Sudbina srpskih disidenata

Piše: Srđan CVETKOVIĆ

OD SAMOG oslobođenja od Turaka i stvaranja temelja moderne srpske državnosti, pa do kraja HH veka, društveni život u Srbiji bio je obeležen žestokim političkim obračunima. Nacionalna sloboda i lične ambicije vladara, po pravilu, uvek su stavljane ispred građanskih i političkih sloboda pojedinaca. Još od ustaničkih dana, policija i sila u rukama vladara korišćene su za obračun sa političkim protivnicima i za održanje lične vlasti.
Pri tom, politički neistomišljenik vrlo lako se kvalifikovao kao državni neprijatelj i izdajnik kojeg treba odstraniti, čak i fizički, iz društvenog života. (Recidivi ovakve političke (ne)kulture primetni su bili doskora, a u tragovima i dan-danas!)
Najpre su predmet političkog progona bili oponenti srpskim vođama Karađorđu i Milošu (u kojem je stradao i sam Karađorđe), da bi se zatim kroz ceo vek nastavila oštra dinastička utakmica gde se nisu birala sredstva. Pomenimo samo Karađorđev progon neistomišljenika Petra Dobrnjca i Milenka Stojkovića, kao i činjenicu da nije bio milostiv ni prema najbližoj rodbini (ocu i bratu) kada je bio ugrožen njegov autoritet. Miloš je, takođe, nemilosrdno gonio neposlušnike: Pavla Cukića, Petra Molera, Simu Markovića, potom i Miloja Popovića Đaka, pa i samog Vuka Karadžića, koji ga je propisno ocrnio u svojoj tajnoj istoriji njegove vladavine.
Retko koji je vladar na prestolu, u ne tako kratkoj dinastičkoj istoriji Srbije, sačuvao živu glavu i umro prirodnom smrću. Od šestorice vladara u DžIDž veku trojica su ubijena, a nijedan nije legalno završio svoju vladavinu. Pomenimo samo ubistva Karađorđa 1817, kneza Mihaila 1867, kralja Aleksandra Obrenovića i kraljice Drage 1903, pokušaje atentata na kralja Milana (1882. i 1899, ako ne računamo incident sa klozetskim daskama u okolini Smedereva, 1873) i konačno, ubistvo kralja Aleksandra Karađorđevića 1934, kao najpoznatije manifestacije ovog vida terora.
Međudinastičku borbu smenili su, osnivanjem partija, surovi međupartijski ratovi. Stranačke borbe su u takvim društvenim uslovima, i pored donošenja za ono vreme liberalnog Ustava iz 1888. kojim je uveden parlamentarizam u Srbiji, od početka bile brutalne. Od sukoba partija do njihovog stava da druge ne treba da postoje, nije bio dug put. Liberali su proganjali socijaliste, kasnije radikale, zabranjivali njihova glasila, osuđivali ih i proterivali iz Srbije (taj režim je imao na savesti i smrt prvog socijaliste Svetozara Markovića).
Osionost kralja Milana i naprednjaka, ali i njihov odlučan napor za brzu modernizaciju društva i države, pratili su kao nužnost izborne manipulacije i progon radikalskih demagoga. Naprednjački obračun sa radikalskim kolovođama u Timočkoj buni 1883. (koja je ujedno i dobar primer “represije odozdo” - neemancipovanog društva prema modernizatorskoj ulozi države) dobro je poznat. Još drastičniji je progon naprednjaka, tzv. dani narodnog odisaja, kako je
eufemistički kasnije nazvan ovaj teror nad svrgnutim naprednjacima, posle dolaska na vlast radikala 1887. U njima je stradalo oko 140 lica koja su linčovale radikalske desetine i čete širom Srbije.
Mnoge žrtve su na zverski način mučene (naticanje na kolac, odsecanje ušiju, noseva, jahanje, pečenje na ražnju...), a zabeleženi su i mnogobrojni napadi na imovinu političkih neistomišljenika (razbijanje radnji, sečenje vinograda, otimanje letine i drugo).
MoŽe se reći da je ovo bio najveći međustranački politički obračun u Srbiji pre Prvog svetskog rata prema masovnosti, ali i zbog varvarskih metoda torture i mučenja, koja rečito svedoče o stepenu tadašnjeg civilizacijskog postignuća srpskog društva. Konačan bilans radikalskog nasilja 1887-1896. godine bio je: 377 mrtvih, uništena imovina i vinogradi (50 kuća i 70 zapaljenih imanja), raseljena čitava manja sela i iseljene porodice i pojedine ličnosti iz Srbije (njih više od 60, među kojima i naprednjački lider Čedomir Mijatović, koji se povukao u dobrovoljno izgnanstvo).
Preuzimanje modela demokratskog društva u poslednjoj četvrtini DžIDž veka i relativno rani nastanak političkih stranaka nije jednako pratilo usvajanje demokratske političke kulture, a još manje ekonomski napredak i kulturna emancipacija društva.
Navike iz vremena borbe protiv Otomanske imperije, stalan život uz pušku i sablju, običaj rešavanja problema fizičkim nasiljem i zatiranjem političkih neistomišljenika teško su se menjali.
Opšta nepismenost stanovništva, od kojeg je više od 80 odsto živelo na selu i od poljoprivrede, ekonomska zaostalost i siromaštvo, nedostatak snažne i brojne srednje građanske klase nisu bili dobar temelj za izgradnju stabilne i zdrave demokratije.
Pojedini okruzi u Srbiji čak do kraja DžIDž veka imali su ozbiljne probleme i vodili su rat s hajdučijom. Politički sistem je usvojen, dok su preduslovi za demokratizaciju društva bili daleko od ispunjenja, što se nije bitnije promenilo ni do Drugog svetskog rata. Politički neistomišljenik je smatran neprijateljem kojeg je trebalo zatrti - jer stranački neprijatelj je uvek bio i neprijatelj Srbije.

MAJSKI PREVRAT
DVADESETI vek otpočeo je ubistvom kralja i kraljice. Ubila ih je oficirska zaverenička organizacija “Crna ruka”. Tim činom militarizam je na velika vrata ušao u srpsko društvo, a zatim dalje bogatio istoriju političkog nasilja na ovim prostorima raznolikim i nadasve obimnim materijalom. Militarizam i česti ratovi za nacionalno oslobođenje (u periodu od 1877. do 1914. bilo ih je čak pet), ali i već pomenute teške socijalno-ekonomske prilike, ekstremno siromaštvo, masovna nepismenost, nisu bili plodno tle za razvoj demokratije i ljudskih prava i drastično su usporavali društvenu emancipaciju i srozavali nivo političke kulture (koja je, bogami, blagodareći različitim socijalno-istorijskim faktorima i do dana današnjeg ostala nevelika!).

TRVENjA radikala i samostalaca u prvom desetleću, teške reči i pretnje koje su se mogle pročitati u radikalskoj “Samoupravi” ili samostalskom “Odjeku” i dalje su rečito govorili o politički duboko podeljenom društvu. Posvađana i na krv zavađena prestonička inteligencija svojim političkim ratovima je zamagljivala i otežavala društvenu emancipaciju. Politička borba delimično se preselila sa međupartijskog nivoa (mada ne i sasvim stišala, ako se uzmu u obzir žestoki verbalni okršaji radikala i samostalaca, ili, pak, krvavo gušenje radničkih demonstracija 1906) na teren sukoba vojnih i civilnih vlasti (čak otvorenih pretnji “crnorukaca” političarima).
Istovremeno, monarh je nastojao da obuzda vojni faktor (“Crna ruka”) i službu bezbednosti (konflikt je završen tek Solunskim procesom 1917. i Apisovim smaknućem). Gušenje militarizma bilo je naročito teško s obzirom na ulogu koju je imala vojska prilikom ustoličenja dinastije Karađorđević, kao zbog i popularnost koju je stekla u ratovima za nacionalno oslobođenje “kročivši posle šest vekova na Kosovo polje”.
Stvaranjem Jugoslavije 1918. preko kolena, politički obračuni samo su dobili na intezitetu i složenosti naročito sa snažnim srpsko-hrvatskim antagonizmom ali i pojavom revolucionarnog komunističkog pokreta.
Atentat na ministra policije Milorada Draškovića i pokušaj na kralja Aleksandra isprovocirali su zabranu rada KPJ i progon komunista, verbalni rat na liniji Srbi - Hrvati koji je pretvoren u krvavu skupštinsku tragediju bili su uvertira za uspostavljnje ličnog režima kralja Aleksandra, zabranu rada političkih partija, internaciji građanskih političara i pojačan progon ekstremnih elemenata ustaša, VMROV-aca i komunista. Vrhunac međuratnih političkih obračuna bio je atentat na samog kralja Aleksandra 1934. godine koji se uklapa u opšti trend uzavrelih političkih strasti u međuratnoj Evropi.
Relativna liberalizacija režima do početka Drugog svetskog rata međutim nije bila lišena, brutalnih policijskih obračuna sa demonstrantima, u kojima je neretko bilo i ljudskih žrtava kao i militarizacije političkih partija i pokreta kroz stvaranje ličnih partijskih vojski i batinaša koje su se brutalno razračunavale sa neistomišljenicima (ORJUNA, ZBOR, HANAO, borbaši...).
Drugi svetski rat je u potpunosti otvorio Pandorinu kutiju nasilja pre svega ustaškog režima u NDH koji je stvorio čitavu industriju smrti koja je neumorno radila kao i nacistički okupacioni režim sa sistemom logora i politikom sto za jednoga, koja ipak nije predstavljala prepreku komunističkom pokretu da nastavi svoje akcije bez obzira na žrtve, privlačeći tom beskompromisnom borbom masovno na svoju stranu radikalizovane elemente, iz ratom ugroženih pordručja, pre svega Srba sa teritorije NDH.
Iako na Balkanu, kultura nasilja ima bogatu tradiciji, ipak komunistički
revolucionarni teror koji je usledio neposredno po oslobođenju Srbije i Jugoslavije, prema intezitetu ali i oblicima i metodama političke represije, prevazilazi sve do tada viđeno u modernoj istoriji Srbije, ako izuzmemo zločine nacista i ustaša.
Po sistematičnosti, masovnosti, oblicima i trajanju političkog nasilja period od 1944. do 1951, sa dva vrha represivnog talasa, prvi, kroz “divlja čišćenja” i “likvidacije bez suda”, kao i presude vojnih sudova 1944/1945. i potonji pojačan progon ibeovaca i građanskih neprijatelja 1949/1950. u uslovima međunarodne izolacije, predstavljaju tamne mrlje u ionako mračnoj istoriji političkog nasilja u Srbiji.
Tajna policija, svemoćni mač revolucije potpuno u rukama partije, postaje tužilac i sudija hiljadama “narodnih neprijatelja” (omiljena floskula kojom su se etiketirali ljudi za odstrel).
Kao ilistraciju u prilog ovoj tezi navešćemo samo nekoliko primera. Najpre sasvim paradoksalan podatak da je kroz KPD Zabela prošlo u prvih pet godina između 1945-1951, oko 42.000 zatvorenika, isto koliko i u narednih pola veka u manje-više istom društveno-političkom sistemu. Pre rata tu je boravilo oko 500 robijaša godišnje i to uglavnom nepolitičkih delikvenata. U poratnom periodu bilo ih je prosečno oko 6-7.000. Taj broj je opao kasnije na 1.000 i ispod.
Dok je u vreme Miloševićeve vlasti (iako je tada kriminal cvetao) ulazilo svega oko 500 godišnje. Isto tako, u Zabeli, prema ispovestima disidenata kao što je Dragi Stojadinović, Borislav Pekić, Dragoljub Jovanović i drugih, u prostorijama gde je u Kraljevini Jugoslaviji bilo 10-15 zatvorenika sa statusom privilegovanih (custodia honesta) sada je bilo i do 250 osuđenika.
Stojadinović opisuje da su u Drugoj zgradi u Mitrovici 1949. imali čak sobnog starešinu koji je na podu kredom crtao na golom betonu pravougaonik 2m h 40 cm, što je bio životni prostor osuđenika određen za spavanje.

KLASNI NEPRIJATELj
Prema najnovijim istraživanjima, najmanje 60.000 građana Srbije likvidirano, uglavnom bez suđenja, tokom 1944-1945, čak i više ako računamo streljanja ratnih zarobljenika na Zelengori i u Sloveniji 1945. Po selima Zaječarskog, Smederevskog i Čačanskog orkuga taj broj se kreće između 5 i 20, u nekim dostiže i 40, po varošima i do stotinu, a u većim gradovima više stotina i najvećim - Beogradu, Nišu i više hiljada likvidiranih. Na ovo treba dodati pritisak na porodice političkih i klasnih neprijatelja, onemogućavanje školovanja ili upisa na željeni fakultret, anatemisanost i odbačenost od sredine...). Tu je i konfiskacija celokupne imovine gde su članovi neretko ostajali i bez najličnijih stvari. Izbačeni na ulicu često nisu mogli da ponesu čak ni porodične fotografije. Pritisak se nije vršio samo u zatvoru. Bivši “politički” koji nisu revidirali obično su bili proganjani i po izlasku iz zatvora.

OSIM ličnim interesima partijskog vrha i interesima održanja partijskog monopola na vlast, represija u samoupravnoj Jugoslaviji bila je predodređena i sa nekoliko simetrija, ravnoteža, s obzirom na njenu unutrašnju etničku, versku i administrativnu heterogenost, kao i specifičan spoljnopolitički položaj između dva ideološko-politički suprotstavljena bloka, sa kojima je morala računati. Takođe, treba podvući da se i u uslovima monopola jedne partije razvilo živo političko strančarenje podela na konzervativce - liberale (centraliste), federaliste − konfederaliste (separatiste), i sve to puta šest ili osam, plus klanovske i zavičajne podele unutar republika. Pri tom, decentralizaciju od kraja šezdesetih nije pratila i demokratizacija, već samo množenje partijskog i represivnog aparata.
Prva, i najvažnija, ideološko-politička globalna ravnoteža:Moralo se voditi računa o interesu velikih sila. U prvom slučaju, pogoršanje odnosa sa jednom ili obe velike sile pratilo je udaranje čas po levoj, čas po desnoj opoziciji. Npr. 1958. zaoštravanje odnosa sa Moskvom prati ponovni progon Dapčevića i drugih ibeovaca, kao i sudski proces predratnim socijalistima, grupi Krekić−Pavlović iste godine koji je pratio zatezanje odnosa sa Zapadom.
Isto tako, disident Mihajlov, tada mlad asistent u Zadru, možda ne bi nikad bio pozvan na odgovornost da sovjetski ambasador Puzanov nije intervenisao lično kod Tita povodom pominjanja sovjetskih gulaga u njegovim spisima, posle čega ga je Tito prozvao, pa je usledilo hapšenje.
U drugom slučaju, približavanje jednoj od supersila pratile su po pravilu amnestije pre svega za nekog od njoj ideološki bliskih političkih zatvorenika (kao što je velika amnestija za ibeovce 1956. i izmirenje sa SSSR-om, ali i kasnije amnestije 1960. za Đilasa i druge, za Mihajlova − desile su se „slučajno“ pred kongres PEN-kluba na Bledu (1965) i Titov put u SAD.
Posle potpisivanja Povelje o ljudskim pravima krajem sedamdesetih, režim, budući da mu je stalo do liberalnog imidža, postaje sve osetljiviji i na pritiske međunarodnih organizacija za ljudska prva (npr. zalaganjem Amnesti internešnela oslobođen je 1982. novinar Vladimir Marković, ali i mnogi drugi). Zahvaljujući reagovanju domaćih organizacija, kao npr. Odbora za zaštitu ljudskih prava i intelektualne javnosti u Beogradu, počev od slučaja "Đogo" (1981), preko procesa "šestorici" (1985), do slučaja "Vlasi" (1989), ideološki procesi sve više postaju farsa, vraćajući se kao bumerang vlastima.
Velike amnestije za političke zatvorenike bile su u funkciji kampanje demokratizacije manje zbog unutrašnjih potreba, više zbog Zapada 1944, 1945, 1947. − amnestirani su četnici; 1953. – građanski opozicionari; 1956. − ibeovci; zatim 1961, uoči Konferencije nesvrstanih i Titovog približavanja SAD, amnestirani su Đilas i članovi grupe Krekić − Pavlović); po padu Rankovića 1966. − Demaći, sa 15 na 10 godina, i drugi osuđeni Albanci, Đilas; 1988−1989, po dolasku Miloševića i padu Berlinskog zida − Vlada Dapčević, Mileta Perović, zatim i Adem Demaći...
Tako je Tito imao običaj da pred put u zapadne demokratske zemlje, a naročito u SAD, pomiluje nekog od znamenitijih političkih disidenata za čije su oslobođenje zapadne demokratije bile zainteresovane ili vršile diplomatski pritisak. To se
desilo, na primer, 1960. kada su pomilovani osuđeni socijalisti B. Krekić, A. Pavlović, prof. D. Stranjaković, M. Žujović, a ubrzo zatim, 1961, i Milovan Đilas. Ali i 1977. u vreme održavanja KEBS-a i Titove predstojeće posete SAD, kada je pomilovan M. Mihajlov, ibeovac Komnen Jovović i još neki politički osuđenici, što je pozdravio lično američki predsednik Džimi Karter.
Bilo je i obratnih uticaja. Logika "hladnog rata" i interesi velikih sila za stabilnom Jugoslavijom i mirom na Balkanu često su išli naruku čvrstoj ruci, i po cenu slamanja demokratskih i nacionalnih pokreta. Npr. progon liberala−komunista i građanskih disidenata sedamdesetih.
Pojačavanje represije posle slamanja srpskih liberala i "hrvatskog proleća" sedamdesetih, koje je naišlo na nepodeljenu podršku kako Brežnjeva tako i Niksona, nije čak izazvalo ni veće odjeke u evropskoj intelektualnoj javnosti. Recimo, general Grigorijenko postao je disident u vreme Brežnjeva i američka štampa mu je svakodnevno posvećivala ogromnu pažnju, dok se u to vreme o jugoslovenskim disidentama vrlo retko pisalo. Zanimljivo je da je krajem sedamdesetih zbog političkih razloga - budući da je bio jugoslovenski disident - bila oborena kandidatura Mihajla Mihajlova za profesorsko mesto na Kolumbija univerzitetu. Čak i program Slobodne Evrope - kad je počeo da se emituje - išao je za sve istočnoevropske zemlje, osim za SFRJ, zbog Tita, i za Albaniju, zbog Kosova, odnosno Tita. Tek 1994, Radio Slobodna Evropa počeo je da emituje program za Jugoslaviju.
Ipak, najveći paradoks je da se na Zapadu polovinom sedamdesetih razmišljalo o kandidaturi Tita i Mihajlova za Nobelovu nagradu za mir u vreme, kada je Mihajlov čamio u Titovom zatvoru, osuđen na sedam godina zbog pisanja slobodoumnih knjiga. Politički pragmatizam je bio očit − javno mnjenje i mediji su neretko osuđivali Tita kao diktatora i veličali Titove disidente, dok mu je zvanična politika priređivala prijeme.

ŠTAP I ŠARGAREPA
DEMOKRATSKI procesi u Jugoslaviji svesno su žrtvovani zarad globalnih ideoloških interesa zapadnih demokratija, tj. zbog navodnih interesa stabilnosti na Balkanu u vreme približavanja dveju supersila, zauzetosti SAD u Vijetnamu, ali i interesa da se i dalje taktikom održavanjem Tita da pliva potkopava istočni blok. Politika „šargarepe i štapa“ i specifičan položaj Jugoslavije između Istoka i Zapada odražavali su se, dakle, i na pitanje državne represije. Represije koja je morala biti daleko sofisticiranija nego u zemljama soclagera, gde se nije moralo voditi računa o mišljenju Zapada, niti hapšenjima i osudama liberalnih elemenata dokazivati s vremena na vreme pravovernost Istoku.

KLUB BUNTOVNIKA
NEMA mnogo ličnosti u modernoj političkoj istoriji Srbije koje se nisu libile da na oltar slobode prinesu svaku žrtvu, izlože se progonu, gubitku lične slobode, imovine, a neretko i života.
Mada bismo mogli početi i od Vuka Karadžića, njegovog izgona i sukoba sa Milošem, iz tog kluba retkih buntovnika protiv apsolutizma u Srbiji DžIDž veka pomenimo najpre Vladimira Jovanovića, oca liberalizma u Srba. Zanesen idealima slobode i pravde nadenuo je svojoj deci imena Slobodan i Pravda (rođena u izgnanstvu u srpskoj Atini - Novom Sadu). Zatim, Svetozara Markovića, prvog socijalistu, koji je mlad preminuo obolevši u kraljevskim kazamatima.

POSLE kolebljivih pedesetih, državno-partijska represija slabi šezdesetih godina, što se - ne slučajno - poklapa sa strukturalnim promena u društvu: rast standarda, veća podrška režimu, odmakla industrijalizacija i urbanizacija, podizanje obrazovnog i kulturnog nivoa, zatim, značajno je i približavanje Zapadu (npr. susret Tito-Kenedi, kao i nepregledni redovi za upisivanje u Knjigu žalosti u američkoj ambasadi posle atentata 1963) itd.
Ideološka opozicija najčešće je oštro sankcionisana, dok su partijski oponenti, koji nisu izražavali duboku sistemsku kritiku, osim Đilasa, samo smenjivani, penzionisani ili premeštani na niže funkcije (Nešković, Ranković, Ćosić, Nikezić, Perović, Tripalo, Dapčević-Kučar i drugi) - što je jedna od glavnih razlika titoizma u odnosu na staljinističke metode. Možda se ta nedoslednost najbolje vidi u poređenju slučaja profesora Pravnog fakulteta Mihaila Đurića, koji je optužen i osuđen 1972. na dve godine zatvora i izbacivanje s posla zbog kritike ustavnih promena, sa slučajem Dobrice Ćosića, koji je zbog istih razloga dve-tri godine ranije samo partijski smenjen. Često su samo politički trenutak i propagandne potrebe odlučivali da li će neko biti progonjen.
Devedesetih, faktičkim uspostavljanjem parlamentarizma u Srbiji a, zapravo, sistema sa predominantnom partijom, opozicija se toleriše samo do momenta kada se proceni da ugrožava sistem i vladajuću partiju (npr. gušenje martovskih demonstracija 1991, nepriznavanje lokalnih izbora 1996, ubistva politički harizmatičnih lidera (npr. Stambolić), pokušaji atentata na V. Draškovića,
Višak demokratije (ali samo u odnosu na ostale komunističke režime!) u jugoslovenskom društvu bio je uslovljen zapadnom ekonomskom i političkom podrškom, koju je omogućila taktitka pustiti Tita da pliva nakon njegovog razlaza sa Staljinom. Time je uslovljeno i odustajanje od kolektivizacije i pritiska na seljačka gazdinstva, koje dolazi baš u vreme aranžmana sa Zapadom. Takođe, to treba povezati sa višim standardom, olakšanim putovanjima i emigracijom (gastarbajteri) i drugim socijalnim faktorima, kao i prostom činjenicom: više slobode - viši standard, manje otpora - manje represije.
Neki istraživači, kao što je američki profesor Semjuel Hantington, smatraju da je, otprilike, 2.500 dolara po glavi stanovnika ozbiljan društveni preduslov i granica na kojoj su velike šanse da dođe do suštinske demokratizacije društva. Otprilike, takvi društveni uslovi, koji se tiču standarda, pismenosti, političke svesti i kulture, počeli su se sticati u većem delu Jugoslavije ranih osamdesetih, u nekim sredinama i ranije - tokom sedamdesetih. Izuzetak je možda situacija posle 1968, MASPOK-a, i obračuna sa liberalima sedamdesetih, kada je uzburkana društvena situacija dovela i do pobede konzervativaca u SKJ. Tada dolazi do intenzivnije saradnje sa SSSR, što se osetilo
i po pitanju IB emigracije koja beži na Zapad u strahu od hapšenja KGB i SDB, kao i kampanje čvrste ruke, većeg ideološkog nadzora, i obračuna sa “tehnomenadžerijom”, liberalima i nacionalistima.
Politički progon naročito je intenziviran posle Brozove smrti. Potrajao je sve do druge polovine osamdesetih i pada Berlinskog zida. Režim je osamdesetih sve osetljiviji na kritiku domaćih i stranih nevladinih organizacija koja se bave zaštitom ljudskih prava kao i “talasanjem” intelektulane javnosti. Tu je izuzetak jedino Bosna gde su po principu bosanskog lonca gonjeni ideološki neistomišljenici rigidnije i duže negoli u ijednoj drugoj republici SFRJ.
Ipak, usled probuđene javnosti, sve slobodnijih vremena, lišenih totalitarnog društvenog konteksta, ovakvi procesi, po pravilu, više su “mašili” metu. Veliki znak stvarnog “otopljavanja” i većih sloboda bio je i slučaj kada je Mira Adanja-Polak prvi put ispričala posprdan vic na račun Josipa Broza Tita u “Beogradskoj hronici”, negde u jesen 1989. Takođe, na simboličkom nivou, značajno je puštanje iz zatvora krajem osamdesetih poznatih političkih disidenata nakon decenija provedenih na robiji (Dapčević, Perović, Demaći, Šešelj...) i nagoveštavalo je dalju liberalizaciju režima i skretanje sa rigidnog ideološkog kursa.
Devedesetih represija se sve manje sprovodi u ime propadajuće komunističke ideologije, a sve više radi očuvanja gole političke vlasti. Predmet progona i obrade tajne policije postaju opozicioni lideri (Vuk Drašković i drugi) koji prete da poljuljaju vlast Socijalističke partije i Slobodana Miloševića, kao i nezavisni novinari, što zbog pritisaka vladajućeg establišmenta, što zbog pretnji osnaženih kriminalnih krugova isprepletanih sa tajnom službom.
Posle 5. oktobra, ipak, dolazi do značajnog pomaka. Progon političkih neistomišljenika zamire. Osim atentata na Zorana Đinđića nije zabeležen nijedan atak na istaknutu političku ličnost. Srbija dobija sve više ocene kada su u pitanju ljudska prava i slobode.
“Fridom haus”, relevantna institucija za ocenu stepena ljudskih prava i sloboda, u najnovijem izveštaju za 2006, Srbiji je čak dao prednost prema stepenu demokratskog postignuća u odnosu na zemlje u regionu, stavivši je na prvo mesto. Ispred Hrvatske, Bugarske i Rumunije koje su u EU, ili su kandidati. Ipak, u odnosu na Mađarsku i zapadne demokratije Srbija još, naravno, znatno zaostaje.

ATENTAT
NAJDRASTIČNIJI oblici kršenja ljudskih prava u vreme vlasti Miloševića jesu: gušenje martovskih demonstracija tenkovima 1991. godine, izborna krađa i prebijanje demonstranata 1996-1997, dva pokušaja atentata na Vuka Draškovića (1999. i 2000) i ubistvo novinara Slavka Ćuruvije (1999) i Ivana Stambolića (2000). Konačni udarac repom jednog dela obezglavljene tajne policije jeste atentat na premijera Zorana Đinđića, 12. marta 2003. godine.

U RED političkih disidenata morali bismo uvrstiti i komuniste, pre svega Mošu Pijade, Rodoljuba Čolakovića i druge sa debelim stažom u, doduše, pristojnim zatvorima. Ali, moralo se voditi računa da se uzmu u obzir revolucionarne i terorističke metode borbe koje je KPJ prihavatila u nameri da kao ćelija Kominterne sprovede direktivu o razbijanju Jugoslavije kao versajske tvorevine, što bi, ako ćemo objektivno, i najdemokratskiju državu danas isprovociralo da posegne za silom.
Među predratnim komunistima valja pre svih istaći Živojina Pavlovića (1898-1941), nesvršenog pravnika i publicistu. Zbog jedne od prvih dokumentovanih analiza-kritika staljinizma, "Bilans sovjetskog termidora", platio je glavom. Komunisti su ga streljali u vreme Užičke republike, zajedno sa stotinama drugih narodnih neprijatelja (saslušavao ga je, između ostalih, sam M. Đilas). Čist kao suza uz, Mihajlova i Pekića, jedan od najobrazovanijih među disidentima, svakako je dr Dragoljub Jovanović. Prema stvaralačkom opusu odskaču Pekić, kojem je teško prebrojati dela, zatim Jovanović i Mihajlov. Uopšte, po obrazovanju, mora se primetiti, izdvajaju se politički disidenti demokratskih ubeđenja: Mihajlov, Jovanović, Joksimović i Pekić (doktori i akdemici). Dok se za komuniste, poput Dapčevića, Perovića, Tita, pa i Đilasa, to ipak ne može reći.
PREMA kazivanju Save Bankovića, čak i na robiji dr Dragoljub Jovanović nastojao je da prosveti zatočenike. Tokom ljute zime 1947-1948. na robiji je čitao "Sveznanje", predavao robijašima, a kada je dopuštena štampa, posle 1953, tumačio im je dnevno-političke događaje. Iskusio je i kraljevske i mnogo duže i teže komunističke kazamate i ostao veran ideji zemljoradničke levice.
Za Đilasa se može reći samo prvo, budući da je u Kraljevini robijao zbog boljševičkih ideja i prevratnih namera (koje su građani Srbije najviše osetili po oslobođenju Srbije 1944, a u Crnoj Gori, Hercegovini i okolini Užica već tokom 1941-42, dok se u komunističko doba zalagao za neku vrstu socijaldemokratije negirajući najpre Staljina, Lenjina i Tita, a na kraju svoje duhovne odiseje i samog Marksa.
Jovanović je odležao svoju kaznu do kraja, iako je bilo intervencija spolja da se oslobodi. Dok je, na primer, Dragi Stojadinović, direktor okupacionog "Novog vremena", pušten 1953. godine, iako je osuđen na 15 godina.
Borislav Pekić i advokat Dragić Joksimović, ubeđeni liberalni demokrati smogli su hrabrosti da i u to najcrnje vreme prkose režimu, prinoseći na oltar slobode svoje zdravlje (Pekić), a Joksimović i sam život (umro je u mitrovačkoj kaznioni jula 1951).
Poštovanja je vredna i pobuna Mihajla Mihajlova i principijelan stav koji ga je odveo najpre na robiju, a zatim u višedecenijsku emigraciju. S druge strane, kako sam Mihajlov tvrdi, on je bio nateran u disidentstvo Titovim prozivkama i napadima, kao i Đilas. Drugi buntovnici, poput mladog Pekića i Joksimovića, poneseni političkim idealizmom i ambicijama, svesno su plivali
uz vodu bez obzira na posledice, iako nisu bili napadnuti.
Po godinama, u kojim je prvi put dopao zatvora izdvaja se 18-godišnji Pekić. Mihajlov je imao 35, Đilas 44, Jovanović 51, a Joksimović 56 godina. Ubedljivo najstariji među "političkim" svakako je Kumanudi. Kada je drugi put dopao zatvora već je bio duboko u osmoj deceniji života, pa ipak je izdržao kaznu. Prema dužini staža na robiji od skoro četvrt veka najviše poštovanja zaslužuju Đura Đurović, član CNK Draže Mihailovića. Suđeno mu je dva puta, a ukupno je odležao 22 godine. Zatim Vlada Dapčević, poznati ibeovac, 21 godinu; Sava Banković, profesor teologije i sveštenik, 19; Mileta Perović, ibeovac i sekretar ilegalne NKPJ, 19 godina robije.
Najviše je suđeno Mihajlu Mihajlovu, čak četiri puta, Milovanu Đilasu tri, Dragoljubu Jovanoviću tri, Vladu Dapčeviću dva, Savi Bankoviću dva, Mileti Peroviću dva, Đuri Đuroviću dva, Vojislavu Šešelju dva, Aliji Izetbegoviću dva...
Još jedan fenomen: neretko, disidenti koji su bili prognani ili su bili na robiji ubrzo bi se našli u ministarskim ili premijerskim foteljama npr. Nikola Pašić, J. B. Tito, Alija Izetbegović, Franjo Tuđman, Vojislav Šešelj, Vuk Drašković... (Pa tako, kad je Đilas došao na robiju u Sremsku Mitrovicu, sam upravnik Milenović drhtao je pred njim ne smevši da ga pogleda u oči, jer, ko zna, možda sutra opet bude na vlasti!) Ubedljivo se izdvajaju disidenti iz komunističkog perioda, što je još jedan prilog tezi o neuporedivom intenzitetu komunističke represije, ako se ne uzmu u obzir uslovi u zatvorima za "političke" i drugi faktori.
Prema socijalnom poreklu, neki potiču iz provincije i sa sela (Joksimović, Jovanović), drugi više-manje iz gradske sredine (Mihajlov, Pekić). Zajedničko im je bogato životno iskustvo, česta putovanja i promena mesta boravka još u mladosti. Među deset disidenata sa najvećim stažom na robiji, pored Srba, čak trojica su Crnogorci (podatak koji bi mogao poslužiti kao prilog za proučavanje dinarskog mentaliteta i teške savitljivosti, neko bi rekao čvršćih principa ovih brđana).

MALI I VELIKI ZATVOR
KADA se porede iskustva političkih disidenata treba imati u vidu da su zatvorski uslovi i stepen poštovanja prava političkih osuđenika u komunističkom periodu bili na neuporedivo nižem nivou nego u Kraljevini Jugoslaviji, kada su oni imali privilegovan položaj (čak mogućnost dobijanja štampe, prevođenja knjiga, slikanja...).
Pod komunistima, naročito u prvoj dekadi njihove vlasti, bili su izloženi torturi, i to ne samo u istražnom postupku, već i na robiji, primorani na težak, čak ubitačan, fizički rad. Bilo je pritisaka na familije, otežanog školovanja, uskraćivanja socijalnih prinadležnosti i sl. Ovakvo stanje najbolje odslikava pekićevsko-orvelovska sintagma o totalitarnoj državi kao velikom zatvoru, gde za čoveka od slobode duha gotovo da je svejedno da li se nalazi u onom malom, pravom zatvoru ili većem, imaginarnom - svemoćnoj državi.

DOKTOR Đura Đurović, pravnik, šef novinske agencije i sekretar Centralnog nacionalnog komiteta, kao stipendista "Politike" doktorirao je prava na Sorboni u Parizu. Pre Drugog svetskog rata bio je v. d. direktora za snabdevanje grada Beograda, ali i novinar i urednik Ujedinjenog srpstva. Od 1925. član je lože slobodnih zidara u Parizu "General Penje". Anglofilski i antikomunistički orijentisan, tokom Drugog svetskog rata pristupio je Ravnogorskom pokretu, gde je od 1942. radio u Propagandnom odseku kao redaktor radio-informacija Vrhovne komande JVO za inostranstvo. Po Đurovićevom priznanju, preko njega je išao "lični kanal Draže Mihailovića sa Slobodanom Jovanovićem, mimo znanja engleskih merodavnih faktora". Nalazio se u Pripremnom odboru Svetosavskog kongresa, a po osnivanju Centralnog nacionalnog komiteta izabran je za sekretara (juna 1944). Zajedno s kapetanom Predragom Rakovićem predstavljao je JVO na pregovorima sa Crvenom armijom, 18. oktobra u Brđanima kod Čačka. Pregovori su održani na inicijativu Belova, komandanta 123. streljačke divizije. Dogovorili su se o saradnji sa Rusima i partizanima, kao i da imena oficira i jedinica koje sarađuju budu emitovana na Radio Beogradu. Đurović i Raković su smatrali da je put ka Bosni propast. Verovali su u pregovore sa Rusima i partizanima i nadali se nekom kondominijumu vlasti.
ČETNICIMA je sadržinu ugovora prevela supruga Dragiše Vasića - Tanja, profesor ruskog. Krajem 1944. Đurović se nije povlačio sa glavninom četničkih snaga, već se krio u Srbiji kod prijatelja i rođaka, da bi se, konačno, početkom 1945. sam predao novim vlastima. Suđenje petorici članova Centralnog nacionalnog komiteta trajalo je od 26. jula do 6. avgusta 1945. Održano je pred Višim vojnim sudom, u prostorijama Pravnog fakulteta u Beogradu. Đurović je osuđen na 20 godina zatvora sa prinudnim radom i na 10 godina gubitka političkih i građanskih prava.
Prema svedočenju zatvorenika, kao dinamičan i ambiciozan čovek na robiji se nije podnosio sa Stevanom Moljevićem, a bio je veoma blizak sa socijalistom Aleksandrom Pavlovićem, sa kojim je boravio u istoj ćeliji. U zatvoru u Sremskoj Mitrovici izdržao je 16 godina i 10 meseci, sve do amnestije 1962.
Ponovo je uhapšen 1973. i osuđen na pet godina zatvora 1974. Ovog puta, zbog pisanja obaveštajnih elaborata i pisama, kao i zbog veze sa emigrantskom četničkom organizacijom SOPO u periodu 1964-1969. Za njega, može se reći, da je, uz ibeovca Vladu Dapčevića i protu Savu Bankovića, politički delinkvent koji je najviše vremena proveo u zatvoru.
Banković Sava - sveštenik, protojerej i stavrofor, rodom je iz okoline Kragujevca. Otac mu je streljan u Kragujevcu 21. oktobra 1941, a brat je poginuo u nemačkom zarobljeništvu. Dva puta je osuđivan na smrt i dva puta na robiju. Rat ga je, kao profesora, zatekao u Aleksincu, a kraj rata u Vrnjačkoj Banji, na istom poslu gde je i uhapšen novembra 1944. Ozrenski partizanski odred ga je pozvao 1944. da im se pridruži, što on odbija, pa ga partizanski sud osuđuje na smrt. Po oslobođenju, uhapšen je 16. decembra 1944. i Vojni sud u Nišu osuđuje ga na smrt zbog saradnje sa JVO. Međutim, Viši vojni sud u Kragujevcu 23. maja 1945. preinačio je kaznu
na 15 godina robije, koju je celu izdržao u Sremskoj Mitrovici.
Drugog puta je uhapšen kao sveštenik u Beškoj i osuđen je 1973. zbog neprijateljske propagande na šest godina zatvora, tj. zbog posedovanja knjiga i letopisa koji sadrže neprijateljsku propagandu i zbog saradnje sa političkom emigracijom. Posle izlaska iz zatvora, dugo je živeo kao monah u manastiru Rakovac na Fruškoj gori.
POSLE Rezolucije IB-a i 5. kongresa KPJ, pukovnik Vlado Dapčević, generali Arso Jovanović i Branko - Kađa Petričević, pod izgovorom da idu u lov, pokušali su da prebegnu preko rumunske granice u noći između 11. i 12. avgusta 1948. Naleteli su na zasedu, u kojoj su stradali A. Jovanović i njihov vodič. Petričević je uhapšen narednog dana, dok je Dapčević lišen slobode tek 2. septembra kod Subotice, prilikom pokušaja bega, ovog puta preko mađarske granice. Suđenje je održano gotovo dve godine kasnije, juna 1950, pred Vojnim sudom u Beogradu.
Zamenik javnog tužioca JNA Vlado Lukić odbio je da podigne optužnicu protiv njih, zbog čega je i sam ubrzo uhapšen, osuđen kao informbirovac na 14 godina robije i završio na Golom otoku. Optužnica koju je podigao vojni tužilac Ilija Kostić teretila ih je da su radili na razbijanju jedinstva i odbrambene moći Armije, te da su izdali domovinu i "pogazili zakletvu vernosti narodu i vrhovnom komandantu", ilegalno organizujući grupu izdajnika, s namerom da se silom i uz intervenciju strane države zbace vrhovni organi narodne vlasti FNRJ. Osuđeni su na po 20 godina zatvora. Odležali su po osam godina, jer su pušteni prilikom opšte amnestije decembra 1956.
Njihovo ponašanje na robiji i kasnije sasvim je različito. Vladimir Dapčević je tokom cele svoje informbirovske biografije ostao tvrdo jezgro staljinizma. Kaznu je služio u "Zabeli", Staroj Gradiški i na kraju na Golom otoku.
Nije ga slomila ni zloglasna Petrova rupa u kojoj ga je, između ostalih, kao aktivista najviše tukao rođeni brat. Po izlasku sa robije zaposlio se u UFUS-u (Udruženju filmskih umetnika Srbije), gde je ostao do 1958, kada je prebegao u Albaniju, da bi zatim preko Rumunije završio u Moskvi. Kao nemiran i revolucionaran duh, ni tamo se nije smirio, niti je naišao na razumevanje.

MONTIRANI PROCES
VLADO Dapčević je pričao kako mu je jedan Rus rekao da u Rusiji takve ličnosti kao što je on ne postoje od Oktobarske revolucije, ako su uopšte postojale. Zbog navodnog sovjetskog oportunizma seli se u Belgiju i planira čak odlazak na Kubu.
Drugog puta je uhapšen 8. avgusta 1975, posle skandaloznog kidnapovanja u Rumuniji, uz pomoć rumunske službe bezbednosti, iako je Dapčević bio belgijski državljanin. Tom prilikom su poginula dvojica pratilaca (A. Opojević i Đ. Stojanović). Odbija da potpiše da je uhapšen u Jugoslaviji - kako je glasila zvanična verzija - a na tajnom i montiranom suđenju osuđen je na smrt, ali je kazna ublažena zbog godina, porodice, kao i učešća u NOB-u na 20, a zatim i na 15 godina. Odležao je 13 godina u KPD "Zabela". Juna 1988. je pušten.
Vreme provedeno na robiji - 21 godina i dva meseca - nije otupelo njegova ideološka shvatanja. Po izlasku s robije izjavljuje: "Ja danas nikom toliko ne verujem kao Albanskoj partiji rada!"

MILOVAN Đilas, ako ne najveći, onda je bez sumnje najslavniji disident. Nesvršeni student filozofije, književnik i prevodilac, predratni ilegalac, robijaš, član Politbiroa KPJ, jedan od najbližih Titovih saradnika tokom rata i neposredno posle rata, general, ministar, šef Agitpropa i predsednik Savezne skupštine. Bio je jedna od najisturenijih javnih figura partijske države.
Pre rata, kao revolucionarni komunista proganjan je i osuđen 1932. godine na tri godine zatvora, zbog antidržavne delatosti. Kaznu nije u celosti izdržao. Važio je za rečitog ideologa i oštrog revolucionara, ponekad i brutalnog - u vreme „druge faze revolucije“ i prilikom učvršćivanja nove vlasti - ali potom i za jednog od najliberalnijih funkcionera partije i države.
Đilasov put u disidentstvo započet je (1948−1950) odbranom od Staljinovih napada i kritikom staljinizma u SSSR-u. Nastavljen je traganjem za novim modelom socijalizma, uvođenjem samoupravljanja i zalaganjem za novu ulogu KPJ (1950−1952). Prelomni trenuci nastupili su krajem 1953. i početkom 1954. godine. Tada Ćilas objavljuje seriju članaka u partijskom listu "Borba", koji se „prorađuju“ u partijskim organizacijama čitave zemlje, u traganju za mogućnostima „demokratizacije“.
NAJVEĆI odjek imala su Đilasova gledišta o političkim slobodama. On smatra da je monopol jedne partije nužan u ratu, a suvišan u miru. Da bi monopol nestao, neophodno je, pre svega, osloboditi se iluzije da su komunisti "ljudi naročitog kova". Treba shvatiti da i van partije postoje svesne socijalističke snage. Nužno je, takođe, ukloniti otpore demokratizaciji, koji potiču prvenstveno od profesionalnih političara. No, demokratizacija, onako kako je Đilas tada zamišlja, isključuje formiranje bilo kakvih autonomnih grupa, a posebno političkih stranaka (bespartijska demokratija). Tako nešto Đilas ocenjuje kao vraćanje unatrag. Reč je samo o promeni shvatanja i ponašanja pojedinaca, u prvom redu komunista, unutar okvira datog političkog poretka.
Oštrica njegove kritike najviše je uperena prema zastarelom metodu rada partijskih organizacija, kojima dnevni red diktiraju „odozgo“, te one diskutuju mahom u prazno, uglavnom mimo problema stvarnog života. „Očevidno“, ističe Đilas, „nikome ne pada na pamet da bude protiv Saveza komunista. Ali, izgleda da je opravdano biti protiv staljinističkih ostataka u njemu, ili još tačnije − protiv staljinističke varijante lenjinističke partije, jer baš to u svakom pogledu, a naročito u pitanju demokratije, koči dalji razvitak“.
Na putu „demokratizacije“ nalazi se i moralna hipokrizija u partijskim vrhovima, koju on prikazuje u ogledu "Anatomija jednog morala", objavljenom u časopisu "Nova misao", januara 1954, neposredno pred plenum CK SKJ, sazvan zbog „slučaja Ćilas“.
Tako se fanatični i eksponirani boljševik koji je sa žarom i bez milosti progonio narodne neprijatelje preobrazio u fanatičnog kritičara staljinizma, lenjinizma, pa na kraju i samog Marksa. Osuđen je prvi put zbog svojih jeretičkih natpisa uslovno januara 1955. na godinu dana. Zatim, ubrzo i drugi put, 1956, na tri godine,
zbog izjave agenciji AFP u vezi sa izlaganjem FNRJ u Savetu bezbednosti OUN i uzdržavanja od glasanja u prilog stavljanja na dnevni red događaja iz 1956. u Mađarskoj.
I SLEDEĆE godine mu je suđeno. Opet pred Okružnim sudom u Beogradu, zbog knjige "Nova klasa", koja je štampana u Njujorku, dok je on bio u zatvoru. Kazna je, budući da se još uvek nalazio na robiji zbog izjave AFP-u, spojena u jedinstvenu od devet godina što je značilo da je sada osuđen na šest. Amnestiran je početkom 1961. godine, uoči Konferencije nesvrstanih u Beogradu.
Amnestija je izvršena na mala vrata, posle jednog oportunog pisma koje mu je podmetnuto da potpiše. No, ubrzo, već 1962, i treći put je završio u zatvoru, posle objavljivanja knjige "Razgovori sa Staljinom". Sada je, za razliku od prethodnih slučajeva, optužen ne za neprijateljsku propagandu, već za „odavanje državne tajne“ starije od 15 godina. Sud sada zbraja sve kazne i osuđuje ga na jedinstvenu kaznu od 13 godina. Baš tih dana, početkom 1962, u Skupštini Jugoslavije podnet je novi paragraf Krivičnog zakonika, po kome se može suditi i licima koja odaju državnu tajnu iako više nisu na funkciji, što se odnosilo na Đilasa. Izdržao je, ipak, samo nepunih devet godina, kada je posle pada Rankovića pušten. Njegovu hrabrost, tvrdoglavost i upornost u odbrani svojih stavova dokazuju i pisma Titu „na Ti“, u kojima traži oslobađanje Mihajlova, marta 1967. godine (s kojim će kasnije uspostaviti prijateljstvo). Mora se reći da je na robiji ipak uživao privilegije kao bivši visoki funkcioner. Čak je imao pisaću mašinu i nosio civilno odelo, a sam upravnik mitrovačkog zatvora Milenović drhtao je pred njim.
No, i po izlasku s robije je praćen, ali više nije proganjan i zatvaran. Neprekidno je bio pod prismotrom UDB-e i to čak neprikrivenom. Prema jednoj anegdoti toliko se navikao na prisustvo udbaša da im je neretko plaćao autobusku kartu ili piće. Jednom je čak Đilas u šali (1979) došavši po trofejno oružje iz Drugog svetskog rata u SDB, rekao: „Hapsite me malo češće kako bi se moje knjige u inostranstvu bolje prodavale!“

NOVA KLASA
O SVOM životnom putu sam Đilas je rekao da ga je "počeo kao vernik i misionar komunizma“, da bi se, suočen s imperijalnim pretenzijama SSSR-a, preobrazio u kritičara staljinizma, a potom u borca za demokratiju. „Ideja Nove klase“, prema Đilasovom kazivanju, „konačno je domišljena i oformljena u knjigu, u neposrednoj vezi s novim, bezmilosnim napadom na mene: Centralni komitet je zabranio da se štampa literarni opis mog detinjstva, `Besudna zemlja`, premda u njoj nije bilo ničeg, bukvalno ničeg, što bi na bilo koji način kritikovalo komunizam ili poredak u Jugoslaviji. Tu zabranu sam shvatio kao ucenu: ili ćeš se pokoriti i posramiti ili ti sledi bukvalna duhovna smrt. Umesto kolebanja, u meni se dovršila rešenost: boriti se časnim sredstvima tamo gde je to moguće − svojim spisima u inostranstvu.
A zaoštrilo se i dozrelo saznanje: to je tako jer je komunizam na vlasti ’evoluirao’ u monopolističku ideologiju, a komunisti u zatvoren privilegisani sloj, u svojevrsnu novu klasu."

ADVOKAT, prvak i poslanik Demokratske stranke Dragoljub Joksimović, šef kabineta Ministarstva trgovine i industrije Kraljevine Jugoslavije, skupo je platio svoje neslaganje sa diktaturom koju je komunistička vlast diktirala.
Još kao student Joksimović je član Demokratske stranke i predsednik Studentskog demokratskog kluga, saradnik u časopisu "Budućnost" i urednik omladinskog demokratskog lista "Sloboda". Biran je za kmeta Beogradske opštine i poslanika Demokratske stranke za srez Temnićki. U Narodnoj skupštini i u Demokratskom poslaničkom klubu imao je vrlo zapaženu ulogu naročito u Zakonodavnom odboru. Istakao se braneći optužene u političkim procesima posle 1945. zbog čega je na kraju i sam završio na robiji.

Po okončanju Drugog svetskog rata ulazi u prošireni AVNOJ zajedno sa Milanom Grolom i još nekolicinom prvaka Demokratske stranke. U prvim poratnim mesecima oko njih se formira jezgro opozicije koja pokušava da se odupre KPJ prećutnom zavođenju jednostranačke diktature.
Mnogobrojnim zakonskim inicijativama kao što je predlog Zakona o slobodi od straha ili Zakon o pravima građana kod vojnih sudova pokušava da ublaži revolucionarni teror, zajedno sa M. Grolom pokreće list Demokratija koji otvoreno kritikuje režim i ubrzo početkom novembra 1945. sedam bojeva biva zabranjeno (tipografski radnici odbili da ga štampaju).
Istakao se i kao revnosni branilac na procesu Draži Mihajloviću, ali i u drugim političkim procesima, kao što je proces Nacionalnoj revolucionarnoj srpskoj omladini (NPSO), grupi Veljka Guberine i drugim. Zbog toga je napadan u govorima i štampi, čak i od samog J. B. Tita da brani izdaju. Sve to je rezultiralo njegovim hapšenjem 16. juna 1949. zajedno sa još šestoricom najbližih političkih i ličnih prijatelja jer su na slavi ismejavali narodnu vlast i navodno spremali zaveru i pravili vladu u senci. Posle više od trinaest meseci u istražnom zatvoru, osuđen je pred Okružnim sudom u Beogradu na tri godine zatvora s prinudnim radom za delo protiv društvenog uređenja.
Glavnu ulogu u tužbi protiv Joksimovića odigrao je Mita Dimitrijević ("Mita Olivera") bivši narodni poslanik, pomoćnik ministra prosvete i književni koji je ubačen u ovo društvo kao agent-provokator. Posle osude upućen je u Belu Crkvu, zatim KPD "Zabela" kod Požarevca, da bi posle nekoliko meseci bio prebačen u Sremsku Mitrovicu. Robiju je proveo u zloglasnoj Trećoj zgradi, nastavljajući među zatvorenicima svoju političku aktitvnost. Loši zatvorski uslovi pogoršali su njegovo zdravstveno stanje, umro je od angine pektoris 1. avgusta 1951. godine.
DRAGOLjUB Jovanović rođen je 8. aprila 1895. godine u selu Gnjilan kod Pirota, kao treće od šestoro dece obrazovanog, radnog i štedljivog ćilimara Stavre i dobrodušne domaćice Taske, doseljenih u Gnjilan iz Slavinje, sa obronaka Stare planine. Kao odličan učenik osnovnu školu završio je u Pirotu, a gimnaziju u Pirotu i Beogradu. Vrlo brzo je pod uticajem socijalističkih
ideja. Po dolasku u Beograd 1912. kao sedamnaestogodišnjak, počinje da objavljuje prve političke članke u "Radničkim novinama", gde upoznaje socijalističke prvake: Dragišu Lapčevića, Tucovića, Bogdana Popovića, ali i Jovana Skerlića Ljubu Davidovića i mnoga druga značajna imena srpske politike toga doba.
Početak Prvog svetskog rata vraća ga nakratko u rodni Pirot, odakle ga vojne vlasti šalju u Makedoniju za učitelja. U Skoplju ga ohridski mitropolit Varnava, nadležan za prosvetu u toj tada srpskoj pokrajini, raspoređuje za učitelja u manastir Lesnovo, gde će ostati do kraja 1914. godine. Od početka 1915. godine do povlačenja preko Albanije novembra iste godine bio je učitelj i bolničar u vojnoj bolnici u Radovištu. Posle prelaska preko Albanije, srpska vlada ga šalje u Francusku, gde studira istoriju i prava, odakle se vraća sa dva doktorata. Tokom Drugog svetskog rata držao se pasivno iako je veći deo aktivista njegove stranke prišao partizanskom pokretu. Neposredno posle okupacije zemlje, u Beogradu na inicijativu Broza, prvi put srešće se sa Titom. Bilo je to u jednoj kući u Takovskoj ulici, 5. juna 1941. godine. Broz je, u prisustvu dr Ivana Ribara, Sretena Žujovića i Blagoja Neškovića bio direktan. Upitao je Jovanovića da li je NSS "za sovjetsku vlast", jer će KPJ sarađivati samo sa takvim političarima. Profesor je kasnije zapisao: "Čovek me je gledao pravo u oči i taj pogled nije bio ni blag ni ravnodušan..." Rat je proveo krijući se kod svojih rođaka i saradnika po Beogradu i Srbiji. Prvi put je pozvan krajem 1942. da se prebaci na slobodnu teritoriju u zapadnoj Bosni. Poslednji poziv da se priključi partizanima upućen mu je septembra 1944. godine, ali se on izgovarao bolešću.
Da Titov pogled nije bio blag uverio se odmah po oslobođenju kada je uhapšen od OZN-e i celu noć saslušavan od Slobodana Penezića Krcuna uz sarkastičnu primedbu:
"Kamo vas, gospodine profesore? U Beograd stiže i general Ždanov, a vas nema da se javite".

KAKO VREME LETI
PROTIV Dragoljuba Jovanovića je 1947. organizovan sudski proces u kojem je optužen za izdaju, špijunažu i antidržavnu zaveru zajedno sa još jednim frontovcem iz HSS Franjom Gažijem, te još nekoliko lica. Bilo je to vreme kada su po direktivi Kominterne od Poljske do Bugarske agrarni lideri jedan za drugim suđeni. Osuđen je čak na devet godina zatvora koje je u celosti izdržao i pored pritisaka spolja da bude oslobođen (najviše britanskog ministra spoljnih poslo va A. Idna).
U njegovom zatvorskom kartonu stoji da je tri puta disciplinski kažnjavan i da nije revidirao politički stav, već je i u zatvorskim uslovima nastavio sa kritikom vlasti. Dalje izdržavanje kazne mu je stoga oprošteno tek 28. novembra 1955. Tako je sa ovih devet ukupno izdržao blizu 12 godina zatvora i to tri u kraljenjvskim, a devet u komunističkim. Navodi se anegdota po kojoj je Tito kada je izvešten da je Dragoljub izašao sa robije uzviknuo "Au, majku mu, kako vreme brzo leti!"