- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Govor bilja
Pon Avg 16, 2010 6:14 pm
ЖУТА ЉУБАВНА ПРИЧА
Најпознатији сунцокрети на свету - слика Винсента ван Гога.
„Да би била његова, мораш најпре бити моја”, рекао је гроф несигурним гласом девојци. Бела је наставила да га нетремице гледа право у очи
Грофовска породица Бијандрате потиче још из средњег века. Име ове старе племићке породице везано је за истоимено место (Бијандрате) крај Новаре, на северозападу Италије. Грофови Бијандрате дошли су у Пијемонт из Провансе. Најстарији списи у којима се помињу носе у заглављу 1093. годину. Већ у то време били су веома моћни: политички утицајни, али и богати.
Будући да ово није само прича о грофовима Бијандрате, већ легенда о сунцокрету, причу почињемо полазећи од биљке. Сунцокрет је с југозапада Америке, тачније из Перуа и Мексика, стигао у Европу с мисионарима у 16. веку. У постојбини је гајен више од три хиљаде година. Индијанци су млели његово семе и од тога правили хлеб. Од семена су цедили и уље. За њих је сунцокрет био симбол светлости и плодности.
Међутим, легенда са севера Италије, са саме границе са Швајцарском, говори да је сунцокрет наводно растао у Европи још у 11. веку. А онда је нестао. Легенда тачно каже и због чега – због несрећне љубави.
Сурови обичај
Дакле, у средњем веку, у време кад се дешава прича о сунцокрету, на северу данашње Италије завладали су сурови обичаји. Нови господари, грофови Бијандрате из Провансе, донели су неке до тада непознате навике, углавном немилосрдне. Једна од најгорих била је да свака девојка, уочи венчања, пре прве брачне ноћи, љубав најпре мора да поклони господару, односно – грофу. Уколико је невеста живела негде на великом поседу грофова Бијандрате, њена љубавна судбина била је запечаћена. Прво гроф, а онда законити муж.
Колико је само мучно и понижавајуће било прихватити тај окрутни обичај. Сељаци су се зато сналазили на најразличитије начине. Најчешће би одустајали од свадбеног весеља, што је такође било својеврсно одрицање од старог обичаја и разлога за истинско весеље. Будући да је у селима на поседу грофова увек било издајица и шпијуна, вести би ипак стизале до дворца. Понекад би се неки од грофова из лозе Бијандрате правио луд, као да није знао да је током ноћи обављен тајни обред венчања. То су чинили само из једног разлога – уколико би девојка била изразито ружна! Или кад би сазнали да цео дан проводи у штали, те да је непријатног мириса! Надменост и суровост грофова Бијандрате према девојкама била је довољан разлог због кога су их слуге с најзеленије долине у Италији – Валсесије – мрзели из дубине душе.
Дакле, у једном од тих села живела је девојка која се звала Бела, што на италијанском језику значи Лепојка. Име јој је савршено одговарало – била је изразито лепа. И не само то, била је врло темпераментна и ничега се није плашила. То је било лако разумљиво и онима који је нису добро познавали. Чим би угледали њене очи, спазили би да у њима пламти ватра. Није спуштала поглед чак ни пред господарима, премда је њена породица била сиромашна. Кратко речено, били су слуге. Бела је била служавка, а у грудима је заправо носила срце правог господара!
Кад је стасала за удају, родитељи су је обећали добром и вредном
момку из суседног села. Иако ни тај обичај није лако прихватила, Бела је ипак пристала да се уда за момка кога никад раније није видела. Младић је био свестан да се мора повиновати старом суровом обичају и да ће главна званица на свадбеном весељу бити сам гроф. Уосталом, знао је какав би био исход да се успротивио. Смрт вешањем.
Девојка и младић први пут су се видели на дан веридбе. Младић је одмах заволео Белу, што је било потпуно разумљиво. Видевши колико је дирљиво стидљив, неспретан и заљубљен у њу, и девојци се допао младожења. Ипак, није могла а да не размишља о тренутку кад ће бити обешчашћена…
Породице су одлучиле да тренутак венчања покушају да задрже у тајности. Узалуд. Девојка је била превише лепа да би промакла господару. Није намеравао да пропусти оно што му је обичај дозвољавао.
Смрт у пољу
И, да скратимо причу. Господар је тог јулског дана закуцао на врата Белине породице. Она је послушно кренула за њим. Ишли су полако. Господар је намеравао да је одведе до свог дворца, на коњу. Међутим, Бела га је узела за руку и повела према пољу сунцокрета. У једном тренутку је стала и тамне очи подигла према њему. Приметила је да су грофове очи светле. Гледала ге је као да ће у његовом погледу наћи милост и неки разлог због чега не жели да искористи право које је себи дао... У ствари, надала се да ће видети неки нови, неочекивани излаз.
И за грофа и за Белу време као да се зауставило. Стајали су једно наспрам другог и гледали се. Ветрић је престао да пирка, лишће је непомично стајало. Птице су ућутале. Да су погледали, али нису, у даљини, у дворишту, могли су да виде сељане и чланове девојчине породице. Младожења је седео на клупи, погнуте главе, свестан понижења које мора да претрпи.
„Да би била његова, мораш најпре бити моја”, рекао је гроф девојци несигурним гласом.
Бела је наставила да га нетремице гледа право у очи. Заборавио је на тренутак кад је као омађијан утонуо у девојчине очи и престао да верује у важност породичног обичаја. Па ипак, још чвршће је стегао њену руку и повукао је међу сунцокрете. Бацио је на земљу и легао крај ње. Хитро, толико хитро да господар то није могао ни да спази, Бела је зграбила нож који је носио око паса. И даље га је гледала, али држећи нож под његовим грлом.
Да ли да га убије? Зар да му дозволи да је обешчасти? Још једном га је погледала. Само неколико тренутака раније помислила је чак да му је драга, да ће се њена судбина изненада окренути. Али не. Требало је најпре да буде његова, а онда оног стидљивка који није имао нимало храбрости да се супротстави господару. Зато није дуго чекала. Оштрицу је забила право у своје срце.
Бела је пала право међу стабљике сунцокрета у цвету. Биљке су се истог часа склопиле око њеног тела. Господар је с неверицом гледао у лепотицу не верујући шта се догодило. Онда је скочио на коња и одјахао.
Тек кад је стигао у дворац, схватио је шта се догодило. Заљубио се у Белу на први поглед. У девојку која је била толико поносита, а уједно и племенита и великодушна. Поштедела је живот њему кукавици који није смогао снаге да буде довољно искрен и одважан и поведе је са собом и остану заједно заувек! Било би боље да га је убила.
Чинило се да је тај догађај однео мир из грофове душе. Као луд, излетео је из замка и почео да лута. Стидео се самог себе, а то га је толико болело. Ишао је и ишао наоколо, свуда наређујући да се посеку стабљике сунцокрета како их никада више не би видео. Подсећале су га на тренутак кад се одрекао себе. Легенда каже да је гроф наставио да лута до краја живота попут просјака. Кад би негде видео сунцокрет, чинио је све да ту више никад не порасте његов жути цвет.
Ето, то је разлог што је ова биљка једноставно ишчезла из Европе. Сунцокрет је наставио да цвета далеко, с оне стране Атлантика, тамо где гроф Бијандрате није могао да га уништи. Онда се поново вратио у Европу. Али, лоза грофова Бијандрате већ је нестала. Крунице сунцокрета које нетремице гледају у сунце и данас говоре о храбрости лепотице. Али и грофу који се није усудио да је воли.
Аутор:
Мирјана Огњановић
Најпознатији сунцокрети на свету - слика Винсента ван Гога.
„Да би била његова, мораш најпре бити моја”, рекао је гроф несигурним гласом девојци. Бела је наставила да га нетремице гледа право у очи
Грофовска породица Бијандрате потиче још из средњег века. Име ове старе племићке породице везано је за истоимено место (Бијандрате) крај Новаре, на северозападу Италије. Грофови Бијандрате дошли су у Пијемонт из Провансе. Најстарији списи у којима се помињу носе у заглављу 1093. годину. Већ у то време били су веома моћни: политички утицајни, али и богати.
Будући да ово није само прича о грофовима Бијандрате, већ легенда о сунцокрету, причу почињемо полазећи од биљке. Сунцокрет је с југозапада Америке, тачније из Перуа и Мексика, стигао у Европу с мисионарима у 16. веку. У постојбини је гајен више од три хиљаде година. Индијанци су млели његово семе и од тога правили хлеб. Од семена су цедили и уље. За њих је сунцокрет био симбол светлости и плодности.
Међутим, легенда са севера Италије, са саме границе са Швајцарском, говори да је сунцокрет наводно растао у Европи још у 11. веку. А онда је нестао. Легенда тачно каже и због чега – због несрећне љубави.
Сурови обичај
Дакле, у средњем веку, у време кад се дешава прича о сунцокрету, на северу данашње Италије завладали су сурови обичаји. Нови господари, грофови Бијандрате из Провансе, донели су неке до тада непознате навике, углавном немилосрдне. Једна од најгорих била је да свака девојка, уочи венчања, пре прве брачне ноћи, љубав најпре мора да поклони господару, односно – грофу. Уколико је невеста живела негде на великом поседу грофова Бијандрате, њена љубавна судбина била је запечаћена. Прво гроф, а онда законити муж.
Колико је само мучно и понижавајуће било прихватити тај окрутни обичај. Сељаци су се зато сналазили на најразличитије начине. Најчешће би одустајали од свадбеног весеља, што је такође било својеврсно одрицање од старог обичаја и разлога за истинско весеље. Будући да је у селима на поседу грофова увек било издајица и шпијуна, вести би ипак стизале до дворца. Понекад би се неки од грофова из лозе Бијандрате правио луд, као да није знао да је током ноћи обављен тајни обред венчања. То су чинили само из једног разлога – уколико би девојка била изразито ружна! Или кад би сазнали да цео дан проводи у штали, те да је непријатног мириса! Надменост и суровост грофова Бијандрате према девојкама била је довољан разлог због кога су их слуге с најзеленије долине у Италији – Валсесије – мрзели из дубине душе.
Дакле, у једном од тих села живела је девојка која се звала Бела, што на италијанском језику значи Лепојка. Име јој је савршено одговарало – била је изразито лепа. И не само то, била је врло темпераментна и ничега се није плашила. То је било лако разумљиво и онима који је нису добро познавали. Чим би угледали њене очи, спазили би да у њима пламти ватра. Није спуштала поглед чак ни пред господарима, премда је њена породица била сиромашна. Кратко речено, били су слуге. Бела је била служавка, а у грудима је заправо носила срце правог господара!
Кад је стасала за удају, родитељи су је обећали добром и вредном
момку из суседног села. Иако ни тај обичај није лако прихватила, Бела је ипак пристала да се уда за момка кога никад раније није видела. Младић је био свестан да се мора повиновати старом суровом обичају и да ће главна званица на свадбеном весељу бити сам гроф. Уосталом, знао је какав би био исход да се успротивио. Смрт вешањем.
Девојка и младић први пут су се видели на дан веридбе. Младић је одмах заволео Белу, што је било потпуно разумљиво. Видевши колико је дирљиво стидљив, неспретан и заљубљен у њу, и девојци се допао младожења. Ипак, није могла а да не размишља о тренутку кад ће бити обешчашћена…
Породице су одлучиле да тренутак венчања покушају да задрже у тајности. Узалуд. Девојка је била превише лепа да би промакла господару. Није намеравао да пропусти оно што му је обичај дозвољавао.
Смрт у пољу
И, да скратимо причу. Господар је тог јулског дана закуцао на врата Белине породице. Она је послушно кренула за њим. Ишли су полако. Господар је намеравао да је одведе до свог дворца, на коњу. Међутим, Бела га је узела за руку и повела према пољу сунцокрета. У једном тренутку је стала и тамне очи подигла према њему. Приметила је да су грофове очи светле. Гледала ге је као да ће у његовом погледу наћи милост и неки разлог због чега не жели да искористи право које је себи дао... У ствари, надала се да ће видети неки нови, неочекивани излаз.
И за грофа и за Белу време као да се зауставило. Стајали су једно наспрам другог и гледали се. Ветрић је престао да пирка, лишће је непомично стајало. Птице су ућутале. Да су погледали, али нису, у даљини, у дворишту, могли су да виде сељане и чланове девојчине породице. Младожења је седео на клупи, погнуте главе, свестан понижења које мора да претрпи.
„Да би била његова, мораш најпре бити моја”, рекао је гроф девојци несигурним гласом.
Бела је наставила да га нетремице гледа право у очи. Заборавио је на тренутак кад је као омађијан утонуо у девојчине очи и престао да верује у важност породичног обичаја. Па ипак, још чвршће је стегао њену руку и повукао је међу сунцокрете. Бацио је на земљу и легао крај ње. Хитро, толико хитро да господар то није могао ни да спази, Бела је зграбила нож који је носио око паса. И даље га је гледала, али држећи нож под његовим грлом.
Да ли да га убије? Зар да му дозволи да је обешчасти? Још једном га је погледала. Само неколико тренутака раније помислила је чак да му је драга, да ће се њена судбина изненада окренути. Али не. Требало је најпре да буде његова, а онда оног стидљивка који није имао нимало храбрости да се супротстави господару. Зато није дуго чекала. Оштрицу је забила право у своје срце.
Бела је пала право међу стабљике сунцокрета у цвету. Биљке су се истог часа склопиле око њеног тела. Господар је с неверицом гледао у лепотицу не верујући шта се догодило. Онда је скочио на коња и одјахао.
Тек кад је стигао у дворац, схватио је шта се догодило. Заљубио се у Белу на први поглед. У девојку која је била толико поносита, а уједно и племенита и великодушна. Поштедела је живот њему кукавици који није смогао снаге да буде довољно искрен и одважан и поведе је са собом и остану заједно заувек! Било би боље да га је убила.
Чинило се да је тај догађај однео мир из грофове душе. Као луд, излетео је из замка и почео да лута. Стидео се самог себе, а то га је толико болело. Ишао је и ишао наоколо, свуда наређујући да се посеку стабљике сунцокрета како их никада више не би видео. Подсећале су га на тренутак кад се одрекао себе. Легенда каже да је гроф наставио да лута до краја живота попут просјака. Кад би негде видео сунцокрет, чинио је све да ту више никад не порасте његов жути цвет.
Ето, то је разлог што је ова биљка једноставно ишчезла из Европе. Сунцокрет је наставио да цвета далеко, с оне стране Атлантика, тамо где гроф Бијандрате није могао да га уништи. Онда се поново вратио у Европу. Али, лоза грофова Бијандрате већ је нестала. Крунице сунцокрета које нетремице гледају у сунце и данас говоре о храбрости лепотице. Али и грофу који се није усудио да је воли.
Аутор:
Мирјана Огњановић
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
ЦВЕТ БОЖИЈЕГ ГНЕВА
Pon Avg 16, 2010 6:17 pm
Расте на месту где је Перунова муња погодила тло и тамо где је дуга додирнула земљу, она је исходиште легенди и митова. Неисцрпно је надахнуће уметника, једном речју, биљка достојна богова
Винсент ван Гог (1853–1890): „Перунике”; уље на платну; величине 71 х 93 cm; 1889; Музеј Пол Гети; Лос Анђелес.
Након доживљеног епилептичног напада и самосакаћења, маја 1889. године, Винсент ван Гог одлази у санаторијум (лудницу) Сен-Реми. Поживеће још годину дана и за то време насликати око 130 слика. Боравећи у башти санаторијума насликао је чувене „Перунике”. Ова слика постаће „светлост у тунелу његове болести", јер док ствара, док слика, осећа да је његово лудило далеко... „Перунике” су 1987. године продате за око 54 милиона долара, а данас се процењују на преко сто милиона.
Некад се у Дубровнику и околини светковао празник Богиша. Том приликом се богиша, како се у овом крају зове перуника, освештава и носи кући, да чува кућу од грома, и да се болесници лече њоме. Јер, перуника, ирис, богиша, ружица, сабљица, калуђер, небески цвет, кринка, мачинац, беше посвећена богу Перуну. А Перун је словенски бог неба, бог непогода, олуја и грмљавине, једном речју, он је громовник. Храст и перуника су му атрибути. Они су „сеновити" и кад им се човек приклони, умилостиви, ако им указује љубав и пажњу, штитиће их од свих недаћа, посебно од оних којима је божанство склоно да науди.
Перуника расте на месту где је Перунова муња погодила тло и тамо где је дуга додирнула земљу... А онда се словенски мит утопио у хришћански... Јер, у Требињу прича народ како једном Богородица грлобољу малог Исуса Христа излечи богишом. Отада и отуда богиша се на Спасовдан носи у цркву, благослови, па га мајка, бака, или сестра даје детету кад га грло заболи.
Латинско име рода Iris потиче од
грчке речи iris = дуга, јер цвет има више боја, или од грчког eris =
пролеће, јер је пролећни цвет. Свакако, име је у вези и с грчком богињом
Иридом, која симболизује везу између неба и земље, богова и људи.
Златокрила Ирида гласница је богова и отелотворење дуге. Неки је
сматрају супругом пролећног ветра Зефира и Еросовом мајком. Она никад не
дреши свој шарени појас, нити скида крилату обућу. У крчагу доноси воду
облацима, а кад лети преко неба, њен шарени појас осликава се у виду
дуге. Због тога је ирис знак, симбол, или порука којом се божја воља
преноси посвећеним. А како је племство својим животним путевима радо
приписивало божију вољу, није чудо што је перуника врло честа у
европској хералдици и један је од утемељених симбола достојанства,
храбрости и славе. По неким тумачењима симболише самог Христа, с једне
стране приказује се као образац рајског дрвета живота, па самим тим и
бесмртности, док је с друге директна алузија на свето тројство.
Крин или ирис
У хералдици мотива један цвет заузима посебно место. У питању је изузетно раширен мотив, мотив који се протеже изван граница саме хералдике, мотив који је у географском смислу свеприсутан, мотив који је део хришћанског култа Богородице и на крају мотив као привилеговани амблем француских краљева и део њихове владарске идеологије. У трагању за кореном односно извором овог мотива помињани су трозубац, врх копља или стреле, силуета голуба, чак и жаба. Но, данас је општеприхваћено мишљење да је у питању цвет. Али који? Цвет крина, односно љиљана (Lilium sp.), или перунике, односно ириса (Iris sp.)? Посматрајући и тумачећи изглед, боју, корене хералдичке стилизације, распрострањеност врсте и друго, данас је широко прихваћено мишљење да је у питању цвет перунике и то оне са жутим цветом – барске перунике (Iris pseudoacorus). Остаје велика непознаница и недоумица због чега је на свим језицима света одомаћен и општеприхваћен појам хералдика крина или хералдика љиљана (fleur-de-lis), кад је исправније рећи хералдика перунике, односно хералдика ириса.
Прашак за чишћење зуба
Перунике су вишегодишње зељасте биљке, с јаким ризомом. Стабљика је у пресеку округласта, или умерено спљоштена, листови сивозелени и сабљасти, а цветови шесточлани (три спољашња листића повијена су надоле, а три унутрашња ка средини). Зависно од врсте могу бити љубичасти, плави, жути, бели, или врло често необично шарени. Iris germanica (баштенска, или плава перуника) има крупне тамноплаве до светлољубичасте цветове, Iris florentina (фирентинска, бела перуника), снежнобеле, а Iris pseudoacorus (водена, барска перуника), изразито жуте. Перунике су распрострањене у топлијим деловима умерене зоне, нарочито у области Средоземља, а најчешће на песковитом и осунчаном пределу. Један од изузетака је баш Iris pseudoacorus која, како јој и име говори, расте на влажним, забареним и мочварним местима. Овај род обухвата преко 150 врста, од којих у Србији има 13. Данас се перунике масовно гаје по парковима и баштама, а познато је да су у области Фиренце и Вероне гајене још од раног средњег века. Стога не чуди да је на грбу града Фиренце управо ова биљка (хералдички крин, или ботаничка перуника).
За фармацеутске намене користи се ризом перунике Iridis rhizoma , а у козметици и парфимерији етарско уље које се добија дестилацијом овог ризома. Биолошки извор су Iris florentina, Iris germanica и Iris pallida. Ризом садржи малу количину веома цењеног етарског уља (свега око 0,2 одсто, а главни састојак је ирон), затим флавоноиде и изофлавоноиде (ирилон, ирисолон, иригенин), моноцикличне тритерпене, ц-глукозилксантоне и друго. За добијање етарског уља користи се ризом који је одлежао најмање годину дана. Тек тада добија пријатан мирис који подсећа на љубичицу. Тада се у посебним постројењима врше екстракција и дестилација мирисних материја, те добијају веома цењени „абсолут", „конкре" и етарско уље. Осушени ризом делује као експекторанс (олакшава искашљавање) и демулцент (стишава суви кашаљ). Користи се код прехладе, упале дисајних органа, кашља, бронхитиса. У прах самлевен ризом служио је за израду козметичког прашка (пилинг), а у прошлости, пре појаве пасте за зубе, коришћен је за чишћење, полирање и бељење зуба. У средоземним земљама труднице би сакупљале лепше комаде ризома, низале на конац и чувале док се не породе и деци не крену да ничу зуби. Комадиће би потом давале деци да грицкају и да лековитошћу и мирисом ублаже свраб, бол и нервозу која настаје кад први зубићи крену да ничу. А да су биле у праву, потврдили су стари апотекари, тако да се све до средине 20. века, у апотекама, под називом Rhizoma iridis tornatum pro infantibus могао наћи овај препарат.
Листови неких перуника богати су витамином Це и могу да се користе као салата или вариво. Цветови сибирске перунике служе за добијање плаве боје, а семе барске перунике може да послужи као замена кафи.
Детаљ средње плоче. Плава и бела перуника (Iris germanica, Iris florentina), наранџасти љиљан (Lilium bulbiferum), плава кандилка (Aquilegia vulgaris) и по поду цветови мирисне љубичице (Viola odorata).
И жезло фараона
Један од највећих сликара фламанске ренесансе Хуго ван дер Хус родио се у Гану око 1440. године. Тридесетак година касније помиње се као члан сликарског цеха у овом граду, да би се средином седамдесетих година 15. века, због болести (религиозна меланхолија која је довела до поремећаја ума), повукао у манастир Роде Клостер код Брисела, где је умро 1482. године. У његовом делу преплићу се минуциозни реализам Јана ван Ајка, монументална једноставност Јустуса ван Гана и драмска емоционалност Рогира ван дер Вајдена. Начин грађења простора, поставка фигура, снага и изражајност покрета и светлошћу прожете боје одишу дотад непознатом снагом изражавања.
Хуго ван дер Хус: „Обожавање Марије”; уље на дасци; око 1470; средишњи пано Монфорте ретабла (крила нису сачувана); величине 147 х 242 cm; Државни музеј, Берлин.
Класични приказ сцене Поклоњења. Пристигли мудраци (краљеви) дарују Исуса. У првом плану је кандилка, а лево иза Јосифа букет перуника. У већини описа и истраживања овог дела помињу се кандилка и љиљан. Још један знак постојања збрке око љиљана и перунике и очигледно неразликовање ова два цвета.
Један триптих биће довољан да Хуга ван дер Хуса смести у сам врх фламанског сликарства. То је Триптих Портинари, урађен 1472-75. године за фирентинског трговца Томаза Портинарија, представника куће Медичи у Брижу. Због изузетне величине (око 15 квадратних метара), ово дело је, уз Ван Ајков Гански олтар, јединствено не само у фламанском сликарству 15. века, већ и у светској уметности уопште. Дело је 1483. године, значи непосредно након сликареве смрти, пренето у Фиренцу где му се диве највећи сликари италијанске ренесансе, између осталих Лоренцо ди Креди, Пјеро ди Козимо, Доменико Гирландајо, па чак и Леонардо да Винчи. Данас се налази у фирентинској галерији Уфици.
А у дну средишње сцене Поклоњења налазе се две вазе с наранџастим љиљаном, белом и тамноплавом перуником, кандилком и љубичицама. Иза ваза је сноп жита, као симбол буђења живота и плодности.
Питања се намећу: зашто наранџасти љиљан, зашто бела и тамноплава перуника? Кандилка и љубичица нису зачкољица, а и боје су им одговарајуће.
Љиљан: Архангел Гаврило је анђео Благовести, који се појављује пред Богородицом, држећи у руци љиљан. Увек је то бели љиљан („Забавник” бр. 3015, рубрика „Говор биља, Мишоловка за сотону”). Јер, бело је симбол чистоте и невиности. Па одакле наранџасти? Да ли је то непознавање или, чак, непоштовање обичаја и симболике, можда пропуст или незнање, инат, намера, душевна дезоријентисаност или, пак, добро осмишљена порука коју посматрачи из блиске или тамо неке далеке будућности тек треба да растумаче? Бело је чистота, бело је невиност, бело је наслеђе, а наранџасто?
Перуника: Као и љиљан симбол је Богородице и безгрешног зачећа. Симбол је наде, знак телесне невиности и чистоте духа. У хришћанским обичајима посвећен је женском принципу. Перуника преноси божанску поруку кроз Еву, кроз Богородицу, кроз жену. Она је некад бела, некад плава. Она је и жута и шарена. Она је симбол свега што је женско, она је верна, неверна, стална и нестална, она је безгрешна, она наводи на грех. Перуника је присутна на Портинаријевом „Поклоњењу”, али и на „Посрнућу Адамовом”, као и на неким другим сликама Хуга ван дер Хуса.
У старом Египту била је божански симбол, а фараони су је држали у руци попут жезла, показујући њоме своју моћ и узвишеност. Означавала је веру, мудрост и храброст. На истоку и у Јапану означава храброст и победу. У античкој Грчкој, посвећена богињи Ириди, цењена, сматрана је готово божанском. Према неким легендама, прастановници Балкана сматрали су да је перуника биљка која види, која осећа и која ће вас упутити у тајне неба. Стога је овај цвет и назван као дужица у оку – ирис, одакле је изведено и име богиње Ирис (Ирида). По истом предању, оно што је видела, перуника ће испричати. Бела перуника ће причати о смерности, чедности, о чистоти тела и духа, жута о страсти, плава о вери и нади, љубичаста о мудрости...
Хуго ван дер Хус: „Први грех” („Посрнуће Адама”); уље на дасци; око 1470; лево крило диптиха величине 32 х 22 cm; Музеј историје уметности, Беч.
Под стаблом јабуке препознајемо јагоду у цвету, кандилку и највероватније отровни једић. А тамо где је обично смоквин лист, Хуго ван дер Хус насликао је плаву перунику. Ниједан уметник то раније није учинио. Никада плава перуника није имала атрибуте смокве. Тумачење и објашњење зашто лист смокве постоји (и о томе ћемо неком другом приликом), али како протумачити присуство плаве перунике?
Краљица мириса
У касном средњем веку племићи су запазили њен пријатан мирис, тако да прах од ризома постаје основни састојак талка којим племићи посипају тело да прекрију непријатни мирис и зној (јер купање у то време није било нарочито омиљено). Касније се екстракт, дестилат и етарско уље користе у козметици. Коначно, Жак Фат уздиже перунику до трона краљице мириса.
Жак Фат, француски модни дизајнер рођен 1912. године у Паризу, уз Кристијана Диора, један је од најутицајнијих и најзначајнијих модних креатора и дизајнера. Творац је чувеног парфема „ирис гри", који уз „шанел 5" иде у сам врх. Парфем носи назив по перуници, а срце парфема управо је мирисна композиција ризома перунике. „Ирис гри", или сива перуника данас је легенда међу мирисима. У част тог парфема из педесетих година прошлог века, настала је модерна верзија, парфем „ирисим". Слагање мириса радила је Мари Саламањ, а бочица је направљена од раскошног и скупоценог кристала, чији склад употпуњује љубичаста лента око врата бочице, алудирајући на боју цветова перунике. Кад мирис нанесете на кожу, најпре осетите арому бергамота, ружичастог бибера и вистерије. Преовлађујућу ноту перунике наћи ћете угодно употпуњену с ружом и јасмином. У завршници на кожи остају класични таласи амбергриса, мошуса и кедра.
Како се ствара мирис: добро уклопљен мирис има тројну грађу. Најпре, мирис који први испарава, то је оно што одмах осетимо кад помиришемо парфем. Та прва нота увек је лагана и лепршава, не траје дуго, треба да нас припреми за главни догађај. Она је предјело, увертира, нешто што нам отвара чула, а не засићује. И она препушта место срцу мириса, оном састојку према коме парфем препознајемо и ценимо. А сваки првокласни парфем има срце, обогаћено и оплемењено малим количинама сродних, усклађених мириса. На крају, после више сати ношења парфема, до изражаја долази трећа, тешко испарљива, дуготрајућа нота, која чини финале мириса и која нам полако наговештава крај ужитка...
Биљке су попут људи, неке скромне, тихе, неприметне у свом постојању, неке на добром, неке на лошем гласу, о неким се прича, о неким не. Поједине су се избориле за славу, част, за неку своју посебност. Перуника је међу њима.
Хуго ван дер Хус (око 1440–1482): Триптих Портинари, уље на дасци; око 1476–1478; величина 253 х 141 cm, 253 х 304 cm, 253 х 141 cm; галерија Уфици, Фиренца.
Петнаести век је време касне готике и ране ренесансе, време кад на северу Европе постаје омиљено осликавање троделних слика, такозваних триптиха. Триптих има средишњи део и два покретна крила која могу да се преклопе преко средње плоче. Кад се преклопе и затворе, виде се спољне стране обично осликане у грисају (у сивим тоновима). Назив потиче од грчке речи trypticho= трострук, троплочни. Триптих на месту олтарске преграде назива се ретабл.
Лево крило (Свети Тома и Свети Антоније). Уз свеце, рођењу се клањају Томазо Портинари са синовима Антониом и Пиђелом. На спољној страни је Богородица у сцени Благовести, урађена у грисају.
Средишњи пано (Поклоњење пастира). У театралном положају пружају се фигуре неједнаких величина, а сва пажња усмерена је ка тек рођеном Христу на слами. Богородица је у средишту, анђели клече, пастири стварају круг око Исуса. Лево, по страни је свети Јосиф.
Десно крило (Света Марија Магдалена и Света Маргарита). Уз светице клече Томазова супруга Марија Барончели с кћеркомМаријом Портинари. На спољној страни је архангел Гаврило у грисају.
Аутор:
Славољуб Тасић
Винсент ван Гог (1853–1890): „Перунике”; уље на платну; величине 71 х 93 cm; 1889; Музеј Пол Гети; Лос Анђелес.
Након доживљеног епилептичног напада и самосакаћења, маја 1889. године, Винсент ван Гог одлази у санаторијум (лудницу) Сен-Реми. Поживеће још годину дана и за то време насликати око 130 слика. Боравећи у башти санаторијума насликао је чувене „Перунике”. Ова слика постаће „светлост у тунелу његове болести", јер док ствара, док слика, осећа да је његово лудило далеко... „Перунике” су 1987. године продате за око 54 милиона долара, а данас се процењују на преко сто милиона.
Некад се у Дубровнику и околини светковао празник Богиша. Том приликом се богиша, како се у овом крају зове перуника, освештава и носи кући, да чува кућу од грома, и да се болесници лече њоме. Јер, перуника, ирис, богиша, ружица, сабљица, калуђер, небески цвет, кринка, мачинац, беше посвећена богу Перуну. А Перун је словенски бог неба, бог непогода, олуја и грмљавине, једном речју, он је громовник. Храст и перуника су му атрибути. Они су „сеновити" и кад им се човек приклони, умилостиви, ако им указује љубав и пажњу, штитиће их од свих недаћа, посебно од оних којима је божанство склоно да науди.
Перуника расте на месту где је Перунова муња погодила тло и тамо где је дуга додирнула земљу... А онда се словенски мит утопио у хришћански... Јер, у Требињу прича народ како једном Богородица грлобољу малог Исуса Христа излечи богишом. Отада и отуда богиша се на Спасовдан носи у цркву, благослови, па га мајка, бака, или сестра даје детету кад га грло заболи.
Од времена франачког краља Кловиса (крај 5. века) перуника је краљевски симбол, симбол достојанства, отмености, победе и славе. Према предању, Кловис, примајући хришћанство и краљевску круну, преко анђела бива дариван цветом перунике (fleur-de-lis), која потом постаје симбол француских краљева. Fleur-de-lis се данас преводи као цвет љиљана, мада је веома извесно да потиче од fleur-de-l'iris што би значило цвет перунике. |
грчке речи iris = дуга, јер цвет има више боја, или од грчког eris =
пролеће, јер је пролећни цвет. Свакако, име је у вези и с грчком богињом
Иридом, која симболизује везу између неба и земље, богова и људи.
Златокрила Ирида гласница је богова и отелотворење дуге. Неки је
сматрају супругом пролећног ветра Зефира и Еросовом мајком. Она никад не
дреши свој шарени појас, нити скида крилату обућу. У крчагу доноси воду
облацима, а кад лети преко неба, њен шарени појас осликава се у виду
дуге. Због тога је ирис знак, симбол, или порука којом се божја воља
преноси посвећеним. А како је племство својим животним путевима радо
приписивало божију вољу, није чудо што је перуника врло честа у
европској хералдици и један је од утемељених симбола достојанства,
храбрости и славе. По неким тумачењима симболише самог Христа, с једне
стране приказује се као образац рајског дрвета живота, па самим тим и
бесмртности, док је с друге директна алузија на свето тројство.
Бела перуника, Iris florentina | Плава перуника, Iris germanica | Барска перуника, Iris pseudoacorus |
Крин или ирис
У хералдици мотива један цвет заузима посебно место. У питању је изузетно раширен мотив, мотив који се протеже изван граница саме хералдике, мотив који је у географском смислу свеприсутан, мотив који је део хришћанског култа Богородице и на крају мотив као привилеговани амблем француских краљева и део њихове владарске идеологије. У трагању за кореном односно извором овог мотива помињани су трозубац, врх копља или стреле, силуета голуба, чак и жаба. Но, данас је општеприхваћено мишљење да је у питању цвет. Али који? Цвет крина, односно љиљана (Lilium sp.), или перунике, односно ириса (Iris sp.)? Посматрајући и тумачећи изглед, боју, корене хералдичке стилизације, распрострањеност врсте и друго, данас је широко прихваћено мишљење да је у питању цвет перунике и то оне са жутим цветом – барске перунике (Iris pseudoacorus). Остаје велика непознаница и недоумица због чега је на свим језицима света одомаћен и општеприхваћен појам хералдика крина или хералдика љиљана (fleur-de-lis), кад је исправније рећи хералдика перунике, односно хералдика ириса.
Прашак за чишћење зуба
Перунике су вишегодишње зељасте биљке, с јаким ризомом. Стабљика је у пресеку округласта, или умерено спљоштена, листови сивозелени и сабљасти, а цветови шесточлани (три спољашња листића повијена су надоле, а три унутрашња ка средини). Зависно од врсте могу бити љубичасти, плави, жути, бели, или врло често необично шарени. Iris germanica (баштенска, или плава перуника) има крупне тамноплаве до светлољубичасте цветове, Iris florentina (фирентинска, бела перуника), снежнобеле, а Iris pseudoacorus (водена, барска перуника), изразито жуте. Перунике су распрострањене у топлијим деловима умерене зоне, нарочито у области Средоземља, а најчешће на песковитом и осунчаном пределу. Један од изузетака је баш Iris pseudoacorus која, како јој и име говори, расте на влажним, забареним и мочварним местима. Овај род обухвата преко 150 врста, од којих у Србији има 13. Данас се перунике масовно гаје по парковима и баштама, а познато је да су у области Фиренце и Вероне гајене још од раног средњег века. Стога не чуди да је на грбу града Фиренце управо ова биљка (хералдички крин, или ботаничка перуника).
За фармацеутске намене користи се ризом перунике Iridis rhizoma , а у козметици и парфимерији етарско уље које се добија дестилацијом овог ризома. Биолошки извор су Iris florentina, Iris germanica и Iris pallida. Ризом садржи малу количину веома цењеног етарског уља (свега око 0,2 одсто, а главни састојак је ирон), затим флавоноиде и изофлавоноиде (ирилон, ирисолон, иригенин), моноцикличне тритерпене, ц-глукозилксантоне и друго. За добијање етарског уља користи се ризом који је одлежао најмање годину дана. Тек тада добија пријатан мирис који подсећа на љубичицу. Тада се у посебним постројењима врше екстракција и дестилација мирисних материја, те добијају веома цењени „абсолут", „конкре" и етарско уље. Осушени ризом делује као експекторанс (олакшава искашљавање) и демулцент (стишава суви кашаљ). Користи се код прехладе, упале дисајних органа, кашља, бронхитиса. У прах самлевен ризом служио је за израду козметичког прашка (пилинг), а у прошлости, пре појаве пасте за зубе, коришћен је за чишћење, полирање и бељење зуба. У средоземним земљама труднице би сакупљале лепше комаде ризома, низале на конац и чувале док се не породе и деци не крену да ничу зуби. Комадиће би потом давале деци да грицкају и да лековитошћу и мирисом ублаже свраб, бол и нервозу која настаје кад први зубићи крену да ничу. А да су биле у праву, потврдили су стари апотекари, тако да се све до средине 20. века, у апотекама, под називом Rhizoma iridis tornatum pro infantibus могао наћи овај препарат.
Листови неких перуника богати су витамином Це и могу да се користе као салата или вариво. Цветови сибирске перунике служе за добијање плаве боје, а семе барске перунике може да послужи као замена кафи.
Детаљ средње плоче. Плава и бела перуника (Iris germanica, Iris florentina), наранџасти љиљан (Lilium bulbiferum), плава кандилка (Aquilegia vulgaris) и по поду цветови мирисне љубичице (Viola odorata).
И жезло фараона
Један од највећих сликара фламанске ренесансе Хуго ван дер Хус родио се у Гану око 1440. године. Тридесетак година касније помиње се као члан сликарског цеха у овом граду, да би се средином седамдесетих година 15. века, због болести (религиозна меланхолија која је довела до поремећаја ума), повукао у манастир Роде Клостер код Брисела, где је умро 1482. године. У његовом делу преплићу се минуциозни реализам Јана ван Ајка, монументална једноставност Јустуса ван Гана и драмска емоционалност Рогира ван дер Вајдена. Начин грађења простора, поставка фигура, снага и изражајност покрета и светлошћу прожете боје одишу дотад непознатом снагом изражавања.
Хуго ван дер Хус: „Обожавање Марије”; уље на дасци; око 1470; средишњи пано Монфорте ретабла (крила нису сачувана); величине 147 х 242 cm; Државни музеј, Берлин.
Класични приказ сцене Поклоњења. Пристигли мудраци (краљеви) дарују Исуса. У првом плану је кандилка, а лево иза Јосифа букет перуника. У већини описа и истраживања овог дела помињу се кандилка и љиљан. Још један знак постојања збрке око љиљана и перунике и очигледно неразликовање ова два цвета.
Један триптих биће довољан да Хуга ван дер Хуса смести у сам врх фламанског сликарства. То је Триптих Портинари, урађен 1472-75. године за фирентинског трговца Томаза Портинарија, представника куће Медичи у Брижу. Због изузетне величине (око 15 квадратних метара), ово дело је, уз Ван Ајков Гански олтар, јединствено не само у фламанском сликарству 15. века, већ и у светској уметности уопште. Дело је 1483. године, значи непосредно након сликареве смрти, пренето у Фиренцу где му се диве највећи сликари италијанске ренесансе, између осталих Лоренцо ди Креди, Пјеро ди Козимо, Доменико Гирландајо, па чак и Леонардо да Винчи. Данас се налази у фирентинској галерији Уфици.
А у дну средишње сцене Поклоњења налазе се две вазе с наранџастим љиљаном, белом и тамноплавом перуником, кандилком и љубичицама. Иза ваза је сноп жита, као симбол буђења живота и плодности.
Питања се намећу: зашто наранџасти љиљан, зашто бела и тамноплава перуника? Кандилка и љубичица нису зачкољица, а и боје су им одговарајуће.
Љиљан: Архангел Гаврило је анђео Благовести, који се појављује пред Богородицом, држећи у руци љиљан. Увек је то бели љиљан („Забавник” бр. 3015, рубрика „Говор биља, Мишоловка за сотону”). Јер, бело је симбол чистоте и невиности. Па одакле наранџасти? Да ли је то непознавање или, чак, непоштовање обичаја и симболике, можда пропуст или незнање, инат, намера, душевна дезоријентисаност или, пак, добро осмишљена порука коју посматрачи из блиске или тамо неке далеке будућности тек треба да растумаче? Бело је чистота, бело је невиност, бело је наслеђе, а наранџасто?
Перуника: Као и љиљан симбол је Богородице и безгрешног зачећа. Симбол је наде, знак телесне невиности и чистоте духа. У хришћанским обичајима посвећен је женском принципу. Перуника преноси божанску поруку кроз Еву, кроз Богородицу, кроз жену. Она је некад бела, некад плава. Она је и жута и шарена. Она је симбол свега што је женско, она је верна, неверна, стална и нестална, она је безгрешна, она наводи на грех. Перуника је присутна на Портинаријевом „Поклоњењу”, али и на „Посрнућу Адамовом”, као и на неким другим сликама Хуга ван дер Хуса.
У старом Египту била је божански симбол, а фараони су је држали у руци попут жезла, показујући њоме своју моћ и узвишеност. Означавала је веру, мудрост и храброст. На истоку и у Јапану означава храброст и победу. У античкој Грчкој, посвећена богињи Ириди, цењена, сматрана је готово божанском. Према неким легендама, прастановници Балкана сматрали су да је перуника биљка која види, која осећа и која ће вас упутити у тајне неба. Стога је овај цвет и назван као дужица у оку – ирис, одакле је изведено и име богиње Ирис (Ирида). По истом предању, оно што је видела, перуника ће испричати. Бела перуника ће причати о смерности, чедности, о чистоти тела и духа, жута о страсти, плава о вери и нади, љубичаста о мудрости...
Хуго ван дер Хус: „Први грех” („Посрнуће Адама”); уље на дасци; око 1470; лево крило диптиха величине 32 х 22 cm; Музеј историје уметности, Беч.
Под стаблом јабуке препознајемо јагоду у цвету, кандилку и највероватније отровни једић. А тамо где је обично смоквин лист, Хуго ван дер Хус насликао је плаву перунику. Ниједан уметник то раније није учинио. Никада плава перуника није имала атрибуте смокве. Тумачење и објашњење зашто лист смокве постоји (и о томе ћемо неком другом приликом), али како протумачити присуство плаве перунике?
Краљица мириса
У касном средњем веку племићи су запазили њен пријатан мирис, тако да прах од ризома постаје основни састојак талка којим племићи посипају тело да прекрију непријатни мирис и зној (јер купање у то време није било нарочито омиљено). Касније се екстракт, дестилат и етарско уље користе у козметици. Коначно, Жак Фат уздиже перунику до трона краљице мириса.
Жак Фат, француски модни дизајнер рођен 1912. године у Паризу, уз Кристијана Диора, један је од најутицајнијих и најзначајнијих модних креатора и дизајнера. Творац је чувеног парфема „ирис гри", који уз „шанел 5" иде у сам врх. Парфем носи назив по перуници, а срце парфема управо је мирисна композиција ризома перунике. „Ирис гри", или сива перуника данас је легенда међу мирисима. У част тог парфема из педесетих година прошлог века, настала је модерна верзија, парфем „ирисим". Слагање мириса радила је Мари Саламањ, а бочица је направљена од раскошног и скупоценог кристала, чији склад употпуњује љубичаста лента око врата бочице, алудирајући на боју цветова перунике. Кад мирис нанесете на кожу, најпре осетите арому бергамота, ружичастог бибера и вистерије. Преовлађујућу ноту перунике наћи ћете угодно употпуњену с ружом и јасмином. У завршници на кожи остају класични таласи амбергриса, мошуса и кедра.
Како се ствара мирис: добро уклопљен мирис има тројну грађу. Најпре, мирис који први испарава, то је оно што одмах осетимо кад помиришемо парфем. Та прва нота увек је лагана и лепршава, не траје дуго, треба да нас припреми за главни догађај. Она је предјело, увертира, нешто што нам отвара чула, а не засићује. И она препушта место срцу мириса, оном састојку према коме парфем препознајемо и ценимо. А сваки првокласни парфем има срце, обогаћено и оплемењено малим количинама сродних, усклађених мириса. На крају, после више сати ношења парфема, до изражаја долази трећа, тешко испарљива, дуготрајућа нота, која чини финале мириса и која нам полако наговештава крај ужитка...
Биљке су попут људи, неке скромне, тихе, неприметне у свом постојању, неке на добром, неке на лошем гласу, о неким се прича, о неким не. Поједине су се избориле за славу, част, за неку своју посебност. Перуника је међу њима.
Хуго ван дер Хус (око 1440–1482): Триптих Портинари, уље на дасци; око 1476–1478; величина 253 х 141 cm, 253 х 304 cm, 253 х 141 cm; галерија Уфици, Фиренца.
Петнаести век је време касне готике и ране ренесансе, време кад на северу Европе постаје омиљено осликавање троделних слика, такозваних триптиха. Триптих има средишњи део и два покретна крила која могу да се преклопе преко средње плоче. Кад се преклопе и затворе, виде се спољне стране обично осликане у грисају (у сивим тоновима). Назив потиче од грчке речи trypticho= трострук, троплочни. Триптих на месту олтарске преграде назива се ретабл.
Лево крило (Свети Тома и Свети Антоније). Уз свеце, рођењу се клањају Томазо Портинари са синовима Антониом и Пиђелом. На спољној страни је Богородица у сцени Благовести, урађена у грисају.
Средишњи пано (Поклоњење пастира). У театралном положају пружају се фигуре неједнаких величина, а сва пажња усмерена је ка тек рођеном Христу на слами. Богородица је у средишту, анђели клече, пастири стварају круг око Исуса. Лево, по страни је свети Јосиф.
Десно крило (Света Марија Магдалена и Света Маргарита). Уз светице клече Томазова супруга Марија Барончели с кћеркомМаријом Портинари. На спољној страни је архангел Гаврило у грисају.
Аутор:
Славољуб Тасић
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Govor bilja
Pet Jan 07, 2011 9:12 am
КАНДИЛКА, КАРАНФИЛ И КЛЕКА
Три биљке красе „Портрет принцезе из породице Д 'Есте” Антонија Пизана. Шта је уметник хтео да каже?
Пизанело (око 1395, Пиза – око 1455, Напуљ), Портрет принцезе из породице Д 'Есте (1435– 440), темпера на дрвету, 43 х 30 cm, Лувр, Париз.
Антонио Пизано (око 1395, Пиза – око 1455, Рим), познат и као Виторе Пизано, а у историји уметности упамћен као Пизанело, био је један од најславнијих сликара свог времена, омиљен и тражен међу меценама. Био је превасходно дворски сликар, мада се истицао и у фреско-сликарству. Између осталог, учествовао је у украшавању Дуждеве палате у Венецији (нажалост те фреске више не постоје). Од зидног сликарства сачуване су фреске у Верони (музеј замка Кастелвекјо, цркве Сан Фермо Мађоре и Сан Анастазија). Био је сликар ренесансног двора и остао упамћен као сјајни портретиста, али и као највећи уметник и мајстор за израду медаља, које су данас на високој цени, како због уметничког домета, тако и због историјског значаја приказаних личности.Један његов занимљив портрет налази се у Лувру. Урађен је између 1435. и 1440. године и носи назив „Портрет принцезе из породице Д 'Есте”. Принцеза на рукаву носи грб породице Д 'Есте, у виду вазе, или амфоре, тако да се оправдано сматра да је насликан неко из те породице. Данас се најчешће помињу два имена и то, Маргерита Гонзага, жена Лионела д 'Есте, и/или Ђиневра д 'Есте, кћи Николе трећег д 'Есте – и супруга чувеног Сигисмонда Малатесту, познатог по надимку Вук из Риминија. Дело је типичан пример Пизанеловог „интелектуалног стила” и његове наклоности према истанчаном укусу племства. Попут неких других Пизанелових слика и ова је смештена у окружење биљних украса.
Па, да ли је могуће утврдити ко је на слици, Маргерита или Ђиневра, и да ли нам ту биљни украси нешто говоре. Три биљке красе овај портрет. У позадини су кандилка и каранфил, а на грудима портретисане је гранчица клеке. Да видимо шта нам је Пизанело поручио сликајући ове биљке и шта ће нам оне испричати?
Три биљке красе „Портрет принцезе из породице Д 'Есте” Антонија Пизана. Шта је уметник хтео да каже?
Пизанело (око 1395, Пиза – око 1455, Напуљ), Портрет принцезе из породице Д 'Есте (1435– 440), темпера на дрвету, 43 х 30 cm, Лувр, Париз.
Антонио Пизано (око 1395, Пиза – око 1455, Рим), познат и као Виторе Пизано, а у историји уметности упамћен као Пизанело, био је један од најславнијих сликара свог времена, омиљен и тражен међу меценама. Био је превасходно дворски сликар, мада се истицао и у фреско-сликарству. Између осталог, учествовао је у украшавању Дуждеве палате у Венецији (нажалост те фреске више не постоје). Од зидног сликарства сачуване су фреске у Верони (музеј замка Кастелвекјо, цркве Сан Фермо Мађоре и Сан Анастазија). Био је сликар ренесансног двора и остао упамћен као сјајни портретиста, али и као највећи уметник и мајстор за израду медаља, које су данас на високој цени, како због уметничког домета, тако и због историјског значаја приказаних личности.Један његов занимљив портрет налази се у Лувру. Урађен је између 1435. и 1440. године и носи назив „Портрет принцезе из породице Д 'Есте”. Принцеза на рукаву носи грб породице Д 'Есте, у виду вазе, или амфоре, тако да се оправдано сматра да је насликан неко из те породице. Данас се најчешће помињу два имена и то, Маргерита Гонзага, жена Лионела д 'Есте, и/или Ђиневра д 'Есте, кћи Николе трећег д 'Есте – и супруга чувеног Сигисмонда Малатесту, познатог по надимку Вук из Риминија. Дело је типичан пример Пизанеловог „интелектуалног стила” и његове наклоности према истанчаном укусу племства. Попут неких других Пизанелових слика и ова је смештена у окружење биљних украса.
Па, да ли је могуће утврдити ко је на слици, Маргерита или Ђиневра, и да ли нам ту биљни украси нешто говоре. Три биљке красе овај портрет. У позадини су кандилка и каранфил, а на грудима портретисане је гранчица клеке. Да видимо шта нам је Пизанело поручио сликајући ове биљке и шта ће нам оне испричати?
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Govor bilja
Pet Jan 07, 2011 9:13 am
Симбол брака, симбол смрти...
Aquilegia vulgaris, кандилка, пакујац, попина капа, вишегодишња је зељаста биљка висока до метар, с лепим плавољубичастим, розе или белим цветовима. Широко је распрострањена, а најчешће у мешовитим (листопадним и четинарским) шумама. Кандилка је отровна, тако да се не користи у званичној медицини. Према наводима великана српске фитотерапије, др Саве Петровића (средина 19. века) и др Ристе Гостушког (почетак 20. века) чај направљен од целе биљке користио се као делотворно средство против шуге и вашију.
Кандилка је симбол брака, али и симбол смрти. У овом случају можда симбол Ђиневриног брака и њене смрти? Можда се време настанка слике и ова два догађаја подударају повезујући их на помало болестан начин. Јер, архивска грађа нам казује да се Ђиневра д 'Есте (1418–1440) удала за Сигисмонда Малатесту 7. фебруара 1434. Свадба је била невиђено раскошна, а три дана и три ноћи читав Римини гостио се о трошку Вука из Риминија. Свега шест година касније Ђиневра д 'Есте преминула је под тајанственим околностима. Говоркало се да је Малатеста отровао (због неверства?). Питање се само намеће, да ли је Пизанело знајући све то насликао посмртни портрет Ђиневра д 'Есте? Да ли је велики уметник, уз помоћ овог малог цветића, покушао да прикаже сјај који је очекивала и патњу (смрт) коју је ова несрећна принцеза дочекала?
И као што људи говоре различитим језицима, па се понекад слабо разумеју, тако је и говор биља и његова симболика понекад неразумљива, понекад вишезначна, а богами понекад и потпуно супротног значења. Неки други пут осврнуо бих се на причу о кандилки у делима Хуга ван дер Хуса или Ханса Мемилнга. За ову причу веома је занимљив један детаљ из Шекспировог „Хамлета”. Делећи цветове по заслугама, али и по свом значењу и симболици, Офелија је кандилку наменила Клаудију или Гертруди (краљу или краљици). У тумачењу шекспиролога они су прељубници, а кандилка, због својих пет рогчића, симбол неверства, прељубе и незахвалности...
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Govor bilja
Pet Jan 07, 2011 9:16 am
Леонардо да Винчи (1452– 519), Портрет Ђиневра де' Бенчи (око 1474 – 1478), уље на дрвету, 42 х 36 cm, Национална галерија, Вашингтон.
Преко тридесет година након настанка Пизанеловог портрета Ђиневре д 'Есте, нешто слично ће урадити и Леонардо да Винчи портретишући једну другу племкињу истог имена – Ђиневра де' Бенчи. Слика је највероватније настала 1474. године и била је венчани дар младој. У овом случају жбун клеке је у позадини, чинећи контраст бледом лицу портретисане. Симболика имена је у потпуности иста као код Пизанела. На полеђини портрета уз натпис Virtutem forma decorat (лепоту краси чедност), Леонардо је насликао гранчице клеке, ловора и палме, симболишући и величајући њену честитост и чедност (највећа врлина ренесансне девојке), али и славу која је очекује.
Лек за аристократско бледило
Каранфил не спада у лековите биљке, али његова лепота, нежност и пријатан мирис сврстали су га међу најомиљеније „дамске” цветове. Букет каранфила на столу, један цвет у коси, или на реверу, били су обавезан украс виђених кућа. Можда је то и разлог што је некада следећи рецепт био веома омиљен: педесет грама латица каранфила прелити са стопедесет грама кључале воде и оставити да стоји шест сати. Након тога процедити и помешати с једнаком количином ликера. Користи се против бледила, код пренадражености, претераног узбуђења, код нервозе старијих људи, склерозе и повишеног притиска. Отприлике, за све болести од којих би могло да болује право племство.
Juniperus communis, клека или вења је четинарски жбунић, ређе дрво до 10 метара висине. Четине су дугачке 7–20 милиметара, усправне, зашиљене, по три заједно у пршљену. Бобичаста шишарица или, како се то популарно каже, „плод” округао је, меснат, 6–9 mm у пречнику, плавичаст и превучен воштаним сјајем. Прве године плод је зелен, друге поплави и тада је зрео. Поред врсте Ј. communis у употреби је и врста Ј. sibirica (синоними Ј. nana; Ј. communis subsp.nana – клечица, полегла клека) – жбунић 30–50 cm висине, густо полегао по земљи, гради острвца по ливадама субалпског и алпског појаса. Биљка је распрострањена у Европи, северној и западној Азији и Северној Америци.
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Govor bilja
Pet Jan 07, 2011 9:18 am
Клека је у Србији широко распрострањена, на сиромашним, ацидофилним и базофилним теренима од Делиблатског песка до субалпског вегетацијског појаса. Користе се плод Juniperi fructus (Ј. baccae) и доста ређе дрво Juniperi lignum. У плоду има до 2,5 одсто етарског уља, флавоноида, проантоцијанидина, шећера, у дрвету сесквитерпена, дитерпена, танина, лигнана, стигмастерола. Делује као диуретик (појачава мокрење), антисептик, иританс. Диуретично делује састојак етарског уља (терпинен-4-ол) повећањем гломеруларне филтрације, али је значајно и иритирајуће деловање терпенске фракције, због чега је потребан опрез код употребе. У народној медицини користи се и код различитих стомачних мука. Етарско уље добијено из плода клеке употребљава се за ароматизовање џина. Дрво се користило у народној медицини као диуретик и дијафоретик (за презнојавање). Током средњег века, па и касније клека је коришћена за кађење (дезинфекцију) просторија у којима бораве болесници.
Симбол чедности и непорочности
Италијански назив за клеку је ginepro, француски genévrier, што очито говори да су италијанско женско име Ђиневра (Ginevera) и француско Женевјев (Geneviève) изведени из имена ове биљке. Стога је сасвим јасно да нам је Пизанело сугерисао да гранчица клеке на грудима симболише игру речи с именом портретисане, а то је без сумње Ђиневра д 'Есте.
***
Рекли смо да је кандилка симбол брака, али и симбол смрти. Клека је ренесансни симбол чедности и непорочности. Уколико је слика настала пре смрти Ђиневре, насликано биље слави њен брак, њену чедност и непорочности, те њено племићко порекло. Но, уколико је тачна претпоставка да је Пизанело овај портрет насликао као посмртни, можда нам гранчица клеке говори да не треба сумњати у гласине о њеној верности и оданости Вуку из Риминија.
Аутор:
Славољуб Тасић
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Govor bilja
Pet Jan 07, 2011 9:39 am
Јагорчевина
КЉУЧЕВИ НЕБА
Ископај тај корен покорности, на коме је грање од молитви, а цвет од смирености, па га скрши рукама добродушности. Потпали срдачном топлотом, запари смиреношћу и излиј га на чанак расуђења. Овај лек потом често примени на ране свога срца и тако ћеш умалити своје грехе
Јеванђеље по Матеји, Исус Христ се „приказује” ученицима, чини чуда, подучава их. „...Рече им Исус: А ви шта мислите ко сам ја? А Симон Петар одговори и рече: Ти си Христос, Син Бога Живога. И одговарајући Исус рече му: Благо теби, Симоне сине Јонин! Јер тело и крв нису то теби јавили, него Отац мој који је на небесима. А и ја теби кажем: ти си Петар, и на овом камену сазидаћу цркву своју, и врата паклена неће је надвладати. И даћу ти кључеве од царства небеског: и шта свежеш на земљи биће свезано на небесима, и шта разрешиш на земљи биће разрешено на небесима...”
Од тада се на већини слика и фресака свети Петар приказује с кључевима, а једна легенда говори о покушају порочних и неморалних душа да насилно продру у царство небеско, у рај и како се свети Петар у том тренутку збунио, испустио кључеве царства небеског, који падоше на земљу. На месту где су кључеви пали, никла је јагорчевина. Зато је у народу зову и кључарица и божја ручка и сунашце и небески кључ. Зато је Немци називају Петров кључ, небески кључ, или само кључарица (Petersschlüssel, Himmelsschlüssel, Schlüsselblume). И зато је у народу дубоко усађено веровање да јагорчевина отвара пролећно небо. Она је симбол тврде вере и наградиће свакога ко јој пажњу поклони. Она је весник пролећа, женски принцип, симбол рађања, постојаности и трајања. Она је исконска лозинка чију тајну знају и љубоморно чувају само одабрани.
Остаци оваквог веровања и данас су присутни у многим земљама. У Ирској и Велсу сматра се чаробном биљком, док је у округу Есекс одувек омиљена биљка и симбол ове енглеске области. Градић Барфилд у овој области посебно је поносан на једну врсту јагорчевине. Реч је о врсти Primula acaulis, у Енглеској прилично реткој, присутној само у областима Сафолк, Есекс и Кембриџ. Наиме, до средине деветнаестог века сматрало се да је реч о хибриду између различитих врста јагорчевина, а не о новој врсти. Један научник из Барфилда посумњао је у то и хербарске узорке биљке с описом послао лично Дарвину, који је потврдио да је реч о новој, засебној врсти. Од тада се ова врста често назива барфилдска јагорчевина, а место је нашла на знамену и грбу овог градића, поставши тако његов заштитни знак.
КЉУЧЕВИ НЕБА
Ископај тај корен покорности, на коме је грање од молитви, а цвет од смирености, па га скрши рукама добродушности. Потпали срдачном топлотом, запари смиреношћу и излиј га на чанак расуђења. Овај лек потом често примени на ране свога срца и тако ћеш умалити своје грехе
Јеванђеље по Матеји, Исус Христ се „приказује” ученицима, чини чуда, подучава их. „...Рече им Исус: А ви шта мислите ко сам ја? А Симон Петар одговори и рече: Ти си Христос, Син Бога Живога. И одговарајући Исус рече му: Благо теби, Симоне сине Јонин! Јер тело и крв нису то теби јавили, него Отац мој који је на небесима. А и ја теби кажем: ти си Петар, и на овом камену сазидаћу цркву своју, и врата паклена неће је надвладати. И даћу ти кључеве од царства небеског: и шта свежеш на земљи биће свезано на небесима, и шта разрешиш на земљи биће разрешено на небесима...”
Од тада се на већини слика и фресака свети Петар приказује с кључевима, а једна легенда говори о покушају порочних и неморалних душа да насилно продру у царство небеско, у рај и како се свети Петар у том тренутку збунио, испустио кључеве царства небеског, који падоше на земљу. На месту где су кључеви пали, никла је јагорчевина. Зато је у народу зову и кључарица и божја ручка и сунашце и небески кључ. Зато је Немци називају Петров кључ, небески кључ, или само кључарица (Petersschlüssel, Himmelsschlüssel, Schlüsselblume). И зато је у народу дубоко усађено веровање да јагорчевина отвара пролећно небо. Она је симбол тврде вере и наградиће свакога ко јој пажњу поклони. Она је весник пролећа, женски принцип, симбол рађања, постојаности и трајања. Она је исконска лозинка чију тајну знају и љубоморно чувају само одабрани.
Остаци оваквог веровања и данас су присутни у многим земљама. У Ирској и Велсу сматра се чаробном биљком, док је у округу Есекс одувек омиљена биљка и симбол ове енглеске области. Градић Барфилд у овој области посебно је поносан на једну врсту јагорчевине. Реч је о врсти Primula acaulis, у Енглеској прилично реткој, присутној само у областима Сафолк, Есекс и Кембриџ. Наиме, до средине деветнаестог века сматрало се да је реч о хибриду између различитих врста јагорчевина, а не о новој врсти. Један научник из Барфилда посумњао је у то и хербарске узорке биљке с описом послао лично Дарвину, који је потврдио да је реч о новој, засебној врсти. Од тада се ова врста често назива барфилдска јагорчевина, а место је нашла на знамену и грбу овог градића, поставши тако његов заштитни знак.
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Govor bilja
Pet Jan 07, 2011 9:41 am
Прва пролећница
Јагорчевина припада роду Primula, чије име потиче од латинског primus = први, пошто врсте овог рода ничу и цветају у рано пролеће, док би најзначајнија и најраспрострањенија врста – Primula veris – могла да се назове прва пролећница (ver, veris = пролеће). Домаћи називи јагорчевина, јаглика, јаглац и јагорчика изведени су од корена јаг са значењем промицати и светлити. Све у свему, и латински и домаћи називи указују на буђење пролећа, на светлост и на првенство.
Рођен у околини Перуђе, Пјетро Ванучи звани Перуђино (1450–1523) учествује у осликавању Сикстинске капеле, где сарађује са Сандром Ботичелијем, Домеником Гирландајом и другим значајним уметницима. Његова најлепша фреска у Сикстинској капели приказује Исуса Христа како предаје кључ светом Петру (1481. година).
Род обухвата близу три стотине врста, у Србији је присутно пет, од којих се у фитотерапији користе две, Primula veris (син. P. officinalis) и нешто ређе Primula elatior. Обе врсте су вишегодишње, зељасте биљке до 30 центиметара високе, покривене жлездастим длакама. Цветови су груписани у штитасте цвасти, на врху стабљике. Код врсте P. veris круница је тамножута, левкаста, с пет плићих режњева, а код врсте P. elatior круница је бледожута, с раширеним круничним листићима. Цветају од почетка марта до маја, у зависности од надморске висине, односно од близине наступајућег пролећа.
Обе врсте распрострањене су у Европи, источној Азији и на Кавказу. Расту на сунчаним ливадама и пашњацима, испод светлих жбунова у брдским и планинским крајевима. Насељавају екосистеме влажних ливада и пашњака, планинског и субалпског вегетацијског појаса.
Користи се ризом с кореном – Radix Primulae (R. paralyseos) и цветови јагорчевине, с чашицом или без ње – Flores Primulae cum (sine) calycibus. Корен се вади у време цветања, или непосредно након, очисти се од земље, опере у хладној води и брзо осуши на сунцу, или у сушници на температури до 50 степени Целзијуса. Корен садржи до десет одсто тритерпенских сапонозида, фенолне гликозиде (примулаверозид); хиноне (примин); а цвет до два одсто сапонозида, флавоноиде (госипетин, апигенин, изорамнетин, кемферол, лутеолин, кверцетин), ензиме (примвераза). Свеже младо лишће јагорчевине богато је витамином Це и у пролећним месецима може се користити као зелена салата.
Корен јагорчевине користи се као секретомоторни и секретолитички експекторанс (олакшава избацивање нагомиланог секрета), код бронхитиса, кашља и упале горњих дисајних путева. Цвет има слично, али нешто блаже деловање. У народној медицини користи се и за лечење нервне узнемирености, хистерије, код стања страха, код „слабости” срца. Код осетљивих особа може да изазове алергијске реакције или блаже стомачне тегобе. Поштујући законе савремене фитотерапије, труднице и дојиље не би требало да користе јагорчевину и препарате од јагорчевине.
Јагорчевина припада роду Primula, чије име потиче од латинског primus = први, пошто врсте овог рода ничу и цветају у рано пролеће, док би најзначајнија и најраспрострањенија врста – Primula veris – могла да се назове прва пролећница (ver, veris = пролеће). Домаћи називи јагорчевина, јаглика, јаглац и јагорчика изведени су од корена јаг са значењем промицати и светлити. Све у свему, и латински и домаћи називи указују на буђење пролећа, на светлост и на првенство.
Рођен у околини Перуђе, Пјетро Ванучи звани Перуђино (1450–1523) учествује у осликавању Сикстинске капеле, где сарађује са Сандром Ботичелијем, Домеником Гирландајом и другим значајним уметницима. Његова најлепша фреска у Сикстинској капели приказује Исуса Христа како предаје кључ светом Петру (1481. година).
Род обухвата близу три стотине врста, у Србији је присутно пет, од којих се у фитотерапији користе две, Primula veris (син. P. officinalis) и нешто ређе Primula elatior. Обе врсте су вишегодишње, зељасте биљке до 30 центиметара високе, покривене жлездастим длакама. Цветови су груписани у штитасте цвасти, на врху стабљике. Код врсте P. veris круница је тамножута, левкаста, с пет плићих режњева, а код врсте P. elatior круница је бледожута, с раширеним круничним листићима. Цветају од почетка марта до маја, у зависности од надморске висине, односно од близине наступајућег пролећа.
Обе врсте распрострањене су у Европи, источној Азији и на Кавказу. Расту на сунчаним ливадама и пашњацима, испод светлих жбунова у брдским и планинским крајевима. Насељавају екосистеме влажних ливада и пашњака, планинског и субалпског вегетацијског појаса.
Користи се ризом с кореном – Radix Primulae (R. paralyseos) и цветови јагорчевине, с чашицом или без ње – Flores Primulae cum (sine) calycibus. Корен се вади у време цветања, или непосредно након, очисти се од земље, опере у хладној води и брзо осуши на сунцу, или у сушници на температури до 50 степени Целзијуса. Корен садржи до десет одсто тритерпенских сапонозида, фенолне гликозиде (примулаверозид); хиноне (примин); а цвет до два одсто сапонозида, флавоноиде (госипетин, апигенин, изорамнетин, кемферол, лутеолин, кверцетин), ензиме (примвераза). Свеже младо лишће јагорчевине богато је витамином Це и у пролећним месецима може се користити као зелена салата.
Корен јагорчевине користи се као секретомоторни и секретолитички експекторанс (олакшава избацивање нагомиланог секрета), код бронхитиса, кашља и упале горњих дисајних путева. Цвет има слично, али нешто блаже деловање. У народној медицини користи се и за лечење нервне узнемирености, хистерије, код стања страха, код „слабости” срца. Код осетљивих особа може да изазове алергијске реакције или блаже стомачне тегобе. Поштујући законе савремене фитотерапије, труднице и дојиље не би требало да користе јагорчевину и препарате од јагорчевине.
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Govor bilja
Pet Jan 07, 2011 9:42 am
Лек и за тело и за душу
Млади листови су јестиви, свежи за салату или барени с копривом, зељем и спанаћем као прилог главном јелу. Током 18. века спрашени корен јагорчевине кувао се у јаком пиву и користио за лечење депресије и меланхолије. Стари лекари су веровали да лечи парализу (отуда и некадашњи назив Radix paralyseos), хистерију, несвестицу, главобољу, да је добра против несанице и несвестице. У Енглеској и Немачкој прављени су мелеми од јагорчевине против пега на лицу. Верује се да је јагорчевина омиљен цвет славуја и да је њихова умилна песма поздрав овој биљци.
Од давнина се користи за израду вина, које је и данас веома омиљено у Енглеској. Цветови јагорчевине (искључиво жути крунични листићи врсте Primula veris) преливају се концентратом сока од грожђа, додаје се шећер, још неки зачини и доста сложеним поступком подвргава једној врсти врења, при чему настаје слаткасто алкохолно пиће налик вину. Препоручује се по мала винска чаша, као седатив (средство за смирење) и у случајевима извесних срчаних тегоба.
Келтски свештеници, друиди, сматрали су јагорчевину чаробном и светом биљком. Они су знали да додир јагорчевине отвара пут у чаробну земљу, препуну божанских дарова. Међутим, ако је број латица у цвету или број цветова у букету погрешан, отвориће се пут у пакао. Другим речима, у рукама одабраних, јагорчевина ће бити спас и пут у обећано, али ако се погрешно употреби, може вас одвести у пропаст.
Данас се корен јагорчевине највише користи за израду екстракта који, пак, улази у састав сирупа за искашљавање. Начин производње екстракта и потом сирупа утврђени су поступци који више нису у рукама првосвештеника и шамана, већ фармацеута, савремених чаробњака, који ће употребити тачно онолико супстанце (у овом случају корена) колико је потребно да лек буде делотворан. Јер, препарати од јагорчевине припремљени на прави начин излечиће ваше тело, док лек за вашу душу, којој су лекови такође потребни, можда лежи у следећем рецепту:
Ископај тај корен покорности, на коме је грање од молитви, а цвет од смирености, па га скрши рукама добродушности. Исуши га уздржањем у посту и истуцај га трпељивошћу и ћутљивошћу. Па га онда просеј на ситу чисте савести. Па га успи у котао послушности и налиј га водом својих суза. И покриј га поклопцем своје љубави. Потпали срдачном топлотом, запари смиреношћу и излиј га на чанак расуђења. Овај лек потом често примени на ране свога срца и тако ћеш умалити своје грехе.
„Дама с јагорчевинама” (настала између 1475. и 1485. године, мермер, 61 цм, Музеј Барђељо, Фиренца), Андреа дел Верокио (Фиренца 1435–Венеција 1485).
Верокио је био један од омиљених уметника породице Медичи и већину дела створио је управо за њих. Био је вешт златар, солидан сликар и непревазиђени вајар. Располагао је невиђеном енергијом коју је вешто претакао у своје скулптуре, дајући им динамичност и осећајност. Површине његових скулптура су углачане, па је утисак „плешуће” светлости давао додатни израз његовим делима. Пажњу привлачи његово попрсје „Дама с јагорчевинама”, као начин портретисања с приказивањем руку и шака. То ће здушно прихватити његови ученици укључујући Гирландаја, Ботичелија и Леонарда. На овом изузетном попрсју управо су шаке онај детаљ коме су се сви дивили, и због чега ово дело спада у сам врх уметности.
До данас није са сигурношћу утврђено ко је на слици. Помињу се Лукреција Донати, дворска дама (и љубавница) Лоренца Величанственог и/или Ђиневра де’ Бенчи, коју је портретисао и Леонардо да Винчи неколико година раније („Забавник” 3023, Говор биља). У сваком случају, требало би упоредити Леонардов и Верокијев портрет, утврдити невероватну сличност фризура и, наравно, препустити стручњацима да донесу коначни суд. Рекли смо да је Леонардо, сликајући клеку, ловор и палму, величао честитост и чедност Ђиневре, али и славу која је очекује. У том случају нема сумње да је у Верокијевом делу букет јагорчевина у рукама портретисане кључ који ће јој отворити врата раја.
Аутор:
Славољуб Тасић
Млади листови су јестиви, свежи за салату или барени с копривом, зељем и спанаћем као прилог главном јелу. Током 18. века спрашени корен јагорчевине кувао се у јаком пиву и користио за лечење депресије и меланхолије. Стари лекари су веровали да лечи парализу (отуда и некадашњи назив Radix paralyseos), хистерију, несвестицу, главобољу, да је добра против несанице и несвестице. У Енглеској и Немачкој прављени су мелеми од јагорчевине против пега на лицу. Верује се да је јагорчевина омиљен цвет славуја и да је њихова умилна песма поздрав овој биљци.
Од давнина се користи за израду вина, које је и данас веома омиљено у Енглеској. Цветови јагорчевине (искључиво жути крунични листићи врсте Primula veris) преливају се концентратом сока од грожђа, додаје се шећер, још неки зачини и доста сложеним поступком подвргава једној врсти врења, при чему настаје слаткасто алкохолно пиће налик вину. Препоручује се по мала винска чаша, као седатив (средство за смирење) и у случајевима извесних срчаних тегоба.
Келтски свештеници, друиди, сматрали су јагорчевину чаробном и светом биљком. Они су знали да додир јагорчевине отвара пут у чаробну земљу, препуну божанских дарова. Међутим, ако је број латица у цвету или број цветова у букету погрешан, отвориће се пут у пакао. Другим речима, у рукама одабраних, јагорчевина ће бити спас и пут у обећано, али ако се погрешно употреби, може вас одвести у пропаст.
Данас се корен јагорчевине највише користи за израду екстракта који, пак, улази у састав сирупа за искашљавање. Начин производње екстракта и потом сирупа утврђени су поступци који више нису у рукама првосвештеника и шамана, већ фармацеута, савремених чаробњака, који ће употребити тачно онолико супстанце (у овом случају корена) колико је потребно да лек буде делотворан. Јер, препарати од јагорчевине припремљени на прави начин излечиће ваше тело, док лек за вашу душу, којој су лекови такође потребни, можда лежи у следећем рецепту:
Ископај тај корен покорности, на коме је грање од молитви, а цвет од смирености, па га скрши рукама добродушности. Исуши га уздржањем у посту и истуцај га трпељивошћу и ћутљивошћу. Па га онда просеј на ситу чисте савести. Па га успи у котао послушности и налиј га водом својих суза. И покриј га поклопцем своје љубави. Потпали срдачном топлотом, запари смиреношћу и излиј га на чанак расуђења. Овај лек потом често примени на ране свога срца и тако ћеш умалити своје грехе.
„Дама с јагорчевинама” (настала између 1475. и 1485. године, мермер, 61 цм, Музеј Барђељо, Фиренца), Андреа дел Верокио (Фиренца 1435–Венеција 1485).
Верокио је био један од омиљених уметника породице Медичи и већину дела створио је управо за њих. Био је вешт златар, солидан сликар и непревазиђени вајар. Располагао је невиђеном енергијом коју је вешто претакао у своје скулптуре, дајући им динамичност и осећајност. Површине његових скулптура су углачане, па је утисак „плешуће” светлости давао додатни израз његовим делима. Пажњу привлачи његово попрсје „Дама с јагорчевинама”, као начин портретисања с приказивањем руку и шака. То ће здушно прихватити његови ученици укључујући Гирландаја, Ботичелија и Леонарда. На овом изузетном попрсју управо су шаке онај детаљ коме су се сви дивили, и због чега ово дело спада у сам врх уметности.
До данас није са сигурношћу утврђено ко је на слици. Помињу се Лукреција Донати, дворска дама (и љубавница) Лоренца Величанственог и/или Ђиневра де’ Бенчи, коју је портретисао и Леонардо да Винчи неколико година раније („Забавник” 3023, Говор биља). У сваком случају, требало би упоредити Леонардов и Верокијев портрет, утврдити невероватну сличност фризура и, наравно, препустити стручњацима да донесу коначни суд. Рекли смо да је Леонардо, сликајући клеку, ловор и палму, величао честитост и чедност Ђиневре, али и славу која је очекује. У том случају нема сумње да је у Верокијевом делу букет јагорчевина у рукама портретисане кључ који ће јој отворити врата раја.
Аутор:
Славољуб Тасић
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
калифорнијски цвет
Sub Jan 08, 2011 1:30 pm
ЗЛАТНА ШОЉА У РАТКОВЦУ
Гитариста је сопственим рукама посадио калифорнијско семе у башти испред породичне куће поред Лајковца. Руку на срце, није био баш убеђен да ће омиљена биљка америчких Индијанаца икада нићи у његовом дворишту...
Статистички подаци нам поново говоре да су и ове године поводом Дана заљубљених дародавци, тачније дародавке углавном биле – даме. Чак осамдесет пет одсто поклона који заљубљени дарују једни другима (а то су цвеће, чоколаде, књиге и тако даље) купују и дају – девојке, односно жене. Као необична потврда ове тврдње може да послужи цветни поклон који је једна заљубљена дама из Калифорније наменила свом драгану, познатом гитаристи из села Ратковац код Лајковца, иначе повременом сараднику „Забавника”.
Укратко, судбина је удесила да се Веља, гитариста из Ратковца и солиста групе „Backstage”, и Американка Џејн сретну пре неколико година. Џејн, биолог из Сан Франциска, иначе опчињена биљкама, посебно цвећем, чим је угледала плаве очи ратковачког дике, осетила је да се заљубила. Ни гитариста, који иначе упорно тврди да му је гитара (и гитаристкиње!) увек на првом месту, није остао равнодушан... После краћих перипетија, љубав је – говорећи језиком биљака – процветала.
Младић је потом отишао у Сан Франциско и упознао девојчине родитеље. Џејн је узвратила посету и дошла у Ратковац. Није заборавила своју прву љубав – цвеће. Са собом је момку на дар донела посебно семе, семе цвета калифорнија папи (Eschscholzia californica). Гитариста Веља је сопственим (заљубљеним) рукама посадио семе у башти испред породичне куће у Ратковцу. Руку на срце, није био баш убеђен да ће омиљена биљка америчких Индијанаца икада нићи у његовом дворишту. То се ипак догодило...
Гитариста је сопственим рукама посадио калифорнијско семе у башти испред породичне куће поред Лајковца. Руку на срце, није био баш убеђен да ће омиљена биљка америчких Индијанаца икада нићи у његовом дворишту...
Статистички подаци нам поново говоре да су и ове године поводом Дана заљубљених дародавци, тачније дародавке углавном биле – даме. Чак осамдесет пет одсто поклона који заљубљени дарују једни другима (а то су цвеће, чоколаде, књиге и тако даље) купују и дају – девојке, односно жене. Као необична потврда ове тврдње може да послужи цветни поклон који је једна заљубљена дама из Калифорније наменила свом драгану, познатом гитаристи из села Ратковац код Лајковца, иначе повременом сараднику „Забавника”.
Укратко, судбина је удесила да се Веља, гитариста из Ратковца и солиста групе „Backstage”, и Американка Џејн сретну пре неколико година. Џејн, биолог из Сан Франциска, иначе опчињена биљкама, посебно цвећем, чим је угледала плаве очи ратковачког дике, осетила је да се заљубила. Ни гитариста, који иначе упорно тврди да му је гитара (и гитаристкиње!) увек на првом месту, није остао равнодушан... После краћих перипетија, љубав је – говорећи језиком биљака – процветала.
Младић је потом отишао у Сан Франциско и упознао девојчине родитеље. Џејн је узвратила посету и дошла у Ратковац. Није заборавила своју прву љубав – цвеће. Са собом је момку на дар донела посебно семе, семе цвета калифорнија папи (Eschscholzia californica). Гитариста Веља је сопственим (заљубљеним) рукама посадио семе у башти испред породичне куће у Ратковцу. Руку на срце, није био баш убеђен да ће омиљена биљка америчких Индијанаца икада нићи у његовом дворишту. То се ипак догодило...
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Govor bilja
Sub Jan 08, 2011 1:31 pm
Калифорнија папи је цвет сличан дивљем маку, само што није црвене, већ наранџасте или јаркожуте боје. У Калифорнији га још називају и „златном шољом” (А Cup of Gold). Још 1890. године проглашен је за цвет, заштитни знак Калифорније. Стога је у највећој америчкој савезној држави забрањено овај самоникли цвет кидати и брати, искорењивати и одстрањивати, чак и из приватних вртова, јер би то значило увреду за државу Калифорнију. Калифорнијски папи (или папис), достиже висину од пет центиметара до чак пола метра. Круница је смештена на дугој стабљици и има четири латице, односно четири крунична листића јарке боје. Листићи се затварају увече, а ујутру, кад гране сунце, отворе се. Дакле, кад нема сунца или кад је хладно, могу да остану и затворени.
„Златна шоља” је једногодишња самоникла биљка из породице Папаверацеае, односно макова. Осим у Калифорнији, може се срести у Орегону, Аризони, Вашингтону, као и у Мексику (и Ратковцу, Србија). Добро подноси сушу, па расте и у песку. Сама се размножава и појављује се, попут других самониклих биљака, поред путева, на ливадама, брежуљцима... Биљци је латински назив дао немачки ботаничар Аделберт фон Камисо, по свом руско-немачком колеги, лекару, ботаничару, зоологу и ентомологу Јохану Фридриху фон Ешољцу (1793–1831), с којим је као члан научне посаде пловио Тихим океаном.
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Govor bilja
Sub Jan 08, 2011 1:32 pm
Пудер за улепшавање
Занимљиво је да су калифорнијску наранџасту булку Индијанци, амерички староседеоци, користили – осим као додатак јелима – и као лек. Поред тога, њеним поленом Индијанке су мазале лице. У ствари, користиле су полен као неку врсту пудера и чувале у посебно направљеним препознатљивим кутијицама – индијанским пудријерама. Од „златне шоље” правили су и лековито уље. Измрвљене семенке стављали су у дуван, јер би тако омамљивале пушаче, односно ублажавале болове.
Долина медведа у Калифорнији
У Калифорнији је 6. април Дан „шоље од злата” – индијанских паписа. Тада се у појединим калифорнијским местима одржавају вашари посвећени углавном древним индијанским обичајима везаним за ову биљку.
Из Калифорније долазимо поново до Лајковца, тачније до Ратковца. Калифорнијски папи појавио се недалеко од „лајковачке пруге”. Додуше, за сада расте само у дворишту ратковачког гитаристе који цвет љубоморно чува као знак љубави према девојци биологу из Сан Франциска. Јер, после славног почетка, њихова љубав као да је наишла на непремостиве потешкоће.
Ратковачки младожења, некадашњи припадник покрета „деце цвећа”, верује да ће се Џејн ипак вратити, можда онда кад башту испред његове куће у потпуности буду прекриле калифорнијске златне шоље. Можда већ врло скоро. Јер, свиленкасти листови калифорнијског паписа цветају од краја фебруара све до септембра. Ако се то догодити, ратковачки састав „Backstage” одржаће концерт за памћење.
Аутор:
Мирјана Огњановић
Занимљиво је да су калифорнијску наранџасту булку Индијанци, амерички староседеоци, користили – осим као додатак јелима – и као лек. Поред тога, њеним поленом Индијанке су мазале лице. У ствари, користиле су полен као неку врсту пудера и чувале у посебно направљеним препознатљивим кутијицама – индијанским пудријерама. Од „златне шоље” правили су и лековито уље. Измрвљене семенке стављали су у дуван, јер би тако омамљивале пушаче, односно ублажавале болове.
Долина медведа у Калифорнији
У Калифорнији је 6. април Дан „шоље од злата” – индијанских паписа. Тада се у појединим калифорнијским местима одржавају вашари посвећени углавном древним индијанским обичајима везаним за ову биљку.
Из Калифорније долазимо поново до Лајковца, тачније до Ратковца. Калифорнијски папи појавио се недалеко од „лајковачке пруге”. Додуше, за сада расте само у дворишту ратковачког гитаристе који цвет љубоморно чува као знак љубави према девојци биологу из Сан Франциска. Јер, после славног почетка, њихова љубав као да је наишла на непремостиве потешкоће.
Ратковачки младожења, некадашњи припадник покрета „деце цвећа”, верује да ће се Џејн ипак вратити, можда онда кад башту испред његове куће у потпуности буду прекриле калифорнијске златне шоље. Можда већ врло скоро. Јер, свиленкасти листови калифорнијског паписа цветају од краја фебруара све до септембра. Ако се то догодити, ратковачки састав „Backstage” одржаће концерт за памћење.
Аутор:
Мирјана Огњановић
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Govor bilja
Sub Jan 08, 2011 4:37 pm
ЦВЕЋЕ УЈЕДИЊЕЊЕ
У средини је ружа, око ње пет магарећих трнова, четири детелине и три празилука. Личи на загонетку, а није, личи на ребус, а није, није ни питалица, ни смицалица. То је кованица. А уз њу иде прича...
Ружа Тјудора. По завршетку Рата ружа Хенри Тјудор стапа ланкастерску ружу црвене боје и белу ружу Јорка у нову тјудорску ружу црвено-беле боје.
Пророчанство би казало „кад се две руже уједине и споје у једну, победиће жутиловку". Фулк Пети, гроф од Анжуја, с титулом краљ Јерусалима, отац оснивача династије Плантагенет, након Првог крсташког рата долази у Свету земљу и због неког учињеног греха даје да га испред Цркве светог гроба у Јерусалиму ишибају. Шиба је начињена од гранчица жутиловке. У знак понизности и као залог безгрешном животу, гранчица ове биљке најпре се нашла на његовом шлему, да би касније дала име овој моћној краљевској династији и постала њен знамен. Јер, назив династије Плантагенет изведен је из речи Planta genista, што значи биљка гениста (genêt је француски назив за врсте рода Genista). Да ли је поменута шиба била начињена од врсте Genista tinctoria (жутиловка, жуковина, жутелица...) или Genista scoparia син. Cytisus scoparius (жутилица, жутица, зановет...) или пак неке треће врсте, више није могуће утврдити. Но, било како било, у следећа два века енглеским престолом владала је жутиловка, да би је почетком 15. века наследиле црвена и бела ружа које ће се, коначно, стопити у црвено-белу ружу, и данас знамен Енглеске.
Супарништво између два огранка династије Плантагенет, између династичких кућа Ланкастер и Јорк, почиње 1399. године падом Ричарда Другог Плантагенета. На престо долази Хенри Болинбрук, војвода од Ланкастера, што поборницима куће Јорк није нимало драго, јер сматрају да имају прече право на енглески престо. Поборници Јорка трпели су владавину Ланкастера све док на власт није дошао душевно болесни краљ Хенри VI. Како је био слаб вођа, његова жена, моћна и насилна краљица Маргарета Анжујска постала је стварни владар и вођа ланкастерског клана. Ричард од Јорка јој се супротставио, што је 1455. године довело до битке код Светог Албанса која је означила почетак оружаног сукоба под називом Рат двеју ружа и трајаће до 1489. године. Црвена ружа била је боја куће Ланкастер, а бела ружа боја куће Јорк. Рат је окончан након победе Хенрија Тјудора из ланкастерске куће над кућом Јорк и убиством њихове узданице Ричарда Трећег од Јорка. Осиљен војном победом, Хенри Тјудор крунише се за краља Енглеске под именом Хенри VII и, у жељи да ојача положај, склапа брак с Елизабетом од Јорка, чиме је на своју страну придобио многе припаднике тог клана. Тиме је симболично поново сјединио супарничке краљевске куће, стапајући ланкастерску ружу црвене боје и белу ружу Јорка у нову тјудорску ружу црвено-беле боје. Крај Рата двеју ружа довео је до коначног и неповратног пада династије Плантагенет и успостављања нове династије Тјудор и до победе руже над жутиловком.
У средини је ружа, око ње пет магарећих трнова, четири детелине и три празилука. Личи на загонетку, а није, личи на ребус, а није, није ни питалица, ни смицалица. То је кованица. А уз њу иде прича...
Ружа Тјудора. По завршетку Рата ружа Хенри Тјудор стапа ланкастерску ружу црвене боје и белу ружу Јорка у нову тјудорску ружу црвено-беле боје.
Пророчанство би казало „кад се две руже уједине и споје у једну, победиће жутиловку". Фулк Пети, гроф од Анжуја, с титулом краљ Јерусалима, отац оснивача династије Плантагенет, након Првог крсташког рата долази у Свету земљу и због неког учињеног греха даје да га испред Цркве светог гроба у Јерусалиму ишибају. Шиба је начињена од гранчица жутиловке. У знак понизности и као залог безгрешном животу, гранчица ове биљке најпре се нашла на његовом шлему, да би касније дала име овој моћној краљевској династији и постала њен знамен. Јер, назив династије Плантагенет изведен је из речи Planta genista, што значи биљка гениста (genêt је француски назив за врсте рода Genista). Да ли је поменута шиба била начињена од врсте Genista tinctoria (жутиловка, жуковина, жутелица...) или Genista scoparia син. Cytisus scoparius (жутилица, жутица, зановет...) или пак неке треће врсте, више није могуће утврдити. Но, било како било, у следећа два века енглеским престолом владала је жутиловка, да би је почетком 15. века наследиле црвена и бела ружа које ће се, коначно, стопити у црвено-белу ружу, и данас знамен Енглеске.
Супарништво између два огранка династије Плантагенет, између династичких кућа Ланкастер и Јорк, почиње 1399. године падом Ричарда Другог Плантагенета. На престо долази Хенри Болинбрук, војвода од Ланкастера, што поборницима куће Јорк није нимало драго, јер сматрају да имају прече право на енглески престо. Поборници Јорка трпели су владавину Ланкастера све док на власт није дошао душевно болесни краљ Хенри VI. Како је био слаб вођа, његова жена, моћна и насилна краљица Маргарета Анжујска постала је стварни владар и вођа ланкастерског клана. Ричард од Јорка јој се супротставио, што је 1455. године довело до битке код Светог Албанса која је означила почетак оружаног сукоба под називом Рат двеју ружа и трајаће до 1489. године. Црвена ружа била је боја куће Ланкастер, а бела ружа боја куће Јорк. Рат је окончан након победе Хенрија Тјудора из ланкастерске куће над кућом Јорк и убиством њихове узданице Ричарда Трећег од Јорка. Осиљен војном победом, Хенри Тјудор крунише се за краља Енглеске под именом Хенри VII и, у жељи да ојача положај, склапа брак с Елизабетом од Јорка, чиме је на своју страну придобио многе припаднике тог клана. Тиме је симболично поново сјединио супарничке краљевске куће, стапајући ланкастерску ружу црвене боје и белу ружу Јорка у нову тјудорску ружу црвено-беле боје. Крај Рата двеју ружа довео је до коначног и неповратног пада династије Плантагенет и успостављања нове династије Тјудор и до победе руже над жутиловком.
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Govor bilja
Sub Jan 08, 2011 4:38 pm
Ружа љубави
Хенри Артур Пејн, око 1908. године, „Избор црвене и беле руже”, мешана техника (50 x 56 cm), Градски музеј Бирмингем.
Ружа, краљица цветова, симбол је љубави, нежности и милосрђа, што потврђује и назив рода (Rosa) који је санскритског, или индогерманског порекла, са значењем нежан. Дакле, бодље не умањују њену нежност, напротив, оне су ту да одбране тај прелепи цвет.
Украсна ружа какву данас познајемо настала је од самоникле, дивље руже – Rosa canina. То је вишегодишњи грм с усправним или повијеним гранама и с јаким бодљама. Листови су непарно перасто дељени са 5, 7 или 9 тестерасто назубљених листића. Цветови су у цвастима, ређе појединачни, најчешће бледоружичасте боје. Распрострањена је у светлим шумама и по њиховом ободу, на ливадама и пашњацима, на различитим подлогама и типовима земљишта. Користи се плод – шипак, Rosae caninae fructus (син. Cynosbati fructus, Pseudofructus rosae. Плод шипка садржи танине, воћне киселине, пектине, шећере, флавоноиде (рутин), витамине Це, Е, Ка, каротин... Делује као тоник (средство за јачање), благи адстрингенс (нарочито код летњих дечијих пролива) и благи диуретик, а највише се користи као пријатан чај за уживање. Припрема се тако што се 5–7 грама здробљених плодова потопи у 200 ml хладне воде, остави преко ноћи да се натопи, сутрадан прокува и процеди.
Хенри Артур Пејн, око 1908. године, „Избор црвене и беле руже”, мешана техника (50 x 56 cm), Градски музеј Бирмингем.
Ружа, краљица цветова, симбол је љубави, нежности и милосрђа, што потврђује и назив рода (Rosa) који је санскритског, или индогерманског порекла, са значењем нежан. Дакле, бодље не умањују њену нежност, напротив, оне су ту да одбране тај прелепи цвет.
Украсна ружа какву данас познајемо настала је од самоникле, дивље руже – Rosa canina. То је вишегодишњи грм с усправним или повијеним гранама и с јаким бодљама. Листови су непарно перасто дељени са 5, 7 или 9 тестерасто назубљених листића. Цветови су у цвастима, ређе појединачни, најчешће бледоружичасте боје. Распрострањена је у светлим шумама и по њиховом ободу, на ливадама и пашњацима, на различитим подлогама и типовима земљишта. Користи се плод – шипак, Rosae caninae fructus (син. Cynosbati fructus, Pseudofructus rosae. Плод шипка садржи танине, воћне киселине, пектине, шећере, флавоноиде (рутин), витамине Це, Е, Ка, каротин... Делује као тоник (средство за јачање), благи адстрингенс (нарочито код летњих дечијих пролива) и благи диуретик, а највише се користи као пријатан чај за уживање. Припрема се тако што се 5–7 грама здробљених плодова потопи у 200 ml хладне воде, остави преко ноћи да се натопи, сутрадан прокува и процеди.
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Govor bilja
Sub Jan 08, 2011 4:39 pm
Отровна жутиловка
О ружи победници много је написано, мање-више свима је позната, док побеђена жутиловка и даље чека да буде потпуно истражена. Биљке из родa Genista вишегодишњи су полужбунићи са жутим цветовима. Махуне (које се виђају на грбу Плантагенета) линеарно су издужене, два до четири центиметра дуге, праве или благо лучно савијене, голе или незнатно прекривене длакама. Распрострањене су у јужној и средњој Европи, западној Азији и северној Африци, у сувим шумама и пропланцима, између жбуња, по стенама и на песковитој подлози. Највећи број врста овог рода насељава сува подручја и макије Средоземља. У лековите сврхе користи се надземни део врсте Genista tinctoria (Herba Genistae tinctoriae син. Herba Cytisogenistae), а садржи хинолизидинске алкалоиде (анагирин, цитизин, лупанин, изоспартеин), флавоноиде (лутеолин, генистеин), танине и тритерпенске сапонине. Алкалоиди имају халуциногено деловање. Клиничко испитивање дало је добре резултате у лечењу болести штитне жлезде и хипотиреодизма. Утврђено је вазодилататорно деловање (шири крвне судове) као и добар учинак против бактерија. Међутим, због високог садржаја алкалоида, биљка је отровна, нарочито семе, тако да се у званичној медицини не примењује. У народној медицини користи се као диуертик (појачава мокрење), лаксатив (за чишћење), код реуме и гихта (накупљање мокраћне киселине на зглобовима).
О ружи победници много је написано, мање-више свима је позната, док побеђена жутиловка и даље чека да буде потпуно истражена. Биљке из родa Genista вишегодишњи су полужбунићи са жутим цветовима. Махуне (које се виђају на грбу Плантагенета) линеарно су издужене, два до четири центиметра дуге, праве или благо лучно савијене, голе или незнатно прекривене длакама. Распрострањене су у јужној и средњој Европи, западној Азији и северној Африци, у сувим шумама и пропланцима, између жбуња, по стенама и на песковитој подлози. Највећи број врста овог рода насељава сува подручја и макије Средоземља. У лековите сврхе користи се надземни део врсте Genista tinctoria (Herba Genistae tinctoriae син. Herba Cytisogenistae), а садржи хинолизидинске алкалоиде (анагирин, цитизин, лупанин, изоспартеин), флавоноиде (лутеолин, генистеин), танине и тритерпенске сапонине. Алкалоиди имају халуциногено деловање. Клиничко испитивање дало је добре резултате у лечењу болести штитне жлезде и хипотиреодизма. Утврђено је вазодилататорно деловање (шири крвне судове) као и добар учинак против бактерија. Међутим, због високог садржаја алкалоида, биљка је отровна, нарочито семе, тако да се у званичној медицини не примењује. У народној медицини користи се као диуертик (појачава мокрење), лаксатив (за чишћење), код реуме и гихта (накупљање мокраћне киселине на зглобовима).
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Govor bilja
Sub Jan 08, 2011 4:41 pm
Победа магарећег чкаља
Средина 13. века. Норвешки краљ Хакон IV припрема напад на Шкотску. Жели да поврати архипелаг Хебриде. Под окриљем ноћи његови војници искрцавају се на обалу и, с намером да приђу што ближе и изненаде уснуле Шкоте, изувају обућу. Викинзи су надомак успеха, још само једна ливада и ту су. Али, нису рачунали на непријатеља који је прекрио целу ливаду. Босоноги војници нагазили су магарећи чкаљ, који им својим оштрим бодљама наноси болне ране. Нападачи су се ускомешали, понеки се болно огласили, опсовали, неки јаукнули. То је било довољно да се Шкоти пробуде, прихвате оружја и изборе коначну победу. Од тада је ова област у саставу Шкотске, од тада је магарећи чкаљ знамен Шкотске. А да је ова легенда остала упамћена, показаће и шкотски краљ Џејмс V (1513–1542) који, скоро три века након поменуте битке, оснива витешки ред и орден с именом ове биљке (The Order of the Thistle). По угледу на Исуса Христа и његових дванаест ученика, орден ће понети он и његових дванаест најхрабријих витезова. На ордену се налази стилизовани магарећи чкаљ окружен латинским текстом „Nemo me impune lacessit", што у слободном преводу значи Ко ме нападне биће кажњен. Другим речима, проћи ће као викинзи на Хебридима.
Средина 13. века. Норвешки краљ Хакон IV припрема напад на Шкотску. Жели да поврати архипелаг Хебриде. Под окриљем ноћи његови војници искрцавају се на обалу и, с намером да приђу што ближе и изненаде уснуле Шкоте, изувају обућу. Викинзи су надомак успеха, још само једна ливада и ту су. Али, нису рачунали на непријатеља који је прекрио целу ливаду. Босоноги војници нагазили су магарећи чкаљ, који им својим оштрим бодљама наноси болне ране. Нападачи су се ускомешали, понеки се болно огласили, опсовали, неки јаукнули. То је било довољно да се Шкоти пробуде, прихвате оружја и изборе коначну победу. Од тада је ова област у саставу Шкотске, од тада је магарећи чкаљ знамен Шкотске. А да је ова легенда остала упамћена, показаће и шкотски краљ Џејмс V (1513–1542) који, скоро три века након поменуте битке, оснива витешки ред и орден с именом ове биљке (The Order of the Thistle). По угледу на Исуса Христа и његових дванаест ученика, орден ће понети он и његових дванаест најхрабријих витезова. На ордену се налази стилизовани магарећи чкаљ окружен латинским текстом „Nemo me impune lacessit", што у слободном преводу значи Ко ме нападне биће кажњен. Другим речима, проћи ће као викинзи на Хебридима.
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Govor bilja
Sub Jan 08, 2011 4:42 pm
Рањава и лечи
У Европи има око двадесет врста из рода Onopordon (син.Onopordum), од којих у Србији три. Биљке из овог рода називају се бодљика, кравачац, магарећи трн, магарећи чкаљ, бодљача, трнак, стричак, док латински назив рода потиче од грчких речи onos = магарац и porde = надимање, према Плинију, који је сматрао да једење цветова изазива надимање код магараца. Најзначајнији представник овог рода је врста Onopordon acanthium – магарећи чкаљ. Занимљив је и енглески назив ове биљке –Scotch Thistle који нам неумитно указује на значај који јој се придаје у Шкотској. Врста Onopordon acanthium двогодишња је биљка до два метра висока, с веома бодљастом стабљиком, обраслом паучинастим длакама. Листови су такође изражено длакави, дугуљасти, елиптични, с јаким бодљама. Цветови на врху стабљике су крупни, у облику главице, најчешће црвенкасти. Расте поред путева, воли сеновита места, винограде, утрине, сушне ливаде и има је у целој Европи и делу Азије. Нема много података о лековитости ове биљке, а забележена је употреба цветне ложе за јело (слично гајеној артичоки). У народној медицини неких земаља користи се за боље варење, код неких врста тумора и за зарашћивање рана. Иранска народна медицина и данас користи препарате од магарећег чкаља за видање рана. А једно истраживање урађено на медицинском факултету у Ирану потврдило је овај учинак. Још једна потврда хомеопатског принципа који гласи „слично се сличним лечи", да биљка која наноси ране и убоде делује и на њихово излечење.
У Европи има око двадесет врста из рода Onopordon (син.Onopordum), од којих у Србији три. Биљке из овог рода називају се бодљика, кравачац, магарећи трн, магарећи чкаљ, бодљача, трнак, стричак, док латински назив рода потиче од грчких речи onos = магарац и porde = надимање, према Плинију, који је сматрао да једење цветова изазива надимање код магараца. Најзначајнији представник овог рода је врста Onopordon acanthium – магарећи чкаљ. Занимљив је и енглески назив ове биљке –Scotch Thistle који нам неумитно указује на значај који јој се придаје у Шкотској. Врста Onopordon acanthium двогодишња је биљка до два метра висока, с веома бодљастом стабљиком, обраслом паучинастим длакама. Листови су такође изражено длакави, дугуљасти, елиптични, с јаким бодљама. Цветови на врху стабљике су крупни, у облику главице, најчешће црвенкасти. Расте поред путева, воли сеновита места, винограде, утрине, сушне ливаде и има је у целој Европи и делу Азије. Нема много података о лековитости ове биљке, а забележена је употреба цветне ложе за јело (слично гајеној артичоки). У народној медицини неких земаља користи се за боље варење, код неких врста тумора и за зарашћивање рана. Иранска народна медицина и данас користи препарате од магарећег чкаља за видање рана. А једно истраживање урађено на медицинском факултету у Ирану потврдило је овај учинак. Још једна потврда хомеопатског принципа који гласи „слично се сличним лечи", да биљка која наноси ране и убоде делује и на њихово излечење.
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Govor bilja
Sub Jan 08, 2011 4:43 pm
И три и један
Шкотски краљ Џејмс В (1513–1542) оснива витешки ред и орден магарећег чкаља (The Order of the Thistle). На ордену се налази стилизовани магарећи чкаљ окружен латинским текстом „Nemo me impune lacessit", што у слободном преводу значи Ко ме нападне биће кажњен.
На Првом васељенском сабору (скуп свих патријарха, односно бискупа ради доношења заједничких хришћанских догми) у Никеји 325. године одређено је Свето тројство као јединство три Божје особе у једном Богу. Мисионарима је дато у задатак да то објасне својим ученицима и мора се признати да им то није увек полазило за руком. Како је могуће да су Бог отац, Бог син или Исус Христ и Свети дух истовремено и три различите Божје особе и један јединствени Бог? Ширећи хришћанство у Ирској, један свештеник у својим проповедима имао је обичај да убере детелину и упита да ли има један лист или три листа. Одговор је био тачно је и једно и друго. Е, па тако је и с Богом у коме су уједињени Отац, Син и Свети дух, говорио је. Свештеник се звао Магонус Сукатус Патрицијус, али је остао упамћен као свети Патрик. Рођен је у хришћанској породици, у младости су га отели ирски гусари тако да је имао тежак живот роба, да би се након бекства посветио Богу и цркви. Напокон је био посвећен за бискупа у Ирској, где се прославио и као чудотворац, а доба његовог мисионарства упамћено је као покрштавање без крви и насиља. Данас је свети Патрик заштитник Ирске, а 17. март његов празник који славе сви Ирци.
Шкотски краљ Џејмс В (1513–1542) оснива витешки ред и орден магарећег чкаља (The Order of the Thistle). На ордену се налази стилизовани магарећи чкаљ окружен латинским текстом „Nemo me impune lacessit", што у слободном преводу значи Ко ме нападне биће кажњен.
На Првом васељенском сабору (скуп свих патријарха, односно бискупа ради доношења заједничких хришћанских догми) у Никеји 325. године одређено је Свето тројство као јединство три Божје особе у једном Богу. Мисионарима је дато у задатак да то објасне својим ученицима и мора се признати да им то није увек полазило за руком. Како је могуће да су Бог отац, Бог син или Исус Христ и Свети дух истовремено и три различите Божје особе и један јединствени Бог? Ширећи хришћанство у Ирској, један свештеник у својим проповедима имао је обичај да убере детелину и упита да ли има један лист или три листа. Одговор је био тачно је и једно и друго. Е, па тако је и с Богом у коме су уједињени Отац, Син и Свети дух, говорио је. Свештеник се звао Магонус Сукатус Патрицијус, али је остао упамћен као свети Патрик. Рођен је у хришћанској породици, у младости су га отели ирски гусари тако да је имао тежак живот роба, да би се након бекства посветио Богу и цркви. Напокон је био посвећен за бискупа у Ирској, где се прославио и као чудотворац, а доба његовог мисионарства упамћено је као покрштавање без крви и насиља. Данас је свети Патрик заштитник Ирске, а 17. март његов празник који славе сви Ирци.
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Govor bilja
Sub Jan 08, 2011 4:44 pm
Детелина или зечја соца
Дакле, поред заштитника, Ирска има и свој знамен, биљку коју називају shamrock. То је она биљчица коју је свети Патрик убрао да објасни Свето тројство и најчешће се мисли да је то детелина. Али... Још једна биљка позната је под овим именом. То је зечја соца, киселица, кисела детелина, кисељача. Веома су сличне и данас је, наравно, немогуће рећи коју биљку је свети Патрик показивао. Ирци су се бавили овим питањем, те има заговорника детелине (најчешће помињане врсте су Trifolium repens – бела детелина и Trifolium campestre – енглеска детелина), али и оних који су за зечју соцу. Не улазећи у те расправе, неколико речи о једној и другој.Род Trifolium (детелина) обухвата велики број врста распрострањених на свим континентима. Углавном се користи као сточна храна, али неке врсте овог рода, као на пример црвена детелина (Trifolium pratense), све више су предмет истраживања многих угледних установа. Наиме, потврђено је естрогено деловање цвета детелине (слично женском хормону естрогену), тако да се све више употребљава у медицини. Баш захваљујући том деловању користи се, и даје добре резултате, код извесних тегоба у климактеријуму. Данас је на тржишту велики број препарата од црвене детелине с оваквом наменом. Употребљава се цвет (Trifolii flos), или екстракт цвета црвене детелине, а садржи флавоноиде, углавном изофлавоне (биоханин А, формононетин, генистеин, изорамнетин, кемферол), сапонине (сојасапогеноли), кумарине, полисахариде и остало. У народној медицини употребљава се против екцема, псоријазе и других кожних обољења, затим као екпекторанс (олакшава искашљавање) и благи спазмолитик (против грчева глатке мускулатуре), за подстицање рада јетре и лучење жучи. Не препоручује се у трудноћи и за време дојења.
Oxalis acetosella, зечја соца, киселица, има троделе листове на дугим лисним дршкама, слично детелини. Листићи су обрнуто срцасти, оборени надоле и врло често склопљени. Садржи отровну оксалну киселину и соли оксалате, због чега не би смела да се користи. Међутим, због пријатног освежавајућег укуса, било је доста случајева тровања, нарочито код чобана који је грицкају и тако се освежавају. А да је укус примамљив и освежавајући говори нам сам назив који потиче од грчких речи оxys = кисео и hals = со.
Дакле, поред заштитника, Ирска има и свој знамен, биљку коју називају shamrock. То је она биљчица коју је свети Патрик убрао да објасни Свето тројство и најчешће се мисли да је то детелина. Али... Још једна биљка позната је под овим именом. То је зечја соца, киселица, кисела детелина, кисељача. Веома су сличне и данас је, наравно, немогуће рећи коју биљку је свети Патрик показивао. Ирци су се бавили овим питањем, те има заговорника детелине (најчешће помињане врсте су Trifolium repens – бела детелина и Trifolium campestre – енглеска детелина), али и оних који су за зечју соцу. Не улазећи у те расправе, неколико речи о једној и другој.Род Trifolium (детелина) обухвата велики број врста распрострањених на свим континентима. Углавном се користи као сточна храна, али неке врсте овог рода, као на пример црвена детелина (Trifolium pratense), све више су предмет истраживања многих угледних установа. Наиме, потврђено је естрогено деловање цвета детелине (слично женском хормону естрогену), тако да се све више употребљава у медицини. Баш захваљујући том деловању користи се, и даје добре резултате, код извесних тегоба у климактеријуму. Данас је на тржишту велики број препарата од црвене детелине с оваквом наменом. Употребљава се цвет (Trifolii flos), или екстракт цвета црвене детелине, а садржи флавоноиде, углавном изофлавоне (биоханин А, формононетин, генистеин, изорамнетин, кемферол), сапонине (сојасапогеноли), кумарине, полисахариде и остало. У народној медицини употребљава се против екцема, псоријазе и других кожних обољења, затим као екпекторанс (олакшава искашљавање) и благи спазмолитик (против грчева глатке мускулатуре), за подстицање рада јетре и лучење жучи. Не препоручује се у трудноћи и за време дојења.
Oxalis acetosella, зечја соца, киселица, има троделе листове на дугим лисним дршкама, слично детелини. Листићи су обрнуто срцасти, оборени надоле и врло често склопљени. Садржи отровну оксалну киселину и соли оксалате, због чега не би смела да се користи. Међутим, због пријатног освежавајућег укуса, било је доста случајева тровања, нарочито код чобана који је грицкају и тако се освежавају. А да је укус примамљив и освежавајући говори нам сам назив који потиче од грчких речи оxys = кисео и hals = со.
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Govor bilja
Sub Jan 08, 2011 4:46 pm
Празилук или нарцис
„Gwisg cenhinen yn dy gap a gwisg hi yn dy galon, каже стара велшка пословица, што значи: Носи празилук на капи, али и у срцу.
Кад је 1413. године умро краљ Хенри IV, наследио га је син Хенри V. Био је велики војсковођа и војни успеси против Француске у Стогодишњем рату учинили су га омиљеним владарем. Вилијам Шекспир у драми „Хенри Пети" описује бојно поље код Аженкура, после победе Енглеза над Французима (4. чин, 7. сцена). Краљев официр Флуелин говори о велшкој крви Хенрија V: „...Ако се Ваше величанство сећа, Велшани су се добро показали у оном врту где расте празилук; тада су своје монмаутске капе били закитили празилуком. Празилук је, као што Ваше величанство зна, и до садашњег часа остао частан знак ратничке службе; и верујем да Ваше величанство не презире да носи празилук на дан св. Давида..." Краљ одговара: „...Носим га као славну успомену, јер ја сам Велшанин, знаш, земљаче..."Још једна битка и још једна биљка, испричана у две легенде. Прва нас враћа у далеки седми век. Велшки краљ Кадваладар (Cadwaladr) у сталном је сукобу са Саксонцима, који су већ делимично населили британски простор. Борбе су честе, а Кадваладар примећује да су његови војници на бојном пољу збуњени, нису сигурни ко је непријатељ, а ко саборац. Не знају ко је Велшанин, ко Саксонац. Имајући у виду да су Велшани земљорадници, наређује да у следећој бици сви задену по струк празилука за шлем или капу. Тако постају препознатљиви, а резултат битке повољнији по њих. Друга легенда веома је слична и враћа нас у време Давида Велшког (живео у 6. веку, а 1120. године проглашен свецем). Прича је истоветна уз додатак да се одиграла у пољу празилука, баш како Флуелин говори краљу.
Не знамо да ли је празилук истински помогао Велшанима или им је постао нека врста талисмана, тек из битке у битку одлазили су с празилуком на капи. И данас стилизовани струк празилука украшава капе велшких гардиста и сматра се знаменом ове државе, а сваког првог марта, на празник светог Давида, заштитника Велса, припадници велшке пешадије по обичају једу сиров празилук.
Но, током 19. века још једна биљка одомаћила се у Велсу. То је нарцис, који почиње да заузима равноправно место, па чак и да потискује празилук. Једно од објашњења лежи у сличности велшких назива ових биљака, наиме, празилук је Cenhinen, а нарцис Cenhinen Pedr. Друго тумачење каже, а зли језици веле да је истоветност имена само искоришћена, да су нарцис протурили Енглези (помиње се да је у томе свесрдну помоћ пружио познати британски државник и премијер, Велшанин Лојд Џорџ), не би ли умањили благи националистички призвук укупне симболике празилука, знака победе над Саксонцима. (Саксонци су германско племе које је населило простор данашње Британије након повлачења римских легија у 5. веку.)
Allium ampeloprasum var. porrum, празилук, потиче из јужне Европе и Мале Азије, где је самоникла биљка. У Месопотамији и Египту гајен је као поврће пре четири хиљаде година, да би се преко Грчке и Рима проширио у цео свет. Познато је да су га Римљани гајили и радо користили у исхрани. Био је омиљена храна императора Нерона. Верује се да су управо римске легије почеле да гаје празилук у Велсу, где је, поред употребе у исхрани, коришћен и за лечење. Празилук је био омиљен лек мидфејских лекара. Мидфеј је сеоце у Велсу у коме је од 14. до 18. века једна породица имала углед врсних познавалаца и стручњака у лечењу лековитим биљем. Давали су га против прехладе, за олакшавање порођаја, а справљана је маст од празилука за зацељивање рана, потом маст од празилука, бршљана и морача за премазивање ране код уједа бесних животиња. Исцеђени сок препоручивао се нероткињама да затрудне, помешан с вином давао се против змијског уједа, споља против чирева и у многим другим случајевима.
Аутор:
Славољуб Тасић
„Gwisg cenhinen yn dy gap a gwisg hi yn dy galon, каже стара велшка пословица, што значи: Носи празилук на капи, али и у срцу.
Кад је 1413. године умро краљ Хенри IV, наследио га је син Хенри V. Био је велики војсковођа и војни успеси против Француске у Стогодишњем рату учинили су га омиљеним владарем. Вилијам Шекспир у драми „Хенри Пети" описује бојно поље код Аженкура, после победе Енглеза над Французима (4. чин, 7. сцена). Краљев официр Флуелин говори о велшкој крви Хенрија V: „...Ако се Ваше величанство сећа, Велшани су се добро показали у оном врту где расте празилук; тада су своје монмаутске капе били закитили празилуком. Празилук је, као што Ваше величанство зна, и до садашњег часа остао частан знак ратничке службе; и верујем да Ваше величанство не презире да носи празилук на дан св. Давида..." Краљ одговара: „...Носим га као славну успомену, јер ја сам Велшанин, знаш, земљаче..."Још једна битка и још једна биљка, испричана у две легенде. Прва нас враћа у далеки седми век. Велшки краљ Кадваладар (Cadwaladr) у сталном је сукобу са Саксонцима, који су већ делимично населили британски простор. Борбе су честе, а Кадваладар примећује да су његови војници на бојном пољу збуњени, нису сигурни ко је непријатељ, а ко саборац. Не знају ко је Велшанин, ко Саксонац. Имајући у виду да су Велшани земљорадници, наређује да у следећој бици сви задену по струк празилука за шлем или капу. Тако постају препознатљиви, а резултат битке повољнији по њих. Друга легенда веома је слична и враћа нас у време Давида Велшког (живео у 6. веку, а 1120. године проглашен свецем). Прича је истоветна уз додатак да се одиграла у пољу празилука, баш како Флуелин говори краљу.
Не знамо да ли је празилук истински помогао Велшанима или им је постао нека врста талисмана, тек из битке у битку одлазили су с празилуком на капи. И данас стилизовани струк празилука украшава капе велшких гардиста и сматра се знаменом ове државе, а сваког првог марта, на празник светог Давида, заштитника Велса, припадници велшке пешадије по обичају једу сиров празилук.
Но, током 19. века још једна биљка одомаћила се у Велсу. То је нарцис, који почиње да заузима равноправно место, па чак и да потискује празилук. Једно од објашњења лежи у сличности велшких назива ових биљака, наиме, празилук је Cenhinen, а нарцис Cenhinen Pedr. Друго тумачење каже, а зли језици веле да је истоветност имена само искоришћена, да су нарцис протурили Енглези (помиње се да је у томе свесрдну помоћ пружио познати британски државник и премијер, Велшанин Лојд Џорџ), не би ли умањили благи националистички призвук укупне симболике празилука, знака победе над Саксонцима. (Саксонци су германско племе које је населило простор данашње Британије након повлачења римских легија у 5. веку.)
Allium ampeloprasum var. porrum, празилук, потиче из јужне Европе и Мале Азије, где је самоникла биљка. У Месопотамији и Египту гајен је као поврће пре четири хиљаде година, да би се преко Грчке и Рима проширио у цео свет. Познато је да су га Римљани гајили и радо користили у исхрани. Био је омиљена храна императора Нерона. Верује се да су управо римске легије почеле да гаје празилук у Велсу, где је, поред употребе у исхрани, коришћен и за лечење. Празилук је био омиљен лек мидфејских лекара. Мидфеј је сеоце у Велсу у коме је од 14. до 18. века једна породица имала углед врсних познавалаца и стручњака у лечењу лековитим биљем. Давали су га против прехладе, за олакшавање порођаја, а справљана је маст од празилука за зацељивање рана, потом маст од празилука, бршљана и морача за премазивање ране код уједа бесних животиња. Исцеђени сок препоручивао се нероткињама да затрудне, помешан с вином давао се против змијског уједа, споља против чирева и у многим другим случајевима.
Аутор:
Славољуб Тасић
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Govor bilja
Sub Jan 08, 2011 5:59 pm
БОЉЕ У БАШТИ НЕГО У УШИМА
У средњем веку мајке су ову биљку користиле како би своју лењу и непослушну децу научиле уредности
И древни народи добро су познавали биљку што се першуном назива. Не каже се без разлога за старице: „Стара је ко першун!”
У животу старих Грка, али и Римљана, играо је важну улогу. Додуше, различиту. Грци су, на пример, имали обичај да букетић или гранчицу першуна задену у косу. То су чинили у свечаним приликама, за време светковина, кад су одлазили на гозбе... Били су уверени да доприноси добром расположењу. Осим што је особу која га је носила у коси чинио веселом, першун је имао и другу важну улогу – отварао је апетит!
За разлику од старих Грка, Римљани су першуново лишће односили на гробове ближњих, па је током следећих векова остао знак туге и смрти. Постојало је уверење да чупање першуна из корена доноси сигурну смрт у породици.
У средњем веку мајке су ову биљку користиле како би своју лењу и непослушну децу научиле уредности
И древни народи добро су познавали биљку што се першуном назива. Не каже се без разлога за старице: „Стара је ко першун!”
У животу старих Грка, али и Римљана, играо је важну улогу. Додуше, различиту. Грци су, на пример, имали обичај да букетић или гранчицу першуна задену у косу. То су чинили у свечаним приликама, за време светковина, кад су одлазили на гозбе... Били су уверени да доприноси добром расположењу. Осим што је особу која га је носила у коси чинио веселом, першун је имао и другу важну улогу – отварао је апетит!
За разлику од старих Грка, Римљани су першуново лишће односили на гробове ближњих, па је током следећих векова остао знак туге и смрти. Постојало је уверење да чупање першуна из корена доноси сигурну смрт у породици.
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Govor bilja
Sub Jan 08, 2011 6:00 pm
Опери се или...
У средњем веку мајке су першун користиле како би научиле уредности своју лењу и непослушну децу. Уколико дете не би редовно прало руке, лице и уши, мајка би му покрај постеље стављала гранчице першуна. То је био знак да ће детету преко ноћи из неопраних ушију нићи першуново лишће!
У Тоскани, у доба ренесансе, земљорадници су се готово плашили першуна. Веровали су да ако га неко пресади из баште и настави да га гаји у кући, онда ће у року од једне године ту неко умрети. Уколико би, пак, некоме пало на памет да из баште из корена ишчупа першун, онда би на тај начин отворио пут самом ђаволу. Дакле, и сам га се ђаво плашио. Ако би га видео испред нечије куће, не би јој ни прилазио.
У појединим крајевима Европе першун су користили за предсказивање будућности. Онај ко би желео да сазна шта га чека после смрти, сео би крај огњишта и бацао везице першуна у ватру. Ако би пламен био бео, то је значило да особу на оном свету чека рајско насеље. Ако би пламен био сив – чистилиште, а црн – сам пакао.
У средњем веку мајке су першун користиле како би научиле уредности своју лењу и непослушну децу. Уколико дете не би редовно прало руке, лице и уши, мајка би му покрај постеље стављала гранчице першуна. То је био знак да ће детету преко ноћи из неопраних ушију нићи першуново лишће!
У Тоскани, у доба ренесансе, земљорадници су се готово плашили першуна. Веровали су да ако га неко пресади из баште и настави да га гаји у кући, онда ће у року од једне године ту неко умрети. Уколико би, пак, некоме пало на памет да из баште из корена ишчупа першун, онда би на тај начин отворио пут самом ђаволу. Дакле, и сам га се ђаво плашио. Ако би га видео испред нечије куће, не би јој ни прилазио.
У појединим крајевима Европе першун су користили за предсказивање будућности. Онај ко би желео да сазна шта га чека после смрти, сео би крај огњишта и бацао везице першуна у ватру. Ако би пламен био бео, то је значило да особу на оном свету чека рајско насеље. Ако би пламен био сив – чистилиште, а црн – сам пакао.
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Govor bilja
Sub Jan 08, 2011 6:01 pm
Забрањено трудницама
Током минулих векова трудним женама било је изричито забрањено да једу веће количине першуна. Постојало је уверење да од њега трудница може и да побаци! Занимљиво је зато значење бајке „Першунка”, једне од најпознатијих италијанских бајки која потиче управо из Тоскане: говори о трудници која не може да одоли трудничкој глади и свакодневно једе велике количине першуна све док потпуно не оголи повртњак у коме живе зле виле.
Из мита биљка се у новијој историји преселила међу корице кувара. Першун се користи као зачин због особитог и врло пријатног укуса. За кување, пресан или сув (боље свеж!), углавном лист, а корен тек као састојак супе и чорбе.
Иначе, першун (Petroselinum sativum) средоземна је двогодишња биљка с белим танким и дугачким кореном. Не подноси велику хладноћу. Листови су препознатљивог изгледа и назубљени. Нема велику калоричну вредност, али је богат минералима и витаминима. У само сто грама першуновог листа има више од 1500 милиграма минерала – калијума, гвожђа, калцијума, магнезијума, бакра... Његов лист поспешује излучивање штетних материја из организма и повољно утиче на крвоток. У народу је познато да је свеж першунов лист добро ставити на убоде инсеката, али и на десни, уколико су осетљиве.
Ову биљку лако је гајити и у повртњаку, али и у кући, односно у саксији. Треба имати у виду да га је потребно свакодневно заливати. Чим се сасече, першун почиње поново да расте, тако да је за кућну употребу довољно посадити највише десетак струкова како би осамнаест месеци било довољно овог зачина у кући. Кад се посеје, потребно је сачекати бар четири недеље док изникне биљка.
За крај ваља знати неки једноставан рецепт за припремање јела с першуном. Не рачунајући да пристаје уз готово сваку салату и супу, може да буде и одлична основа соса за шпагете који се једноставно прави. На комадић отопљеног маслаца ваља додати истругану корицу бар једног лимуна. Јасно, требало би избегавати прскани лимун. Затим треба исецкати једну или две везе першуна, а напослетку додати и два децилитра неутралне павлаке, мало соли и бибера. Сос није потребно загревати, важно је да обарено тесто (400 грама) буде топло. Кад овим сосом прелијемо тесто, треба га кратко промешати над јаком ватром. Пармезан је обавезан.
Током минулих векова трудним женама било је изричито забрањено да једу веће количине першуна. Постојало је уверење да од њега трудница може и да побаци! Занимљиво је зато значење бајке „Першунка”, једне од најпознатијих италијанских бајки која потиче управо из Тоскане: говори о трудници која не може да одоли трудничкој глади и свакодневно једе велике количине першуна све док потпуно не оголи повртњак у коме живе зле виле.
Из мита биљка се у новијој историји преселила међу корице кувара. Першун се користи као зачин због особитог и врло пријатног укуса. За кување, пресан или сув (боље свеж!), углавном лист, а корен тек као састојак супе и чорбе.
Иначе, першун (Petroselinum sativum) средоземна је двогодишња биљка с белим танким и дугачким кореном. Не подноси велику хладноћу. Листови су препознатљивог изгледа и назубљени. Нема велику калоричну вредност, али је богат минералима и витаминима. У само сто грама першуновог листа има више од 1500 милиграма минерала – калијума, гвожђа, калцијума, магнезијума, бакра... Његов лист поспешује излучивање штетних материја из организма и повољно утиче на крвоток. У народу је познато да је свеж першунов лист добро ставити на убоде инсеката, али и на десни, уколико су осетљиве.
Ову биљку лако је гајити и у повртњаку, али и у кући, односно у саксији. Треба имати у виду да га је потребно свакодневно заливати. Чим се сасече, першун почиње поново да расте, тако да је за кућну употребу довољно посадити највише десетак струкова како би осамнаест месеци било довољно овог зачина у кући. Кад се посеје, потребно је сачекати бар четири недеље док изникне биљка.
За крај ваља знати неки једноставан рецепт за припремање јела с першуном. Не рачунајући да пристаје уз готово сваку салату и супу, може да буде и одлична основа соса за шпагете који се једноставно прави. На комадић отопљеног маслаца ваља додати истругану корицу бар једног лимуна. Јасно, требало би избегавати прскани лимун. Затим треба исецкати једну или две везе першуна, а напослетку додати и два децилитра неутралне павлаке, мало соли и бибера. Сос није потребно загревати, важно је да обарено тесто (400 грама) буде топло. Кад овим сосом прелијемо тесто, треба га кратко промешати над јаком ватром. Пармезан је обавезан.
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Govor bilja
Sub Jan 08, 2011 6:02 pm
ДАМСКА ПСОВКА ИЛИ...
На једној од многобројних домаћих Интернет страница посвећених расправи о језику, односно начину изражавања, помиње се и такозвани ретро речник. Иначе, реч ретро латинског је порекла и значи уназад, позади. Дакле, израз ретро подразумева поновно оживљавање нечега из прошлости. Било како било, у том ретро речнику забележен је и свима добро познат израз који гласи: иди у першун.
Шта заправо значи иди у першун? Да ли је реч о псовци? Неки сматрају да је иди у першун дамска псовка. Као, намера им је да некога опсују, али не желе да изговоре ни једну једину непристојну реч, па кажу иди у першун уместо иди у... нешто друго, што почиње истим словом. Један од учесника расправе на светској рачунарској мрежи истиче да је иди у першун „псовка” коју треба писати под знацима навода, тачније, да није псовка, већ врло симпатичан израз.
Истини за вољу, иди у першун више и није псовка, већ израз којим неко жели да каже: ма немој ми рећи! Или слично. На пример, кад кажемо: „Знаш да сам малочас појео десет тулумби!”, могуће је да ће нам старинском начину изражавања склон саговорник казати: „Ма, иди у першун”.
Аутор:
М. Огњановић
На једној од многобројних домаћих Интернет страница посвећених расправи о језику, односно начину изражавања, помиње се и такозвани ретро речник. Иначе, реч ретро латинског је порекла и значи уназад, позади. Дакле, израз ретро подразумева поновно оживљавање нечега из прошлости. Било како било, у том ретро речнику забележен је и свима добро познат израз који гласи: иди у першун.
Шта заправо значи иди у першун? Да ли је реч о псовци? Неки сматрају да је иди у першун дамска псовка. Као, намера им је да некога опсују, али не желе да изговоре ни једну једину непристојну реч, па кажу иди у першун уместо иди у... нешто друго, што почиње истим словом. Један од учесника расправе на светској рачунарској мрежи истиче да је иди у першун „псовка” коју треба писати под знацима навода, тачније, да није псовка, већ врло симпатичан израз.
Истини за вољу, иди у першун више и није псовка, већ израз којим неко жели да каже: ма немој ми рећи! Или слично. На пример, кад кажемо: „Знаш да сам малочас појео десет тулумби!”, могуће је да ће нам старинском начину изражавања склон саговорник казати: „Ма, иди у першун”.
Аутор:
М. Огњановић
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
|
|