srbin koji nije
pisao pesme, a sve što je radio i govorio, pisao i slikao, radosna je i
raskošna pesma, kojom je usrećio stotine hiljada čitalačkog čovečanstva
"U borbi s neizlečivom bolešću ovaj večni dečak se pokazao i kao veliki
junak. Svojom smrću je ujeo za srce i svoj Beograd i svoj narod. Ostao
sam bez jednog od najprisnijih i najmilijih prijatelja. Umesto da
izjavljujem saučešća, bilo bi logičnije da ih primam", rekao je
Bećković za Tanjug.
Rajko Petrov Nogo je u svojoj izjavi Tanjugu uporedio Kapora sa Čehovim.
"Poput mitskog grčkog kralja Mide, koji je sve što pogleda pretvarao u
zlato, Momo Kapor je imao prokletstvo da sve što napiše i objavi,
pretvori u bestseler. Kapor je čovek renesansnih darova. On je, kao što
je poznato, pripadao bratstvu onih koji su čas pisali, čas slikali, pa
su pisac i slikar jedan drugom vreme potkradali. Jedan se od drugog
odmarali.
Njegova neutoljiva radoznalost, a onda i redak smisao da ovekoveči
sitnice, drugo je ime za jedinstvenu kaporovsku erudiciju, u kojoj su,
sem memorije, uposlena sva čula kojima je vrebao liniju, lik, jezik,
priču, mirise, ukuse, atmosferu... Jer, on je svet, takoreći, kožom
osećao.
Kapor je čudesan sunđer, veliki upijač. Zato je njegov crtež seizmograf
duše, kardiogram i nade i beznađa. Kapor, zaista, svašta je znao, a šta
je znao umeo je da saopšti na mio, otmen, očaravajući način.
Svaka velika kultura bila bi srećna da ima pisca kakav je Kapor, tog
srpskog Čehova, koji je bio lak i prozračan, kako su voleli da kažu, u
džinsu ili maskirnoj, ali Čehov", rekao je Nogo Tanjugu u jednom dahu,
opraštajući se od Kapora.
Glumica Rada Đuričin, koja je godinama izvodila predstavu "011" po
tekstovima Kapora, na vest o njegovoj smrti rekla je da je ovo dan
velike tuge.
"Momo Kapor je bio skroman, a raskošan u svemu. Divili smo mu se i kako piše i kako slika i kako živi", rekla je ona Tanjugu.
Đuričin je dodala da je Kapor bio pisac koga je najradije tumačila.
"Bio je moj obožavani drug još od studentskih dana. Danas je dan velike
tuge", izjavila je ona.
Glumica Rada Đuričin, koja je godinama izvodila predstavu "011" po
tekstovima Kapora, na vest o njegovoj smrti rekla je da je ovo dan
velike tuge.
"Momo Kapor je bio skroman, a raskošan u svemu. Divili smo mu se i kako piše i kako slika i kako živi", rekla je ona Tanjugu.
Đuričin je dodala da je Kapor bio pisac koga je najradije tumačila.
"Bio je moj obožavani drug još od studentskih dana. Danas je dan velike
tuge", izjavila je ona.
03. mart 2010. 15:02 > 17:58
U
Beogradu, na Vojno-medicinskoj akademiji, u sredu je preminuo jedan od
najpoznatijih i najčitanijih srpskih pisaca, slikar i novinar Momčilo
Momo Kapor.
Tanjugu je vest o smrti umetnika potvrdila njegova porodica.
Rođen je u Sarajevu 1937 . godine, a odmah po završetku Drugog svetskog
rata sa porodicom se preselio u Beograd u kome je, uz povremena
izbivanja širom sveta, ostao do kraja života i bio njegov svojevrsni
hroničar.
Diplomirao je slikarstvo 1961. godine na beogradskoj Akademiji likovnih
umetnosti, u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića. Od kako je 1975.
godine objavio "Folirante" napisao je veliki broj romana i zbirki
priča. Autor je i brojnih dokumentarnih filmova i televizijskih
emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je i nekoliko
dugometražnih filmova, kao što su "Bademi s onu stranu smrti",
"Banket", "Valter brani Sarajevo", "Džoli Džokej", "Kraj vikenda" i
drugi.
Romani "Una" i "Knjiga žalbi" doživeli su ekranizaciju. Prevođen je na
francuski, nemački, poljski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i
švedski jezik.
Saučešće porodici Mome Kapora uputili su predsednik i premijer Srbije
Boris Tadić i Mirko Cvetković, kao i ministar unutrašnjih poslova Ivica
Dačić.
Pesnik Matija Bećković rekao je da je Momo Kapor redak Srbin koji nije
pisao pesme, a sve što je radio i govorio, pisao i slikao, radosna je i
raskošna pesma, kojom je usrećio stotine hiljada čitalačkog čovečanstva
"U borbi s neizlečivom bolešću ovaj večni dečak se pokazao i kao veliki
junak. Svojom smrću je ujeo za srce i svoj Beograd i svoj narod. Ostao
sam bez jednog od najprisnijih i najmilijih prijatelja. Umesto da
izjavljujem saučešća, bilo bi logičnije da ih primam", rekao je
Bećković za Tanjug.
Rajko Petrov Nogo je u svojoj izjavi Tanjugu uporedio Kapora sa Čehovim.
"Poput mitskog grčkog kralja Mide, koji je sve što pogleda pretvarao u
zlato, Momo Kapor je imao prokletstvo da sve što napiše i objavi,
pretvori u bestseler. Kapor je čovek renesansnih darova. On je, kao što
je poznato, pripadao bratstvu onih koji su čas pisali, čas slikali, pa
su pisac i slikar jedan drugom vreme potkradali. Jedan se od drugog
odmarali.
Njegova neutoljiva radoznalost, a onda i redak smisao da ovekoveči
sitnice, drugo je ime za jedinstvenu kaporovsku erudiciju, u kojoj su,
sem memorije, uposlena sva čula kojima je vrebao liniju, lik, jezik,
priču, mirise, ukuse, atmosferu... Jer, on je svet, takoreći, kožom
osećao.
Kapor je čudesan sunđer, veliki upijač. Zato je njegov crtež seizmograf
duše, kardiogram i nade i beznađa. Kapor, zaista, svašta je znao, a šta
je znao umeo je da saopšti na mio, otmen, očaravajući način.
Svaka velika kultura bila bi srećna da ima pisca kakav je Kapor, tog
srpskog Čehova, koji je bio lak i prozračan, kako su voleli da kažu, u
džinsu ili maskirnoj, ali Čehov", rekao je Nogo Tanjugu u jednom dahu,
opraštajući se od Kapora.
Glumica Rada Đuričin, koja je godinama izvodila predstavu "011" po
tekstovima Kapora, na vest o njegovoj smrti rekla je da je ovo dan
velike tuge.
"Momo Kapor je bio skroman, a raskošan u svemu. Divili smo mu se i kako piše i kako slika i kako živi", rekla je ona Tanjugu.
Đuričin je dodala da je Kapor bio pisac koga je najradije tumačila.
"Bio je moj obožavani drug još od studentskih dana. Danas je dan velike
tuge", izjavila je ona.
Glumica Rada Đuričin, koja je godinama izvodila predstavu "011" po
tekstovima Kapora, na vest o njegovoj smrti rekla je da je ovo dan
velike tuge.
"Momo Kapor je bio skroman, a raskošan u svemu. Divili smo mu se i kako piše i kako slika i kako živi", rekla je ona Tanjugu.
Đuričin je dodala da je Kapor bio pisac koga je najradije tumačila.
"Bio je moj obožavani drug još od studentskih dana. Danas je dan velike
tuge", izjavila je ona.
Re: Preminuo Momo Kapor
Sre Mar 03, 2010 8:07 am
| |||||
Rajko Petrov Nogo, književnik: Momčilo Momo Kapor bio je
srpski Čehov. Poput mitskog grčkog kralja Midasa, koji je sve što
pogleda pretvarao u zlato, i Kapor je imao prokletstvo da sve što
napiše i objavi pretvori u bestseler. Kaporova neutoljiva radoznalost,
a onda i redak smisao da ovekoveči sitnice, drugo je ime za jedinstvenu
kaporovsku erudiciju, u kojoj su, sem memorije, uposlena sva čula
kojima je vrebao, rimio – lik, jezik, priču, mirise, ukuse, atmosferu.
Jer on je svet, takoreći, kožom osećao. Kapor je bio čudesan sunđer,
veliki upijač. Kapor je bio, kao što se zna, i slikar i pisac. Oni su
jedan drugome potkradali vreme, jedan se od drugog odmarali. Kapor je
imao stotine antena, zato je njegov crtež seizmograf duše, kardiogram i
nade i beznađa. Kapor je zaista svašta znao, a to što je znao umeo je
da saopšti na mio, otmen, očaravajući način. Svaka velika kultura bila
bi srećna da ima pisca kakav je Kapor. To je bio naš Čehov, mnogi su
govorili lak i prozračan, neki su govorili – u džinsu, nekima je
smetalo što je u maskirnoj, ali Čehov.
Emir Kusturica, filmski reditelj: Momo Kapor je u vreme mog
detinjstva bio naš Selindžer. Naš prvi tiražni pisac koji nam je
literaturu otvarao na način na koji je svetska popularna kultura
donosila pred nas najrazličitije stvari. Nije slučajno da je on bio naš
najčitaniji pisac na prostorima bivše Jugoslavije, zato što nas je
nepretenciozno – i kao autor sa šarmom i sa idejom da nas zabavi,
oslobađao teških vremena kada smo morali da čitamo literaturu preko
koje se nismo identifikovali sa velikim svetom. Mišljenja sam da kao i
mnoge značajne pojave u prošlim vremenima, nije dobio mesto kakvo je
zasluživao. Ako je za ikoga moglo da se kaže da je bio pravi
Beograđanin od glave do pete, u najlepšem smislu te reči, to je bio
Momo Kapor.
Radoslav Bratić, književnik: Kapor je bio najduhovitiji pisac
koga sam poznavao. Podupirao je časopis „Nova zora” svuda, a naročito u
brojnim televizijskim emisijama. Veliki slikar i čovek, moj najbolji
prijatelj. Obišao je svet uzduž i popreko, i znao je da sve okrene na
teme, i svemu udahne humor, kao što je znao da nevesele i očajnike
vrati na put i da im podari snage.
Matija Bećković, književnik: Momo Kapor je redak Srbin koji
nije pisao pesme, a sve što je radio i govorio, pisao i slikao, radosna
je i raskošna pesma, kojom je usrećio stotine hiljada čitalačkog
čovečanstva. Umesto renesansna, govori se „kaporovska ličnost”. U borbi
sa neizlečivom bolešću, ovaj večiti dečak pokazao se i kao veliki
junak. Svojom smrću ujeo je za srce i svoj Beograd, i svoj narod. Ostao
sam bez jednog od najprisnijih i najmilijih prijatelja, i umesto da
izjavljujem saučešća, bilo bi logičnije da ih primam.
Mihailo Miša Janketić, glumac: Ja sam se maltene ceo život
družio sa njim, mi smo takoreći ispisnici, drugari iz vremena studija i
posle, tokom celog života. Zatečen sam. Zaista zatečen. Otišao je jedan
od, svakako, najznačajnijih ljudi naše generacije.
Miloš Šobajić, slikar: Momo Kapor je imao u sebi sve ono što
bi čovek poželeo da ima: humor i šarm, čovečnost i lepotu, a nadasve
veliki talenat koji me je toliko puta dirnuo do suza.
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Preminuo Momo Kapor
Čet Mar 04, 2010 1:55 am
Autobiografski roman „Ispovesti Mome Kapora”
Zavolela sam ga kao klinka. Uz njega je Beograd bio još lepši i voljeniji...- Ova knjiga pokušava da objasni drsku podelu na evropejce i tradicionaliste.
U „Ispovestima” ne govorim o onima kojima je svet nepoznanica. Za razliku
od mondijalista koji su stigli do Trsta ili najdalje Londona, bili tamo
u šopingu i vratili se sa šest kesa - oni o kojima pišem obišli su sa svojom poezijom svet.
Biti kosmopolita ne znači biti nacionalista. Ne možete voleti druge gradove ako ne volite svoju ulicu.
Pre nego što sam prvi put u životu otišao u Luvr ili Nacionalnu galeriju u
Londonu, znao sam svaku sliku. Tako je moja generacija upoznavala
Evropu, da bi smo shvatili da je ona bila mnogo lepša dok smo je
zamišljali.
Njegovim odlaskom sa beogradske, srpske, "jugoslovenske" scene, ode poslednji boem koji je svojim kistom, olovkom i starinskom pisaćom mašinom, slaveći život, opevao šarm, zavodljivost, razigranost, lepotu, fluid, Beogradjanki i Beograda.
Neka mu je večna slava i hvala.
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Fragmenti sećanja na Momu Kapora
Pon Maj 17, 2010 5:15 am
"Momo je napisao koliko jedno udruženje književnika i naslikao koliko cela
likovna akademija", reči su književnika i akademika Matije Bećkovića.
Tekst: Kosta Rakić
Fotografije: Milan Melka
Nestao je s našeg obzorja Momo Kapor – posebna, neponovljiva ličnost, šarmer,
džentlmen, šmeker, gospodin u farmerkama - kako su ga neki zvali.
Saradnja duga četvrt veka ostavila je neizbrisiv trag u svima nama,
koji smo svih ovih godina bili uključeni u rad Jat Revije.
Sećam se da je sa Revijom Momo odlučio da sarađuje negde
sredinom devete decenije prošlog veka. Jednog toplog predvečerja pozne
jeseni otišao sam s prijateljem na večeru kod Ive, u restoran Kluba
književnika. Tamo naiđosmo na poveće društvo. Još u predvorju začuh
Momin smeh. Pored njega su sedeli Zuko Džumhur, Paja Vujisić, Bogdan
Tirnanić i još nekoliko poznatih noćobdija. Momo i ja često smo se
sretali na raznim mestima i u različitim miljeima. Ti susreti bili su
obasjani Mominim zaraznim smehom, njegovom razdraganošću, vrcavošću
duha i rečitošću, koji su otkrivali puno bogatstvo njegovog bića. Posle
večere, na njegovo insistiranje, izdvojismo se iz društva i on mi reče
da je video poslednji broj Jat Revije, da mu se dopada po sadržini i kvalitetu, i da bi želeo da se sam uključi pisanjem tekstova iz beogradskog miljea.
Tako je počela Momina saradnja sa Jat Revijom, u početku
sporadična, a posle sve intenzivnija. Tokom dvadeset pet godina njegove
saradnje s našim časopisom bilo je mnogo lepih dana. Sećam se njegove
radosti zbog učešća na aukciji "Galerija nad Atlantikom", na Jatovoj
liniji Beograd– Njujork. Bio je oduševljen što će ponovo, bar za kratko
boraviti u tom gradu. A imao je i razloga za to. Kad god bi mu neko,
kao kosmopoliti, postavio pitanje u kom gradu bi najviše voleo da živi,
odgovor je uvek bio Beograd, ali ako bi ikada morao da ga napusti,
jedino drugo mesto življenja bio bi Njujork.
Januara 2004. Momo je započeo, kao kolumnista, stalnu saradnju sa Jat Revijom.
Objavljivanjem svog prvog članka u rubrici "Vodič kroz mentalitet" iz
broja u broj, do kraja života, beležio je svoja lucidna zapažanja i
razmišljanja o zemlji i gradu u kom je odrastao i koji je toliko voleo.
Bili su to tekstovi istančanog ukusa puni života i stvaralačke strasti,
u kojima su prikazane sve vrline, ali i mane srpskog mentaliteta.
Posebna vrednost te rubrike jeste što je bila ilustrovana
prepoznatljivim vanserijskim Mominim crtežima.
Sredinom 2006. pozvao me je telefonom da ga posetim radi dogovora oko pripreme
njegove nove knjige. Iz te saradnje iznikla je knjiga Vodič kroz srpski
mentalitet, u kojoj je mesto našla većina tekstova i crteža koji su
objavljivani u Reviji. Zanimljivo je to da je izdavač prihvatio da se
knjiga štampa samo na engleskom jeziku, što se pokazalo kao uspešan
izdavački poduhvat, jer je knjiga veoma dobro prihvaćena i doživela je
i drugo izdanje.
Odnos Mome Kapora prema Jat Reviji najbolje se vidi u priči
pod naslovom "Ko nekad u osam" objavljenoj u poslednjem broju našeg
magazina i nek tim rečima budu, barem za sada, završeni fragmenti mojih
sećanja na Momu Kapora.
"Da sam nešto prespavao poslednje pola veka i da su me probudili u
ulici u kojoj sam proveo mladost, siguran sam da je ne bih prepoznao.
Umesto trošnih, prizemnih kuća ili onih sa jednim spratom, kočopere se
višespratnice od crvene cigle sa satelitskim antenama i klima
uređajima, kao Marsovcima, po fasadama. Umesto jedinog, sirotog
'granapa', u kojem bi vam za sve što zatražite odgovarali sa: 'Nema',
bleštavo osvetljeni dragstori rade po celu noć. Deca su morala da budu
kod kuće najkasnije do deset uveče, upravo u ono vreme kada danas
izlaze iz njih. U ulici su bila samo dva automobila i mogli smo se
igrati na goliće i sankati do mile volje. Danas se jedva provlačim
između parkiranih kola i sve to samo za pola veka! Kada sam bio dečak,
izlazila su samo dva lista – Borba i Politika. Pored
svakog kioska stajao je izjutra lokalni cinkaroš i zapisivao ko kupuje
jedne, a ko druge novine. Govorilo se da je život borba, a da Borba
košta jedan dinar. U to vreme život je često znao da bude jeftiniji. I
jedan i drugi list pisali su uglavnom isto o svemu, sem što je Politika imala rubriku 'Da li znate?' i čitulje. Izlazio je još jedan list – Grolova Demokratija,
koju su napredni omladinci, spontano, čim izađe, otimali od kolportera,
polivali benzinom i palili na licu mesta, često i sa rukama onih koji
su je prodavali.
Danas imamo bog te pita koliko dnevnih novina i ko zna koliko
šarenih, nedeljnih, a reč 'nema' odavno je izašla iz upotrebe, sem kada
se govori o parama.
Kako odlučiti koje novine čitati, ipak je lakše nego za koje pisati!
Odlučujem se, dakle, za Reviju, zbog toga što se može naći na tri kontinenta, tako da mogu da pročitam šta sam napisao kad se nađem negde u svetu."
likovna akademija", reči su književnika i akademika Matije Bećkovića.
Tekst: Kosta Rakić
Fotografije: Milan Melka
Nestao je s našeg obzorja Momo Kapor – posebna, neponovljiva ličnost, šarmer,
džentlmen, šmeker, gospodin u farmerkama - kako su ga neki zvali.
Saradnja duga četvrt veka ostavila je neizbrisiv trag u svima nama,
koji smo svih ovih godina bili uključeni u rad Jat Revije.
Sećam se da je sa Revijom Momo odlučio da sarađuje negde
sredinom devete decenije prošlog veka. Jednog toplog predvečerja pozne
jeseni otišao sam s prijateljem na večeru kod Ive, u restoran Kluba
književnika. Tamo naiđosmo na poveće društvo. Još u predvorju začuh
Momin smeh. Pored njega su sedeli Zuko Džumhur, Paja Vujisić, Bogdan
Tirnanić i još nekoliko poznatih noćobdija. Momo i ja često smo se
sretali na raznim mestima i u različitim miljeima. Ti susreti bili su
obasjani Mominim zaraznim smehom, njegovom razdraganošću, vrcavošću
duha i rečitošću, koji su otkrivali puno bogatstvo njegovog bića. Posle
večere, na njegovo insistiranje, izdvojismo se iz društva i on mi reče
da je video poslednji broj Jat Revije, da mu se dopada po sadržini i kvalitetu, i da bi želeo da se sam uključi pisanjem tekstova iz beogradskog miljea.
Tako je počela Momina saradnja sa Jat Revijom, u početku
sporadična, a posle sve intenzivnija. Tokom dvadeset pet godina njegove
saradnje s našim časopisom bilo je mnogo lepih dana. Sećam se njegove
radosti zbog učešća na aukciji "Galerija nad Atlantikom", na Jatovoj
liniji Beograd– Njujork. Bio je oduševljen što će ponovo, bar za kratko
boraviti u tom gradu. A imao je i razloga za to. Kad god bi mu neko,
kao kosmopoliti, postavio pitanje u kom gradu bi najviše voleo da živi,
odgovor je uvek bio Beograd, ali ako bi ikada morao da ga napusti,
jedino drugo mesto življenja bio bi Njujork.
Januara 2004. Momo je započeo, kao kolumnista, stalnu saradnju sa Jat Revijom.
Objavljivanjem svog prvog članka u rubrici "Vodič kroz mentalitet" iz
broja u broj, do kraja života, beležio je svoja lucidna zapažanja i
razmišljanja o zemlji i gradu u kom je odrastao i koji je toliko voleo.
Bili su to tekstovi istančanog ukusa puni života i stvaralačke strasti,
u kojima su prikazane sve vrline, ali i mane srpskog mentaliteta.
Posebna vrednost te rubrike jeste što je bila ilustrovana
prepoznatljivim vanserijskim Mominim crtežima.
Sredinom 2006. pozvao me je telefonom da ga posetim radi dogovora oko pripreme
njegove nove knjige. Iz te saradnje iznikla je knjiga Vodič kroz srpski
mentalitet, u kojoj je mesto našla većina tekstova i crteža koji su
objavljivani u Reviji. Zanimljivo je to da je izdavač prihvatio da se
knjiga štampa samo na engleskom jeziku, što se pokazalo kao uspešan
izdavački poduhvat, jer je knjiga veoma dobro prihvaćena i doživela je
i drugo izdanje.
Odnos Mome Kapora prema Jat Reviji najbolje se vidi u priči
pod naslovom "Ko nekad u osam" objavljenoj u poslednjem broju našeg
magazina i nek tim rečima budu, barem za sada, završeni fragmenti mojih
sećanja na Momu Kapora.
"Da sam nešto prespavao poslednje pola veka i da su me probudili u
ulici u kojoj sam proveo mladost, siguran sam da je ne bih prepoznao.
Umesto trošnih, prizemnih kuća ili onih sa jednim spratom, kočopere se
višespratnice od crvene cigle sa satelitskim antenama i klima
uređajima, kao Marsovcima, po fasadama. Umesto jedinog, sirotog
'granapa', u kojem bi vam za sve što zatražite odgovarali sa: 'Nema',
bleštavo osvetljeni dragstori rade po celu noć. Deca su morala da budu
kod kuće najkasnije do deset uveče, upravo u ono vreme kada danas
izlaze iz njih. U ulici su bila samo dva automobila i mogli smo se
igrati na goliće i sankati do mile volje. Danas se jedva provlačim
između parkiranih kola i sve to samo za pola veka! Kada sam bio dečak,
izlazila su samo dva lista – Borba i Politika. Pored
svakog kioska stajao je izjutra lokalni cinkaroš i zapisivao ko kupuje
jedne, a ko druge novine. Govorilo se da je život borba, a da Borba
košta jedan dinar. U to vreme život je često znao da bude jeftiniji. I
jedan i drugi list pisali su uglavnom isto o svemu, sem što je Politika imala rubriku 'Da li znate?' i čitulje. Izlazio je još jedan list – Grolova Demokratija,
koju su napredni omladinci, spontano, čim izađe, otimali od kolportera,
polivali benzinom i palili na licu mesta, često i sa rukama onih koji
su je prodavali.
Danas imamo bog te pita koliko dnevnih novina i ko zna koliko
šarenih, nedeljnih, a reč 'nema' odavno je izašla iz upotrebe, sem kada
se govori o parama.
Kako odlučiti koje novine čitati, ipak je lakše nego za koje pisati!
Odlučujem se, dakle, za Reviju, zbog toga što se može naći na tri kontinenta, tako da mogu da pročitam šta sam napisao kad se nađem negde u svetu."
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu