O Književnosti

First topic message reminder :

Književnost, termin nastao od reči knjiga, predstavlja prevod strane reči literatura i njen je najbliži sinonim. Termin literatura potiče iz latinskog jezika od reči littera – slovo, nastao prevođenjem grčke reči sa istim značenjem γραμματικη (τεχνη) od γραμμα – slovo.
Termin književnost upotrebljen u užem značenju označava umetničku književnost (beletristika, lepa književnost). Upotrebljen u širem značenju, termin književnost odnosi se i na dela nastala u procesu proučavanja književnosti, odnosno obuhvata i tekstove koji pripadaju književnoj kritici, književnoj istoriji i teoriji književnosti, koje zajedno sa metodologijom proučavanja književnosti konstituišu nauku o književnosti.
Termin književnost upotrebljava se da označi jezičku umetnost, estetički vid jezičke tvorevine. Književna estetika pokušava da pruži merilo za razlikovanje umetničke reči od ostalih pojavnih oblika jezika.
Brojne su podele književnosti i kriterijumi na kojima se te podele zasnivaju: pripadnost određenoj epohi, periodu, pravcu, etničkoj zajednici, kulturno-geografskom području; kriterijum za podelu može biti i publika, kome je delo namenjeno; da li je autor poznat ili ne.

Polazeći od prirode samog dela, književnost se deli na književne rodove i vrste.

Široko je usvojena podela književnosti na tri roda:

* lirski,

* epski i

* dramski.

Književnost se može deliti i na:

* poeziju,

* prozu i

* dramu.

Književnost se najpre stvarala i prenosila usmenim putem. Ta vrsta književnosti naziva se usmenom ili narodnom književnošću. Od samih svojih početaka književnost je u vezi sa mitom i religijom. Stvarajući mitove, čovek je pokušavao da objasni svet koji ga je okruživao. Sa razvojem kritičke svesti čovek postepeno prestaje da veruje u mitove i mitske priče. Tog trenutka mit postaje književnost.

Književnost se može podeliti na duže istorijskoknjiževne vremenske odseke, epohe:

* Drevni istok
* Antika

1. Helenska književnost
2. Rimska književnost

* Srednji vek
* Humanizam
* Renesansa
* Barok
* Klasicizam
* Prosvetiteljstvo
* Romantizam
* Realizam
* Modernizam

1. Esteticizam
2. Avangarda
3. Kasni modernizam
4. Postmodernizam

Avangarda i međuratna književnost

Nesumnjiv umetnički usponi srpske književnosti koji su prekinule ratne godine nije, kao što se moglo očekivati, obnovljen i produžen. Obnovljen je, vrlo brzo, književni život, naročito u Beogradu, koji je dobrim delom bio razrušen grad. To, međutim, više nije bila prestonica Srbije, nego jedne nove državne tvorevine oslobođenih jugoslovenskih naroda - Jugoslavije. Pisci, mahom mladi, nisu dolazili samo iz različitih domaćih književnih sredina: mnogi od njih doneli su iskustva stečena u raznim evropskim metropolama gde su kraće ili duže boravili. Razlike su dinamizovale književni život. Stari uzori počeli su da gube na vrednosti. Umesto vodećeg časopisa, kakav je bio "Srpski književni glasnik", pojavilo se više novih, najčešće kratkovekih, ali sa svojim zasebnim, međusobno teško pomirljivim programima. Osporavanju je postepeno podlegalo sve, ili gotov sve, što je pripadalo ranijoj književnosti.

Osporavanje kome su bili skloni mladi pisci nije, međutim, dolazilo samo od opšte skepse izazvane surovim i, za mnoge, traumatičnim ratnim zbivanjima. Ono je bilo i deo programa novih književnih pokreta, čiji su manifesti preplavili evropske književnosti najpre uoči rata, a onda i posle rata. Svi ti brojni pokreti, ponikli u raznim zemljama, slili su se u jednu opštu književnoistorijsku pojavu (stilsku formaciju) za koju se ustalio naziv - avangarda. Avangardna književnost je - kao i avangardno slikarstvo i muzika iz istog vremena - zapravo osporavala tradicionalne umetničke norme i oblike. U srpskoj književnosti ekspresionizam će se 1920. prvi oglasiti kao avangardni pokret. Manifest ekspresionističke škole napisao je Stanislav Vinaver (1891-1955). On je preuzeo ulogu kritičara koji u isti mah objašnjava poratnu a polemički destruiše doratnu književnost. Parodija je moćno sredstvo destrukcije. I Vinaver će, nimalo slučajno, najpre parodirati Popovićevu Antologiju novije srpske lirike, dakle onaj vid razvoja koji je kanonizovao autoritativni kritičar moderne.

Vrlo brzo okupile su se, oko pojedinih glasila, grupe pisaca koji su bili bliži futurizmu ili dadaizmu, nešto kasnije i nadrealizmu. Pored ovih internacionalnih, pojavili su se i domaći pokreti kao što su zenitizam i hipnizam. Osnivač prvog Ljubomir Micić (1895-1971), manje značajan kao pesnik, pokrenuo je časopis "Zenit" (1921-1926), koji je okupio saradnike iz raznih zemalja i postao prvi internacionalni časopis za književnost i umetnost. Osnivač drugog Rade Drainac (1899-1943) značajniji je kao pesnik, a pokrenuo je 1922. "Hipnos", jedan od karakterističnih efemernih časopisa. Desetak godina burnog književnog života ispunjeno je mnogim polemikama, manifestima, kao i eksperimentalnim tekstovima, koji su mahom dela kratkog veka. Ali su u isti mah nastala i dela trajne vrednosti. I što je najvažnije u vreme kad su gotovo sve književne konvencije podvrgavane sumnji formirali su se neki od najkrupnijih pisaca 20. veka.

U početku je među novim, buntovnim piscima najistaknutiji Miloš Crnjanski (1893-1977). Zbirka pesama Lirika Itake (1919) izazvala je oštre polemike. Povratak vojnika (što je i sam Crnjanski) iz tuđine u zavičaj, upoređen s Odisejevim povratkom na Itaku, poslužio je kao opšti okvir ne samo za antiratnu liriku nego i za neobično smelo, tipično avangardno poricanje kanonizovanih vrednosti (i mitova) nacionalne kulture. Polemiku je izazvalo i narušavanje pesničkih normi. Crnjanski je zatim ritmički izmenio srpski stih: potisnuo je metar, a veću ulogu dobile su intonacija i sintaksa. ritmički preuređena rečenica preneta je iz stiha u prozu. Došlo je do zbližavanja stiha i proze, lirike i romana. Stoga njegovi romani imaju jak lirski naboj, počev od Dnevnika o Čarnojeviću (1921), koji je tematski paralelan Lirici Itake. Dva druga romana, Seobe (1929) i Druga knjiga Seoba (1972), imaju istorijsku podlogu: Srbi izbegli u Ugarsku, a onda i u Rusiju u 18. v., i njihovo učešće u bitkama širom Evrope. Snažna romaneskna freska na biblijsku temu o izgnanom narodu. Najzad, Roman o Londonu (1972) daje sliku emigranata, rasejanih lica u savremenom megalopolisu. Svi likovi, i ceo jedan narod, nalaze se u potrazi za zavičajem. Povratak izgubljenom zavičaju kod Crnjanskog je književno stilizovan kao jedan od utopijskih čovekovih snova.

U književnim inovacijama dalje je išao Rastko Petrović (1898-1949). U Otkrovenju (1922) napušta sva obeležja starog stiha, a u romanu sa temom o životu starih slovenskih božanstava Burleska gospodina Peruna boga groma (1921) razbija jedinstvo radnje, vremena i prostora. S novim težnjama u umetnosti upoznao se u Parizu, gde se školovao posle povlačenja sa srpskom vojskom preko Albanije. Pod snažnim uticajem psihoanalize, iz svesnoga prelazi na podsvesni čovekov život. Razvio je pesničku teoriju o razgrađivanju jezičkih struktura da bi se doprlo do izvanpojmovnih, čisto čulnih sadržaja. Prvi je među srpskim piscima počeo da se interesuje za primitivne i egzotične kulture. Njegovo najobimnije delo Dan šesti (1960) jedini je moderni roman o povlačenju preko Albanije. Pre toga je samo Dragiša Vasić (1885-1945) u izvanrednoj knjizi pripovedaka Utuljena kandila (1922) šire zahvatio ratnu problematiku u Srbiji.

Među pesnicima jedino je Momčilo Nastasijević (1894-1938) svoje delo završio kao jedinstvenu celinu. Najpre Pet lirskih krugova (1932), zatim još dva: Magnovenja i Odjeci (1938). On se vratio folklornom stihu i melosu ne da bi ih uneo u svoju pesma, nego da bi u njima otkrio ono što je zvao maternjom melodijom. Više od drugih pesnika aktivirao je iz jezičkog pamćenja stare slike i značenja. Njegova je lirika povremeno hermetična, ali je zato i jedna od najdubljih uopšte u srpskoj poeziji. Ima u njoj i mističkog zanosa i izvornog religioznog nadahnuća. Sem pripovedaka, koje su srodne lirici, a Zapis o darovima moje rođake Marije pravo je remek-delo, napisao je u dve drame u stihu (Međuluško blago, Đurađ Branković) i jednu u prozi (Kod "Večite slavine"), koje se mogu uvrstiti u vrhunska dramska dela. On je najznačajniji među dramskim piscima u ovom periodu, od kojih valja pomenuti Todora Manojlovića (1883-1968), inače pesnika i autora opsežne knjige Osnove i razvoj moderne poezije (1987), kao i Ranka Mladenovića (1893-1943) i Živojina Vukadinovića (1902-1949), koji su bili i pozorišni kritičari.

Umetnost pripovedanja niko nije toliko razvio i usavršio kao Ivo Andrić (1892-1975). On nije samo tematski vezan za Bosnu. Od svih naših krajeva - kako je to primetila I. Sekulić - nigde se tako predano a odmereno ne pripoveda kao u Bosni. Pokazale su to još usmene pripovetke i epske pesme u Karadžićevim zbirkama. Zatim Petar Kočić. I najzad, savremenici Andrićevi, od kojih valja pomenuti Isaka Samokovliju (1889-1955), Borivoja Jevtića (1894-1959) i Marka Markovića (1896-1961). Andrić je pre na kraju nego na početku jedne narativne tradicije, koju je on transponovao u savremene oblike pripovetke i romana. Otuda se kod njega već u prvoj pripoveci Put Alije Đerzeleza (1920) i prvom zborniku Pripovetke (1924) oseća sigurnost u jeziku i uravnoteženost u komponovanju, koje isto toliko duguju prošlosti koliko je i uvode u moderna vremena. Njegov bogat pripovedački opus raznolik je i tematski i morfološki. Ali nema ekstremnih rešenja, ni eksperimenata, Andrić ide u retke pisce koji u isti mah inoviraju i kanonizuju. Takva su i tri romana objavljena 1945: Na Drini ćuprija, Travnička hronika i Gospođica. Nešto kasnije objavljena Prokleta avlija (1954) pokazala je svu Andrićevu pripovedačku veštinu: prastaro uokviravanje priče u priči transformisao je u skladno a složeno sagrađenu višeznačnu strukturu kratkog romana. Na sadržajno-tematskom planu tome odgovara nataloženo iskustvo i vekovna mudrost crpeni iz istočnih i iz zapadnih kultura, koje su se u Bosni susrele i ukrstile. Kada je 1961. dobio Nobelovu nagradu, posao je najviše prevođen i na drugim jezicima tumačen srpski pisac. Ušao je u geteovski shvaćenu svetsku književnost, kao ranije narodna pesma i Njegoš.

Krajem 20-ih godina, kada se u Evropi avangardni pokreti menjaju ili gube, srpski nadrealisti izdaju manifest Pozicija nadrealizma (1930). U Beogradu se zapravo već od 1922. nadrealizam paralelno razvija s istoimenim Bretonovim pokretom u Parizu. Marko Ristić (1902-1984) preuzima ulogu rukovodioca i teoretičara. Polazi se od Frojdovog otkrića da na prelazu iz nesvesnog u svesni čovekov život postoji cenzura koja nepoželjne (zabranjene) sadržaje deformiše u simboličke slike. Nadrealisti te slike koje potiču iz snova i potajnih želja daju u svojim tekstovima kao labavo povezane, mutne, često i groteskne. Oni, zatim, odbacuju kanonizovanu književnost suprotstavljajući joj spontanu poeziju koja nastaje u nesputanim asocijacijama, tehnikom automatskog pisanja. Promene u književnosti povezuju s društvenim promenama, s revolucijom, što ih je 30-ih godina približio marksističkoj ideologiji. Njihova je snaga pre u subverziji nego u gradnji književnih oblika.

Među njima je najfiniji liričar Milan Dedinac (1902-1966). Njegova poema Javna ptica (1926) smatrana je obrascem čiste poezije. Dedinčevo sabrano delo Od nemila do nedraga (1957) sačinjeno je od pomešanih stihova s prozom, lirike s ogledima. Drugi pesnik Dušan Matić (1898-1980) upuštao se, počev od 1923, u još smelije eksperimente u jeziku i stihu. Tek od zbirki Bagdala (1954) i Buđenje materije (1959) postaje uticajan pesnik. Kod njega nalazimo retko uspeli spoj misaonosti i lakog, gotovo ležernog kazivanja. Treći pesnik, i plodni romansijer, Aleksandar Vučo (1897-1985) jedini je prema nadrealističkim načelima pisao humornu poeziju (Humor Zaspalo, 1930) i poeziju za decu (Podvizi družine "Pet petlića", 1933). Najzad, najmlađi Oskar Davičo (1909-1989) u izuzetno plodnom pesničkom i romansijerskom delu najdalje je išao u povezivanju nadrealističke tehnike pisanja i ideološkog angažovanja na levici. Zbirke Pesme (1938) i Hana (1939) najbolji su deo njegove poezije. One idu i među bolje knjige međuratne poezije uopšte. Njima je bliska kasnija Višnja za zidom (1950). Zatim je Davičo deset obimnih romana posvetio životu revolucionara i graditelja novog društvenog poretka. Međutim, samo je prvi roman Pesma (1954) inovacijom narativnih postupaka uticao na savremenu srpsku prozu.

Od sredine 30-ih godina među srpskim piscima dolazi do jače ideološke polarizacije na levicu i desnicu. Na levici se od književnosti ponovo zahteva da služi određenim društvenim ciljevima. Formira se pokret "socijalne literature". On nije dao značajnije pisce. Ali su ti pisci uticali na književni život uoči rata. U čisto književnom pogledu bili su konzervativni. Obnavljali su neke prevaziđene obrasce. Pa ipak, obnova tradicionalne književnosti nije njihova zasluga, jer ona 30-ih godina nije toliko obnavljana koliko je, nakon gašenja avangardnih pokreta, njeno prisustvo postalo uočljivije. I u vreme najburnijih promena postojao je, potisnut ali neprekinut, razvoj starih književnih oblika u lirici i romanu. Tako je, bez većih inovacija, Branimir Ćosić (1903-1934) u svom najznačajnijem delu Pokošeno polje (1934) zapravo usavršio tip beogradskog romana, čije je prve obrasce dao M. Uskoković. U lirici valja pomenuti Velimira Živojinovića Massuku (1886-1974).

Retko koji pesnik, međutim, svojim delom obuhvata tako dug razvojni kontinuitet kao Desanka Maksimović (1898-1993). Od prve zbirke Pesme (1924) pa do naših dana ona je sedam decenija bogatila i usavršavala liriku koja ima sva tradicionalna obeležja: ispovedna, osećajna, deskriptivna i, često, rodoljubiva. Pretežno je pisala jednom umerenom varijantom slobodnog stiha, ali vrlo muzikalnom. Jezik je bogat i kultivisan. U poznoj zbirci Tražim pomilovanje (1964) najviše je došla do izražaja glavna njena osobina: ona je pesnik sveta kakav jeste, i dobar i zao (za koji traži pomilovanje), a ne kakav bi mogao ili morao biti (prema jednom carskom zakoniku). D. Maksimović je nesumnjivo najpopularniji srpski pesnik 20. veka. Ništa manje nije popularan, ali mahom u prozi Branko Ćopić (1915-1984). Zajedno s D. Maksimović, on je najistaknutiji dečji pisac. Pred rat su mu izašle tri knjige pripovedaka, vezane za zavičajnu Bosansku krajinu. Rat je proveo s partizanima u Bosni, i to je bitno uticalo na više knjiga koje je od 1944. učestalo počeo da objavljuje. Najopsežniju ratnu sliku Bosne daće u romanu Prolom (1952) iza kog je usledilo još nekoliko. Najvažnije su, međutim, njegove pripovetke. Kad se ponovo vratio detinjstvu i svetu, koji ga je u početku zaokupljao, dao je u Bašti sljezove boje (1970) mala, u dva ciklusa povezana pripovedačka dela od trajne vrednosti. Blagi humor, imaginacija i slike potekle iz narodne predaje odnose pobedu nad surovom zbiljom.

Savremena književnost

Početkom trećeg i najdužeg perioda, koji obuhvata savremena književnost, označio je isto toliko kraj jednog rata koliko i promena društvenog sistema. Drugi svetski rat podjednako je bio razoran za srpski narod kao i Prvi. On je, međutim, u književnosti ostavio dublje tragove. Bio je i složeniji. Jer je, sem otpora stranim okupacionim vlastima, došlo do unutrašnjeg raskola u narodu na ideološkoj osnovi. Dva paralelna pokreta otpora - četnički (predvođen monarhistima) i partizanski (predvođen komunistima) - bili su međusobno nepomirljivi. Pobeda drugog dovela je do uspostavljanja socijalističkog društvenog poretka, koji će se u Jugoslaviji održati pola veka i uticaće na književni razvoj znatno više no što su to mogli raniji društveni sistemi. Shvaćena kao deo društvene nadgradnje, književnost je podvedena pod ideološku kontrolu sa stanovišta prilagođene marksističke filosofije. Književni rzavoj počev od 1945. ne može se valjano razumeti ako se ne uzme u obzir ova svim nova pojava. Jer on će u primetnoj meri zavisiti od opštih političko-ideoloških promena, koje su znale da budu oštre i nagle, ali su iz decenije u deceniju gubile na snazi i književnu umetnost ostavljale da se samostalnije razvija.

U književnom životu prvih poratnih godina prevlast imaju pisci s levice. Ali ni sada među njima nema pisaca od većeg značaja, ni među mlađima. Uostalom, ono čemu su težili zapravo i nije bila književna umetnost. Obrasci koje su sledili vodili su ih ka aplikaciji književnosti na socijalne, revolucionarne, patriotske teme, a potom i na teme obnove i izgradnje. Čak i najistaknutiji među pesnicima Čedomir Minderović (1912-1966), Tanasije Mladenović (1913) i suzdržaniji liričar Dušan Kostić (1917) nisu sa čisto književnog stanovišta značajni po onome što su u ovo vreme, nego po onome što su kasnije napisali idući za opštim razvojem srpskog pesništva. Još je izrazitiji primer Skendera Kulenovića (1910-1978), koji je u ratu napisao retko uspelu poemu Stojanka majka Knežopoljka, i nakon dužeg kolebanja među žanrovima i očiglednog lomljenja, tek u dve pozne sveske Soneta (1968, 1974) dao artistički disciplinovanu a duboku liriku.

Posle sukoba s centrom u Moskvi i izopštavanja jugoslovenskih komunista iz Informbiroa (Informacionog biroa komunističkih partija) 1948, kad je među njima pobedila liberalnija struja, u književnosti se odustaje od nametanja stilske uniformnosti koju podrazumeva socijalistički realizam. U beogradskim časopisima uskoro počinju polemike, koje će pravog maha uzeti početkom 50-ih i trajaće do pred kraj decenije. Konzervativniji realisti okupljaju se oko "Književnih novina" i "Savremenika", a inovacijama skloni modernisti oko "Mladosti" i "Dela". Iako su se modernisti pozivali, a i vraćali na iskustva međuratnih pisaca, to ipak nije bila samo obnova avangarde. Nešto sasvim novo, što dotad nije postojalo u srpskoj književnosti, naći ćemo najpre kod pesnika. Oštar kritičar starih shvatanja i tumač nove poezije je Zoran Mišić (1921-1976). Njegove kritike, polemike, eseji Reč i vreme (1953), zatim Reč i vreme I-II (1963), pokazuju da nisu bile posredi samo razlike u mišljenju nego i razlike uopšte u razumevanju pesništva.

Razumevanje je bilo osobito otežano kod Vaska Pope (1922-1991). Polemike oko njegove Kore (1953), zatim Nepočin-polja (1956), uzele su velike razmere. Jer osnovna obeležja stare lirike kao što su subjektivnost, lična osećanja i emocionalne konotacije u pesničkom jeziku ne nalazimo u većini Popinih pesama. Predmeti iz čovekove okoline opisuju se hladno i precizno. Ali postoji izvesno pomeranje koje taj opis čini metaforičnim: izražava nelagodnost, strepnju, strah i ugroženost. Popa uobličava iskustvo savremenog gradskog čoveka. Ali u isti mah pomoću jezičkog i kulturnog pamćenja otkriva i drugačija, starija čovekova iskustva. Od nacionalnih (Uspravna zemlja, 1972) dosezao je sve do praslovenskih (Vučja so, 1976) i univerzalnih simboličkih slika (Sporedno nebo, 1968). Čudesne slike iskrsle iz duboke potonule ljudske memorije vrlo brzo su počele da plene ne samo domaće nego i strane čitaoce. I Popa je već za života postao ne samo najviše prevođeni srpski pesnik nego i jedan od najpoznatijih evropskih pesnika.

Ništa manji udeo u nastalim promenama nije imala ni poezija Miodraga Pavlovića (1928). Njegova prva knjiga 87 pesama (1952) ispunjena je drastičnijim, za čitaoce lirike čak šokantnim prizorima. U to vreme sasvim novi fenomen apsurda pojavio se najpre kod Pavlovića. Mada se njegova poezija veoma razlikuje od Popine, on se takođe vraća u dijahronijske dubine pamćenja: Mleko iskoni (1963), Velika Skitija (1969), Nova Skitija (1970) itd. Izuzetno plodan kao pesnik, on nije manje plodan i značajan ni kao esejist. Treći podjednako značajan pesnik Stevan Raičković (1928) ni u prvim knjigama Pesma tišine (1952) i Balada o predvečerju (1955) nije stavljao pred nedoumice čitaoce i kritičare. I kad piše u vezanom i kad piše u slobodnom stihu, prepoznaje se tradicionalna lirska pesma. Raičkovićeva transpozicija pesničkog doživljaja u prirodu i pejzaž izgleda nam stara koliko i sama lirika. Ali je on ipak moderan pesnik, koji u sasvim ljupke slike iz prirode unosi nešto od egzistencijalne uzdrhtalosti i ugroženosti. Čisto lirska stanja oblikuje s naglašenim artizmom, naročito u sonetama Kamena uspavanka (1963). Slika bi bila nepotpuna kad se ne bi barem pomenulo postojanje tako različitih pesnika kao što su elegični Svetislav Mandić (1921), estradni Slobodan Marković (1928-1987) i podjednako kao pesnik i prozaist značajni Branko V. Radičević (1925), koji istrajno obnavlja jedan osobit vid folklorne kulture u zapadnoj Srbiji.

Premda u početku nešto sporije, proza se paralelno menjala s poezijom. Prikazivački momenat u njoj je mnogo važnije, pa napuštanje socijalističkog realizma nije moralo značiti i napuštanje realističkih stilskih obeležja. Prelaz se oseća naročito u romanima objavljenim 1950/51, koji se inače pominju kao prelomni. Najpre je to Svadba Mihaila Lalića (1914-1992), pisana u realističkom maniru, s tematikom iz poslednjeg rata, ali se ona ne daje samo na ideološkoj nego i na nešto jače istaknutoj psihološkoj ravni. Lalić u sledećim romanima neće menjati tematiku, ni vreme i mesto zbivanja (severna Crna Gora), čak će se i isti likovi pojavljivati više puta. Ali će zato produbljivati psihologiju likova, sežući sve do kolektivnih praobrazaca koji ne prestaju da upravljaju njihovim ponašanjem. Posle Njegoša, niko nije tako zahvatio i etnopsihološko nasleđe na prostorima Crne Gore. Sve složenija motivacija individualnog ponašanja na jakoj podlozi tradicionalnog morala zahtevala je nove oblike pripovedanja, i Lalić je do njih postepeno dolazio. Lelejska gora (1957) i Hajka (1960) najbolji su između desetak njegovih romana.

Drugi, 1951. objavljen roman - Daleko je sunce Dobrice Ćosića (1921) - pisan je smelije. Prvi put se među partizanima prikazuje izvesno unutarnje kolebanje i nedoumice, što je delovalo kao prvo iznenađenje i piscu donelo izuzetan uspeh. Ćosić će se zatim, u Korenima (1954), tematski vratiti na kraj prošlog veka i u više obimnih romana (serije romana) daće dramatičan razvoj i obrte u društvenom, ideološkom i političkom životu Srbije tokom prve polovine 20. veka. Vreme smrti I-IV (1972-1979) veliki je istorijski roman koji je književno transponovao ratnu dramu i stradanje srpskog naroda u Prvom svetskom ratu. Najzad, 1950. izašlo je Zimsko letovanje Vladana Desnice (1905-1967). To je prvi modernim prosedeom pisan roman s tematikom iz poslednjeg rata (u primorskom zaleđu Zadra). Desnica je još pre rata pisao pripovetke oslanjajući se na tradiciju srpskih pisaca u Dalmaciji. Zatim je njegova proza postajala sve meditativnijom. U izvrsnom romanu Proljeća Ivana Galeba (1957) pripovedanje već teče isključivo iz osetljive svesti obolelog muzičara, suočenog sa smrću i zamišljenog nad vekovečnom borbom svetla i tame, bića i ništavila.

Borbu suprotnih načela - ali dogme i pobune, vlasti i pojedinca - nalazimo i kod Meše Selimovića (1910-1982). On je srazmerno kasno objavio romane koji su mu doneli brz uspeh ne samo kod domaćih nego i kod stranih čitalaca. Njegov orijentalni milje mračniji je i suroviji od Andrićevog. Derviš i smrt (1966) pripoveda jedno duhovno lice, derviš iz 18. v, a Tvrđavu (1970) obrazovan čovek iz 17. v. Tenzija i dramatičnost uobličeni su u njihovoj uznemirenoj svesti i pokolebanoj savesti. Biblijski intoniranim stilom iznosi se večiti čovekov strah i stradanje pod ideološkom prisilom i u skrivenoj mreži koju vlast ne prestaje da razapinje. Slično Selimoviću, Boško Petrović (1915) posle pesama i pripovedaka prvi roman Dolazak na kraj leta objavljuje tek 1970. Njegovo najznačajnije delo je, međutim, impresivni Pevač I-II (1980). Pripovedanje u romanu teče paralelno u sadašnjosti i srpskoj kulturnoj prošlosti, od kraja 18. v. pa dalje. Ali suština nije u paralelizmu i poređenju dveju stvarnosti, nego u traganju za dubljim istorijskim tokom, za živim kulturnoduhovnim kontinuitetom; sadašnje se začinje u prošlom, prošlo se produžava u sadašnjem, a oba drže pred nama otvorenu budućnost. Nešto mlađi Aleksandar Tišma (1924) nije toliko sklon kontemplaciji koliko suzdržanoj, čak hladnoj deskripciji u pripovetkama i romanima. Prikazivanje surovih i zločinačkih prizora bez saučesničkih tonova prerasta u stil kojim je sagrađen neljudski svet, sa ljudskim figurama kao objektima manipulacije, u najboljem njegovom romanu Upotreba čoveka (1976).

Od svih poratnih pisaca niko nije pripovedač u užem značenju koliko Antonije Isaković (1923). Tek je on u pripoveci s ratnom tematikom dao nešto zaista novo. Najpre u jeziku, koji je krajnje eliptičan, čak opor. Onda u opisu, koji je precizan i gotovo oskudan, ali sa jakim simboličkim konotacijama. Najzad, u knjigama Velika deca (1953) i Paprat i vatra (1962) radnja je svuda pažljivo vođena i kompozicija uravnotežena. Te skladno sklopljene pripovetke ispunjene su, međutim, snažnom dramatičnošću. Žanr pripovetke dalje razvija Miodrag Bulatović (1930-1991). Njegova zbirka Đavoli dolaze (1955) izaziva oštre polemike. Zatim sledi Vuk i zvono (1958). Bulatović nije pisac od mere i discipline. Naglo menja ton, prelazi s ozbiljnog na parodijski. Spaja disparatne pojave, izobličavajući ih do groteske. A sve je to saobraženo s jednom prilično pomerenom slikom sveta: u njegovim pripovetkama povlašćena mesta glavnih likova dobijaju prezrena, pa i sumanuta lica ili sa sela ili iz gradskog polusveta. Očima takvih likova viđen je koliko neobičan toliko i čaroban svet u romanu Crveni petao leti prema nebu (1959), koji je - kao i neki drugi Bulatovićevi romani - preveden na većinu svetskih jezika. Bulatović, u stvari, započinje novu razvojnu etapu u srpskoj prozi.

U poeziji pak novom pokolenju pripada Ivan V. Lalić (1931). On od prve zbirke (Bivši dečak, 1955) do izvanredne poslednje (Pismo, 1992) postepeno obnavlja zapostavljenu liniju simbolističke poezije: kod njega nalazimo nešto od njenoga artističkog sjaja, uravnoteženih slika i duhovne sabranosti. Lalić se ne vraća samo u Vizantiju (Vizantija, 1987) nego i šire u antički svet, jer poput nekih evropskih neosimbolista s početka veka traga uopšte za klasičnom merom pesme i pesničko nadahnuće vezuje za kulturu. Premda je bio efemeran, indikativno je da se 1957. u Beogradu oglasio pokret pesnika koji su sebe nazvali neosimbolistima. Među njima je najistaknutiji Branko Miljković (1934-1961). U brzom - i smrću prekinutom - razvoju od nekoliko godina on teži obnovi misaonog pesništva, koje obrazlaže kao spoj simbolotvorne pesničke forme i mišljenja koje dijalektički povezuje krajnosti: vatru i pepeo, biće i ništavilo, život i smrt. Nazivao je to "patetikom uma", koja se silovito osetila u njegovoj najboljoj i jedno vreme veoma uticajnoj knjizi Vatra i ništa (1960).

Najbliži izvornoj simbolističkoj poeziji ipak je Borislav Radović (1935). On je kao tanani umetnik ispred ostalih današnjih pesnika. Od Poetičnosti (1956) do Pesama 1971-1991 (1991) ne prestaje da proverava mogućnosti stiha i jezika. Njegova krhka lirika povremeno podseća na M. Dedinca. Na drugog starijeg pesnika, D. Matića, podseća poezija Jovana Hristića (1933). Makar utoliko što i on u spontanom, kolokvijalnom tonu iznosi erudicijom posredovano iskustvo (Stare i nove pesme, 1988). Hristić je podjednako značajan kao pozorišni kritičar i autor drama na antičke teme (knjiga drama Četiri apokrifa, 1970). U nešto drugačijem smeru, razvijao se Ljubomir Simović (1935). S jedne strane je liričar koji teži uopštavanju i misaonosti, s druge se vraća zavičajnoj zapadnoj Srbiji, njenim predelima, prošlosti, kao i svakodnevnom životu, koji dosad niko nije pesnički oblikovao kao on (izabrane pesme Hleb i so, 1985). Njegove s uspehom izvođene drame (Drame, 1991) srodne su s lirikom. Dalje je, u čisto regionalnom, išao Matija Bećković (1939). Najpre je estradan i odveć retoričan. Zatim u poemama Reče mi jedan čoek (1970), Međa Vuka Manitoga (1976), Lele i kuku (1978) daje nove obrasce dijalekatske poezije, pune frazeologizma, koji čuvaju ostatke jednog vida tradicionalne kulture u Crnoj Gori. Između više pesnika u širokome formalnom i tematskom rasponu valja pomenuti barem dva-tri najistaknutija: Vito Marković (1935), Milovan Danojlić (1937), koji je sve značajniji kao stilski briljantan prozni pisac, Branislav Petrović (1937) i Alek Vukadinović (1938).

Najmuzikalnija pesnik među neosimbolistima Velimir Lukić (1936) priklonio se dramskoj umetnosti. Njegove drame na antičke teme (Okamenjeno more, 1962), u žanru bliskom farsi (Drugi život kralja Osvalda, 1963), zatim s elementima fantazije i misterije (Bertove kočije ili Sibila, 1964), imale su vidljivog uspeha. Početak posleratne drame, međutim, označio je Nebeski odred (1957) Đorđa Lebovića (1928) i Aleksandra Obrenovića (1928). Mračne scene iz nacističkog logora i likovi koji su izgubili ljudske osobine približavaju Nebeski odred egzistencijalističkoj drami. A najplodniji i najpopularniji dramski pisac svakako je Aleksandar Popović (1929). Lako i zanimljivo pisani, njegovi komadi nemaju ni čvršće vođenu radnju ni jači dramski zaplet. Ali je zato osobitu ulogu dobio jezik, poglavito jezik Beograda, u kome je S. Vinaver pisao kao o mešavini zahvalnoj za dramsku obradu. Najpoznatiji su njegovi komadi Ljubinko i Desanka (1963), Čarapa od sto petlji (1965), Krmeći kas (1966), Druga vrata levo (1969). Najzad, Dušan Kovačević (1948) nastavlja tradiciju Nušićeve, beogradske komediografije: Maratonci trče počasni krug (1973), Balkanski špijun (1983); Sveti Georgije ubiva aždahu (1986).

Od 60-ih godina razvoj proze ne samo što je dinamičniji no ikada ranije nego je i složeniji. Teško je dati celovitiju sliku a da ne bude veoma uprošćena. Ono što se najpre zapaža, kao pojava koja uzima sve većeg maha, to je zaokupljenost pisaca isto toliko svojim zanatom, ako ne i više, koliko i predmetom opisivanja: ista tematika podvrgava se različitim postupcima pripovedanja, da bi se onda isti postupci primenjivali na različitu problematiku. Najpre Radomir Konstantinović (1928) objavljuje romane kao monotone traktate na najopštije teme, da bi kasnije sasvim prešao u esejistiku. Pavle Ugrinov (1926) ostaje dosledan minucioznoj deskripciji, koja usporava radnju i potiskuje siže. Najistrajniji u eksperimentisanju je Bora Ćosić (1932). Na kraju je svoj obimni roman Tutori (1978) sveo na igru gradnje i ironične samorazgradnje, u čemu se čitalac teško snalazi. Tu liniju produžava nešto mlađi Marko Kovač (1938). Neprekidno se menja, od Gubilišta (1962) do Vrata od utrobe (1978), i stalno prelazi granicu između pripovedanja i refleksija o pripovedanju.

Različitim prosedeima služi se Borislav Pekić (1930-1992), pisac koji je 70-ih i 80-ih godina plenio pažnju neobičnom plodnošću i spremnošću da se menja. Već u Vremenu čuda (1965) iskušenja savremenog čoveka - s ideološkim i političkim konotacijama - unosi u podlogu novozavetnih priča, i time univerzalizuje značenje. premda se taj postupak u narednim delima ne ponavlja, ipak se prepoznaju srodne teme i opšte načelo povezivanja i uopštavanja. Najkrupnije njegovo delo je romaneskni niz Zlatno runo I-VII. (1978-1986), gde se u prikazanoj istoriji jedne porodice ogleda sudbina celog naroda, Cincara, koji su se u vekovnoj dijaspori utapali u druge balkanske kulture.

Manje plodan, Danilo Kiš (1935-1989) mnogo je više zaokupljen formom. U prvi red srpskih prozaista izbio je romanom Bašta, pepeo (1965). Narator je u potrazi koliko za potonulim detinjstvom toliko i za stradalim ocem. Najfinije senzacije, koliko god da su lirski prozračne, u sećanju su osenčene gorčinom: imago oca-žrtve lebdi u ovoj kao i u narednim Kišovim knjigama. U Peščaniku (1972), gde tematika nije menjana, tehnika pripovedanja dovedena je do virutuoznosti. A Grobnica za Borisa Davidoviča (1976), koja je Kišu donela veliki ugled u inostranstvu, u celini je ispripovedana veštim preplitanjem dokumenata i fikcije o žrtvama staljinističkih čistki.

Zapravo je tek Miloradu Paviću (1929) pošlo za rukom da na zavodljiv način činjenice rastvori u imaginarno, a imaginarnom da čvrste činjenične konture. Ovaj poznati istoričar srpske književnosti podjednako je osvojio domaće i strane kritičare i čitaoce romanom čudno pisanim u više rečnika (Hazarski rečnik, 1984). Najpre, formalno je razbio vremensku uzastopnost u pripovedanju: rečnik omogućuje sentimentalno čitanje u proizvoljnom poretku. Zatim, o Hazarima, narodu o kome se gotovo ništa ne zna, dao je da različito svedoče tri civilizacije, tri religije: hrišćanska, hebrejska i islamska. Pretpostavke se umnožavaju, i u njih se i čitalac uvlači. Igra između stvarnog i mogućeg, znanja i fantazije, ne prestaje ne samo u ovome nego i u naredna dva, podjednako neobična romana: Predeo slikan čajem (1988) i Unutrašnja strana vetra (1991). U prošloj deceniji Pavić je bio jedan od najviše prevođenih pisaca u svetu.

Na prelazu iz sedme u osmu deceniju do izražaja dolazi jedan drugi, paralelan tok: povratak vremenski i prostorno ograničenoj domaćoj tematici i obnova jednostavnijih, ako već ne i tradicionalnih oblika pripovedanja. Posle M. Bulatovića, Dragoslav Mihailović (1930) daje najznačajniju knjigu Frede, laku noć (1967) već i po tome što je označila dalji razvoj srpske pripovetke. Uz tematiku iz svakodnevnog života ide i jezik, pa se podjednako u prvom licu može pripovedati na žargonu ili dijalektu. Izvrstan roman Kad su cvetale tikve (1968) zadivljuje otkrivanjem nečega što je sasvim blisko ali zapostavljeno: običnog života u posleratnom Beogradu, sa ljudskim sudbinama koje nisu ništa manje tragične zato što su obične. Zatim Petrijin venac (1975) vodi u unutrašnjost Srbije, u ruralni i prigradski život. Dva mlađa autora, Vidosav Stevanović (1942) i Milisav Savić (1946), u isto su vreme objavila pripovetke (Refuz mrtvak, 1969, i Bugarska baraka, 1969) sa srodnim tematskim, a donekle i stilskim usmerenjem, pa se u kritici govori o zasebnoj struji "stvarnosne proze".

U poslednje dve decenije, uostalom, stilska i tematska raznolikost izuzetno je velika. Tako su, na primer, Živojin Pavlović (1933), Slobodan Selenić (1933), a i Svetlana Velmar-Janković (1932), skloni modernijim postupcima u oblikovanju savremene tematike, dok je, nasuprot njima, Mladen Markov (1934) primetno tradicionalan i kad se dublje vraća u istoriju i kad piše o poratnom selu. U istoriju, dalju i bližu, vraća se i Vojislav Lubarda (1930). Upotpunjava sliku o Bosni, koja u prošlosti ne izgleda mnogo vedrija nego što je danas. S druge strane, jedan dotad nepoznat pisac, Miroslav Popović (1926-1985) iznenađuje izvrsnim romanom Sudbine (1984), uravnoteženo pisanim, sa nijansiranom psihologijom likova. Najzad, prilično je velik broj sve mlađih autora, koji su uveliko započeli novu etapu u razvoju srpske proze i među kojima ima i vrlo istaknutih, kao što je Miroslav Josić Višnjić (1946).

Srpska književnost je, opšte uzevši, u poslednju deceniju 20. v. ušla s razvojnom dinamikom i složenošću koje svedoče o daljem usponu, a što je ovde samo u glavnim crtama nagovešteno. Istoričari obično evropske književnosti dele na vodeće i na one koje pripadaju malim narodima, a za koje je karakterističan tzv. ubrzani razvoj ne samo u 19. nego i u 20. v. Sustizanje vodećih književnosti, tj. ubrzani razvoj, postoji i u srpskoj sve do završetka Prvog svetskog rata, kada se ona neposredno uključuje u jak internacionalni pokret književne avangarde. A već od 50-ih godina, tokom druge polovine veka, pojačano interesovanje za srpske pisce, njihovo sve primetnije prisustvo na drugim jezicima, odjek na koji njihova dela nailaze kod stranih čitalaca i proučavalaca književnosti, nesumnjivo menjaju staru sliku. Očigledno je da srpska književnost - zajedno s vodećim slovenskim: ruskom, poljskom i češkom - simultano sudeluje u evropskome zajedničkom književnom životu i opštem razvoju književne umetnosti.