- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Jovan Jovanović Zmaj
Sre Jan 28, 2009 10:27 pm
Jovan Jovanović Zmaj je najplodniji srpski pesnik iz druge polovine XIX veka. Njegovo pesničko delo je široka i verna slika narodnog života iz jednog burnog perioda naše nacionalne istorije. Stalna aktivnost u društvenom životu omogućila je Zmaju da kroz pedesetogodišnji književni rad postane najverniji književni tumač oslobodilačkih težnji narodnih masa.
Rodio se 24. novembra 1833. u Novom Sadu, u jednoj od uglednih građanskih porodica. Osnovnu školu završio je u Novom sadu, a zatim je tu počeo gimnaziju, koju je zatim nastavio u Halašu i Požunu. Posle završene gimnazije, studirao je pravne nauke u Pešti, Pragu i Beču. Za njegovo konačno književno i političko obrazovanje od posebnog značaja bio je boravak u Beču, gde su se okupljali mnogi kulturni i politički radnici iz svih južnoslovenskih pokrajina.
Posle završenih studija, Zmaj se vraća u Novi Sad (1860), i postaje činovnik u novosadskom magistratu. Tu se upoznaje sa Ružom Ličanin i među njima se razvija iskrena i nežna ljubav koja će se uskoro završiti brakom. Ova ljubav i srećan porodični život nadahnuće Zmaja da napiše poznati ciklus pesama pod nazivom Đulići.
1870. godine, Zmaj završava medicinske studije, vraća se u Novi Sad i tu započinje lekarsku praksu. Ovde ga ubrzo stiže i teška porodična nesreća: umiru mu deca, a najzad i žena Ruža. Iz ove njegove porodične drame, rodio se niz potresnih elegičnih pesama, objavljenih kasnije pod nazivom Đulići uveoci. Posle smrti svoje dece Zmaj je počeo intenzivnije da se bavi dečijom poezijom, mada je i ranije sarađivao sa dečijim listovima koji su pokretani u Novom Sadu.
Zmajevo književno delo je veoma obimno. Izdao je sledeće zbirke pesama: Đulići (1864); Sve dojakošnje pesme (1871); Pevanija (1882); Đulići uveoci (1888); Druga pevanija (1895); Snohvatice (1895); Čika Jova srpskoj deci (1899); Devesilje (1900); i Čika Jova srpskoj omladini (1901). Od proznih radova poznata mu je pripovetka Vidosava Branković i šaljiva igra Šaran.
Zmaj je poznat i kao prevodilac, i to prevodilac najbolje vrste. Prevodio je sa mađarskog, koji je znao od detinjstva, a takođe i sa ruskog, nemačkog i francuskog. Iako nije bio strog u izboru, Zmaj je svojim talentom ponekad davao prevode koji su nadmašivali original. U prevodima je želeo da sačuva autentičnost originala samo u mislima i osećanjima. Prevodio je Getea, Puškina, Ljermontova, Hajnea i čitav niz manje poznatih nemačkih pesnika.
Zmajevu pesničku plodnost najbolje ilustruje činjenica da je njegov najdraži list, Neven, čak i 1911, sedam godina posle pesnikove smrti bio punjen prilozima koji su se našli u Zmajevim neobjavljenim spisima.
Umro je u Sremskoj, danas Zmajevoj Kamenici - 3. juna 1904. godine.
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Jovan Jovanović Zmaj
Sre Jan 28, 2009 10:28 pm
Đulići i Đulići uveoci
Najpoznatije Zmajevo delo iz oblasti subjektivne lirike su dve zbirke pesama pod nazivom Đulići i Đulići uveoci. U njima je Zmaj neposredno i iskreno opevao najznačajnije trenutke iz dana kad je kao srećan otac gledao svoju decu u atmosferi tihe, građanske porodične idile, i kasnije - iz vremena u kome je smrt pokosila celu njegovu porodicu.
Osnovni motiv u Đulićima je iskrena ljubav prema ženi, izražena osećanjima srećnog čoveka čiji je život ulepšan porodičnom idilom i prvim glasovima njegove dece. Skala osećanja u ovoj zbirci je veoma široka, kreće se od prvih stidljivih ljubavnih izjava, pa preko zanosa i ustreptalosti do spokoja bračne sreće. Nekoliko početnih pesama sa crnim slikama i mračnim tonovima više su izraz modnih romantičarskih sklonosti nego iskren doživljaj. Zmajeva ljubav u Đulićima nije nesrećna, bajronovski kobna ljubav. Ona je građanski pristojna, realistički mirna i u granicama koje određuje patrijarhalni porodični kult. Zmaj je svoja ljubavna osećanja opevao jednostavnim pesničkim metaforama i bez mnogo artističkog kićenja. Svojoj dragoj pesnik daje bezbroj nežnih imena i čini mu se kako se i slavuji sa njim nadmeću da bi opevali njenu lepotu. U ljubavnoj ushićenosti on traži najlepše ime za svoju dragu:
Kaži mi kaži, kako da te zovem
kaži mi kakvo ime da ti dam
Hoću li reći: diko ili snago,
ili ću: lane, ili: moje blago
Hoću li: dušo, ili: moje drago,
kaži mi kakvo ime da ti dam!
Čitava zbirka obojena je diskretnim bojama tradicionalnog patriotizma pesnikove epohe. Čak je i majčina uspavanka sinu u kolevci patriotski naglašena.
Ali, Zmajeva sreća nije dugo trajala. Umrla su mu deca, a ubrzo i žena. Pustoš smrti pokosila je njegovu porodičnu baštu i ostavila ga usamljenog da gorčinu svoga života poveri poeziji. Zato su Đulići uveoci prožeti tragikom smrti koja živi u većini tih njegovih stihova. Osećanja u Uveocima su izražena snažnim realističko lirskim doživljajima. Zmaj je svoju porodičnu tragediju beležio hrabro i bez roptanja, ne krijući grčeve soje ucveljene duše. On je dozvolio da jedan neizmerno dubok bol poteče slobodno, potresno i doživljeno.
Zmajevo pomirenje sa neminovnostima u životu nije prešlo u rezignaciju niti u skepticizam. On je u potpunosti sačuvao vitalnost i veru u lepote života:
Bol neka vas diže,
nek vas ne obara!
Pored Đulića i Đulića uveoka, Zmaj ima i znatan broj drugih lirskih pesama. Ali se one ni po dubini misli ni po snazi osećanja ne mogu meriti sa pesmama njegove intimne lirike. Poznate su i Zmajeve istočnjačke pesme Lem-Edim i Selim-Beg, kao i zbirke Snohvatice i Devesilje, ispevane u duhu narodne lirske pesme, ali toliko verno da potpuno podsećaju na narodnu poeziju.
Najpoznatije Zmajevo delo iz oblasti subjektivne lirike su dve zbirke pesama pod nazivom Đulići i Đulići uveoci. U njima je Zmaj neposredno i iskreno opevao najznačajnije trenutke iz dana kad je kao srećan otac gledao svoju decu u atmosferi tihe, građanske porodične idile, i kasnije - iz vremena u kome je smrt pokosila celu njegovu porodicu.
Osnovni motiv u Đulićima je iskrena ljubav prema ženi, izražena osećanjima srećnog čoveka čiji je život ulepšan porodičnom idilom i prvim glasovima njegove dece. Skala osećanja u ovoj zbirci je veoma široka, kreće se od prvih stidljivih ljubavnih izjava, pa preko zanosa i ustreptalosti do spokoja bračne sreće. Nekoliko početnih pesama sa crnim slikama i mračnim tonovima više su izraz modnih romantičarskih sklonosti nego iskren doživljaj. Zmajeva ljubav u Đulićima nije nesrećna, bajronovski kobna ljubav. Ona je građanski pristojna, realistički mirna i u granicama koje određuje patrijarhalni porodični kult. Zmaj je svoja ljubavna osećanja opevao jednostavnim pesničkim metaforama i bez mnogo artističkog kićenja. Svojoj dragoj pesnik daje bezbroj nežnih imena i čini mu se kako se i slavuji sa njim nadmeću da bi opevali njenu lepotu. U ljubavnoj ushićenosti on traži najlepše ime za svoju dragu:
Kaži mi kaži, kako da te zovem
kaži mi kakvo ime da ti dam
Hoću li reći: diko ili snago,
ili ću: lane, ili: moje blago
Hoću li: dušo, ili: moje drago,
kaži mi kakvo ime da ti dam!
Čitava zbirka obojena je diskretnim bojama tradicionalnog patriotizma pesnikove epohe. Čak je i majčina uspavanka sinu u kolevci patriotski naglašena.
Ali, Zmajeva sreća nije dugo trajala. Umrla su mu deca, a ubrzo i žena. Pustoš smrti pokosila je njegovu porodičnu baštu i ostavila ga usamljenog da gorčinu svoga života poveri poeziji. Zato su Đulići uveoci prožeti tragikom smrti koja živi u većini tih njegovih stihova. Osećanja u Uveocima su izražena snažnim realističko lirskim doživljajima. Zmaj je svoju porodičnu tragediju beležio hrabro i bez roptanja, ne krijući grčeve soje ucveljene duše. On je dozvolio da jedan neizmerno dubok bol poteče slobodno, potresno i doživljeno.
Zmajevo pomirenje sa neminovnostima u životu nije prešlo u rezignaciju niti u skepticizam. On je u potpunosti sačuvao vitalnost i veru u lepote života:
Bol neka vas diže,
nek vas ne obara!
Pored Đulića i Đulića uveoka, Zmaj ima i znatan broj drugih lirskih pesama. Ali se one ni po dubini misli ni po snazi osećanja ne mogu meriti sa pesmama njegove intimne lirike. Poznate su i Zmajeve istočnjačke pesme Lem-Edim i Selim-Beg, kao i zbirke Snohvatice i Devesilje, ispevane u duhu narodne lirske pesme, ali toliko verno da potpuno podsećaju na narodnu poeziju.
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Jovan Jovanović Zmaj
Sre Jan 28, 2009 10:28 pm
Dečji pesnik
Od celokupnog Zmajevog dela, najtrajniju vrednost ima njegova dečija poezija. Po toj poeziji on je ostao nenadmašan i danas. Svoju uzvišenu ulogu pesnika pesnika slobode i pravde Zmaj je upotpunio patriotskom delatnošću na vaspitanju dece i omladine kroz poeziju:
U deci je sveta klica,
nova moć se u njih krije.
Bolji svet bi mog'o nići
kad bi znali razviti je.
Zmajeva velika ljubav prema deci iznikla je u prvom redu iz njegove roditeljske tragedije. On je svoje pesničko delo za decu shvatio kao zavetni dug prema svojoj rano umrloj deci:
Sada često u snu čujem
dečice moje glas:
"Gde god da je Srpče koje
ljubi ga radi nas!"
Ali njegova ljubav prema deci nije bila samo rezultat porodične nesreće. Ona je ustvari bila deo njegovog karaktera, njegove prirode. Zmaj je imao istančan smisao i očiglednu obdarenost za uživljavanje u dečiji život, u njihovu psihologiju, osećanja, čežnje, radosti i maštu.
Vrednost Zmajeve dečije poezije je u njenoj nenametljivoj diktačnosti. Dete, osećajući da su to pesme o njemu i za njega, uvek je znalo da odvoji lepo od ružnog po samoj realnosti života koja je u pesmi prikazana. Kod Zmaja nema sladunjavosti i nametnutog moralisanja. Zato što pruža sve u nenameštenim scenama i slikama, ova poezija može da snažno ukoreni smisao za dobro i pravično, da razvije osećanje lepoga, a isto tako i da suzbija nagon za rđavo i ružno. Slikajući decu, Zmaj je to uvek činio sa smeškom dobronamernog vaspitača i zato je svaka njegova pesma puna duha, vedrine, zdravoga smeha i duhovite šale.
Opšti pogled
Zmajevo književno delo je veoma obimno, raznovrsno i po tematici i po sadržini, ali i nejednako po umetničkoj vrednosti. Ono nije ni do dan danas u potpunosti ispitano i klasificirano. U njemu ima raznovrsnih uticaja, naročito nemačkih pesnika, koje je rado čitao i dobro poznavao. Posebno je bio jak uticaj nemačkih pesnika-orijentalista.
Zamoran lekarski poziv i težnja da kao pesnik prati sve pojave u životu naroda, gonili su ga da radi brzo, na juriš i da još nesasušeni rukopis šalje u štampariju. Otuda kod njega pored vanredno uspelih pesama ima i takvih koje su bez pravog pesničkog nadahnuća. On je umeo vrlo lepo da piše stihove, ali je često, zbog žurbe, suviše zloupotrebljavao "pesničke slobode" i stvarao sasvim slabe pesme.
Ali osnovu za većinu njegovih pesama stvaralo je toplo i snažno pesničko nadahnuće. Ono što pritom treba naočito istaći, to je činjenica da je njegovo nadahnuće uvek imalo koren u stvarnosti, u životnim potrebama masa, u čiju je budućnost uvek optimistički verovao. Zato Zmaja ne izučavamo kao romantičara u doslovnom smislu te reči. Po svojoj razboritosti, jednostavnosti u izrazu i smislu za poimanje životne realnosti, po zdravom realističkom duhu, on je mnogo brži realističkom shvatanju društvene uloge književnosti.
Od celokupnog Zmajevog dela, najtrajniju vrednost ima njegova dečija poezija. Po toj poeziji on je ostao nenadmašan i danas. Svoju uzvišenu ulogu pesnika pesnika slobode i pravde Zmaj je upotpunio patriotskom delatnošću na vaspitanju dece i omladine kroz poeziju:
U deci je sveta klica,
nova moć se u njih krije.
Bolji svet bi mog'o nići
kad bi znali razviti je.
Zmajeva velika ljubav prema deci iznikla je u prvom redu iz njegove roditeljske tragedije. On je svoje pesničko delo za decu shvatio kao zavetni dug prema svojoj rano umrloj deci:
Sada često u snu čujem
dečice moje glas:
"Gde god da je Srpče koje
ljubi ga radi nas!"
Ali njegova ljubav prema deci nije bila samo rezultat porodične nesreće. Ona je ustvari bila deo njegovog karaktera, njegove prirode. Zmaj je imao istančan smisao i očiglednu obdarenost za uživljavanje u dečiji život, u njihovu psihologiju, osećanja, čežnje, radosti i maštu.
Vrednost Zmajeve dečije poezije je u njenoj nenametljivoj diktačnosti. Dete, osećajući da su to pesme o njemu i za njega, uvek je znalo da odvoji lepo od ružnog po samoj realnosti života koja je u pesmi prikazana. Kod Zmaja nema sladunjavosti i nametnutog moralisanja. Zato što pruža sve u nenameštenim scenama i slikama, ova poezija može da snažno ukoreni smisao za dobro i pravično, da razvije osećanje lepoga, a isto tako i da suzbija nagon za rđavo i ružno. Slikajući decu, Zmaj je to uvek činio sa smeškom dobronamernog vaspitača i zato je svaka njegova pesma puna duha, vedrine, zdravoga smeha i duhovite šale.
Opšti pogled
Zmajevo književno delo je veoma obimno, raznovrsno i po tematici i po sadržini, ali i nejednako po umetničkoj vrednosti. Ono nije ni do dan danas u potpunosti ispitano i klasificirano. U njemu ima raznovrsnih uticaja, naročito nemačkih pesnika, koje je rado čitao i dobro poznavao. Posebno je bio jak uticaj nemačkih pesnika-orijentalista.
Zamoran lekarski poziv i težnja da kao pesnik prati sve pojave u životu naroda, gonili su ga da radi brzo, na juriš i da još nesasušeni rukopis šalje u štampariju. Otuda kod njega pored vanredno uspelih pesama ima i takvih koje su bez pravog pesničkog nadahnuća. On je umeo vrlo lepo da piše stihove, ali je često, zbog žurbe, suviše zloupotrebljavao "pesničke slobode" i stvarao sasvim slabe pesme.
Ali osnovu za većinu njegovih pesama stvaralo je toplo i snažno pesničko nadahnuće. Ono što pritom treba naočito istaći, to je činjenica da je njegovo nadahnuće uvek imalo koren u stvarnosti, u životnim potrebama masa, u čiju je budućnost uvek optimistički verovao. Zato Zmaja ne izučavamo kao romantičara u doslovnom smislu te reči. Po svojoj razboritosti, jednostavnosti u izrazu i smislu za poimanje životne realnosti, po zdravom realističkom duhu, on je mnogo brži realističkom shvatanju društvene uloge književnosti.
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Jovan Jovanović Zmaj
Sre Jan 28, 2009 10:29 pm
(Kako je jednom prilikom zloupotrebljen Čika Jova-Zmaj)
Jovan Jovanović, Zmaj Jova, Čika Jova - kako ga je zvala i zove čitalačka publika iz mila - a tako je i svoje delo potpisivao - uspešno se, kao što se zna, ogledao u mnogim delatnostima - u književnosti i novinarstvu (ostao je neprevaziđen dečji pesnik, kako ocenjuje istorija književnosti), u pokretanju i uređivanju književnih i drugih glasila i novina, u zdravstvu (bio lekar) i u političkom životu. Ali, ono o čemu se manje zna ili, češće, ne zna - Zmaj Jova je bio u privatnom životu uspešan u još jednoj delatnosti: svojim prijateljima, drugovima, poznanicima - muškarcima i ženama - bio je i navodadžija, posrednik u sklapanju poznanstava. Ostala su svedočanstva njegovih savremenika kako je u tome bio izuzetno srećne ruke: svi oni koje je upoznao završavali su pred matičarem i živeli u srećnim brakovima. Jedno takvo poznanstvo navodadžisao je Milošu Grabovačkom i Jeleni Longinović, sedamdesetih godina 19. veka. O tome danas svedoče stare, požutele fotografije i pisma koja su putovala iz Zemuna u Srpski Itebej i iz Itebeja u Zemun. Hronika o životu dvoje mladih upravo počinje jednim Zmaj Jovinim pismom u kome ih pesnik poziva na poznanstvo i druženje. Miloš Grabovački je bio zemunski učitelj, književnik, štampar, prosvetitelj i - iznad svega - rodoljub. Jelena Longinović - lepa, šarmantna i romantična - ličila je na Julu iz "Pop Ćire i pop Spire" Stevana Sremca - kako tvrdi jedan njen savremenik, a Zmaj Jova je u svojim pismima uvek oslovljava sa "draga sestro"; bila je umiljata i obrazovana, kćerka paroha Sime (Longinovići su u Srpskom Itebeju bili parosi jedan i po vek)
Dopisivanje je trajalo pune dve godine, pa su ga mladi krunisali susretom, veridbom i, najzad, venčanjem. Bilo je to 1873, meseca maja. Svečanom činu je prisustvovao i navodadžija. Dobar deo godina su Miloš i Jelena proživeli u najvećoj slozi i ljubavi, kako bi se danas običnim jezikom reklo, ali su im kasnije godine donele mnogo bure, razočaranja, patnje i šikaniranja od strane ondašnje vlasti. I jedno i drugo su - zbog rodoljublja i branjenih političkih ideja - bili često hapšeni, suđeni i mnoge su godine po tamnicama proveli. Ostali su, međutim, nepokolebljivi i dosledni idejama za koje su se borili i zbog kojih su doživeli mnoge nedaće. Izrodili su samo jedno dete - kćerku Irenu - koja je nastavila rodoljubivim stopama svojih roditelja.
Jovan Jovanović, Zmaj Jova, Čika Jova - kako ga je zvala i zove čitalačka publika iz mila - a tako je i svoje delo potpisivao - uspešno se, kao što se zna, ogledao u mnogim delatnostima - u književnosti i novinarstvu (ostao je neprevaziđen dečji pesnik, kako ocenjuje istorija književnosti), u pokretanju i uređivanju književnih i drugih glasila i novina, u zdravstvu (bio lekar) i u političkom životu. Ali, ono o čemu se manje zna ili, češće, ne zna - Zmaj Jova je bio u privatnom životu uspešan u još jednoj delatnosti: svojim prijateljima, drugovima, poznanicima - muškarcima i ženama - bio je i navodadžija, posrednik u sklapanju poznanstava. Ostala su svedočanstva njegovih savremenika kako je u tome bio izuzetno srećne ruke: svi oni koje je upoznao završavali su pred matičarem i živeli u srećnim brakovima. Jedno takvo poznanstvo navodadžisao je Milošu Grabovačkom i Jeleni Longinović, sedamdesetih godina 19. veka. O tome danas svedoče stare, požutele fotografije i pisma koja su putovala iz Zemuna u Srpski Itebej i iz Itebeja u Zemun. Hronika o životu dvoje mladih upravo počinje jednim Zmaj Jovinim pismom u kome ih pesnik poziva na poznanstvo i druženje. Miloš Grabovački je bio zemunski učitelj, književnik, štampar, prosvetitelj i - iznad svega - rodoljub. Jelena Longinović - lepa, šarmantna i romantična - ličila je na Julu iz "Pop Ćire i pop Spire" Stevana Sremca - kako tvrdi jedan njen savremenik, a Zmaj Jova je u svojim pismima uvek oslovljava sa "draga sestro"; bila je umiljata i obrazovana, kćerka paroha Sime (Longinovići su u Srpskom Itebeju bili parosi jedan i po vek)
Dopisivanje je trajalo pune dve godine, pa su ga mladi krunisali susretom, veridbom i, najzad, venčanjem. Bilo je to 1873, meseca maja. Svečanom činu je prisustvovao i navodadžija. Dobar deo godina su Miloš i Jelena proživeli u najvećoj slozi i ljubavi, kako bi se danas običnim jezikom reklo, ali su im kasnije godine donele mnogo bure, razočaranja, patnje i šikaniranja od strane ondašnje vlasti. I jedno i drugo su - zbog rodoljublja i branjenih političkih ideja - bili često hapšeni, suđeni i mnoge su godine po tamnicama proveli. Ostali su, međutim, nepokolebljivi i dosledni idejama za koje su se borili i zbog kojih su doživeli mnoge nedaće. Izrodili su samo jedno dete - kćerku Irenu - koja je nastavila rodoljubivim stopama svojih roditelja.
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Jovan Jovanović Zmaj
Sre Jan 28, 2009 10:30 pm
Ako je iko u svom vremenu bio opštenarodni, nacionalni pesnik, onda je tu čast bez sumnje dosegao Jovan Jovanović Zmaj. Nije bilo pismena čoveka da za Zmaja nije znao, pa i danas se veoma često citiraju, ili pevaju njegovi stihovi, a da se ne zna čiji su - toliko je Zmajevo pesništvo postalo i ostalo deo živog narodnog predanja.
Zmajev pradeda, Cincarin, Konstantin, doselio se u DžVIII veku iz makedonskih krajeva u Novi Sad. Trgujući žitom i stokom obogatio se, pa je njegov sin Jovan, već veoma ugledan trgovac, i plemstvo dobio. Zmajev otac Pavle, advokat i senator, bio je među prvim građanima novosadskim. Njegov prvenac, Jovan, rodio se 24. novembra 1833, posle njega još četiri sina i kći, ali će na životu ostati samo tri Zmajeva brata: Đura, Kornel i Mita. Mali Joca, koga je očev prijatelj Sima Milutinović Sarajlija već bio proročki blagoslovio rečima: "Dabogda pesnik bio!", pošao je u osnovnu školu, pa 1844. u gimnaziju novosadsku. Godinu dana proveo je van kuće, u Halašu, da bi naučio mađarski. Po povratku, završava peti razred gimnazije, pa završni šesti, već u smutnim vremenima bune 1848/49, kada je porodici Jovanović, izbegloj u Srem, izgorela kuća. Posle bune, prvi gradski načelnik Novog Sada bio je Pavle Jovanović, a njegov Joca volonterski pristav gradskog kapetana. Školovanje nastavlja na liceju u Bratislavi, Modri i Trnavi. Započinje studije prava u Beču, nastavlja u Pešti, pa u Pragu, pa opet u Pešti, ali studije prekida 1857, zbog očeve bolesti i siromašenja. Izabran je za aktuara novosadskog magistrata, pa za podbeležnika. Oženio se Ružom Ličanin 1862, a sledeće godine seli se u Peštu, gde će biti upravnik Tekelijanuma, aktuar i delovoditelj Matice srpske, uz studije na Medicinskom fakultetu koje je završio krajem 1869. Lekar je u Novom Sadu, pa u Pančevu, gde mu 1872. umire Ruža, ostavivši ga sa tek rođenom Smiljkom, jedinim detetom koje je nadživelo majku - Mirko, Tijana, Sava, Jug ni detinjstvo nisu doživeli. Prelazi u Futog za opštinskog lekara. Uz njega i Smiljku je udovica Marija Kostić sa ćerkom Marijom koju je Zmaj usvojio, kao i nešto kasnije rođenu Anku. Ne doživevši drugi rođendan, umire i poslednje Ružino dete, Smiljka. Porodica i uteha su mu poćerka Maca i kći Anka, no i njih će nadživeti; obe su umrle 1901. Ponovo je lekar u Novom Sadu, od 1874, pa u Sremskoj Kamenici. Pozvan u Beograd, bio je dramaturg Narodnog pozorišta 1878-1880. Najdužu lekarsku praksu imao je u Beču 1880-1889, zatim je kratko opet u Sremskoj Kamenici, pa u Beogradu 1890-1898, te Zagrebu 1898-1901. Poslednje stanište mu je bila Sremska Kamenica, gde je umro 14. juna 1904. Njegova kuća pretvorena je u muzej.
Čitavog života istrajao je u svom lekarskom pozivu, dosledan stavu da je osnovna lekarska etika pomoći ljudima u nevolji, biti od koristi prvo društvu, pa tek onda sebi. U prvom svom lekarskom oglasu objavljuje da će sirotinju lečiti besplatno. Ličnu korist je zanemarivao i u Beogradu, gde je osnovao i besplatno vodio sanitarni nadzor u školama, a sa još desetak lekara osnovao je prvu ambulantu u Srbiji. U Beču manje sam leči, upućujući svoje pacijente, bolesne Srbe iz svih krajeva, najboljim bečkim specijalistima.
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Jovan Jovanović Zmaj
Sre Jan 28, 2009 10:31 pm
Od malih godina, Jovan Jovanović je u matici političkih tokova srpskog naroda u Ugarskoj. Prihvatio je i predano podržavao ideje Ujedinjene omladine srpske, pokreta za kulturno i političko objedinjavanje svih Srba, bez obzira na granice, i ostao im veran i posle zabrane ove organizacije 1871, može se reći do kraja svoga života. Kao što je bio uz sam rukovodeći vrh Srpske narodne slobodoumne stranke Svetozara Miletića, kojoj je osnovni, daleki cilj oslobođenje Srba i njihovo sjedinjenje u jednu državu. Bliži ciljevi Miletićevog pokreta su borba za razvijanje nacionalne svesti, očuvanje nacionalnog identiteta, ponovno uspostavljanje autonomije Srba u Ugarskoj umesto ukinutog Vojvodstva Srbije, demokratski građanski odnosi. Ne samo kao političar, već i kao pesnik, Zmaj je ovim ciljevima doprineo kao malo ko od njegovih savremenika. Tištao ga je rascep stranke posle Miletićeve smrti, pokušaavao je da ga spreči, a kada je video da je touzaludno, opredelio se za radikalnu granu. Miletiću je desna ruka najviše u primeni njegovih ideja u kulturnoj sferi. Prvorazrednu političku ulogu imali su njegovi časopisi: "Zmaj", po kome je dobio nadimak (1864-1871), "Žiža" (1871-1873) "Starmali" (1878-1889). Snaženju nacionalnog i oslobodilačkog duha nemala potpora bila je "Ilustrovana ratna hronika" (1877-1878) kojom se žestoko suprotstavljao opakim austro-mađarskim optužbama protiv Srbije i krajnjoj pristrasnosti u srpsko-turskom sukobu. Časopis "Javor" (1862-1863) bio je važna pokretačka poluga mlade romantičarske literature. Njegov "Neven", a uređivao ga je od 1880. do smrti, vaspitavao je generacije i generacije srpske dece. Koliko je vremena trošio na te važne, no ipak efemerne poslove, ilustruje podatak da je evidentirano skoro 500 pseudonima i šifara kojima se potpisivao u svojim časopisima da prikrije stalno oskudni broj saradnika. Poneke brojeve ispunjavao je sam, od prve do poslednje reči.
Doista je bio nemaran prema svojim delima. Ponekad ih je i zaboravljao, gubio, ostavljao van Pevanije u koju je sabirao svoju poeziju. Zaturio je, ili namerno zaboravio, čak i prvu svoju štampanu pesmu. Bila je to "Srpska zora", glosa na stihove jedne pesme Jovana Hadžića. Ta pesma je štampana u temišvarskim novinama "Južna plela", 17. oktobra 1851, a on je, ipak, za početak svoga pesničkog rada uzeo objavljivanje pesme "Proletno jutro" u drugoj svesci "Letopisa Matice srpske" za 1852. Od te, kasnije, godine računali su se njegovi pesnički jubileji, a "Srpska zora" ostala je donedavno sasvim nepoznata.
I prva i druga objavljena pesma Jovana Jovanovića bile su početničke i u dobroj meri epigonske, išle su tragom Jovana Hadžića odnosno Pavla Popovića Šapčanina, pesnika predbrankovske epohe. No, pesme koje su usledile, sve do prvih đulića iz 1857, otkrivaju druge uzore - narodnu lirsku pesmu, a naročito Brankovu poeziju: "Ja se, kao početnik pesnik, sasvim dragovoljno podadog uticaju tako lepe poezije". To "podavanje uticajima" biće i docnije čest podsticajni impuls Zmajevoj poeziji - prepoznavaće se u njegovoj pesmi poneki tonovi naše građanske poezije, a naročito stranih pesnika koje je prevodio: Petefija, Aranja, Getea, Hajnea, Bodenšteta, Puškina. Ali, ni govora nema o epigonstvu. Zmaj je bio izuzetno prijemčiv za lepotu tuđe poetske ideje i izraza, upijao je umetničke kvalitete drugih pesnika, utapao ih u svoj pesnički fundus, pa u najboljim svojim delima amalgamisao i sintetizovao poseban, svoj pesnički izraz i stil.
Doista je bio nemaran prema svojim delima. Ponekad ih je i zaboravljao, gubio, ostavljao van Pevanije u koju je sabirao svoju poeziju. Zaturio je, ili namerno zaboravio, čak i prvu svoju štampanu pesmu. Bila je to "Srpska zora", glosa na stihove jedne pesme Jovana Hadžića. Ta pesma je štampana u temišvarskim novinama "Južna plela", 17. oktobra 1851, a on je, ipak, za početak svoga pesničkog rada uzeo objavljivanje pesme "Proletno jutro" u drugoj svesci "Letopisa Matice srpske" za 1852. Od te, kasnije, godine računali su se njegovi pesnički jubileji, a "Srpska zora" ostala je donedavno sasvim nepoznata.
I prva i druga objavljena pesma Jovana Jovanovića bile su početničke i u dobroj meri epigonske, išle su tragom Jovana Hadžića odnosno Pavla Popovića Šapčanina, pesnika predbrankovske epohe. No, pesme koje su usledile, sve do prvih đulića iz 1857, otkrivaju druge uzore - narodnu lirsku pesmu, a naročito Brankovu poeziju: "Ja se, kao početnik pesnik, sasvim dragovoljno podadog uticaju tako lepe poezije". To "podavanje uticajima" biće i docnije čest podsticajni impuls Zmajevoj poeziji - prepoznavaće se u njegovoj pesmi poneki tonovi naše građanske poezije, a naročito stranih pesnika koje je prevodio: Petefija, Aranja, Getea, Hajnea, Bodenšteta, Puškina. Ali, ni govora nema o epigonstvu. Zmaj je bio izuzetno prijemčiv za lepotu tuđe poetske ideje i izraza, upijao je umetničke kvalitete drugih pesnika, utapao ih u svoj pesnički fundus, pa u najboljim svojim delima amalgamisao i sintetizovao poseban, svoj pesnički izraz i stil.
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Jovan Jovanović Zmaj
Sre Jan 28, 2009 10:31 pm
U lirskoj poeziji najznačajnije su dve njegove zbirke: Đulići i Đulići uveoci. Te pesme su poetska autobiografija najsrećnijih i najnesrećnijih njegovih godina - približno od 1860. do 1875. Mada su neke od pesama i kasnije napisane, sve proističu iz emocionalnog naboja toga životnog perioda. Rečeno je da je to gotovo pesnički roman, da je to, poput petrarkine zbirke, kanconijer njegove ljubavi. Posle pregršti vedrih, lakih, brankovskih ljubavnih pesama, u kojima se i po koji nestašan, lascivan ton znao pojaviti, nastali su prvi đulići. Oni još uvek nisu pravi đulići - još nije bio upoznao Ružu, svoj đul - još uvek je "pola srce, pola kamen", život mu je "tužan, pustolina grdna", ali očekuje i sluti "tajnovitu krasotu", istinsku ljubav. A onda se, 1861, pojavila Ruža. "Oh, doveo te Bog!"; "Mila Ružo, duše dušo"; "ala su nam srca blizu"; "ti se mene raspevala". Potekli su stihovi ljubavi i sreće, oblikovali poeziju nežnosti, čednosti, poljupca u obraz, izuzetno blagu i ljupku, anđeoski opojnu. "Al je lep ovaj svet!" Nažalost, ne zadugo, samo deset brzih godina. Najpre tek rođena deca, pa Ruža "bolna leži, a nas vara nada". Pretopi se životna radost u tugu bez kraja, svenuše đukili i đuliće uveoke: "Od muke se pesme viju, rad leka se suze liju". Pitomina ljubavne emocije skrhala se, obrušila u dubine ljudskog bola, unisoni pev blaženstva razdrobio se u uzdahe, jadikovke, krike čak. Ogorčenost zbog nemilosrdne sudbine iskazaće se u ponekom od uvelaka i kao filozofska upitanost nas smislom života. Zmajevi stihovi podaju se rezignaciji i ineumitnosti, no ipak se neće utopiti u pesimizam kao opšti doživljaj sveta. On, i pored obrvanosti bolom, ne apsolutizuje svoju ličnu nesreću. Svet je otvoren za sreću ljudi, ali nije za ličnu pesnikovu. Ni u Đulićima uveocima, kao ni u Đulićima nema egzaltacije, ali ima, razume se, romantične idealizacije. Pesme su uvek jednostavne i transparentno jasne, nema u njima ni traga hermetičnosti. Zmaj uvek uspeva da podeli svoja osećanja sa čitaocem, jer emocije iskazane u ovim zbirkama osećanja su običnog čoveka, bez pesničke hipersenzibilnosti. Zbog toga je moguća čitaočeva identifikacija s emocijom pesme što Zmaja čini izuzetno pristupačnim pesnikom.
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Jovan Jovanović Zmaj
Sre Jan 28, 2009 10:32 pm
Teže bismo to mogli reći za ostale dve Zmajeve zbirke pesama Snohvatice i Devesilje (1895. I 1900), mada i u njima ima prelepih pesama. Naročito u Snohvaticama gde su pesme "koje su samo prošle kroz moju dušu, koje sam manje više zapamtio iz rane i najranije mladosti svoje, pa ih sada kao u snu hvatam". One su podstaknute narodnim motivima, duhom i formom, ali je usmena tradicija u najboljim pesmama oplemenjena intimnim doživljajem i prebogatom ličnom asocijativnošću. Raznolikost je u njima izuzetna - od poskočice, pošalice, ljubavne pesme, balade do misaonih sinteza paganskog i hrišćanskog doživljaja sveta.
Zmaj je osećao i potrebu i dužnost da svojom poezijom uzdiže i krepi narodni duh. Napisao je mnogo rodoljubivih pesama, među kojima ima i remek-dela kao što su "Vila", "Tri hajduka", "Svetli grobovi". Većinom, ipak, to su pesme utilitarnog polazišta. Zmaj hoće njima da iskaže neku aktuelnu rodoljubivu potrebu, da saopšti, klikne devizu, bojni poklič. Malo ih je s istorijskim motivom, iako naši romantičari veoma često posežu za njim. Zmajeve pesme potencijalno sadrže tradiciju narodnog duha, ali svest o prošlosti on najčešće primenjuje na sadašnjost njegovog vremena.
Iz istih pobuda, pa i s istim ciljem, nastale su njegove mnogobrojne političke i satirične pesme, kojima se smenjuju i prepliću nacionalne poruke sa zahtevima i programima liberalne građanske nacionalne poruke sa zahtevima i programima liberalne građanske demokratije. Ova vrsta njegovih pesama bila je u direktnoj službi Miletićeve stranke. Najčešće su efemerne - to je nagnalo Lazu Kostića da kaže da je zmaj pojeo slavuja, da je njegov prijatelj zanemario svoj pravi pesnički talenat i vokaciju u korist prolaznosti dnevne politike i političke borbe. Najbolje su one pesme u kojima najviše maha dobija Zmajeva spontana duhovitost. Njegov humor je neposredan, veoma efikasan jer proisitiče iz životnih situacija, vrcav i iskričav, s obiljem jezičkog poentiranja i igara rečima. Usmeren je, veoma često, ka otkrivanju i izvrgavanju ruglu ljudskih mana. Pa i nacionalnih - setimo se prekora i poruka koje je Zmaj pesmama iskazivao onima koji tuđim potiskuju svoje u jeziku, kulturi i svakodnevnom ponašanju.
Misaonih pesama kod Zmaja nema mnogo. Ali ima moralističkih i religioznih. Njegova religioznost ne sadrži mističke i teološke elemente, narodska je i svakodnevna, oslonjena prvenstveno na etiku, što se naročito vidi u zbirci Harfa Siona.
Sve generacije našeg veka progovorile su tepajući Zmajeve stihove. Prvu svoju pesmu za decu, o Gaši, Zmaj je objavio 1858, kada još nije imao porodicu. Skoro slučajan početak nastaviće se novim pesmama u vreme rađanja Zmajeve dece. Kasnije, kada su mu deca poumirala, Zmaj je utehu tražio prigrlivši svu Srpčad, pišući za njih do kraja života. Njegov časopis za decu "Neven" objavljivao je čika-Jovine stihove i posle njegove smrti. Nepresušna ljubav prema deci, izuzetan dar viđenja životnih detalja, razumevanje za dečje ponašanje i psihologiju, dar komuniciranja sa decom, prilagodljivost njihovom načinu razmišljanja, inventivnost i maštovitost, duhovitost i smisao za iznenadan humoristički obrt, sposobnost lakog fabuliranja kojim se obična zbivanja pretvaraju u priču, a njihovi učesnici u literarne portrete, poštovanje dečjeg integriteta i individualnosti, virtuozna lakoća uobličavanja stiha - to su osnovne osobine Zmajeve poezije za decu. Mnogi od najistaknutijih savremenih pesnika za decu, pa i onih koji se svrstavaju u vrh modernog poetskog izraza, ne taje da pojedine osobine njihovog stvaralaštva imaju plodnu podlogu u Zmajevoj poeziji.
J.J. Zmaj bio je i prozni pisac. Sem nekoliko ranih, sasvim romantičarskih pripovedaka, njegova beletristička proza je ili humoristička, ili namenjena deci. Svoj lirski talenat koristio je u "prozaidama", većinom podlogu u Zmajevoj poeziji.
Najveći deo napisanoga u prozi pripada publicistici. Zmaj ima dosta političkih, novinskih članaka, satiričnih tekstova, književnih komentara, kraćih portreta istaknutih Srba, pa i pregršt autobiografskih napisa. Mnoge od tih tekstova objavljivao je anonimno, ili potpisane šiframa, tako da ni danas još nije napravljena njihova bibliografija, pa i ne znamo šta je sve napisao.
Velika Zmajeva prilagodljivost, dar uživljavanja u tuđe delo i njegov duh, predodredili su ga za prevodioca. Prve tri njegove knjige su prevodi: Toldija Janoša Aranja, Vitez Jovan Šandora Petefija, Istočni biser Fridriha Bodenšteta. Najviše je preveo s mađarskog. Počeo je u vreme kada je to bio donekle i politički nalog zbog intenzivne saradnje srpske i mađarske opozicione politike protiv Beča, pa nastavio i kasnije zbog lične bliskosti s mađarskom kulturom. On je započeo seriju srpskih prevoda Jokaijeve proze, a najobimniji poduhvat mu je prevod filozofske drame Čovekova tragedija Imre Madača. Najviše je prevodio nemačke pesnike: Lesinga, Gelerta, Ulanda, Getea, Hajnea ali i mnoge drugorazredne i marginalne. Prevod Geteove drame Ifigenija na Tavridi spada u bolji deo naše prevodne književnosti. S ruskog nije prevodio mnogo ali je birao dobro (Puškinova Poltava i Ljermontovljev Demon). S nemačkog je preveo spev engleskog pesnika Alfreda Tenisona Enoh Arden. Zmaj je prevodio slobodno, gotovo nikada reč za reč i stih za stih, već prepevavajući suštinu i duh pesničkog iskaza. Nije mu to uvek sasvim polazilo za rukom, ali ima prevedenih stihova koji su bezmalo kongenijalni.
Kao ličnost javnog života, J.J. Zmaj je zdušno potpomagao kulturne institucije srpskog naroda. Bio je među časnicima Matice srspke, s Miletićem vodi Srpsku čitaonicu, ima udeo u osnivanju Srpske književne zadruge koja njegovu stilizaciju inicijala i danas nosi kao svoj mblem. Naročito mu je na srcu ležalo pozorište zbog uverenja da je to najefikasniji način nacionalnog snaženja i negovanja jezika. Bio je jedan od osnivača Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu i do smrti je aktivno učestvovao u njegovom radu. Jedna od programskih osnova njegovog časopisa "Javor" "razvijanje narodnog pozorišta i dramske literature", a pozorišnu rubriku u listu je sam ispunjavao. Polemiše s opadačima mlade institucije, bori se protiv vlasti kojoj nije po volji ovo središte srpskog narodnog života. Pomaže i oko repertoara; kada se pozorište našlo u stisci zbog nedostatka domaćih komada, piše komediju Šaran koja će postati veoma popularna.
Ulogu u nacionalnom i društvenom životu, pa i svoj književni zadatak, shvatao je utilitarno, svoju poeziju kao sredstvo oplemenjivanja svakodnevice, nacionalnog, političkog, moralnog, pa i estetskog uticaja na najširu čitalačku publiku. To se delimično može iščitati i iz njegove programske "Pesme o pesmi". Zbog toga je Zmajevo ogromno životno delo veoma nejednako po umetničkoj vrednosti i oscilira od antologijski prvorazrednih dometa do pleve koju je razvejavao svaki dašak budućih vremena. No, i one tekstove čija je vrednost manja, sito naše kulture valja da propusti, jer je reč o čoveku bez koga se ne da zamisliti sudbina, rast, fizionomija srpske književnosti. Bio je, prema Mladenu Leskovcu, "hroničar jednog društva, slikar jednog vremena, kritičar društvenih naravi i javnog morala, pesnik borbenih težnji jednog sanjalačkog naraštaja" - "jedan od najvećih Srba DžIDž veka".
Zmaj je osećao i potrebu i dužnost da svojom poezijom uzdiže i krepi narodni duh. Napisao je mnogo rodoljubivih pesama, među kojima ima i remek-dela kao što su "Vila", "Tri hajduka", "Svetli grobovi". Većinom, ipak, to su pesme utilitarnog polazišta. Zmaj hoće njima da iskaže neku aktuelnu rodoljubivu potrebu, da saopšti, klikne devizu, bojni poklič. Malo ih je s istorijskim motivom, iako naši romantičari veoma često posežu za njim. Zmajeve pesme potencijalno sadrže tradiciju narodnog duha, ali svest o prošlosti on najčešće primenjuje na sadašnjost njegovog vremena.
Iz istih pobuda, pa i s istim ciljem, nastale su njegove mnogobrojne političke i satirične pesme, kojima se smenjuju i prepliću nacionalne poruke sa zahtevima i programima liberalne građanske nacionalne poruke sa zahtevima i programima liberalne građanske demokratije. Ova vrsta njegovih pesama bila je u direktnoj službi Miletićeve stranke. Najčešće su efemerne - to je nagnalo Lazu Kostića da kaže da je zmaj pojeo slavuja, da je njegov prijatelj zanemario svoj pravi pesnički talenat i vokaciju u korist prolaznosti dnevne politike i političke borbe. Najbolje su one pesme u kojima najviše maha dobija Zmajeva spontana duhovitost. Njegov humor je neposredan, veoma efikasan jer proisitiče iz životnih situacija, vrcav i iskričav, s obiljem jezičkog poentiranja i igara rečima. Usmeren je, veoma često, ka otkrivanju i izvrgavanju ruglu ljudskih mana. Pa i nacionalnih - setimo se prekora i poruka koje je Zmaj pesmama iskazivao onima koji tuđim potiskuju svoje u jeziku, kulturi i svakodnevnom ponašanju.
Misaonih pesama kod Zmaja nema mnogo. Ali ima moralističkih i religioznih. Njegova religioznost ne sadrži mističke i teološke elemente, narodska je i svakodnevna, oslonjena prvenstveno na etiku, što se naročito vidi u zbirci Harfa Siona.
Sve generacije našeg veka progovorile su tepajući Zmajeve stihove. Prvu svoju pesmu za decu, o Gaši, Zmaj je objavio 1858, kada još nije imao porodicu. Skoro slučajan početak nastaviće se novim pesmama u vreme rađanja Zmajeve dece. Kasnije, kada su mu deca poumirala, Zmaj je utehu tražio prigrlivši svu Srpčad, pišući za njih do kraja života. Njegov časopis za decu "Neven" objavljivao je čika-Jovine stihove i posle njegove smrti. Nepresušna ljubav prema deci, izuzetan dar viđenja životnih detalja, razumevanje za dečje ponašanje i psihologiju, dar komuniciranja sa decom, prilagodljivost njihovom načinu razmišljanja, inventivnost i maštovitost, duhovitost i smisao za iznenadan humoristički obrt, sposobnost lakog fabuliranja kojim se obična zbivanja pretvaraju u priču, a njihovi učesnici u literarne portrete, poštovanje dečjeg integriteta i individualnosti, virtuozna lakoća uobličavanja stiha - to su osnovne osobine Zmajeve poezije za decu. Mnogi od najistaknutijih savremenih pesnika za decu, pa i onih koji se svrstavaju u vrh modernog poetskog izraza, ne taje da pojedine osobine njihovog stvaralaštva imaju plodnu podlogu u Zmajevoj poeziji.
J.J. Zmaj bio je i prozni pisac. Sem nekoliko ranih, sasvim romantičarskih pripovedaka, njegova beletristička proza je ili humoristička, ili namenjena deci. Svoj lirski talenat koristio je u "prozaidama", većinom podlogu u Zmajevoj poeziji.
Najveći deo napisanoga u prozi pripada publicistici. Zmaj ima dosta političkih, novinskih članaka, satiričnih tekstova, književnih komentara, kraćih portreta istaknutih Srba, pa i pregršt autobiografskih napisa. Mnoge od tih tekstova objavljivao je anonimno, ili potpisane šiframa, tako da ni danas još nije napravljena njihova bibliografija, pa i ne znamo šta je sve napisao.
Velika Zmajeva prilagodljivost, dar uživljavanja u tuđe delo i njegov duh, predodredili su ga za prevodioca. Prve tri njegove knjige su prevodi: Toldija Janoša Aranja, Vitez Jovan Šandora Petefija, Istočni biser Fridriha Bodenšteta. Najviše je preveo s mađarskog. Počeo je u vreme kada je to bio donekle i politički nalog zbog intenzivne saradnje srpske i mađarske opozicione politike protiv Beča, pa nastavio i kasnije zbog lične bliskosti s mađarskom kulturom. On je započeo seriju srpskih prevoda Jokaijeve proze, a najobimniji poduhvat mu je prevod filozofske drame Čovekova tragedija Imre Madača. Najviše je prevodio nemačke pesnike: Lesinga, Gelerta, Ulanda, Getea, Hajnea ali i mnoge drugorazredne i marginalne. Prevod Geteove drame Ifigenija na Tavridi spada u bolji deo naše prevodne književnosti. S ruskog nije prevodio mnogo ali je birao dobro (Puškinova Poltava i Ljermontovljev Demon). S nemačkog je preveo spev engleskog pesnika Alfreda Tenisona Enoh Arden. Zmaj je prevodio slobodno, gotovo nikada reč za reč i stih za stih, već prepevavajući suštinu i duh pesničkog iskaza. Nije mu to uvek sasvim polazilo za rukom, ali ima prevedenih stihova koji su bezmalo kongenijalni.
Kao ličnost javnog života, J.J. Zmaj je zdušno potpomagao kulturne institucije srpskog naroda. Bio je među časnicima Matice srspke, s Miletićem vodi Srpsku čitaonicu, ima udeo u osnivanju Srpske književne zadruge koja njegovu stilizaciju inicijala i danas nosi kao svoj mblem. Naročito mu je na srcu ležalo pozorište zbog uverenja da je to najefikasniji način nacionalnog snaženja i negovanja jezika. Bio je jedan od osnivača Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu i do smrti je aktivno učestvovao u njegovom radu. Jedna od programskih osnova njegovog časopisa "Javor" "razvijanje narodnog pozorišta i dramske literature", a pozorišnu rubriku u listu je sam ispunjavao. Polemiše s opadačima mlade institucije, bori se protiv vlasti kojoj nije po volji ovo središte srpskog narodnog života. Pomaže i oko repertoara; kada se pozorište našlo u stisci zbog nedostatka domaćih komada, piše komediju Šaran koja će postati veoma popularna.
Ulogu u nacionalnom i društvenom životu, pa i svoj književni zadatak, shvatao je utilitarno, svoju poeziju kao sredstvo oplemenjivanja svakodnevice, nacionalnog, političkog, moralnog, pa i estetskog uticaja na najširu čitalačku publiku. To se delimično može iščitati i iz njegove programske "Pesme o pesmi". Zbog toga je Zmajevo ogromno životno delo veoma nejednako po umetničkoj vrednosti i oscilira od antologijski prvorazrednih dometa do pleve koju je razvejavao svaki dašak budućih vremena. No, i one tekstove čija je vrednost manja, sito naše kulture valja da propusti, jer je reč o čoveku bez koga se ne da zamisliti sudbina, rast, fizionomija srpske književnosti. Bio je, prema Mladenu Leskovcu, "hroničar jednog društva, slikar jednog vremena, kritičar društvenih naravi i javnog morala, pesnik borbenih težnji jednog sanjalačkog naraštaja" - "jedan od najvećih Srba DžIDž veka".
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Jovan Jovanović Zmaj
Sre Jan 28, 2009 10:36 pm
Čudne su i nepredvidive pesničke sudbine u ovim krajevima, pod ovim teškim nebom, nad ovom ravnicom koja se svakonoć preobražuje u drugi predeo, da bi se oku učinilo bar da se nešto menja. Ovde su veliki pesnici u kratkom ili dugom veku doživljavali i slavu i pad, kako to sa pesnicima i danas i ovde i svugde biva. Zmaj, otac naše poezije za decu, veliki srpski liričar, branio se pesmom od lične nesreće. Sva zla ovoga sveta svalila su se na krhka Zmajjovina pleća. Ali sve se zaboravilo, sve je pokrio tamni prah prolaznosti, a ostali su „Đulići“ i „Đulići uveoci“. Kao večni svedoci sreće i nesreće koja prati pesnike u svevremenu. I Ruža, devojka kojoj je pesnik izmislio ime i posvetio joj svoje najlepše i najtrajnije pesme...
Jovan Jovanović, sin uglednog i bogatog novosadskog advokata Pavla Jovanovića, rođen je i rastao u senovitoj ulici Zlatna greda, i danas jednom od najtiših novosadskih sokaka u starom delu grada. Sretno detinjstvo, u pažnji i brizi starijih, bezbolno školovanje, prve spevane pesme u šesnaestoj godini, u Irigu, 1849. gde se kratkotrajno sklanja u vreme Mađarske bune. Potom, kako je to bivalo, školovanje na pravnim naukama u Beču. Tamo, u istoj sobi, druguje i tuguje sa Đurom Jakšićem. Nerazdvojni su, čak i iste snove sanjaju, kako Zmaj zapisa u jednoj pesmi, tadašnjoj:
„Sećaš li se kad smo ono
Jedne noći jedno snili,
Tom se nismo začudili,
Mi smo onda jedno bili...“
A u Beču, kako Zmaj zapisa, „... Branko je već bio stari đak i s visine gledaše na nas mladunčad. Omladina ga je obožavala, ali niko više nego ja, te sam svakim načinom nastojao da skrenem njegovu pažnju na sebe – išao sam u kafane i gostionice, gde on iđaše, sedeo sam blizu njega, upletao sam se u razgovor, grohotom se smejao njegovim dosetkama i šalama, pokušavao i sam da izbacim koju – ali mi sve bi uzalud, nikada Branko ozbiljnije ne svrnu pažnju na mene, nikada ne progovori pravce sa mnom“... Bi to vreme, i salonsko i siromzaško, i boemsko i radino, vreme u kome se stvarala istorija srpskog pesništva, daleko od Srbije, a sve u tuzi za starim krajem. Lepo neko vreme.
Jovan Jovanović rano postaje slavan i omiljen, klasik bez ijedne sede vlasi, piše pesme, uređuje listove i novine, putuje. Znan je po lepim i pevnim ljubavnim pesmama. A devojka koju u pesmama spominje ne postoji. Vizija, pesnički san, imaginaran lik. Sve do jednom, kada 1860. počesto posećuje bolesnu sestru od tetke Pavu Nešković, a koju, vidi sudbine, dvori i pomaže umilo devojče iz susedstva sa čudnim, neobičnim, retkim imenom - Eufrosina.
U jednoj pesmi-pismu svojoj bolesnoj sestri pesnik stidljivo otkriva svoju tajnu ljubav za njenu prijateljicu:
„Sestro moja, sele,
Odlani mi tugu,
Oj, zagrli sestro
Svoju vernu drugu.
Pa joj seci, reci,
Oj, ne reci, ćuti,
Bolje je nek ne zna,
Neka i ne sluti.
Što da čuje jade
Kad razumet neće
Tužna je to pesma:
„Oj pelen-pelenče“.
Tako počinje tajna Zmajjovina ljubav, jer on beše stidljiv, sramežljiv, čak je i pisma Ruži, kako je devojku nazvao, slao poštom a stanovali su na dohvat oka, stid ga je bilo i pismo u sanduče, krišom, obnoć, ubaciti:
„Mila gospođice Ružo,
... Ako se mrgodite, derite pismo taki; molim Vas nemojte dalje čitati - što i da znate gde pomoć možete, - poderite ga taki, pa zaboravite, da ste ga ikad dobili, - zaboravite sasvim - Vi ćete lako a ja kako uzmogu...”
A Ruža njemu, poštom, otpisuje:
„Poštovani gospodine,
kad sam Vaše pismo primila, nisam znala jesam li budna ili mi je na snu došlo. Dugo sam se mučila, oću li detinju dužnost prestupiti i bez materinog znanja želju Vam ispuniti, najposle odvažim se uveriti Vas da je srce još sasvim moje, da čije bi bilo, kad sve dosad nisam znala da se može kome pokloniti, slušala sam više puta al’ osećala i verovala nisam.“
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Jovan Jovanović Zmaj
Sre Jan 28, 2009 10:37 pm
I u potpisu, samo, Ruža.
Zapisano je da im je na venčanju bio sav otmeni Novi Sad, Svetozar Miletić, Jovan Đorđević, Jakov Ignjatović.
Poroda puno imaše, ali dete jedno po jedno umiraše, mada je Zmaj u međuvremenu i medicinu završio. Posle smrti i četvrtog deteta Ruža presvisnu u Pančevu, 1872. godine.
Za ljubavi njihove nastali su „Đulići“ (po reči đul-ruža), a po smrti i nešto u bolesti „Đulići uveoci“. Kako je nevolja Zmaja pratila govori podatak da je dvoje dece, dva zlatna devojčurka, koje prihvati uz udovu Mariju Kostić, pobrzo potom iz života otišlo. Nije se dalo najvećem prijatelju dece da sa decom svojom podeli radost.
O Ruži je malo slova ostalo. Zmaj je zapisao da je „anđeo po duši, anđeo po liku“, a Đura Jakšić da je bila „nešto malo, lepuškasto a pritom i lako i lukavo! znaš - to je kao moler po vizionomiji sudim - a za drugo znaće Kiš!“ (Đura je Zmaja zvao Kiš Janoš).
Laza Kostić, opet, u svojoj knjizi o Zmaju piše o Ruži Ličanin. „Nije pesnikov ideal o ženi u živom stvoru od majke rođenom, već u njegovoj duši, u njegovoj zamisi o najlepšoj, najboljoj, najdužnijoj, najljubavnijoj ženi ili devojci. Ona živa je prolazna, promenljiva, može je se čovek i sit nagrliti i naljubiti, može je oguglati. Al’ ova duševna samoniklica ostaje večito. Kad pesnik umre ona ga otprati, ona ode s njim na drugi svet, a svoju sliku ostavi živom potonjem svetu u pesnikovoj pesmi...“ Još je Laza, u trenima srdžbe na Zmaja, zapisao da Zmaj Ružu hipnotiše stihovima, da koristi lekarske trikove i da je tako stalno drži u omami.
Zmaj (zanimljivo je da taj dodatak imenu nije imao nameru da se čita kao Zmaj već je uzet jedan datum iz istorije Srba ovih krajeva 3. maj), i u jednoj svojoj čuvenoj pesmi ostavlja traga kako je Eufrosini da ime Ruža:...
„Kaži mi, kaži,
kako da te zovem,
kaži mi, kakvo
ime da ti dam,-
***
al’ ja bih proveo čitav jedan vek,
tražeći lepše,
dičnije i slađe,
milije ime,
što još ne ču svet,
da njim nazovem
moj rumeni cvet.“
Retko je koji pesnik ostavio u svojoj poeziji toliko vedrine, smeha, jetkosti, šaljivosti, nežnosti, ljubavi i tuge, straha, očaja, a sve pišući pesme kao pisma istom biću, istom srcu.
U radnoj sobi Zmajevoj, u Zmajevom muzeju u Sremskoj Kamenici, namernik, putnik, patnik, čovek željan mira, samoće i lepote, može odahnuti zagledan u staro, minulo vreme, u njegovu lepotu, ali, bez obzira u kakvom raspoloženju bio, izlazeći iz potonjeg Zmajevog boravišta, suočen sa lepotom predela, uvek će se, siguran sam, setiti pre Đulića uveoka nego Đulića. Iz te kuće izlazi se s tugom:
„Oh, kako je sivo, tamno,
K’o da nije danak svano;
A nebo je tako mutno
Kao oko isplakano“ (Đulić uveok, XXII)
I setiće se one stare, nezaboravne Mitrovićeve pesme:
„Bila jednom Ruža jedna...“
I dugo će ga, hodu il mirovanju, zvuk te pesme pratiti.
Zmaj je napisao 470 pesama za decu, ali međ njima nema one najpoznatije: „Ala je lep ovaj svet“. Ona se nalazi u prvoj knjizi „Đulića“. A vreme ju je svrstalo među dečje, jer u toj pesmi je čistota dečjeg pogleda na svet.
Naša deca Zmaja pamte po vedrini, pošalicama, duhovitosti, a pravi Zmaj je patnik, nevoljnik, stradalnik, nesrećnik u životu, izbeglica međ svojima, lekar koji ne naplaćuje usluge ako već ne mora, čovek koji i poslednje mesto boravka bira zbog fruškog vazduha, u nadi, da će možda pomoći njegovoj oboleloj poćerci Maci. Onoj Maci koja „upravo beše i njegov sekretar i administrator njegovih izdanja, a naročito Nevena.“
Eto, otuda Zmaj na kraju života u Sremskoj Kamenici. Iz dobročinstva, od čega se sastojao ceo njegov život. A i Maca je pisala pesme. Objavljena je samo jedna u „Srpskoj domaji“ 8. januara 1902. godine:
BRIGA MLADE DEVOJKE
S đavolom se borit
Na megdanu stojim.
Kad đavola poznam,
Ja ga se ne bojim.
Ali, jaoj, šta bih,-
Ta ja sad študiram,-
Kad bi đavo došo
Anđelski maskiran.“
Kako to biva u vremenima, na kraju ovog veka, kao i na kraju prošloga, đavoli anđelski maskirani svuda su oko nas. Ali ne treba ih se bojati. Ipak je lep ovaj svet. A pesmu je, Maca, sa zahvalnošću potpisala: Maca Jovanović Zmajjovina.
Zapisano je da im je na venčanju bio sav otmeni Novi Sad, Svetozar Miletić, Jovan Đorđević, Jakov Ignjatović.
Poroda puno imaše, ali dete jedno po jedno umiraše, mada je Zmaj u međuvremenu i medicinu završio. Posle smrti i četvrtog deteta Ruža presvisnu u Pančevu, 1872. godine.
Za ljubavi njihove nastali su „Đulići“ (po reči đul-ruža), a po smrti i nešto u bolesti „Đulići uveoci“. Kako je nevolja Zmaja pratila govori podatak da je dvoje dece, dva zlatna devojčurka, koje prihvati uz udovu Mariju Kostić, pobrzo potom iz života otišlo. Nije se dalo najvećem prijatelju dece da sa decom svojom podeli radost.
O Ruži je malo slova ostalo. Zmaj je zapisao da je „anđeo po duši, anđeo po liku“, a Đura Jakšić da je bila „nešto malo, lepuškasto a pritom i lako i lukavo! znaš - to je kao moler po vizionomiji sudim - a za drugo znaće Kiš!“ (Đura je Zmaja zvao Kiš Janoš).
Laza Kostić, opet, u svojoj knjizi o Zmaju piše o Ruži Ličanin. „Nije pesnikov ideal o ženi u živom stvoru od majke rođenom, već u njegovoj duši, u njegovoj zamisi o najlepšoj, najboljoj, najdužnijoj, najljubavnijoj ženi ili devojci. Ona živa je prolazna, promenljiva, može je se čovek i sit nagrliti i naljubiti, može je oguglati. Al’ ova duševna samoniklica ostaje večito. Kad pesnik umre ona ga otprati, ona ode s njim na drugi svet, a svoju sliku ostavi živom potonjem svetu u pesnikovoj pesmi...“ Još je Laza, u trenima srdžbe na Zmaja, zapisao da Zmaj Ružu hipnotiše stihovima, da koristi lekarske trikove i da je tako stalno drži u omami.
Zmaj (zanimljivo je da taj dodatak imenu nije imao nameru da se čita kao Zmaj već je uzet jedan datum iz istorije Srba ovih krajeva 3. maj), i u jednoj svojoj čuvenoj pesmi ostavlja traga kako je Eufrosini da ime Ruža:...
„Kaži mi, kaži,
kako da te zovem,
kaži mi, kakvo
ime da ti dam,-
***
al’ ja bih proveo čitav jedan vek,
tražeći lepše,
dičnije i slađe,
milije ime,
što još ne ču svet,
da njim nazovem
moj rumeni cvet.“
Retko je koji pesnik ostavio u svojoj poeziji toliko vedrine, smeha, jetkosti, šaljivosti, nežnosti, ljubavi i tuge, straha, očaja, a sve pišući pesme kao pisma istom biću, istom srcu.
U radnoj sobi Zmajevoj, u Zmajevom muzeju u Sremskoj Kamenici, namernik, putnik, patnik, čovek željan mira, samoće i lepote, može odahnuti zagledan u staro, minulo vreme, u njegovu lepotu, ali, bez obzira u kakvom raspoloženju bio, izlazeći iz potonjeg Zmajevog boravišta, suočen sa lepotom predela, uvek će se, siguran sam, setiti pre Đulića uveoka nego Đulića. Iz te kuće izlazi se s tugom:
„Oh, kako je sivo, tamno,
K’o da nije danak svano;
A nebo je tako mutno
Kao oko isplakano“ (Đulić uveok, XXII)
I setiće se one stare, nezaboravne Mitrovićeve pesme:
„Bila jednom Ruža jedna...“
I dugo će ga, hodu il mirovanju, zvuk te pesme pratiti.
Zmaj je napisao 470 pesama za decu, ali međ njima nema one najpoznatije: „Ala je lep ovaj svet“. Ona se nalazi u prvoj knjizi „Đulića“. A vreme ju je svrstalo među dečje, jer u toj pesmi je čistota dečjeg pogleda na svet.
Naša deca Zmaja pamte po vedrini, pošalicama, duhovitosti, a pravi Zmaj je patnik, nevoljnik, stradalnik, nesrećnik u životu, izbeglica međ svojima, lekar koji ne naplaćuje usluge ako već ne mora, čovek koji i poslednje mesto boravka bira zbog fruškog vazduha, u nadi, da će možda pomoći njegovoj oboleloj poćerci Maci. Onoj Maci koja „upravo beše i njegov sekretar i administrator njegovih izdanja, a naročito Nevena.“
Eto, otuda Zmaj na kraju života u Sremskoj Kamenici. Iz dobročinstva, od čega se sastojao ceo njegov život. A i Maca je pisala pesme. Objavljena je samo jedna u „Srpskoj domaji“ 8. januara 1902. godine:
BRIGA MLADE DEVOJKE
S đavolom se borit
Na megdanu stojim.
Kad đavola poznam,
Ja ga se ne bojim.
Ali, jaoj, šta bih,-
Ta ja sad študiram,-
Kad bi đavo došo
Anđelski maskiran.“
Kako to biva u vremenima, na kraju ovog veka, kao i na kraju prošloga, đavoli anđelski maskirani svuda su oko nas. Ali ne treba ih se bojati. Ipak je lep ovaj svet. A pesmu je, Maca, sa zahvalnošću potpisala: Maca Jovanović Zmajjovina.
- Sky Seeker
Datum rođenja : 19.11.1963
Godina : 61
Lokacija : Beograd
Poso/dokolice : Knjige, sajtovi...
Datum upisa : 13.12.2008
Re: Jovan Jovanović Zmaj
Sre Apr 01, 2009 1:06 am
Nećete zameriti ako ovde linkujem sve dečije pesme Čika Jovine?
Čika Jova Zmaj
Čika Jova Zmaj
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu