Legenda o zlatnoj kočiji

Изгледа да je у митолошко доба Бореја , Грчки бог северца, најјачег од свих ветрова, син богиње Еоје и Астреја, Зефиров, Нотов и Еуров брат, пребивао и у пределима Тамнаве. У сваком случају у праскозорју индоевропске културе на Балкану наша је област била насељена, поготово долина Колубаре, на шта упућују и археолошки налази. Није искључено да се корени грчке митологије, ( и још старијег, некада календарски и обичајно уобличеног и живљеног универзалног митолошког кода Индоевропљана ) налазе на Балкану – у областима плодних речних долина Дунава, Тисе, Саве, Колубаре и Мораве. Могуће је да су ту настали неки митови као онај о Пану, Хаду, Фаетонту и други – а пре свега мит о Деметри. Назив реке Колубара може асоцирати на сложеницу Кола – у – бари. Сложеница Кола у Бари директно нас подсећа на познати грчки мит о Фаетонту. Кола се у свим митологијама повезују са Сунцем а симбол су Сунчеве путање на небу. Српско Коло се у древна времена играло око запаљене ватре која је симболизирала само Сунце а играчи су представљали путање Земље, Месеца и Планета.Грчки бог Хелије, божанство Сунца, син је Теје и Титана Хипериона, брат Селене и Еоје.Диже се на први позив петла који му је посвећен а најављује га зора, Еоја. Током целог дана он језди у својим
блиставим кочијама које вуку четири коња преко неба од величанственог дворца с далеког истока, у близини Колхиде, до другог величанственог дворца, који се налази на далеком западу, где његови раседлани коњи пасу на Острвима Блажених.
Једно јутро Хелије је дозволио своме сину са Клименом ( ? ), Фаетонту , на упорно његово мољакање, да потера кочију. Младић је желео да покаже својим сестрама и мајци каква је јуначина али како није био довољно јак да држи узде белих коња, које је пререзала његова сестра, Фаетонт их је прво возио сувише високо изнад земље, тако да су сви од хладноће дрхтали, а после тако ниско да су сва поља била спржена. Зевс га је у наступу љутине ударио громом и он је пао у реку Еридан на крају света ( река По у Италији ? ) а небеске златне кочије су се расејале по читавом небу ( по Овидију ) а неке верзије мита говоре да су Хелијева кола пала у слив једне реке на Балкану ( Колубара ? ).
Историја Колубаре и Тамнаве почетком првог века нове ере везује се за историју Римског Царства .Ове области постале су део простране провинције Илирик. Присуство Римљана на овом простору посведочено је веома бројним археолошким налазима.У Јабучју је откривен најзначајнији антички локалитет у ваљевском крају. Најпре богата остава сребрног посуђа, делови неколико надгробних споменика, а ту се налазила и једна area maceria cinta - маузолеј, са рељефним украсима, представом пет покојника и текстом. Ту се налазила villa rustica у коју је сребрно посуђе донето из Кампање а припада првој половини првог века. А. Јовановић приписује налазе споменика трећем веку нове ере. Стојан Новаковић и касније А. Дероко у својим радовима спомињу срењевековни град на ушћу Љига у Колубару у Ћелијама, Бродар или Брадар, односно налазиште Анине или
Аниште.
Према археолошким испитивањима споменуте Анине су Римски локалитет. Зна се наоснову истраживања, стручних и аматерских, да је код данашњег ушћа Љига у Колубару,на његовој десној обали, формирано у четвртом веку нове ере, римско насеље.Материјални налази су показали да је реч о организованом и великом насељу. Назив локалитета “ Anine“ долази од латинске речи “ An “ – година, што значи да је насеље служило неком римском великодостојнику за годишњи тј. летњи одмор. Поред насеља из правца Пепељевца пролазио је пут и настављао ка Жупањцу где се још могу видети остаци римског моста. Комплекс се простире на 70 хектара земљишта поред Љига и Колубаре.
По некима у старо турско доба ту је постојао мост Кулин Капетана - прелаз преко реке са кулама стражарама и ханом за путнике. По хановима место је добило назив Аниште. За неколико десетина година, колико је постојало римско насеље, у њему се одвијао динамичан живот : нађен је комплет ливачког алата, хируршки и зубарски инструменти, камени печат лекара, златни, сребрни , бронзани и бакарни новац … Ископавања вршена у 1998. години открила су римске терме ( купатило ). Пронађене су и бронзане фигуре римских божанстава Меркура и Марса. Становници Анина су имали и водовод и цркву са фрескама. Недавно су истраживања обновљена што је резултовало новим налазима.Истражено је свега десет посто површине локалитета. Утврђено је да се на локалитету Анине налази читав комплекс објеката од којих ниједан није испод пет хиљада квадрата.Сондажна испитивања која су обављена на једном од њих показала су да су зидови дебљине око метар и да су добро очувани. Нађени су трагови система за подно грејање и економат са великом кухињом. Нађена је посуда за вино из четвртог века, бројне фибуле - копче, чак 150 новчића из времена царева Константина и Грацијана. Исто такво насеље постојало је и у оближњем Жупањцу где су обављани рударски послови. Вршено је и топљење злата. Ова насеља су порушена у доцнијим ратовима али по свему судећи живот се у њима периодично обнављао и замирао.
У повељи краља Жигмунда из 1392 године спомиње се – districtus Lygh , а и у уговору у Тати – item districtu Ligh vocation iuxta et penes eundem districtum Neprichow existente . Жупа Пепељевац – districtus Pepelwch – простирала се у доњем току реке Љига. Непричава је постојала у то доба као жупа, град Пакај и велики трг. Забележено је да је трг Непричава доносио велике приходе деспоту Стефану Лазаревићу.
Жива трговина је била могућа у средњем веку на овим просторима захваљујући присуству Дубровчана као трговаца. Они су имали своје насеобине и тргове у Непричави и Аништу.Народна прича каже да су Анине у средњем веку биле градић са трговачком, вероватно Дубровачком колонијом. У доба Деспотовине цветала је трговина при чему су се Дубровчани силно богатили. По доласку Турака почеле су велике невоље за дубровачке трговце. Морали су пред Турцима бежати и силно благо склањати. У великој журби, спашавајући главу на раменима, Дубровачки трговци према легенди сандук пун злата у кочију су ставили и кочију са златом на тајно место закопају, са рудом окренутом ка реци Љигу.
То је легенда о златној кочији коју знају стари Ћелијанци а коју вековима траже неуморни пустолови.
Прича о закопаним златним кочијама присутна је и у другим деловима Балкана. Легенда коју ћемо навести је везана за историјски потврђено присуство витезова Темплара у Хрватској.
Темплари су у Хрватску стигли у 12 веку. Имали су задатак да чувају водене и копнене путеве према Јерусалиму. Имали су велику подршку феудалаца ,благо и моћ. Били су стационирани између осталог и у Врани која је постала најпознатија у доба реда Исусоваца у који су прешли многи темплари. Према једној тамошњој легенди, испод зидина Вране сакривено је велико темпларско благо. Када су у тим областима почели прогонити темпларе, они су сакупили своје благо и сакрили га на идентичан начин као што су то урадили Дубровчани у Аништу : испод зидова града Вране закопали су златну кочију. Многи су прекопавали то подручје у потрази за благом. Међутим трагање за закопаном златном кочијом није буквално трагање за благом. Легенда има космичке конотације ( као мит о Фаетонту ) али је то прича о духовном благу које трагаоц може потражити у самом себи.
Симболичко и митолошко тумачење ове легенде је следеће:
Злато је по традицији најдрагоценији од метала. Верује се да се злато рађа из земље. Док је боја злата симбол сунца ( плодности, богаства, власти, топлине, љубави , дара и спознаје ), злато као новац симбол је покварености и развратних жеља. Кола се симболички могу поистоветити са космичким и психичким силама којима ваља управљати. Возач кола је дух док су кола чула. Предстваљају физичко тело човека, његове жеље и двоструку
природу. Злато у кочији која је закопана у земљи симболички представља средство за могуће трансформације у процесу иницијације. Резултат може бити двострук – психичка и физичка моћ али и отварање својеврсне Пандорине кутије.