Pero Zubac

BLAGAJSKI DERVIŠI

Mladi derviši iz Blagaja
Viđeni jednom, s jeseni,
u noći kada su se pitomo
razmenjivale reči,
gde li su sada?
I Bog nad njima i
u njima, koga sam osluhnuo,
gde li je?
I konjanici koji su s pesmom
u brda kao u noć
zamicali
gde li su i pesma njihova
peva li se još u krajevima
koje i ova molitva
pokušava u dušu
zazvati.

Dok sam te imao

jezik sam ptica razaznavao
i tajne pticije odgonetao
biljke sam razumeo, i u nocima
prepisivao razgovor trava
tolike sam pesme ispisao
prepisujuci rukopis vetra
uz more, u noci,u planini
tolike navoljnike saslusati umeo
i ciniti im male radosti
bez napora,bez sebicnosti imalo
tolike sam dobrote i plemenitosti
umeo u druge utkati
a da i prevec ostane u meni
san sam s radoscu na oci nanosio
i budjenju se kao drvece radovao
dok sam te imao

KAO GLAD DETINJA

Čempres na Humu, tanak
kao svirala, ni do ramena
mi ne bi.
Mlad kao mlado proleće.
Zelen kao glad detinja.
Čempres već je, slutim,
visok kao uspomena
na ljude koji su minuli
a stajali su, svete li slike,
uz mene dok sam se
s njegovim mladim rastom
odmeravao.
Niko više od prijatelja
iz te slike živ nije.
A ja odlazim.
On, vidim, nadrasta
svojim tankim rastom
visoko zlo koje se
nad svetom ulicom
zavičaja
nadvilo.

KAD DOĐE ČAS

Kad dođe čas, Bože, da se
odmetnem,
na drugu obalu, među svoje,
pomozi, na čas, bar, da sretnem
sve one što se susreta boje;
šta ću im reći, šta prećutati,
kakva će vest od mene da se
sazna,
da li im dolazim da se vratim
ili kao opomena i kao kazna?
Kad kucne ura da se krene,
u nepostojanje, u duša vrt,
učini ko da je došla po mene
Lenka Dunđerska a ne smrt

KOŠĆELA
šibi i mišu

Ima stablo košćele u Mostaru
koje pamtim
i osećam da to drvo pamti mene.
U snu umemo da razgovammo.
Za leta, u seni krošnje,
ja čujem pesme iz detinjstva
a glas nije u meni.
Ne znam šta drvo misli
o meni jer mu ne razumem jezik.
Kako razgovaramo?
Moja draga zna jezik biljaka.
Ono ponekad piše moje pesme.
Ja slušam ljude koji sede
pod stablom. Piju kafu.
Iz leta u leto.
Iz veka u vek.

LJETO U PROZORU HOTELA "RUŽA"

Ako i ne bude zajutra
ptica leta na prozoru
bit' će leto,
ako mimoiđe kiša
drveće pod našim balkonom,
biti će kiša,
ako ne uneseš vatru
u moje zimne osame,
biće vatra;
pevaju na vodi dečaci,
glas mujezina ih prati,
deca se kroz vrt predevaju
kao crne igle šutnje,
kroz jezik koji te očekuje.

MOSTARSKA
Romore u meni sve tise, tise
one daleke, modre kise.
Dvadeset leta traje opsena
i grad pod jezikom - uspomena.
Al' mora da raste, glasu mom srodan
neko jos vedriji od ovih voda.
Naci ce ruka u beharu
cvet koji ce me vratiti Mostaru

Мостарске кише


У Мостару сам волео неку Светлану
jедне jесени.
Jао кад бих знао са ким сада спава,
не би jоj глава, не би jоj глава.
Jао кад бих знао ко jе сада љуби,
не би му зуби, не би му зуби.
Jао кад бих знао ко то у мени бере
каjсиjе jош недозреле.
Говорио сам jоj ти си дериште, ти си
балавица,
све сам jоj говорио,
и плакала jе на моjе руке, на моjе речи,
говорио сам jоj ти си анђео, ти си ђаво,
тело ти зрело ста се правиш светица,
а падале су сву ноћ неке модре кише
над Мостаром.
Ниjе било сунца, ниjе било птица, ничег
ниjе било,
питала ме jе имам ли брата, шта студирам,
jесам ли Хрват, волим ли Рилкеа, све ме
jе питала.
Питала ме jе да ли би могао са сваком
тако, сачуваj боже,
да ли jе волим тихо jе питала,
а падале су над Мостаром неке модре
кише.
Она jе била раскошно бела у собноj тмини,
ал ниjе хтела то да ћини, ниjе хтела
ил ниjе смела, враг би jоj знао.
Jесен jе, та мртва jесен на окнима,
њене очи птица, њена бедра срна,
имала jе младеж, младеж jе имала,
Не смем да кажем,
имала jе младеж мали љубичасти или ми
се чини.

Питала ме jе да ли сам Хрват, имам ли
девоjку,
волим ли Рилкеа, све ме jе питала,
а на окну су ко божићни звончићи мога
детињства звониле капи,
а ноћна песма текла тихано низ Доњу
Махалу,
еj Сулеjмана отхранила маjка.
Она jе прострла своjе године по паркету,
њене су очи биле пуне као зреле брескве,
њене су доjке биле топле ко мали псичи.
Говорио сам jоj да jе глупава да се прави
важна.
Светлана, Светлана, знаш ли ти да jе
атомски век?
Де Гол, Гагарин и коjештариjе, све сам
jоj говорио,
она jе плакала, она jе плакала.
Водио сам jе по Куjунџилуку, по ашчиницама.
свуда сам jе водио,
у пећине jе скривао, на чардак носио.
под мостовима се играли жмурке. Неретва,
ждребића,
под старим мостом Црњанског jоj
говорио.
што jе диван шапутала jе, што jе диван.
Колена jоj цртао у влажном песку.
смеjала се тако ведро тако невино ко
први љиљани,
у џамиjе jе водио Карађоз-бег мртав,
премртав
под тешким турбетом.
На гроб Шантићев цвече jе однела, мало
плакала као и све жене,
свуда сам jе водио.
Сада jе ово лето,
сад сам сасвим други, пишем неке песме,
у jедном листу пола ступца за Перу Зупца,
и ништа више,
а падале су сву ноћ над Мостаром неке
модре кише,
она jе била раскошно бела у собноj тмини,
ал ниjе хтела то да ћини, ниjе хтела,
ил ниjе смела враг би jоj знао,
Ни оно небо, ни оно облачjе, ни оне
кровове,
бледуњаво сунце изгладнелог дечака
над Мостаром,
не умем заборавити
ни њену косу, њен мали jезик као jагоду,
њен смех, што jе умео заболети као
клетва,
ону молитву у капели на Белом Брегу,
Бог jе велик говорила jе, наџивеце нас,
ни оне тешке модре кише
о jесен, бесплодна њена jесен.
Говорила jе о филмовима, о Џемсу Дину,
све jе говорила мало тужно, мало
плаћљиво о Карењини,
говорила jе Клоjд Грифитс не би умео
ни мрава згазити,
смеjао сам се, ти си глупа он jе убица,
ти си дете.
Ни оне улице, оне продавце последњег
издања Ослобођења,
ни оно грожђе полусвело у излозима не
умем заборавити,
ону бесплодну горку jесен над Мостаром...
оне кише,
љубила ме jе по целе ноћи, грлила ме и
ниста више,
Маjке ми, ништа друго нисмо.
После су опет била лета, после су опет
биле кише,
jедно jедино мало писмо из Љубљане,
откуд тамо,
ни оно лишће по тротоарима ни оне дане,
jа више не могу jа више не умем
избрисати.
Пише ми, пита ме шта радим, како живим,
имам ли девоjку,
да ли икад помислим на њу, на ону нашу jесен,
на оне кише,
она jе и сад каже иста, куне се Богом,
потпуно иста,
да jоj веруjем да се смеjем давно сам,
давно проклео Христа,
а и до ње ми баш ниjе стало клела се
не клела,
Мора се тако не вреде лажи.
Говорио сам jоj о Љермонтову о Шагалу,
све сам jоj говорио,
вукла jе са собом неку стару Цваjгову
књигу, читала поподне,
у коси jоj било запретано лето, жутило
сунца, мало мора,
прве jоj ноћи и кожа била помало слана,
рибе заспале у њеноj крви,
смеjали смо се дећацима што су скакали
са мостова за цигарете,
смеjали смо се jер ниjе лето а они скаћу баш
су деца,
Говорила jе, могу умрети, могу добити
упалу плућа...
Онда су долазиле њене чутње дуге,
предуге,
могао сам слободно мислити о свему,
разбистрит Спинозу,
сате и све могао сам комотно гледати
друге, бацати облутке,
доле низ стење, могао сам сасвим отићи
некуд, отић далеко,
могао сам умрети онако сам у њеном
крилу, самљи од свиjу,
могао сам се претворити у птицу, у воду..
у стену, све сам могао...
Прсте jе имала дугачке, крхке бескрвне,
а хитре.
Играли смо се буба-мара и скривалице,
Светлана изађи, ето те под стеном, нисам
ваљда ћорав,
нисам jа блесав хаjде шта се каниш,
добичеш батине,
кад jе она тражила могао сам побећи у
саму реку нашла би ме,
намирише ме каже одмах, позна ме добро.
Нисам jоj никад веровао, ваљда jе стално
цурила кроз прсте.
Волела jе кештење, купили смо га по
рондоу,
носила га jе у собу, вешала о кончице,
волела jе руже, оне jесење, jа сам jоj
их доносио,
кад свену стављала их jе у неку кутиjу.
Питао сам jе шта мисли о овом свету, веруjе
ли у комунизам,
да ли би се мењала за Наташу Ростову,
свашта сам jе питао,
понекад глупо знам jа то и те како.
Питао сам jе да ли би волела малог сина,
рецимо плавог,
скакала jе од усхичења, хоће, хоће,
а онда одjедном падала jе у неке туге,
ко мртво воће,
не сме и не сме не би то она ни за
живу главу,
види ти њега мисли тек тако као да jе она
пала с Jупитера,
ко jе то рецимо Зубац Пера да баш он, а
не неко други,
таман посла као да jе он у наjмању руку,
брандо ил такви.
Говорио сам jоj ти си глупа ти си паметна,
ти си ђаво,
ти си анђео, све сам jоj говорио. Ништа ми
ниjе веровала.
Ви сте мушкарци рођени лажови ви сте хуље,
свашта jе говорила.
А падале су над Мостаром неке модре
кише.
Стварно сам волео ту Светлану jедне
jесени,
кад би знао са ким сада спава, не би
му глава, не би му глава.
Jао кад би знао ко jе сада љуби,
не би му зуби не би му зуби. Jао кад бих
знао ко то
у мени бере каjсиjе jош недозреле.

Oprostajna

Recimo da je otisla iz grada
u nepredvidivu vecer
i da su joj zameli puti.
Recimo da su boje kojima sam
je slikao bile nestalne
i da su izcilile sa koze.

Recimo da je odlucila da je
ne prepoznaju moje zene,
da ima srce nevidivo.
Samo da nije mrtva,
samo da dise.

Tacka na kraju price mala je
kao srce.
Stavljena je lakim potezom,
ali jos pulsira,
jos se otima svetlu.

Moji su Orkanski Visovi
ostali u zemlji Hercegovoj.
Zapretana tajna.
Utuljeno kandilo.
Nikad okom, ni stopom
više.
Ni dečačkim ushitom
u večeri.
Orkani zla zavejali
Za vremena ljubavi
prekasno.
Za smrti
Prerano.

PISMO MONIKI

I okna raduje o tebi vest
na zgradi u Balzakovoj 26.
I jos te, u snu, ponekad zove
ona breza na uglu Sekspirove.
I bas kao i ti rastu topole,
u onom parku ispred skole.
Sve se izmenilo. I nije nista.
Porasla deca iz tvog dvorista.
Po zidovima novi grafiti.
Da si tu, mozda bi sarala i ti.
Grad je radostan kad si prva,
ima u svemu i njega, bar mrva.
Saljem ti pismo po jednoj lasti,
samo se igraj i sporo rasti.
Veliki smo samo dok sanjamo.
Ostani uvek Mala Mo.

S ČARDAKA GLEDAŠ

S Čardaka gledaš
svu noć preskačem reku
na zelenom konju.
Sa obale na obalu, u igri,
neprestanoj.
Onda ležim pod Mostom
a u grlo mi u slapu sipe
tople svibanjske zvezde.

Pero Zubac je rođen 30. maja 1945. godine u Nevesinju, Hercegovina . Na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu studirao je književnost južnoslovneskih naroda.
Član Udruženja književnika Srbije i Udruženja novinara Jugoslavije.
Objavio 12 antologija jugoslovenskog i stranog pesništva, 30 knjiga poezije, 17 knjiga pesama za decu, jednu knjigu eseja, knjigu parodija na jugoslovensko pesništvo. Pesme su mu prevođene na dvadeset svetskih jezika.

NEKO DRUGO MORE

Neko drugo more
jutrom ti osvice pod
oknima

Neka druga ruka
u snu ti kupine na
dlan prinosi

Neko drugo lice u
tvojoj bistroj se zenici
ogleda

Neko drugo uho iz
sna tvoga,
muziku za svoje uho
izbira

Neka druga senka vitku
tvoju senku podnevom
dotice

Ali niko drugi u tvom
snu
ne usni
a da u
budnom oku
osvane

JEDNOSTAVNA PESMA

Citamo se bez reci.
Bez straha do trenutka
kada ostajemo sami.
Pricamo o ljubavi,
o tajnama prirode,
o nama bivsima,
otvaramo se recima
kao knjige na stranicama
koje smo najcesce citali.
Radujemo se radosti
sto mozemo razmenjivati
reci kao darove.
Malo li smo sami
postajemo drugi,
oni sto stvarno jesmo
i govorimo:
probudi me sutra ranije,
pricaj mi nesto obicno,
kao da ce upravo kisa.
Volim onu u tebi
koju nikome ne pokazujes.

KADA GOVORIM O TEBI

Jedem podnevna pisma,
pijem recenice.
Ljudima iz tvog sveta
o tebi govorim.
Reci o tebi bude pigmente,
toliko sunca u njih
unosim.
Kada govorim o tebi
onaj sam decak na
gimnazijalnoj priredbi
koji deklamuje srcem
koje se penje pod grlo.
Gusim se od reci
koje ne smem izgovoriti
a zeleo bih.
Sta si mi
i kako.

SVE STO JE BILA VATRA

Sve sto je bila vatra
mala je sveca u daljini.
Jedva razaznatljiv plamen.
I nasi zivoti trag su samo svetao
u dugoj noci isceka.

Ja sam onaj tuzni egipatski pisar
koji je belezio tvoje poruke,
onaj koji te potajno urezivao u glinu.
Ja sam tiha noc iza tvog oka
i more moje te u snu zapljuskuje.

Sve sto je bio san, dug i neodgonetnut,
sada je otvorene knjiga u
koju slazemo brojanice slova.

Zaspao bih u tebi makar me
budila samo kad se zazelis
mojih reci.

Ljudi U Nasim Godinama

Ljudi u našim godinama
ulaze u ljubav oprezno
kao neplivači u plitku vodu,
kao političari u kombinacije,
iz čstraha od ponovnog voljenja,
iz nesigurnosti,
a oni su zanate ljubavi
već dobrano izučili
i mogli bi biti od slatke
pouke neiskusnima,
no ostaće zavatreni
a sigurni i uspravni na ulici,
með ljudima,
samo će u hladnim noćima,
sami i prepoznati odjednom,
izaći na začudjen sneg
i glasno zaplakati.

O SMRTI

Obične smrti i herojske smrti
i pesničke smrti od omče i metka,
nek te ne zbunjuju, zemlja se vrti,
smrt je, u stvari, život ispočetka.

Neko će drugi, neznan i drag,
još lepše pesme da ti piše.
Za svakim od nas ostane trag,
travka nad glavom kroz koju diše.

Možda smo bili ptica nad morem,
u Podmoskovlju breza tanušna.
Možda ćemo biti čempres međ borjem.
Život je velik! Smrt je majušna.

Ne bira se ljubav

Ne bira se ljubav
kao ni smrt.
Sve je u knjigama
duboko pod morem
zapisano.
Jezikom neznanim nama,
nebeskim pismima.
Niti se oduprijeti mozes
niti preskociti dan.
Kao sto ne mozes
tudji san usniti
niti okom drugim
vidjeti.
Violeo bih da nisi ti
ona koju u ovom casu
volim.

Moja te rijec dotakla

Moja te rijec dotakla
u trenu kad si odlucila
da ne vjerujes nikome ko je
odrastao i ko pokusava
da te ukroti.
Kao ptica nevidljiva,
kao zuti list koji te
u setnji presretne naglo
i upozori na pad.
Jer jesen je. Jer sve je
prolazno i sve se smjenjuje.
Kao da gledas veliku rijeku
u predvecerje koja odnosi
bijele ladje, a iza svakog
malenog osvetljenog prozora
mozda odlazi neko koga bi
mogla zavoljeti
zauvijek.

Kalamegdansko vece

Pucala je zora kao kora
Noc se s mukom predavala danu
Grlio sam smrznutu Svetlanu
Pokraj Save na Kalemegdanu.

A sa vrha Nebojsine kule
Drozd je pesmom budio grlicu
Ja nabreko k'o topovsko djule
Sva mi dugmad otpala na slicu.

A Svetlanu suncem obasjanu
Od te muke spopanuli zmarci
Pa mi tiho sapnula na uvo
-Mace moje jedu mi se cvarci-

Kasnije nas nasli milicajci
Od idile osta samo slika
U stanici ostase podaci
Jedne kurve i jednog pesnika.

TRIPTIHON ZA VERU

I

Prepoznajem ti kosu u ovom spaljenom letu
Oči u ovom lišću što beznadežno pada
Prepoznajem ti govor u mrtvom suncokretu
Prelomljen što je klono ko uzaludna nada
Prepoznajem ti kosu u ovom spaljenom letu

Nijedno moje htenje do tebe doseglo nije
Nijedna moja pesma čemerna razboljena
Mrtav tvoj osmeh spava tamo gde biljka bdije
Tamo gde mesec noćiva kao jedina žena
Nijedno moje htenje do tebe doseglo nije

Lovio sam te lukom lovio sam te strelom
Po crnim šumama panonskim po mrtvim hrastovima
Lovio sam te smehom klonulom rukom belom
Vajao ti ramena u prvim plastovima
Lovio sam te lukom lovio sam te strelom

Moji te hrtovi gonili po obalama po pesku
Sokolovi te moji vijali ispod zvezda
Puške te moje ubile jeseni jedne u vrijesku
Oči te oplakale žalom i boljkom praznih gnezda
Moji te hrtovi gonili po obalama po pesku

Joj čedo uzaludno potonja razbibrigo
Kuda bi ova pesma da tvoga čela nije
Konje sam hitre prestizo do tebe nisam stigo
Nožem sam klao jagnjad gde ti se krotkost krije
Joj čedo uzaludno potonja razbibrigo

Sad spavaš spavaš spavaš ko mrtvo cveće spavaš
I spava telo tvoje gipkost najlepših foka
Tišinu slušaš mirno i bilo sna usporavaš
Pod tvojim smehom drava do besvesti duboka
Sad spavaš spavaš spavaš ko mrtvo cveće spavaš

II

Ova te pesma budi ko majka mrtvo dete
Ova te pesma gorka iz sna ne ume vratiti
Čelo se moje osipa ko iščezle komete
Sve što ti sada govorim svojom ću glavom platiti
Ova te pesma budi ko majka mrtvo dete

Leto je nad ravnicom leto u kriku ptice
Osam me noći kleto nekakve vrane viju
Teške padaju kiše padaju nemilice
A dunav beznadežno preliva panoniju
Leto je nad ravnicom leto u kriku ptice

Nema te pelin-reči da kaže moju gorčinu
Šta ću sa ovom glavom što se u pesak osipa
Crno se sunce zavilo u moju belu vedrinu
Nad gradom mesec neženja žeženo srebro prosipa
Nema te pelin-reči da kaže moju gorčinu

Govorio sam ti nekoć da nema više proleća
Da je sve što se događa davno već jednom bilo
Govorio sam ti tiho kako su kratka stoleća
I sve kako se vraća mrtvoj majci u krilo
Govorio sam ti nekoć da nema više proleća

I slušala si nema ko ravničarske vode
Danica ti se zvezda u očima ugnezdila
Govorio sam ti nekoć da nema prave slobode
I da je roda istine u nepovrat odjezdila
Slušala si me nema ko ravničarske vode

Nestaje poslednja pesma i moj jenjava nemir
Zadnje se zvezde oblače u prozračnu vedrinu
Ako se nastavi ovako sve će otić u svemir
I ti i ja i nenad u neku gluvu daljinu
Nestaje poslednja pesma i moj jenjava nemir

III

Prepoznajem te po kosi u ovom spaljenom danu
Sunce je iznad grada kao damoklov mač
Prepoznajem te u lišću nehajno zasmejanu
I već sam sasvim siguran da ćeš briznut u plač
Prepoznajem te po kosi u ovom spaljenom danu

Ostani tako tiha iza hiljadu reka
Ostani nedohvatna kao najdalja zvezda
Pesmama ću te tražiti do poslednjega veka
Pretražiću sve ribnjake i sva ptičija gnezda
Ostani tako tiha iza hiljadu reka

Padaće opet kiše nad ovim ulicama
Biće dečaka plavih ko ranog majskog cveća
Zrele su slutnje u meni joj pesmo teško nama
Pitam ja tebe noćas šta se to zove sreća
Padaće opet kiše nad ovim ulicama

I spavaj nevino spavaj snom negrljenih žena
Neka ti moje slutnje budu beskrajno strane
Nek bude moja pesma zalud-prolegomena
Za sve što neće biti za ogoljene dane
Nikada neviđenoga severnog nekog kestena

Nikad iz moje krvi ti nećeš isplivati
Ostaćeš bolom potopljena kao mletačke galije
Milion i jednu noć od drugih ću te skrivati
Vidrama tvojim hraniti besane bakanalije
Nikad iz moje krvi ti nećeš isplivati

Joj čedo nedozvana najdraža razbibrigo
Sanjaj ko lišće sanjaj spaljeno jesenjim dahom
Jurio sam te noćima nikad te nisam stigo
Zaludne moje tragove mesec je prosipo prahom
Joj čedo nedozvano najdraža razbibrigo