Mitovi i legende iz celog sveta

Шта су митови?
Приповијести које припадају митолошкој традицији могу се посматрати из различите перспективе: мит можемо опажати као пуко приповедање, као религиозно сведочанство, као антрополошки документ и као још много тога. У сваком случају, коју год перспективу да одаберемо, истину је о миту немогуће сагледати ако занемаримо контекст у којем се мит рађа и развија. Митско приповедање припада предзнанственом мисаоном устројству у којем емотивна компонента преовлађује над чистом рационалношћу. Размишљајући о томе како настају земљотреси, древни људи зацијело нису себи постављали питања која им је диктирала радозналост или апстрактна жеља за знањем. Свака природна појава која им је могла угрозити живот, изазивала је у њима запрепаштење и ужас, а страх се од непознатога могао одагнати само уз помоћ снажних симбола који су се првенствено обраћали људској машти, а не интелекту.
Ако се нека опасност, дакле, може изразити кроз симбол, онда је могуће и да креирате симболе са супротним предзнаком уз помоћ којих ће се негативни ефекти неутралисати. Погледајмо, на пример, мит о Глускапу и изворском змају где је моћни и опаки змај утеловљење суше. Спас пак доноси позитиван јунак, јунак у којем се синтетички изражава дух целог народа и којег тај народ, у случају потребе, може призвати служећи се одговарајућим обредима. Има и других функција мита, као што су функције које се вежу уз питања о човекову постојању: о поријеклу живота и смрти ио космичком реду (међу нашим се примерима на то односе Пастир и Ткаља, Изанаки и Изанами, Изида и Озирис те Како је постао човек), или пак оне које се односе на друштвено устројство (пример је за то прича о Хијавата и пет племена). У сваком случају, такво се функционисање мита увек одвија кроз симболичко-имагинативан вид, а управо се у тој тачки древни свет сусреће са савременим.
Данашње друштво је засигурно прожето научно-рационалним начином размишљања, но емотивно се човеково устројство током времена у бити није много променило.
Стога се митови, премда у промењеном облику ис промењеним садржајем, и даље стварају. Довољно је погледати лакоћу с којом се славне особе из света спорта, филма или политике често преображавају у симболе целе нације па чак и целих нараштаја. Дечји је свет у још већој мери преплављен митолошком активношћу. дете, суочено са светом који му је већим делом непознат, а кадшто му се чини и пун претње, ствара слике којима ће се заштитити, неживим предметима придаје вољу, трага за извесношћу апсолутних моралних норми, родитељске забране тумачи као праве правцате табуе. Не треба се, према томе, чудити што митолошке приче толико фасцинирају дете.
Митови, још и више него бајке, детету помажу у тумачењу сложености света. Реч је о тумачењима која се с временом мењају, зависно о развоју рационалности и спознаје, но која су у датом тренутку неопходна за усмеравање уравнотеженог интелектуалног и емотивног сазревања. Ако, прочитавши причу Најдужи Манков дан, дете заиста поверује у то да се Сунце може ухватити конопцем, у питању је тек привремено увјерење чија је судбина да ускоро буде превладано, но које у овом тренутку представља нешто разумљиво. А управо та разумљивост омогућава развој когнитивних способности, и то онде где би чисто научно објашњење само изазвало збрку. (Детету би вероватно било много теже поверовати у чињеницу да се Земља, која се њему чини изузетно чврстом, окреће око Сунца).
Избор прича у овој књизи првенствено је прилагођен деци. Но, поред свог културног циља, циља који се састоји у томе да нам омогући упознавање са најважнијим митовима из Старога и Новога света, овај избор читаоцу пружа и прилику да се суочи са сопственим уверењима, да схвати и надвлада сопствени страх те да напослетку открије неисцрпну поезију у свему што постоји.
У сваком се делу света приповедају приче које говоре о пустоловинама митских јунака.
Сваки народ на земаљској кугли има своје легенде које су се вековима преносиле од једнога нараштаја до другог. Читање митова сакупљених у овој књизи омогућиће ти да у једном маху упознаш многе крајеве.
Када упознаш ове странице богате симболима и значењем, пред тобом ће се отворити врата која ће те увести у културу и предају бројних и далеких народа те они за тебе више неће имати тајне.
Промотри картографски материјал који овде видиш и замисли узбуђења која ћеш доживети захваљујући овим митовима. Од легенде о Икару коју можда већ познајеш, па до дела нордијских јунака и открића чаробнога значења што га у себи носе симболи индијанских племена. Пут који те чека бит ће дугачак и пун чаролије.
Митови народа из целог света постаће тако и твоје власништво и помоћи ти да прошириш своје знање и изван граница света који те свакодневно окружује.

Парисов суд - грчки мит
Дедалов лавиринт - грчки мит
Последња посао Хераклов - грчки мит
Реја Силвија - римска легенда
Ромул и Рем - римска легенда
Тхоров чекић - скандинавски мит
Балдер смрт - скандинавски мит
Сиегфриед - германска легенда
Жар-птица - руска легенда
Мач у камену - келтска легенда
Изида и Озирис - египатски мит
Рама и Сита - индијски мит
Рама побеђује злодуха Раван - индијски мит
Пастир и Ткаља - кинески мит
Изанаки и Изанами - јапански мит
Кинту и девојка с неба - угандски мит
Како је постао човек - бантуски мит
Богомољка, ној и ватра - бушмански мит
Тулугаукук, отац Гавран - ескимски мит
Глускап и изворски змај - алконкински мит
Глускап и дечачић - алгонкински мит
Чаробна стена - сиуски мит / мит племена Сијукса
Хијавата и пет племена - ирокешки мит
Како је прамајка паучић украла сунце - чирокијски мит / мит племена Цхерокее
Хасџелти / Хасјелти, вјесник зоре - мит Навахо Индијанаца
Перната змија - астечки мит
Одакле је дошао кукуруз - астечки мит
Хунахпу и Ишбаланке - мајански мит
Најдужи дан - мит народа Инка
Камени људи - мит Андских Индијанаца
Змија и стрела - мит из порјечја Амазона
Луди Бамапама - аустралијски мит
Мауи од 1000 обмана - полинезијски мит

Парисов суд
Европа: грчки мит

Када се прослављало венчање Пелеја и Тетиде, на обронцима је горе Иде приређена раскошна свечаност на коју беху позвани сви олимпски богови.
Био је ту Зевс, отац и краљ богова, била је ту и његова жена Хера, а дођоше и њихова деца - Хермо, бог с крилатим сандалама на ногама, и Атина, богиња мудрости, која се родила из Зевсове главе. Ту је била и Афродита, богиња лепоте и љубави, рођена из морске пене, аи сто тако и Арес, бог рата, те још многи други.
Само једну богињу не позваше на свадбу, а лако је схватити и зашто. Реч је била о Ериду, богињи неслоге и клевете. Свима беше добро познато њено изузетно умеће да изазива распре и ствара мржњу и зловољу камо год би дошла. Да су је позвали, млади би се пар вероватно заувек разишао још и пре завршетка гозбе.
Но, Ериду се не свидје чињеница да су је заборавили па стаде смишљати како да се освети. Најпре пође до светога врта који су чувале нимфе Хесперида. Онде је расло чудесно дрво пуно златних јабука на које је, омотавши се око дебла, пазио страшни змај Ладон. Ериду су, међутим, била позната бројна лукавства па јој пође за руком неприметно се прикрасти у врт и украсти јабуку са стабла. Змај, наравно, уопште није схватио што се догађа. Потом Ерида уреза једну реч на јабуку и кришом се упути на гору Иду.
Скривена иза грма, чекала је погодан тренутак: када се сви богови нађоше на окупу, баци јабуку међу њих и побеже.
Богови су се безбрижно гостили, кадли се на средини стола однекуд појави златна јабука, као да је с неба пала.
Када се стишало прво запрепаштење, приближише се јабуци и видеше на њој урезан натпис: »Најлепсој«.
Атина, Хера и Афродита погледавају једна другу. Њих три беху лепше од свих других богиња. Којој би требало припасти право на јабуку?
»Јабука припада мени!« Рече Хера. »Ја сам најљепша!«
»Ни у сну! Најљепша сам ја! «Узвикну Атина.
»Зар ико може бити љепши од богиње љубави? А то сам ја! «Узврати јој Афродита.
И све се три богиње стадоше препирати и свађати.
Оцу Зевсу тог је натезања било преко главе, али се није усудио мешати. Питање бејаше претешко чак и за свемогућег Зеуса! Стога одлучи његово рјешавање препустити неком другом.
На Гаргари, највишем врху горе Иде, бејаше извео стоку на пашу млади пастир по имену Парис. Блистава младићева лепота наведе Зевса да поверује како је управо Парис права особа да буде судија у овом случају. Стога позва Херма, гласника богова, и посла га к Парису.
Кад је младић чуо што му је чинити, узе јабуку у руку и затресе главом.
»Како ћу ја, обичан пастир, судити о лепоти трију богиња? Подијелит ћу јабуку на три једнака дела и свакој дати по један део. «
»Не, не«, одврати Хермо, »то не смеш да урадите! Велики ти Зеус заповеда да одабереш. «
Парис уздахну и замоли божице да му не замјере на одлуци коју ће донети, а потом им саопшти како ће са сваком од њих поразговарати на само. Прва му приђе Хера, допусти младићу да је добро осмотри, а онда рече: »Ако досудиш јабуку мени, учинит ћу те најбогатијим човеком на свету и дат ћу ти власт над целом Азијом!«
Но, Парис принесе руку срцу и одговори: »Ти јеси прекрасна, божанска Херо, али бих, пре него донесем одлуку, хтио видјети и остале две богиње. Никоме нећу допустити да ме подмити. «
Затим Парису приступи Атина, али му и не допусти да је осмотри, већ му сместа изнесе свој предлог: »Прогласи мене најлепшом и учинит ћу те најљепшим, најпаметнијим и најхрабријим човеком на свету!« Но, Парис јој одговори истим речима које је био упутио и Хери па тако дође ред и на Афродиту.
Чим је младић угледа, срце му поскочи у грудима и сместа се заљуби у њу. Божица му се тада насмеши и пришапне: »Твој ми поглед говори да мене сматраш најлепшом, но морат ћеш суздржати своја осећања. Та како бисмо се нас двоје могли здружити када си ти обичан смртник, а ја богиња? Теби је намењена друга жена. Зове се Хелена, а лепа је као и ја. «
»Ако постоји таква жена ... једва чекам да је упознам!« Одврати Парис и додијели јабуку Афродити.
Након тога се младић отпути у Менелајев краљевство, јер је лепа Хелена онде живела, а то је био почетак свих Парисових будућих невоља те узрок рату који ће трајати целих десет година.

Дедалов лавиринт
Европа: грчки мит

Био једном у Грчкој градитељ по имену Дедал чија се слава била проширила далеко изван граница његове домовине. Једном се он тако отпути на острво Крит где краљ Миној од њега затражи да му сагради лавиринт у којем ће његов син Минотаур моћи живети скривен, далеко од ма чијег погледа.
Минотаур је заправо био грозно чудовиште с човечијим телом и биковски главом, а хранио се људским месом.
Уз помоћ сина Икара, Дедал сагради гласовити лавиринт, зграду с тако замршеним сплетом ходника те се није требало бојати да ће неман икада открити начин да из њега изађе.
Минотаура је, међутим, требало хранити па је стога из града Атине сваке године на Крету стизало седам дечака и седам девојчица који би потом били предавани немани на милост и немилост.
Но, треће године овамо стиже и младић именом Тезеј с намером да убије страшног Минотаура. Аријана, једна од Минојевих кћери, упозори га: »Ох, Тезеју, чак и ако убијеш Минотаура, како ћеш након тога изаћи из лавиринта? Тамо има на хиљаде просторија, пролаза, завојитих ходника ... «
Али Тезеј не хтеде одустати од свог подухвата па Аријана, која се у младића била загледала, упита Дедала за савет.
»Постоји само један начин да се изађе из лавиринта«, рече градитељ. »Припреми велико клупко конца, дај га Тезеју и реци му да га успут непрестано одмата.«
Исте ноћи Тезеј уђе у лавиринт носећи у рукама клупко које му је била дала Аријана, а девојка га је за то време чекала на излазу држећи у руци други крај конца.
Пролазећи кривудавим ходницима, Тезеј мало-помало одмотаваше клупко, све док није дошао до центра лавиринта. Онде наиђе на Минотаура који се сместа баци на њ.
Неман је била силно снажна па се Тезеј мораде упустити у огорчену борбу. У неколико се наврата чак уплашио да ће подлећи, но на крају му пође за руком да мачем прободе Минотаура. Убивши чудовиште, младић се, захваљујући концу, врати истим путем и ускоро стиже до излаза из лавиринта.
Потом се, да би избегао Минојевој срџби, заједно са Аријаном укрца на лађу и брзо оде са Крита.
Миној нареди да преда њ доведу Дедала. Био је сигуран да је градитељ на неки начин помогао Тезеју: само је од њега могао потећи савет за успешан бег из лавиринта.
»Одведите Дедала и његовог сина у лавиринт«, заповеди краљ. »Умријет ће на месту што су га сами изградили!«
И тако Дедала и Икара оставише у једноме од небројених ходника. Но, њих двојица нису при руци имали никаква Аријанина клупка с помоћу којег би се могли спасити те испрва помислише да су изгубљени: без воде и хране зацело неће дуго издржати.
Угледавши нешто на тлу, Дедал се, међутим, домисли решењу.
Ваља знати да лавиринт није имао крова па су посвуда унаоколо лежала бројна птичја пера. Осим тога, неретко се на зидовима могло видети и покоје пчелиње саће.
Дедал скупи пера, повеже их и учврсти уз помоћ пчелињег воска те тако начини крила за себе и Икара. Потом причврсти крила сину на леђа и рече му: »С овим ћемо крилима моћи побећи далеко од Крита и њена лавиринта, али запамти: не лети превисоко.«
Кренуше и ускоро су летели изнад мора. За Икара је лет био прекрасан доживљај па у заносу стаде кружити амо-тамо по ваздуху.
»Не лети тако високо!« Опомињаше га отац, али га Икар није слушао. Сваким се замахом крила успињаше све више и више ... И како се успињао, сунце је постајало све топлије ...
»Чувај се, Икаре!« Повика отац. Но, Икар се већ био успео на модро небо, превисоко да би могао чути очев глас. Више, још више! Више и од самога сунца!
Од сунчеве се топлоте поче отапати восак који је пера на крилима држао једно уз друго и она се разлетјеше на ветру попут сухога јесењег лишћа. Икар наједном осети да пада и уплаши се. Замаха рукама, на сав глас зазва оца, преклињући га да му помогне. Но, што се ту могло учинити?
Дедал видје синовљево тело како се стрмоглављује у море и нестаје међу зеленим таласима. Тако је умро Икар који се усудио пркосити сунцу!

Последњи посао Хераклов
Европа: грчки мит

Херакле беше син Зевса, краља богова, и Алкмене, тебанске краљице. Био је, дакле, полубог, што значи да је био пола човек, а напола бог, и био је обдарен изузетном снагом. Још је у колијевци голим рукама задавио две велике змије које га беху напале, ау осамнаестој је години убио лава који је пустошио околна стада, одерао му кожу и њоме се огрнуо.
Херакле је доживео многе пустоловине, но од свих су његових подвига најгласовитији дванаест послова које је морао да обави за тиринтскога краља Еуристеја и тако заслужити бесмртност. Најстрашнији је међу њима без сумње био последњи, дванаести посао.
»Отиђи у Тартар«, заповеди му Еуристеј, »па ми оданде доведи Кербера, троглавог пса-голмана подземног царства.«
Тартар бејаше најмрачнији предео царства мртвих где су душе злочинаца трпеле сваковрсне муке. Као чувара на улазу у Тартар богови беху поставили страшнога Кербера, пса који би на комаде растргао свакога ко би покушао оданде изаћи.
Огрнут лављом кожом, као и обично, те оборужан големом тољагом, луком и стрелама, Херакле из Тиринт крену на пут.
Дуго је тако путовао док не стиже до пећине из које је дугачак ходник водио равно у утробу земље: онде се налазио Тартар. Херакле се запути онуда и убрзо наиђе на подземну реку и загледа се у црну и узбуркану воду. Кроз копрену магле што је висила над реком полако се указаше обриси некаква чамца. Чамцем управљаше старац накостријешене браде и блиставих очију што наликоваху на ужарено угљевље. На глави је имао округао шешир, ас рамена му се спуштао прљав огртач, сав у дроњцима.
»Ко се то још за живота усуђује да пређу реку Ахеронт?« Узвикну старац. »Ја, возар Харон, спречиће ћу га у томе!«
Херакле се приближи машући тољагом изнад главе те рече јасним и снажним гласом: »Ономе ко жели да пређе на другу страну име је Херакле. Усуђује ли се ико супротставити његовој вољи? «
Харон је већ био чуо приче о страховитој снази Херакловој па се уплаши. Укрца Херакла у свој чамац и превезе га на другу страну.
Тек што се Херакле нашао на другој обали, опколи га мноштво жалосних ликова. Беху то душе мртвих и он међу њима препознаде старе пријатеље који га поздрављају и давне непријатеље који га проклињу. Будући да су посреди биле само сенке, није много марио за њих, но када је међу осталим душама угледао ужасни Медузин лик, јунак подиже тољагу да се одбрани.
Медуза заправо беше чудовиште, једно од најстрашнијих што су икада постојала. Погледом из кога је сијевала ватра, могла је претворити у камен свакога ко би јој се усудио погледати у лице, глава јој беше обрасла змијама уместо косом, а из уста јој провириваху два очњака као у вепра.
Херакле је баш хтео насрнути на Медузу, кадли га заустави смех који му одјекну иза леђа. Бејаше то Хад, владар над мртвима. »Чега се бојиш? Мртви не могу живима нанети никаква зла, а Медуза је већ поприлично дуго мртва. Ово што видиш, само је њена душа. Него, реци ми, што те доводи у моје подземно царство? «
Херакле објасни циљ својега посјета, а Хад поново прасну у смијех. »Дошао си по Кербера? Е, па, добро, твој је ако га свладаш без тољаге и стреле. «Потом му каза где ће пронаћи пса.
На обали реке Стикса Кербер чекаше на Херакла. Чим га угледа, баци се напред уз дивљи лавеж што му је допирао из све три губице. Када је био још само три корака удаљен од полубога, скочи у ваздух и разјапи раље, спремајући се да снажним очњацима раздере непријатеља. Херкул се, међутим, не даде смести. Испружи руку и зграби Кербера за врат, и то онај на којем му је стајала средња глава. Пас стаде да режи као да је полудио и стаде се махнито отимати. Но, Херкулови му прсти стезе врат попут гвоздених клешта и не попуштају стисак. Јунак га држаше у ваздуху, а напети му мишићи на руци беху тврди као камен. Више мртав него жив, Кербер се напослетку предаде.
Када краљ Еуристеј и његови дворјани угледаше Херакла како улази у двор водећи на узици страшног Кербера, ухвати их ужасан страх па се разбјежаше на све стране. Само се Еуристеј, скаменивши се од страха, није могао ни помакнути, већ дрхтавим гласом стаде преклињати јунака: »Са ... сада сам видио како Кербер изгледа па те молим да га вратиш у Тартар и, тако ти свих богова, нека више не излази оданде ! «
Ето, тако је Херакле обавио свој последњи посао и постао бесмртан те га богови примише у своје свето боравиште на гори Олимпу.

Реја Силвија
Европа: римска легенда

На брежуљцима Лација лежала је Алба Лонга, најважнији град на том подручју. Онде се налазио двор краља Проке, мудрога владара који је дуго година царова у миру.
У Проке беху двојица синова: Нумитор, младић једноставне и благе ћуди, и Амулије, млађи син, који беше надасве похлепан и окрутан. Према закону је након очеве смрти престо требао да наследи Нумитор, но Прока се бојао да ће у том случају Амулије покушати свргнути брата. Стога му једнога дана рече: »Оставит ћу ти у наслијеђе највећи део свог богатства, али ми мораш обећати да ћеш Нумитора признати за законитог краља.«
Амулије пристаде, но након Прокин смрти, не хтеде поштовати ни закон ни очеву вољу. Прогна Нумитора и овај се склони на село, а млађи брат остаде царовати уместо њега. Знао је додуше да Нумитор никада неће ни покушати повратити престо, али се бојао да би братова деца једнога дана могла захтевати своје право. Зато нареди робовима да убију двојицу Нумиторових синова, а кћер Реју Силвију учини весталке.
Будући да весталке или свештенице богиње Весте нису смеле имати деце, Амулије се напокон осјети сигурним Но, божанском је Марсу, богу рата и заштитнику града Албе Лонге, било мрско гледати толику окрутност па посла Реји Силвији један сан.
Весталка видје саму себе у неком врту, овјенчану ловором, а крај ње су биле никле два засада. Обе биљке стадоше расти великом брзином те израстоше у два велика дрвета. Пошто је седам ноћи за редом сањала исти сан, Реја Силвија схвати да је у питању нешто заиста необично. И доиста, неколико месеци након тога роди два дечачића, а отац им беше бог Марс.
Када Амулије сазнаде за то, силно се разбесни, дозове војнике и заповеди им да мајку и њене синове баце у реку Тибар и пусте их да се утопе. Реја Силвија нестаде у речним вировима и сви помислише да се удавила. Но, спаси је Тиберина, божанство реке Тибар, и поклони јој бесмртност. Дечаке, међутим, затворене у корпи, однесоше са собом речни таласи и нико их више никада не видје.

Ромул и Рем
Европа: римска легенда
Кроз густи трстике на обалама реке Тибера шуљаш се вучица њушкајући на све стране. Бејаше исцрпљена и свакако је морала наћи нешто за јело: дојила је три вучића и требало јој је нешто што ће јој вратити снагу.
Силна је река текла онуда, непрестано вртложећи воду својим вировима. Вучица се приближи води: знала је да, када Тибер овако набуја, није немогуће пронаћи на његовим обалама и понеку рибу коју су онамо избацили дивљи таласи.
Најдном опази како се на води зиба неки необичан предмет. Струја га је носила амо-тамо и таласи би га кадшто потпуно прекрили, но упркос привидној крхкости, предмет је свему томе одолевао. Вучица запази да се предмет све више приближава обали, као да га гони нека тајанствена сила, а када се насукао на неколико корака од ње, сва запрепаштена, зачу како од њега допиру неки звукови. Бејаше то некаква цика коју због хука реке раније није могла чути.
Каква ли је то враџбина?
Вучица се опрезно приближи предмету. Пред њом је лежао замршен сплет шибља, засигурно дјело људских руку.
Она плахо оњуши предмет: из њега допираше неодољив мирис свеже хране. Глад јој даде храбрости па загребе шапом по њему.
Корпа се отвори - то је, наиме, био тај предмет - па вучица одскочи и устукну корак уназад угледавши два ружичаста, тек рођена људска младунца.
Но, када се након првог изненађења мало прибрала, поново им се приближи: два су јој се дечачића чинила сласним залогајем и спремала се да их прождре у трен ока.
Наједном се међу трскама поред реке заори глас: »Ја сам Марс, заштитник свих вукова. Пази на ове дечаке: то су моји синови и синови Рее Силвије! «
На те речи вучица погну главу и, понудивши малишанима да сисају, нахрани их сопственим млеком. Потом их ухвати зубима и однесе у своју јазбину. Тамо их је с љубављу данима дојила, заједно са своја три вучића.
Марс је, међутим, хтео да му синови упознају и људску наклоност. Учини зато да их пронађе неки пастир, именом Фаустул, који их затим однесе својој кући. Даде им имена Ромул и Рем и одгоји их са исто толико љубави и бриге као да им је прави отац.
Када су одрасли и сазнали све о свом поријеклу, Ромул и Рем кренуше у Албу Лонгу. Краља Амулија народ није волио па су многи били спремни и на устанак само да би га истерали из града. Близанцима стога није било тешко наћи савезнике. Када се скупило довољно устаника, сви заједно навалише на двор и убише отимача престола, па краљевство поново припаде староме Нумитор.
Ромул и Рем остадоше неко време у Алби Лонги, а потом одлучише да це на Тибер саградити град у част својему оцу Марсу. Градом је, међутим, могао владати само један од њих двојице. Који?
»Препустимо одлуку боговима. Нека нам сами неким знаком објаве своју вољу «, предложи Рем. Ромул се сложи па се њих двојица раздвојише и сваки се успе на врх једног брежуљка како би оданде посматрао небо.
Мало потом, Рем на небу угледа шест јастребова и стаде клицати од весеља. Ево знака! Богови су њега изабрали! Но, сишавши с брежуљка, дознаде да је Ромул на небу видио чак дванаест јастребова и обузе га завист.
Пун огорчености, Рем седе по страни и проматраше брата. Ромул је пак био дохватио плуг и стао њиме орати бразду, означавајући тако место на којем ће стајати зидине будућег града.
Рем се тада стаде ругати: »Шта би то заправо требало бити? Можда какав тор за козе? Брат ће ми, дакле, царовати у козјем граду! «
Ромул га опомену: »Добро пази јер ову свету границу не смеш да прекорачи! Не ругај се боговима! «
Но, Рем је већ био изазивачки закорачио напред: »Гледај, Ромула, како је твој град лако освојити!« С тим речима, поспрдно се смијући, једним скоком прескочи бразду.
Ромул није могао да отрпи увреду која није била нанесена само њему, већ и богу Марсу и будућим становницима његова града ... Обузет гневом, исука мач и удари Рема посред груди. На братову се лицу на трен појави неверица, а онда се младић без јаука сруши на земљу.
Угледавши пред собом испружено Ремове тело, Ромул бризну у плач. Шта је то учинио? И зашто?
Но, прелазећи руком преко лица да обрише сузе, Ромул схвати колико ће велик бити град што га намјераваш изградити.
Град чији ће становници без оклевања устати на оружје, кад год буде потребно бранити домовину.
Тако је настао Рим, средиште света. Рим, вечни град.

Тхоров чекић
Европа: скандинавски мит
Једнога се дана Локи, бог ватре и уништења, кришом увуче у Тхоров кућу. Тхор, бог грома, био је некамо отишао па је његова жена Сиф била сама код куће. Сиф је баш била легла да мало одријема па јој Локи из чисте злобе одреза сву косу. Уто се врати и Тхор па видевши жену у такву стању рикну од беса тако да су се небеса затресла и шчепа Локија за врат.
»Ниткове!« Узвикну. »Све ћу ти зубе избити!«
Видевши шта му се спрема, Локи журно обећа да ће се искупити. Од својих ће пријатеља елфа затражити да за Сиф начине косу од сухога злата, а додатна ће чаролија учинити да јој та коса прирасте уз главу као да је права.
Мало потом, елфи Локију предадоше обећану косу, заједно с уметнички украшеним копљем за бога Одина и прекрасним бродићем за бога Фреиа. Бродић је такође био зачаран па му је у једра увек дувао повољан ветар, а власник га је могао сложити и ставити у џеп. Копље је пак имало моћ да никада не промаши циљ.
Локи се управо хтио вратити кући, кадли опази двојицу браће, патуљке Брок и Синдрија како марљиво раде у својој радионици. Кад их је угледао, не одоље напасти да се пред њима похвали својим благом па уђе у радионицу и узвикну: »Ево моје главе да вас двојица, и поред све своје умешности, нисте кадри надмашити нешто овакво!«
Брок и Синдрија разљути што неко доводи у сумњу њихов глас и умијеће па прихватише опкладу. За судије одредише Одина, Тхора и Фреиа.
Браћа се без одлагања бацише на посао. Синдри стави у пећ Вепров кожу и остави Брок да штампе мијех напоменувши му да ни на трен не застане. Локи бејаше чврсто уверен да ће добити опкладу, но како би у то био потпуно сигуран, претвори се у муху, слети на Броково руку и снажно га убоде. Патуљак, међутим, није допуштао да му ишта одврати пажњу па је само радио и радио, све док није доготовио посао.
Када је Синдри отворио пећ, из ње искочи прави вепар коме је длака била од сухога злата и блистава попут сунца.
Синдри потом у пећ стави златну шипку па опет рече Броку да мијеха без престанка распирује жеравицу.
Локи, још увек у обличју мухе, слети Броку на врат и убоде га што је јаче могао. Патуљак само мало одмахну главом, ни на тренутак не прекидајући посао. Мало потом Синдри из пећи извади предиван прстен који је, дакако, био чаробан те је од њега сваке девете ноћи настајало још осам исто таквих прстенова.
Након тога Синдри у пећ стави обичан комад гвожђа те брату поново даде исте упутства као и раније. Но, Локи је постајао све нестрпљивији па овај пут слети Броку на усницу и до крви га убоде. Патуљак на час испусти мијех и замахну руком на муху, а онда се опет прихвати посла.
Када је Синдри схватио што се догодило, разбесни се и узвикну: »Сав нам је труд пропао!«
И доиста, чекић што га је извадио из пећи, колико год да је био леп, није био без мане: држак му беше прекратак.
Носећи сваки своје дарове, Локи и Брок изађоше пред судије. Локи боговима предаде златну косу, бродић и копље, док патуљак Одину даде прстен, Фрејру поклони вепра, а Тхору пружи чекић.
Овај се посљедњи дар чинио јадним, но патуљак објасни како чекић, када се баци, никада неће промашити циљ, а потом ће се вратити ономе ко га је бацио, те како се, осим тога, може толико смањити да га човек може сакрити у њедра .
Богови изјавише да је такав чекић најљепши дар и закључише да је Брок добио опкладу.
Патуљак на то затражи Локијев главу и потегну сјекиру да му је одсече. Видевши га како иде према њему са секиром у руци, Локи подбруси пете. Но, Тхор га стиже, зграби за оковратник и довуче натраг. У том часу Локију нешто паде на ум:
»Глава, истина, припада теби«, рече он патуљку, »али је врат мој! Врат ми не смијеш повредити! «
Не знајући како би Локију главу одвојио од тела, а да га не посече по врату, Брок мораде одустати од свог захтева.
Задовољи се стога тиме да му зашије уста, аи сви су остали богови због тога били пресретни: барем ће лупеж неко време држати језик за зубима!

Европа: скандинавски мит
Балдера, бога светлости, мучили су ружни снови. Премда је знао да га због доброте и лепоте сви воле, сваке је ноћи сањао како га неко хоће да убије.
Његов се отац Один, бог рата, због тога силно забрину. Винувши се на сапи својега коња који је имао осам ногу, отпути се у Нифелхајм, земљу мртвих, где се налазио гроб пророчице Волве за коју будућност није имала тајни. Послуживши се чаролијом, Один је присили да устане из гроба и запита је о ономе што ће се десити.
»Ускоро ће се за Балдера помешати пиво и медовина«, одврати Волва, а то је значило да ће бог о којем је говорила убрзо умрети. Один запита како ће се то догодити, а Волва рече: »Убит ће га слепи бог Хотхер.«
Вративши се међу богове, Один Балдеровој мајци Фриг повјери каква судбина чека њихова сина. Фриг сместа крену на дугачак пут и обиђе све земље света. Од сваке ствари на коју би наишла, затражила би да се закуне како њену сину Балдер никада неће нанети никаква зла.
И закле се све што постоји: ваздух и вода, земља и ватра, биљке, животиње и камење. Само имела не присегну: Фриг ју је, заправо, сматрала преслабом и посве нешкодљивом те није веровала да би од ње Балдер могла запретити каква опасност.
И тако Балдер постаде нерањив, а боговима се то учини згодном приликом за забаву. Бацали су на њега камење и стријељали га стрелицама, пробадали га копљима и ударали мачевима ... Но, младом Балдер ништа није могло наудити.
Само Локи, бог уништења, није учествовао у тој забави. Њему су биле драге окрутне шале па га ова безазлена игра није нимало забављала. И тако, прерушивши се у старицу, пође до Фриг и од богиње на превару дознаде да имела није присегнула.
Запути се затим у шуму и онде отргну гранчицу имеле што се беше припила уз једно јабуково стабло. Начини од ње штапић, зашиљи га, а потом се врати и умеша се међу остале богове.
Богови се, као и обично, забављају тако што су гађали Балдера свиме што би им дошло под руку. Локи се приближи слепоме Хотхеру и гурну му имелин штапић у руку. »Покушај овим погодити Балдера«, рече му, а Хотхер одврати: »Како ћу га погодити када ништа не видим?« Но, Локи га умириваше: »Не бој се, ја ћу ти водити руку.«
И тако Хотхер баци штапић према Балдер и погоди га, а имела се Балдер одмах заби у тело и уби га. Страшно крикнувши од ужаса, сви се богови окренуше према Локију. Но, злотвора више није било у близини.
По староме обичају, Балдерово тело положише на погребну ломачу запаљену на палуби његова брода. Но, Фриг се не хтједе помирити са синовљевом смрћу па Хермода, другога сина, посла Хел, краљици мртвих.
Хермода замоли краљицу да допусти Балдер повратак на овај свет, а Хел рече: »Буду ли га сви оплакивали, Балдер ће живети. Но, ако само један створ не буде плакао за њим, Балдер ће заувек умрети. «
Сви оплакиваху Балдера: богови, биљке, животиње, па чак и камење. Само Локи који се беше претворио у див-жену, не хтеде плакати за њим. За Балдера више није било никакве наде.
Расрђен се богови одлучише једном заувек обрацунати са Локијем па у потрази за њим претразис сва места на земљи. Лукави се нитков био, међутим, преобразио у лососа па је мирно живео у неком језеру на врху планине. Мислио је да ће у том скровишту бити сигуран, но богови га ипак нађоше и ухватише.
Затворише га у пећину и онде га чврсто везаше за три камена. Да би му казну учинили још тежом, богови изнад злочинце главе поставише змију чији му је отров стално капао по лицу.
У својој муци Локи ипак не остаде сам. Његовој жени Сигин богови допустише да седи крај мужа и да му ублажава патње.
Још и данас Сигин седи онде у пећини, ау руци држи чинију у коју скупља отров што змији капље из уста. Од времена до времена, међутим, мора испразнити посуду па покоја капљица отрова ипак падне на Локијев лице стварајући му велике боли. Зли се бог тада почне свијати у грчевима, а земља стане страховито подрхтавати.
Ето, тако настају земљотреси.

Siegfried
Evropa: germanska legenda

Patuljak je Mime, kao i obično, radio u svojoj pećini, no jedno ga je pitanje sve više mučilo. Prije kratkog je vremena uspio prekovati glasoviti mač Notung koji je jednoć pripadao Siegfriedovu ocu, spojivši dva njegova slomljena dijela. No, Siegfried će, kada se vrati, bez dvojbe ponovno njime udariti po nakovnju i prelomiti ga, kao što je to učinio već mnogo puta. Želi li, međutim, zadobiti čarobni prsten Niebelunga, nikako neće moći bez ovoga mača. Samo će njime mladi Siegfried moći ubiti Fafnera, zmaja koji čuva prsten.
Najednom se na ulazu u pećinu pojavi Siegfried vukući za sobom na povocu golema medvjeda. »Drž’ ga, medvjede«, podbadaše on životinju, »zgrabi ovoga lupeškog patuljka koji nije kadar iskovati ni pošteni mač!«
Patuljak pohita da mu pokaže mač što ga je netom popravio, no Siegfried udari mačem po nakovnju i razmrska ga na komadiće kao da je od stakla. »Zar ovu bezvrijednu tričariju ti nazivaš mačem?« gnjevno povika mladić. Mime ga pokuša umiriti, ali Siegfried ode bješnji no ikada.
Tek što je mladić otišao, kadli u pećinu stiže bog Wotan, prerušen u putnika. Patuljak ga dočeka srditim riječima, no Wotan se ne obazre na to, već reče: »Mač Notung popravit će samo onaj tko ne zna što je strah. No, upravo će taj i tebi odsjeći glavu!«
Nakon Wotanova odlaska, Mime stade drhtati od straha. Ubit će ga netko tko ne zna za strah, no tko bi to mogao biti? Uto se vrati Siegfried koji je bio odlučio da će se sam prihvatiti popravka mača. Patuljak problijedi: zar je Siegfried posrijedi?
Patuljak shvati da mladića mora što prije natjerati da upozna strah. No, koliko god se trudio opisujući Siegfriedu najveće grozote, junak nikako nije uspijevao shvatiti u čemu je stvar: kako li uopće izgleda to što svi nazivaju strahom? Nije shvatio ni onda kada mu je Mime stao govoriti o strašnome zmaju Fafneru.
Mladić prestade slušati patuljkove priče i posveti se maču. Prihvati se mijeha i nakovnja pa Notung uskoro ponovno zablista. Sada će moći izaći pred zmaja Fafnera te možda naučiti nešto o strahu.
Pred zmajevom je špiljom Alberich, Mimeov brat, uzrujano šetkao amo-tamo. Prsten je Niebelunga onome tko ga posjeduje davao moć da zavlada svijetom. Mora pošto-poto dobiti taj prsten!
U tom času opazi Wotana kako izlazi iz šumskoga guštika. »Mene se ne moraš bojati«, reče mu bog, »ne namjeravam ti preoteti prsten. Pripazi, međutim, na svojega brata: upravo ide ovamo zajedno s nekim mladićem koji ozbiljno smjera ubiti Fafnera. Možda će biti bolje da zmaja upozoriš na njih.« Alberich zazva Fafnera, ali je zmaj baš tada spavao i nije se htio ni na što obazirati.
U međuvremenu stigoše Mime i Siegfried. Patuljkov je naum bio ovakav: uspije li mladić ubiti zmaja, ponudit će ga otrovanim napitkom i oteti mu prsten. Ugledavši jedan drugoga, Mime i Alberich smjesta se stadoše svađati, no kada Siegfried puhnu u rog, obojica se sakriše u šumu.
Zmaj izađe iz špilje i krenu prema mladiću, mrzovoljan zbog toga što se morao probuditi iz blaženog sna. Ubrzo se, međutim, oraspoloži pa se stade neobuzdano smijati.
»Ah, ah! Izašao sam da se napijem, a evo, stiže mi i doručak!«
Siegfried odvrati: »Pomisao da bi me ti mogao pojesti, nimalo mi nije po volji. Činit će mi se mnogo pravednijim da ti pogineš od moje ruke!«
Zmaj riknu, a iz nozdrva mu poče sukljati otrov. Potom pokuša smrviti Siegfrieda moćnom repinom, no mladić jednim skokom izbježe udarac pa, isukavši mač, zatjera ga nemani duboko u grudi. Pogođen u srce, Fafner pade na tlo.
U času dok je izvlačio mač iz čudovišteva tijela, Siegfriedu na prst kapnu kapljica zmajeve krvi. To ga zapeče pa prinese prst ustima. U istome času shvati da razumije jezik pticâ.
Jedna mu ptica reče: »Uđi u špilju i uzmi prsten Niebelunga. Uzmi i čarobnu kacigu – uz njegovu ćeš pomoć moći uzeti koje god obličje budeš htio. No, čuvaj se Mimeovih spletki!«
I tako, Siegfried uđe u špilju, a kada je odande izašao, pred njim stajaše patuljak s bočicom u ruci. No, zbog one su kapljice zmajeve krvi ljudi pred Siegfriedom mogli govoriti samo ono što zaista misle, pa stoga i Mime morade reći: »Popij, ovo Siegfriede, osvježi se! Umrijet ćeš i ja ću ti oteti prsten!« Začuvši te riječi, Siegfried potegnu mač i ubi zlog patuljka, a Alberich nadade u bijeg.
Druga ptičica reče Siegfriedu: »Na jednoj hridi spava Brünhilda, Wotanova kći, najljepša među ženama. Uspiješ li je probuditi, bit će ti ženom! Pođi za mnom, Siegfriede!«
Usput ptičica ispriča Siegfriedu kako je nekoć Brünhilda njegovoj majci i ocu pomogla da izmaknu Wotanovoj srdžbi. Wotan, naime, nije želio da se njih dvoje vjenčaju pa ih je htio ubiti. Da kazni Brünhildu zbog toga što ih je spasila, bog ju je uspavao nekom čarolijom i ostavio da počiva na vrhu hridi opkoljene plamenom.
Stigavši do uzvisine, Siegfried otkri da je ptičica nekamo nestala. Što ju je uplašilo? Siegfried produži i namjeri se na nekog putnika. Bijaše to i opet prerušeni Wotan, ali Siegfried to nije mogao znati, nego mu se približi i zapita ga za put. No, Wotan mu se naruga: »Ona je ptičica bila lukavija od tebe! Znala je da ovdje stojim ja, gospodar gavranova i čuvar plamene hridi.«
S tim riječima bog kopljem pokuša Siegfriedu prepriječiti put, ali mladić izvuče mač i jednim udarcem presiječe koplje na dvoje.
Vidjevši to, Wotan u Siegfridu prepoznade Brünhildina suđenika, čovjeka koji će je probuditi, pa pokupi dijelove svojega koplja i udalji se.
Siegfrid se uspe na hrid, puhnu u rog pa jednim skokom preskoči plamenove koji je opkoljavahu. Kada se našao s druge strane, sjaj vatre oslabi sve dok ne postade nalik na ružičasti oblak. Mladić tada pod jednom jelom ugleda usnula konja, a malo dalje viteza u oklopu kako sniva pokriven štitom. Siegfried se približi, podiže štit i skide vitezu kacigu: pred njim se ukaza djevojačko lice okruženo plavom kovrčavom kosom.
Mladiću srce poskoči u grudima. Naže se da poljubi djevojku, a ona u tom času otvori oči i s osmijehom mu reče: »Pozdravljen budi, mladi junače, koji si me probudio iz mojega čarobnog sna. Kako ti je ime?« Siegfried položi ruku na srce i reče: »Hvalim sunce koje te obasjava! I hvalim svijet u kojem Brünhilda živi! Zovem se Siegfried, dragano moja, zovem se Siegfried i uvijek ću biti tvoj!«
»I ja zauvijek pripadam tebi…«, šapnu Brünhilda.
I njih se dvoje zaputiše dalje, dok je sunce u tišini zapadalo iza planina.

Žar-ptica
Evropa: ruska legenda
U cijeloj Rusiji ne bijaše odvažnijeg lovca od carevića Ivana. Prezirući uobičajene staze, radije je išao neistraženim putevima, zalazio u najgušću šumu i penjao se po strmim vrletima na koje se još nitko nije odvažio stupiti.
Jednoga dana, loveći tako po šumi, carević izbi na jedan proplanak koji do tada još nikada nije vidio. Ondje je niz jednu kamenu stijenu tekao slap i Ivana spopade žeđ te se bez odlaganja otputi prema njemu. Približivši se, opazi malo podalje prekrasno stablo prepuno zlatnih jabuka, a na jednoj grani – čudo nad čudesima! – predivnu pticu čije je dugačko perje blistalo poput ognja.
Carević smjesta nape luk i naperi strelicu. Da je ne bi pogodio, ptica sama pade sa stabla, no carević je uhvati prije no što je uspjela ponovno uzletjeti.
Tada ptica protuži ljudskim glasom: »Pusti me, careviću Ivane, a ja ću te za to nagraditi! Istrgni mi jedno pero: budeš li ikada u opasnosti, samo mahni njime i ja ću ti doletjeti u pomoć.«
Nagovori tako ptica carevića i on je pusti, a potom ode dalje svojim putem.
Jedva što je načinio nekoliko koraka, kadli začu kako odnekuda iza stijene dopire nekakav piskav zvuk. Začudivši se, pođe onamo da vidi što se to zbiva i opazi mnogo kipova od kojih svaki prikazivaše po jednog viteza i turoban dvorac u koji su vodile velike dveri što se upravo u taj čas otvoriše. Iz dvorca izađe mnoštvo djevojaka plešući i pjevajući. Bila je među njima i jedna koju je krasila tolika dražest te carevića obuze neodoljiva želja da s njom porazgovara.
No, čim ga djevojka primijeti, problijedi i uzviknu: »Bježi! Brzo bježi s ovoga zlosretnog mjesta! Ovdje živi čarobnjak Koščej Besmrtni! Otkrije li te, pretvorit će te u kip, nalik na ove koje vidiš oko sebe!«
»Ja sam carević Ivan, carev sin!« otpovrnu mladić. »I ne bojim se nikoga! No, bajna djevo, reci mi svoje ime.«
Djevojka pobježe prema dvorcu, a sve ostale potekoše za njom. Ipak, čas prije no što će nestati kroz vrata, reče Ivanu: »Zovem se Vasilisa.«
Carević ostade pred dvorcem ne znajući što bi počeo. No, kada se spustila noć, želja da ponovno vidi Vasilisu nadvlada svaki oprez i on, ostavivši se svakoga oklijevanja, snažno zalupa na vrata.
U istom se času podiže silan vjetar, a gromovi i munje proparaše nebo. Čudovišni zlodusi s dvije glave kao nekom čarolijom iznikoše iz zemlje pa digoše huku i buku na carevića. Jedna se munja probi kroz oblake i njezina žuta svjetlost obasja neki mračan lik: bio je to Koščej Besmrtni!
Čarobnjak podiže ruke uvis pa stade izgovarati neku čudnu vradžbinu, a zlodusi se prijeteći približavahu careviću. Što je bajalica dulje trajala, Ivanove su noge postajale sve kruće i hladnije. Carević se pretvarao u kip!
Shvativši da je izgubljen, dohvati pero što mu ga je bila dala žar-ptica i zamahnu njime. I gle, smjesta se na nebu pojavi točkica koja je sjala poput ognja i brzo se približavala, a zlodusi umah zamukoše i počeše uzmicati.
Kada je ona točkica poprimila blistavi oblik čarobne ptice, zlodusi pokriše oči te se kričeći razbježaše na sve strane. Najednom tlo zadrhta, a zemlja se otvori i u trenu proguta svu tu paklensku bratiju. Vjetar se na to stiša i oblaci se počeše razilaziti te kroz njih proviriše zvijezde. Svuda je naokolo vladala mrtva tišina, a zlodusima i Kosčeju Besmrtnom nije bilo ni traga. No, Ivan je znao da je čarobnjak još živ.
Žar-ptica ga povede do drveta sa zlatnim jabukama te mu reče: »Potraži ispod ovoga drveta. Tu se skriva Koščejev život.«
Ivan ispod korijenja otkri neku šupljinu i u njoj pačje jaje. Carević ga izvadi i hitnu u zrak. Kada je jaje dodirnulo tlo, rasprsnu se u oblaku vatre i dima, a iz šume se začu nečiji jauk. Koščej, zli čarobnjak, bio je mrtav!
Zidine se dvorca srušiše, a okamenjeni se vitezovi vratiše u život. Djevojke, napokon ponovno slobodne, zagrliše svoje dragane, a Carevna nasmijano potrči k Ivanu. Njih se dvoje tada uhvatiše za ruke i zakleše na vječnu ljubav, a žar-ptica se podiže u nebo pjevajući prekrasnim glasom stare napjeve.

Mač u kamenu
Evropa: keltska legenda
Od smrti kralja Uthera Pendragona britansko kraljevstvo nije doživjelo nijednoga mirnog dana. Kralj Uther nije imao nasljednika pa su se plemićke obitelji između sebe bez prestanka otimale o prijestolje. Jedina osoba koja bi mogla međusobno izmiriti sve te obitelji, bijaše moćni čarobnjak Merlin, no on je bio nekamo netragom nestao i nitko nije znao gdje da ga potraži.
Na Badnjak se, međutim, proširi vijest koja sve zaprepasti: sutradan će se u najvećoj londonskoj crkvi pred vitezovima pojaviti sam Merlin!
U dogovoreni je sat crkva bila puna naoružanih muškaraca koji su svi nešto šaputali između sebe iznoseći razne pretpostavke o tome što će im čarobnjak saopćiti. Tada u jednom času zavlada tišina i cijelom crkvom prođe kao nekakav drhtaj: visok se i mršav starac, duge bijele brade i odjeven u bijelu halju kakvu su nosili druidski svećenici, bio nenadano pojavio na stepenicama što su vodile do oltara. Bijaše to Merlin.
»Vrli vitezovi«, reče im on, »već se neko vrijeme vaši mačevi ukrštaju ne bi li Britaniji dali novoga kralja. Pazite što vam kažem: upravo će mač odrediti tko će nam biti kralj.«
Izustivši ove riječi, Merlin krenu prema sakristiji i nestade vitezovima ispred očiju. Svi prisutni stadoše raspravljati o čarobnjakovim riječima, no u tome ih prekide stražar koji uđe u crkvu vičući: »Dođite vidjeti što se pojavilo u dvorištu!«
Vitezovi pohitaše da vide što se događa: na drevnome žrtvenom kamenu stajaše nakovanj, a u njega bijaše zaboden mač. Mač bijaše štoviše prošao kroz nakovanj tako da mu se vrh zabio u mramor, a na samome se kamenu kočio natpis: »Britanski će biti kralj tko izvuče ovaj mač!«
Vitezovi se stadoše gurati naprijed, natječući se tko će se prvi okušati u tome poslu. Svaki je od njih bio potpuno siguran da prijestolje upravo njega čeka i da će baš on izvući mač iz kamena. Vukli su i navlačili, pod svaku ga cijenu pokušavali iščupati i upinjali se iz petnih žila. No, kada svi okušaše sreću, mač je još uvijek čvrsto stajao na istome mjestu kao i prije. Nijednome od vitezova nije pošlo za rukom da ga iščupa iz kamena: tko će, dakle, postati britanskim kraljem?
I tako smisliše da za Novu godinu prirede veliki turnir: svi će plemići u kraljevstvu u njemu sudjelovati, a pobjednik će biti proglašen britanskim kraljem.
Među mnogobrojnim vitezovima koji se uputiše na turnir u London bijaše i jedan podrijetlom sa sjevera: Sir Hector sa svoja dva sina – srčanim Sir Kayem i mladim Arturom.
Turnir otpoče uz lepršanje stijegova i glasne zvuke truba. Oklopljeni vitezovi na konjima jurišahu naperivši koplja, udarajući mačem o mač i štitom o štit i zadajući jedni drugima silne udarce željeznim buzdovanima.
Uskoro je trebao doći red i na Sir Kaya pa je mladić sve uzrujanije koračao ovamo-onamo. Najednoć problijedi: u svratištu bijaše zaboravio mač! Smjesta pozva brata i reče mu: » Trkom se vrati u svratište i donesi mi mač! Žuri!«
Artur pohita u svratište, no mača tamo nije bilo. Što sada? Već je sa strahom zamišljao bratova predbacivanja, kadli u nekom dvorištu spazi mač što ga je, kako se činilo, netko ondje ostavio. »Bolje išta nego ništa«, pomisli Artur pa bez po muke izvuče mač iz kamena i odnese ga Sir Kayu.
Vidjevši mač i shvativši što mu je brat zapravo donio, Sir Kay pojuri okolo vičući: »Gledajte! Izvukao sam iz kamena čarobni mač! Bit ću britanski kralj!«
Vijest se začas proširi po cijelome borilištu. No, Sir Hector bijaše oprezan čovjek pa zatraži od sina da ponovi podvig te se tako svi vitezovi okupiše u dvorištu pred crkvom. Sir Hektor vrati mač na staro mjesto i pozva mladića da ga ponovno izvuče iz kamena. Sir Kay upre sve snage: crven u licu, stenjao je i puhao kao kovački mijeh, a mišići samo što mu ne iskočiše iz oklopa. Ništa od toga. Mač se i ne pomače, a momak morade priznati istinu: mač je dobio od Artura. Tada svi prisutni zavikaše gromkim glasom: »Pustite dječaka da okuša sreću!«
Artur pristupi kamenu. Ispruži tanahnu ruku prema balčaku i uhvati ga, a mač se lagano, posve lagano, kao da netko izvlači nož iz maslaca, oslobodi iz kamena i kliznu iz nakovnja.
Posvuda uokolo odjeknu radosno klicanje, a zastave i šeširi poletješe visoko u zrak.
»Hura! Živio britanski kralj!«

Izida i Oziris
Sjeverna Afrika: egipatski mit
Geb, bog zemlje, i Nut, božica neba, voljeli su se do te mjere da se nikako nisu razdvajali i i bili su toliko tijesno sjedinjeni da između njih dvoje nije bilo mjesta za bića koja su se tek morala roditi. Njihov ih otac Šu tada odluči razdvojiti: jednim stopalom gurnu Geba prema dolje i ondje ga zadrža, a Nut jednom rukom podiže uvis. Nut nakon toga rodi četvorke: dva boga – Ozirisa i Seta te dvije božice – Izidu i Neftidu.
Oziris se oženi Izidom, a Set uze za ženu Neftidu. No, Neftida je zapravo voljela Ozirisa pa Set stoga zamrzi na brata i stade smišljati osvetu.
Oziris i Izida postadoše kraljem i kraljicom Egipta te su mudro vladali tom zemljom, učeći narod kako će štovati bogove i pokazujući mu kako će graditi hramove i obrađivati zemlju i još mnogo, mnogo toga. Set je vidio koliko su njih dvoje omiljeni i njegova je ogorčenost od toga samo još više rasla.
Jednoga dana, prilikom neke gozbe, Set uzvanicima pokaza predivan sarkofag načinjen od skupocjena drva i umjetnički ukrašen. Potom im, tobože se šaleći, reče: »Vidite li ovo krasno djelo? Poklonit ću ga onome kome bude točno pristajao, onome čije tijelo bude dodirivalo sve njegove stijenke!«
Mnogi pokušaše leći u sarkofag, no nekima je bio premalen, a drugima pak prevelik. Kada dođe red na Ozirisa, bog se nasmija i reče: »Obećao si, Sete! Bude li mi sarkofag pristajao, poklonit ćeš mi ga!«
»Ne boj se Ozirise«, odvrati Set uz zloban i podrugljiv osmijeh. »U tom se slučaju nikada nećeš ni odvojiti od njega!«
Oziris leže u sarkofag i pokaza se da mu je kovčeg baš po mjeri (brat ga je upravo tako i dao načiniti). No, kada egipatski kralj htjede ustati iz sarkofaga, pritrčaše Setovi pomagači i gurnuše ga unutra. Potom na sarkofag staviše poklopac, zabiše ga čavlima i zapečatiše kipućom vodom, a onda dohvatiše kovčeg i baciše ga u rijeku Nil.
Jadni se Oziris, onako zatvoren u sarkofagu, uguši.
Kada je glas o toj strahoti dopro do nje, Izidu uhvati očaj. Potom odjenu udovičke haljine i dade se u potragu za muževljevim lijesom. Duž cijeloga se Nila zaustavljaše u svakome selu ne bi li nešto doznala, no nitko joj ništa nije znao reći. Jednoga joj dana, međutim, neka djeca ispričaše da su vidjela sarkofag kako pluta na vodi, a struja ga nosi prema moru.
Nakon duge potrage za sarkofagom, Izida ga napokon nađe u feničkome gradu Biblosu. Natovari ga na brod, odveze natrag u Egipat i sakri u zabačenoj močvari.
No, Set se, loveći onuda, namjeri na tu močvaru i otkri bratov lijes. Strašno se rasrdi, podiže poklopac na sarkofagu i rastrga Ozirisovo tijelo u komadiće koje onda rasu po cijelome Egiptu.
Otkrivši što se dogodilo, Izida je najprije dugo plakala, a onda se zajedno sa sestrom Neftidom ukrca u čamac od papirusa i dade se u potragu za komadima Ozirisova tijela. Kada ih je sve pronašla, pozva Anubisa, boga sa šakalovom glavom koji vladaše nad mrtvima, i zamoli ga da balzamira Ozirisa. Anubis izvrši sve što je božica zatražila od njega pa kada je on završio posao, Izida upotrijebi svoju najjaču čaroliju.
Izida i Neftida pretvoriše se u lunje i stadoše mahati krilima iznad Ozirisova mrtvog tijela. Mahale su tako krilima neko vrijeme, a onda se Oziris najednom trgnu, a potom otvori oči i sjede.
»Ljubavi moja!« uzviknu Izida poprimajući ponovno svoj uobičajeni lik.
»Ljubavi moja!« uzviknu Oziris vrativši se u život. Dvoje se supružnika zagrliše.
Bijaše to noć puna ljubavi, jedina koju im je čarolija omogućavala, no u toj noći bi začet Horus, Ozirisov sin koji će jednoga dana osvetiti velikoga oca i kazniti Seta za sva zlodjela te koji će vladati svijetom jednako tako mudro kao i njegovi roditelji.
Oziris ponovno umrije, no smrt je dostigla samo njegovo tijelo. Duh mu ode u Zapadnu zemlju i ondje postade vladarom. Sada tamo sudi dušama mrtvih i svakome prema zasluzi podjeljuje nagradu ili kaznu.

Rama i Sita
Azija: indijski mit
Brahma, Šiva i Višnu, trojica indijskih bogova, zabrinuto razmišljahu o Ravani, zloduhu s bezbroj ruku i bezbroj glava, i njegovim svakovrsnim zlodjelima. Trebalo ga je zaustaviti, ali kako? Nekoć je davno Brahma bio obećao Ravani da mu nikada nitko od bogova ili zloduha neće moći naškoditi. Tako je Ravana postao neuništiv pa sada zloupotrebljavaše tu okolnost radeći što god bi mu se prohtjelo.
»Nitko među bogovima ili zlodusima ne može ubiti Ravanu«, reče Višnu, »ali bi čovjeku to moglo poći za rukom.«
Višnu je, dakako, bio u pravu, no gdje da nađu čovjeka koji bi bio dovoljno hrabar i snažan da se suprotstavi Ravani? Stoga se sam Višnu spusti na zemlju utjelovivši se u ljudskome obličju.
Višnu se već i ranije bio tako utjelovio, i to nekoliko puta: kao riba, kao kornjača, kao vepar, kao čovjek-lav, pa čak i kao patuljak. Ovaj se put rodi kao sin kralja Dašarathe, vladara u Ajodhji. Nadjenuše mu ime Rama pa je živio na očevu dvoru sve dok mu nije došlo vrijeme da potraži djevojku kojom će se oženiti.
Džanaka, kralj Videhe, imao je kćer ljepoticu koja se zvala Sita. Čim je za to doznao, Rama se otputi do Džanake i zaprosi njezinu ruku.
»Plemeniti Ramo,« reče mu kralj, »sa zadovoljstvom bih prihvatio tvoju prosidbu da već nema mnogo drugih prosaca. Sitinim će mužem postati samo onaj tko uspije napeti luk što sam ga od boga Šive dobio na dar.«
Kada su Ramu uveli u dvoranu gdje je trebao pokazati što umije, mnogi su kraljevski sinovi, koji se baš nisu bili naročito iskazali u natezanju luka, odmahivali glavom i mrmljali: »Nitko ne može napeti taj luk. Ni najsnažniji ga muškarci nisu uspjeli ma samo i svinuti!«
Nasmiješivši se, Rama zatraži da mu donesu luk, a potom, dok su ga svi zabezeknuto promatrali, bez ikakva ga napora stade polako zatezati. Škripeći svakim svojim djelićem, luk mu se sve više svijao u rukama, sve dok se u jednom trenutku, u gluhoj tišini što je vladala u dvorani, ne začu prasak. Luk se bijaše slomio na dvoje!
Kralj Džanaka dade pozvati Situ, stavi njezinu ruku u kraljevićevu i tako ih vjenča, a Rama nježno poljubi svoju nevjestu.
Još ne bijaše došao trenutak za sukob s Ravanom.

Rama pobjeđuje zloduha Ravanu
Azija: indijski mit
Nekoliko godina nakon vjenčanja sa Sitom Rama, zbog neke dvorske spletke, morade otići iz očeva kraljevstva i poći u progonstvo. Odluči se povući u šumu, a u tome mu se pridružiše njegova prekrasna žena Sita i brat Lakšmana.
U međuvremenu je zloduh Ravana smišljao kako da otme Situ i učini je svojom ženom. Zato na proplanak gdje se Sita obično odmarala posla začaranog jelena. Čim je spazila veličanstvenu životinju, mladu ženu očara njezina ljepota i obuze je neodoljiva želja da je pogladi.
No, čim je zakoraknula prema njemu, jelen hitro šmugnu u najgušću šumu te ga malo potom nestade među lišćem.
Tada Sita, obuzeta žarkom žudnjom za iščezlom životinjom, pozva muža i zamoli ga da pođe za jelenom i uhvati ga. Rama smjesta krenu, a s njime i Lakšmana. Prije polaska, međutim, narisa krug oko Site ne bi li je tako zaštitio od zlih duhova.
Dvojica se braće još ne bijahu pošteno ni udaljila, a Sita začu kako joj se približava nečiji drhtav glas: »Smiluj se i udijeli mi malo hrane. Malo hrane za staroga isposnika!«
Sita se osvrnu i vidje prastara starca, odjevena u otrcanu halju boje šafrana i s drvenom zdjelicom u ruci. »Molim te, gospodarice, udijeli mi malo hrane«, ponovi pustinjak.
»Drage volje«, odvrati Sita. »Čim mi se vrati muž, poći ćeš s nama do naše kolibice gdje ćeš se okrijepiti i otpočinuti.«
»Dobra gospodarice,« reče starac, »prestar sam ja za takvo hodanje. Već tri dana nisam ništa okusio i…« Starac zatetura i pade bez svijesti prije no što je uspio dovršiti rečenicu.
Sažalivši se nad starcem, Sita skoči i pritrča da mu pomogne te tako nehotice izađe iz čarobnog kruga. Tada stari brahman, koji zapravo bijaše prerušeni Ravana, odbaci lažnu odjeću i baci se na Situ, stežući je uza se snažnim i bezbrojnim rukama. Potom je baci na svoja leteća bojna kola koja su vukle mazge sa zlatnom glavom pa s njome krenu prema otoku Lanki.
Sita je plakala i zvala u pomoć, no njezino su zazivanje čule samo šuma i rijeka ispod nje.
Ravanin je dvor zapravo bio neosvojiva tvrđava, opasana visokim bedemima, koju je čuvala cijela vojska bjesova. Nikada Siti neće poći za rukom da odavde pobjegne i nitko joj nikada neće moći doći u pomoć. Tako je mislio Ravana pa nije Situ htio prisiljavati da mu postane ženom, vjerujući da može strpljivo čekati sve dok ona na to Sita dragovoljno ne pristane.
Rama i Lakšmana dugo tragahu za Sitom. Šuma im je, doduše, šaptala: »Na otoku Lanki oplakuje sad Sita tužni usud svoj. « No, tko bi slušao šapat šumskoga lišća? A rijeka je romorila: »U dvorcu Ravaninu Sita tužno plače i čeka muža svog.« No, tko bi slušao romorenje riječnih valova?
I tako Rama i Lakšmana uzaludno tragahu za Sitom.
Jednoga se dana, međutim, namjeriše na nekog čovjeka koji ležaše na umoru. Taj se čovjek bio sukobio s Ravanom i u borbi zadobio smrtonosne rane. Prije no što će zauvijek sklopiti oči, otkri Rami i Lakšmani mjesto na kojem se nalazi zarobljena Sita.
Dvojica se braće zamisliše. Bez moćnoga saveznika nikada im neće poći za rukom da pobijede Ravanu. Stoga se otputiše do majmunskoga kralja Sugrive kojega je vlastiti brat bio zbacio s prijestolja. Rama pomože Sugrivi da se vrati na vlast. a on mu za uzvrat stavi na raspolaganje moćnu majmunsku vojsku kojom zapovijedaše Hanuman, sin boga Vjetra.
Kada svi stigoše na morsku obalu, Hanuman jednim skokom preskoči valove i stiže do Site koja je čamila zatvorena u Ravaninu dvorcu. No, nije bila Hanumanova zadaća da je oslobodi, već joj samo donese glas o tome da će Rama uskoro stići.
Majmuni sagradiše most koji je preko mora vodio sve do Lanke pa Hanumanova vojska navali na Ravaninu tvrđavu.
Razmaha se krvava bitka u kojoj poginuše na tisuće i tisuće bjesova, baš kao i na tisuće i i tisuće majmuna, no na kraju tvrđava pade, a bjesovi nagnuše u bijeg, napustivši opakog Ravanu.
Rama i Ravana sukobiše se u odlučnom dvoboju. No, čim bi Rama zloduhu odsjekao jednu glavu, ona bi smjesta opet narasla. Vidjevši da mu mač ne pomaže u borbi protiv Ravane, kraljević pograbi čarobno koplje što su mu ga bogovi povjerili i snažno zamahnu. Zabivši se Ravani u prsa, koplje mu izađe na leđa i ubi ga: Sita je napokon bila slobodna!
Rama i Sita tada se vratiše kući. Narod okruni Ramu za kralja te je on dugo i sretno živio uz svoju prekrasnu ženu.

Pastir i Tkalja
Azija: kineski mit
Bio jednom jedan mladić po imenu Pastir. Pastir bijaše usamljen i silno siromašan: imao je samo jednoga starog vola i komadić zemlje. No, vol je zapravo bio dobri duh pa, vidjevši jednoga dana kako mu se gospodar sneveselio, ovako progovori mladiću: »Ne žalosti se zbog toga što si usamljen, Pastiru. Budeš li se držao mojih savjeta, pomoći ću ti da sebi nađeš ženu.«
Sutradan ujutro, poslušavši volove upute, Pastir pođe do mjesta gdje su se hitre riječne vode bile izlile u miran rukavac. Sakrivši se među trskom, mladić zaprepašteno promatraše prizor koji se odvijao pred njim.
Između procvjetalih lopoča kupalo se, uz smijeh i vesele povike, sedam prekrasnih djevojaka, i ne sluteći da ih netko promatra. Bile su to nebeske djevice koje bijahu na čas sišle na zemlju da se osvježe.
Mladić se oprezno prikrade haljinama što su ih djevojke bile ostavile na obali i dohvati jednu od njih, a potom otrči i sakri je iza svoje kuće. Kada se vratio do rijeke, vidje da se sve nebeske djevice bijahu odjenule, osim jedne. Opazivši Pastira, djevojka stade vikati:
»Ja sam Tkalja, a otac mi je Žadov Car, nebeski vladar! Odmah mi vrati haljinu koju si mi uzeo! Bez nje se ne mogu vratiti kući.«
»Ni u snu!« uzvrati Pastir. »Ti ćeš mi biti ženom.«
Tkalja malo razmisli o tome, a onda pristade. I tako se njih dvoje vjenčaše te nakon nekoliko godina dobiše sina i kćer.
Jednoga dana Tkalja reče mužu: »Najdraži moj, sada sam ti već dugo ženom pa bi mi baš i mogao vratiti onu moju haljinu.«
Pastir pomisli kako tu staru haljinu doista više nije potrebno skrivati i dade je ženi. Da bar to nikada nije učinio! Samo što je odjenula svoje staro ruho, Tkalja se vinu uvis, poleti prema nebu i ubrzo iščeznu, a muž otvorenih usta ostade gledati za njom.
No, vol ga stade tješiti: »Ništa se ne boj. Uzmi dvije košarice i objesi ih svaku na jedan kraj štapa, a onda sve to stavi na rame i uhvati mi se za rep.«
Pastir učini kako mu je vol rekao, a vol se onda jednim skokom vinu u nebo vukući za sobom Pastira i njegovu djecu.
Stigavši na nebo, Pastir se odmah uputi u čudesni dvor Žadova Cara.
Ondje stupi u veliku dvoranu u kojoj je pod sav bio od mekih oblaka, a iznad glave se kočio svod načinjen od šarene duge koja počivaše na stupovima od žada.
Na zlatnom i srebrnom prijestolju ugleda Žadova Cara koji mu se obrati ovim riječima: »Mladiću, kakva je tebe nevolja dovela ovamo, u vječno boravište zvijezda?«
Pastir ispripovjedi Caru sve svoje nedaće i zamoli ga da mu vrati ženu. Car pozva kćer i zapita je što ona o tome ima reći. »Oče,« objasni Tkalja, »ljubim svog muža i volim svoju djecu, no rođena sam na nebu i nisam više mogla ostati na zemlji. Eto, zbog toga sam pobjegla.«
Car se tada obrati Pastiru i Tkalji: »Budući da je ovaj čovjek za ženu uzeo moju kćer, božansku djevicu, ja ću mu pokloniti besmrtnost. Zauvijek će živjeti na nebu pored svoje žene.« Njih se dvoje razveseliše, no Žadov Car nastavi: »No, zbog prijevara koje su počinili oboje moraju biti kažnjeni. Zato ću između njih postaviti nebesku rijeku, Mliječnu stazu, koja će ih zauvijek rastavljati.«
Pastir i Tkalja proplakaše gorkim suzama zbog kazne koja ih je čekala, a zatim, još uvijek se žalosteći, zauzeše mjesto što im ga je na nebu dodijelio Car.
Još i danas, digne li tko oči prema nebu, ugledat će s jedne strane Tkalju, zviježđe koje ljudi sa Zapada nazivaju Orlom, a s druge, Pastira, zviježđe koje se još naziva i Lirom. Između njih teče zvjezdana rijeka – Mliječna staza.
Bogovi se, međutim, sažališe na dvoje zaljubljenih pa pođoše Žadovu Caru i zamoliše ga da im ublaži kaznu. Car na to dopusti supružnicima da se jednom godišnje, sedmoga dana u sedmom mjesecu, smiju sastati. Na taj dan sve svrake ovoga svijeta uzlijeću na nebo noseći svaka po jednu grančicu u kljunu, pa od tih grančica grade veliki most preko zvjezdane rijeke.
Pastir se tada smije približiti svojoj ljubljenoj ženi i zagrliti je, a Tkalja plače od radosti i njezine suze padaju na zemlju kao blagotvorna kiša. A osjeti li se tkogod žalosnim zbog toga što je razdvojen od svoje drage, neka na nebu potraži Pastira i Tkalju: naći će utjehu u njihovim svjetlucavim zvijezdama.

Izanagi i Izanami
Azija: japanski mit
Bogu Izanagiju i božici Izanami nebeski bogovi narediše da načine Japan. Njih se dvoje na to uspeše na most koji je lebdio nad oceanom pa dugačkom motkom stadoše miješati njegove vode, sve dok se iz toga vrtloga ne pojavi vrh prvoga otoka.
Potom se vjenčaše i izrodiše mnogo djece. Izanami rodi sve japanske otoke, boga mora i boga zemlje, boga vjetra i boga kiše. Posljednji joj je sin, međutim, bio bog vatre, pa Izanami od prevelike vrućine umrije.
Izanagi je dugo oplakivao ženinu smrt, a onda se zaputi u Zemlju Sjenki gdje je obitavalište mrtvih. Stigavši pred vrata mjesta u kojem stanuju duhovi, na sav glas stade dozivati ženu: »Vrati mi se, ljubavi moja. Nismo do kraja obavili posao. Svijet još nije gotov.«
Čuvši to, Izanami mu se javi s druge strane vrata: »Prekasno je. Već sam kušala hranu iz Zemlje Sjenki. Ipak, pričekaj časak, zamolit ću ovdašnje duhove da me puste pa ću se s tobom vratiti na zemlju. No, upozoravam te, ni pogleda ne smiješ baciti na mene!«
Neko je vrijeme Izanagi čekao pred vratima, a kad mu je to dojadilo, prođe kroz njih i uđe u dvor mrtvih. Unutra je bilo posve mračno pa nije ništa vidio. Stoga s češlja što ga je uvijek nosio sa sobom, otrgnu zubac i zapali ga kao baklju.
Na nekoliko koraka od njega stajaše Izanami, no bijaše je teško prepoznati! Krasna joj se kosa prorijedila te joj je sada stršala na sve strane, lice ublijedjelo i postalo žuto poput voska, a haljina joj visjela na mršavu tijelu kao dronjak. Izanagi ustuknu: gdje je žena koju je toliko ljubio? Kakva je ovo sjenka koja ga netremice motri staklenim i zlim pogledom?
Izanagi se okrenu da pobjegne, a žena, grdeći ga, zapovjedi duhovima tame da ga ubiju.
Izanami, a s njom i duhovi, baciše se u potjeru za Izanagijem s čvrstom namjerom da ga raskomadaju. I već su mu bili za petama, kadli se on dosjeti pa s glave skide kapu i baci je na zemlju. Na mjestu gdje je kapa pala, odmah izniknu loza koja se smjesta okiti sočnim grozdovima.
Duhovi koji sve do tada nisu bili kušali ništa drugo osim zemlje, otkriše da je grožđe izvanredno ukusno pa se zaustaviše i ne htjedoše se maknuti odande dok nisu sve pozobali. Tako Izanagiju pođe za rukom da im umakne.
No, duhovi, dovršivši grožđe, ponovno nagrnuše za Izanagijem. I opet su mu već bili za petama, kadli on preko ramena baci češalj. Čim je češalj dotaknuo tlo, pretvori se u bambusov tršćak prepun mladica. Duhovima se bambusove mladice, onako nježne i slasne, silno svidješe pa zastadoše kraj njih.
Izanagi je već bio blizu izlaza iz špilje kroz koju se ulazi u carstvo mrtvih, kadli na nekoliko koraka iza sebe primijeti Izanami koja se nije htjela zadržavati s ostalim duhovima. Dokotrlja golemi kamen i navali ga na ulaz. Bila je to takva gromada da je ni tisuću ljudi ne bi moglo maknuti s mjesta.
Svijet mrtvih i svijet živih ostadoše tako zauvijek razdvojeni.
Izanami ljutito povika: »Za osvetu ću svakoga dana ubijati po tisuću ljudi i dovoditi ih ovamo, u Zemlju Sjenki!«
»A ja ću«, odvrati joj muž, »učiniti da svakoga dana na svijet dođe tisuću i pol novorođene djece!«
Tako Izanami postade božicom smrti, a Izanami zaštitnikom života.
Vraćajući se kući, Izanagi se namjeri na narančin gaj kroz koji je tekao bistar potočić. Budući da je bio sav prekriven prljavštinom koja se bila na njemu nakupila u zemlji mrtvih, bog zastade da se umije, a potom obrisa lice skutom.
Kada je obrisao lijevo oko, rodi se Amaterasu, božica sunca.
Kada je obrisao desno, rodi se Cukijomi, bog mjeseca.
Napokon obriše i vodu s nosa, a na to se rodi Susano, bog groma i oluje!

Kintu i Nambi
Srednja Afrika: ugandski mit
Stigavši u Ugandu, mladi je Kintu sa sobom doveo samo jednu kravu i hranio se njezinim mlijekom jer nije imao ništa drugo za jelo.
Nambi, kćerka Gulua, boga neba, zaljubi se u Kintua i htjede ga uzeti za muža, no braća je od toga odvraćahu: »Onaj tko živi samo od mlijeka, nije ljudsko biće. Kako bi se onda mogao oženiti tobom?« Nambi i njezina braća pođoše do svojega oca Gulua da od njega zatraže savjet, a bog neba im reče: »Sakrijmo mu kravu pa ako umre, to će značiti da nije čovjek.«
Kintuu pođe za rukom da preživi hraneći se lišćem i korijenjem, no Gulua to ne uvjeri, već ga htjede još jednom iskušati. Posla svoju kćer Nambi na zemlju i zapovjedi joj da ovako kaže Kintuu: »Želiš li povratiti svoju kravu, pođi sa mnom i ja ću ti pokazati gdje ćeš je naći.«
Kintu se zajedno s djevojkom uspne na nebo i stiže do kolibe u kojoj je bio pripravljen ručak za stotinu ljudi.
»Moraš sve ovo pojesti«, reče mu Gulu, »inače nećeš dobiti ni svoju kravu ni moju kćer!«
Kintua obuze očaj. Kako da sam sve to pojede? No, u tom času u podu kolibe zinu velika rupa, a Kintu u nju hitro ubaci svu hranu. Nambina braća koje je bog neba bio poslao da provjere kako se stvari odvijaju, izvijestiše oca da je Kintu sve pojeo. Gulu se, međutim, još uvijek nije dao uvjeriti pa smisli još jednu kušnju za Kintua.
Dade Kintuu sjekiru i reče mu: »Idi i nasijeci mi kamenja da zapalim vatru. Ovo drvo ništa ne valja.«
Kintu pođe, ali je usput razmišljao: »Na kamenju će se sjekira razbiti u komade. Što da radim?« No, kada stiže u planinu, vidje da tamo ima mnogo već odlomljenog stijenja pa ih sakupi i odnese Guluu.
No, bog neba još uvijek nije htio prihvatiti pomisao da bi Kintu mogao biti dostojan muž za njegovu božansku kćer.
Uze tada jednu posudu i zapovjedi mladiću: »Napuni mi ovu posudu vodom. Ali neka to bude čista rosa!«
Kintu uze posudu pa se sav jadan otputi na livadu. Kako da posudu napuni rosom? Cijelu je noć mislio o tome, sve dok, pri prvom svjetlu zore, ne vidje da je svaka vlat trave prepuna rose, te da se i njegova posuda sve do vrha napunila rosom!
Gulu se sada, doduše, uvjerio u to da Kintu zaslužuje Nambi za ženu, ali je htio da se s time slože i ostali nebeski žitelji.
Sazove stoga svoj narod i objavi: »Kintu je velik čovjek i ja ću mu za ženu dati svoju kćer Nambi. No, prije nego se njome oženi, mora pronaći svoju kravu koja se krije negdje u mojem stadu.« Kintu je dobro znao da bog neba ima na tisuće i tisuće krava, a sve su potpuno iste kao i njegova. Pogoditi koja je njegova, bio je pothvat unaprijed osuđen na propast.
U tom času osjeti kako mu se na rame spustila pčela i začu njezin šapat: »Ne boj se, Kintu, ja ću ti pomoći. Pazi na koju ću kravu sletjeti. Ta je tvoja.«
Sutradan ujutro izvedoše pred Kintua stado od tisuću krava. Kintu se ogleda oko sebe i vidje da pčela mirno sjedi na grani obližnjeg drveta. Pričini se da traži svoju kravu među stadom te napokon reče: »Moja krava nije među ovima!«
Guluovi robovi dotjeraše i drugo stado, deset puta veće od prvog. Ni ovaj se put pčela ne pomaknu s grane na kojoj je sjedila, a Kintu nakon nekog vremena reče: »Ne, ni među ovima nema moje krave!«
Izvedoše mu i treće stado, deset puta veće od drugog. Ovaj put pčela uzleti, a Kintu pođe za njom, probijajući se između kravljih rogova kao kroz šumu. Naposlijetku pčela sleti na leđa jednoj velikoj kravi.
»Evo!« uzviknu Kintu. »Ova je moja!«
Potom vidje kako pčela slijeće na jedno tele pa objavi: »A ovo je tele što ga je moja krava u međuvremenu otelila!«
Pčela sleti i na drugo tele, pa na još jedno, a Kintu i za njih reče da ih je otelila njegova krava. Gulu je bio izvan sebe od oduševljenja. »Ti si veliki Kintu i nitko te ne može prevariti! Uzmi moju kćer za ženu i povedi je svome domu!«
Silazeći na zemlju, Kintu i Nambi ponesoše sa sobom sjeme svih biljaka i povedoše kozu, ovcu i kokoš te, naravno, kravu s telićima!
Kintu bijaše prvi i najveći kralj u Ugandi pa je, kao mudar vladar, uz svoju ženu proživio mnogo dugih i sretnih godina.

Kako je postao čovjek
Srednja Afrika: bantuski mit
Bog već bijaše stvorio cijeli svijet – planine i jezera, šume, savane i pustinje.
Bijaše stvorio i sve životinje i biljke, ali čovjeka još nije bilo. No, uskoro iz jedne rupe iskoči čovjek, a iz druge žena. Bijahu to prvi čovjek i prva žena na svijetu i pojma nisu imali ni o čemu.
»Što ćemo nas dvoje raditi?« zapitaše Boga.
Stvoritelj odgovori: »Iskopajte zemlju i posijte proso, a zatim za sebe sagradite kolibu u kojoj ćete spavati.«
»A što ćemo jesti?« zapita opet ono dvoje.
»Kada proso izraste, samljet ćete njegovo zrnje u brašno i od njega ispeći kruh. To će vam biti hrana«, reče im Bog.
Čovjek i žena počeše kopati zemlju i sijati proso. No, svaki su čas zastajkivali, brisali znoj s čela i gunđali: »Oh, kako je teško kopati zemlju! Kako je to grozan posao!«
Kako bilo da bilo, proso na kraju ipak bi posijano, a kako je svijet još bio mlad, ubrzo je i proklijalo, a onda se pretvorilo u bezbrojno zrelo klasje.
Čovjek i žena bijahu gladni, ali su bili prelijeni da bi zapalili vatru i od prosa ispekli kruh pa ga pojedoše onako sirovo.
Zatim im se prispavalo pa se stadoše dogovarati: »Nema smisla graditi kolibu. U šumi ima puno drveća pa ćemo se popeti na jedno od njih i spavati na grani. To će biti daleko bolje nego da se umaramo!«
Vidjevši ih kako blaženo spavaju u krošnji drveta, Bog se razljuti. Pozva majmuna i majmunicu i dade im iste upute koje je bio dao i ljudima.
Majmun i majmunica smjesta se dadoše na posao. Posijaše proso i sagradiše krasnu kolibu. Potom zapališe vatru, zrnje s klasova prosa samlješe u brašno i od njega ispekoše mirisan kruh. Na kraju legoše u kolibu da otpočinu.
Bog Stvoritelj, vidjevši to, bi jako zadovoljan. Pozva majmuna i majmunicu i skinu im repove pa reče: »Budite ljudi!«
Potom pozva čovjeka i ženu te im u dnu kičme pričvrsti majmunske repove govoreći: »Od sada ćete biti majmuni!«
Od toga vremena majmuni, preobraženi u ljude, stanuju u kućama, dok prvobitni pravi ljudi spavaju na drveću.
Bogomoljka, noj i vatra
Južna Afrika: bušmanski mit
Bogomoljka je mirno prolazila šumom kadli iz grmlja začu nekakvu buku pa to pobudi njezinu radoznalost. Odluči pogledati o čemu se radi pa se zavuče u grmlje i tamo ugleda noja kako s grana zoblje crvene bobice.
»Što to radiš?« upita ga.
»Zar ne vidiš?« neotesano se otrese noj. »Jedem bobice. Ostavi me na miru!«
No, bogomoljka primijeti da noj jedno krilo drži čvrsto pripijeno uz tijelo i nikako ga ne podiže, a ispod krila mu se nazire nekakav čudan crvenkasti odsjaj.
»Što bi to moglo biti?« pitala se bogomoljka. »I zašto se noj toliko trudi da to sakrije? Moram razriješiti tu tajnu!« Potom se opet obrati noju: »Mora da su bobice izvrsne. Hoćeš li ubrati koju i za mene, dragi noju?«
Punih ustiju, noj progunđa: »Uberi je sama! Vidiš da imam posla!«
Bogomoljka nije odustajala: »Učini to za mene, prijatelju moj. Najbolje su bobice uvijek one koje rastu pri vrhu, a ja sam malena i ne mogu ih dohvatiti. Ti, međutim, imaš tako krasan i dugačak vrat…«
Noj bijaše silno tašt pa se osjeti polaskanim i uskliknu: »S ovakvim vratom doista mogu dohvatiti što god hoću! Mogu dohvatiti čak i najviše bobice!«
Podiže se na prste i protegnu se svom dužinom ne bi li dosegnuo sam vrh. No, da ne bi izgubio ravnotežu, morade raširiti krila pa mu tako pade na zemlju ono što je skrivao pod pazuhom. Bijaše to zapaljeni komad drva! Vatra za kojom je bogomoljka toliko dugo tragala! Ona smjesta zgrabi goruće drvo i potrča.
Noj krenu u potjeru za njom pa je, zahvaljujući brzim nogama, uskoro stade sustizati. Tada bogomoljka baci zapaljeni komad drva na jedan termitnjak rekavši: »Bježi, vatro, inače će te noj zauvijek skrivati pod pazuhom!«
Vatra iskoči iz termitnjaka pa skoči na jedno stablo i ondje se sakri. Noj ju je tražio i tražio, no cijeloga je života više nije uspio naći.
Vatra zauvijek ostade u drvetu, no ljudi iz savane znaju njezinu tajnu pa uvečer trgaju grančice sa stabla i trljaju ih jednu o drugu.
Tako pale vatru koja za vedrih afričkih noći gori u njihovim selima.

Tulugaukuk, otac Gavran
Sjeverna Amerika: eskimski mit
U početku bijaše samo tama, a u tami je sjedio gavran, malen i slab.
No, bilo mu je ružno sjediti tako sam, u mraku i u tišini, a još k tome i bez ikakva posla. Stoga gavran, kako je još bio premlad za let, poče skakutati i skakutaše svuda naokolo, a za njim su, nakon svakoga njegova skoka, nastajale planine, šume, rijeke i potočići.
Gavran zapanjeno promatraše tu divotu, uopće ne shvaćajući da je sve to zapravo sam stvorio, već je išao sve dalje i dalje.
Stigavši tako u jednom času do kraja neba, nađe se pred strašnim bezdanom. Uplaši se da će pasti pa raširi krila i u tom trenu osjeti da su mu krila porasla i ojačala te ga s lakoćom drže u zraku. Tada spoznade da je on zapravo Tulugaukuk, otac Gavran.
U letu se strmoglavi u ponor i spusti se do njegova dna, a dno je ponora još vuijek bilo tamno i prazno. Tada Gavran i tu načini iste stvari koje je bio načinio u visinama pa svijet ovdje dolje nazva zemljom, a svijet tamo gore nazva nebom.
Potom Gavran uze neki kamen što svjetlucaše u mraku i baci ga uvis, prema nebu. Kamen se smjesta pretvori u sunce koje obasjavaše sve što postoji.
Jednoga dana, dok je obilazio svijet i divio se svojemu djelu, ugleda veliku stabljiku graška, višu od drveta, a na njoj su rasle ogromne mahune.
Gavran iznenađeno zastade, a na stabljici se graška najednom otvori jedna mahuna i iz nje izađe… čovjek!
Gavran koji do tada nikada nije vidio takva stvora, odskoči natrag. No, i čovjek se uplaši jer još nikada nije bio vidio gavrana. Pribravši se malo od iznenađenja, Gavran upita čovjeka: »Jesi li gladan?«
Čovjek bijaše gladan, i to silno. Gavran mu tada pokaza jedan grm i reče: »Jedi bobice s ovoga grma!«
Čovjek se prihvati posla i sve ih pojede, no od toga još više ogladni.
Tada Gavran uze glinu i od nje načini mošusne bivole i sobove koji smjesta stadoše juriti prerijom. Potom čovjeku dade luk i strijele kojima će loviti, ali ga upozori: »Smiješ ubiti samo onoliko životinja koliko ti je potrebno da preživiš. Inače će ih nestati i ti ćeš ponovno biti gladan.«
Čovjek poštovaše životinje koje je bio stvorio Gavran, a one su mu bile prijatelji.
Prođoše mnoge godine. Ljudi postadoše pohlepni pa stadoše ubijati sve više i više životinja. Gavran je to neko vrijeme s negodovanjem promatrao, a onda odleti u preriju na nebu i više se nikada ne vrati na zemlju.
Jednoga dana, kada se ljudi ponovno sprijatelje s bivolima i sobovima, Gavran će se vratiti.

Gluskap i izvorski zmaj
Sjeverna Amerika: algonkinski mit
Gluskap je dobri duh i vrač koji može izvesti sve što mu se prohtije. Nikada ne stari, pa čak i danas živi- – tko zna u kojem dijelu svijeta.
U davna je vremena Gluskap sagradio selo u kojem su ljudi sretno živjeli. Jednoga dana, međutim, iz obližnjega vrela prestade izvirati voda, već je umjesto vode odande izlazio nekakav smrdljivi mulj. Budući da se selo moglo opskrbljivati vodom jedino na tome mjestu, poglavice sazvaše vijeće na kojem zaključiše da treba poslati jednog ratnika u izvidnicu ne bi li otkrio što se dogodilo.
Nakon dugoga puta, izviđač stiže do sela u kojem su živjeli stvorovi nalik na ljude, no s plovkama na rukama i nogama, a glave im bijahu kao u žaba. U blizini je tekao potočić čija je voda, doduše, smrdjela, no izviđač, koji bijaše silno ožednio, zamoli ljude-žabe za malo vode.
»Ne smijemo ti dopustiti da piješ iz tog potoka«, odvratiše mu oni. »Za dozvolu moraš zamoliti našega poglavicu. Kreneš li uz potok, naći ćeš ga pokraj izvora.«
Izviđač posluša i pođe, no kada je stigao do izvora, ustrašeno zastade. Poglavica je bio golemi zmaj čiji je trbuh ispunjao cijelu dolinu, a usta mu bijahu velika poput kakve pećine i protezahu se od uha do uha. I ne samo to! Cijelo mu tijelo prekrivahu rožnate kreste, velike kao planina.
Noge su čudovišta bile uronjene u golemu lokvu u koju bijaše skupilo svu vodu iz doline pa je sada gacalo po njoj.
Izviđač zatraži od zmaja da vrati vodu u njegovo selo jer će inače svi njegovi stanovnici pomrijeti od žeđi.
No, zmaj odvrati: »Baš me briga hoće li stanovnici tvojega sela pomrijeti od žeđi! Zadržat ću za sebe svu ovu vodu! Svu vodu! Svu! Svu!«Onda, prije nego je izviđač uspio nešto izustiti, neman dodade: »Pojeo sam već na tisuće ljudi, a sada ću i tebe proždrijeti!«
Na ove se riječi izviđač izbezumi od straha pa pobježe davši petama vjetra.
Vrativši se u selo, ispriča što je doživio pa svi udariše u plač i kuknjavu.
Čuvši njihove žalosne povike, Gluskap odluči da se umiješa. Oboji cijelo tijelo ratnim bojama, protegnu se dok nije narastao visok poput stabla, a glavu okiti perjanicom od stotinu bijelih i stotinu crnih orlovih pera. Zatim ispusti svoj bojni poklič od kojega zadrhta zemlja.
Pođe do jedne planine i udarcem je šake rascijepi nadvoje, a onda iz njezine utrobe izvuče velik i oštar komad kremena koji namjeravaše upotrijebiti umjesto bodeža. Tako se naoružavši, Gluskap se otputi do zmajeva izvora.
Sa svakim korakom što bi ga načinio, doline odjekivahu gromoglasnom tutnjavom koja se čula po cijelome svijetu. Stanovnici onoga sela shvatiše da im Gluskap dolazi u pomoć te stadoše klicati od veselja.
Došavši pred zmaja, Gluskap mu se obrati: »Mojem je narodu potrebna čista voda.«
No, zmaj odvrati: »Baš mene briga za tvoj narod! Zadržat ću za sebe svu ovu vodu! Svu vodu! Svu! Svu!«
Gluskap na to uzviknu: »Ti, gadna njuško, kojoj se mozak raskvasio od blata! Sad ćemo vidjeti kome pripada ta voda!«
Zametnu se veličanstven dvoboj u kojem dvojica boraca izgaziše čitave šume, cijele planine sravniše sa zemljom, a iz močvare stalno dopirahu vatra i dim. Zmaj pokušavaše proždrijeti Gluskapa, no junak se protegnu pa još više naraste te bijaše tako velik da ga čak ni zmaj svojim pregolemim raljama nije mogao pograbiti.
Naposljetku Gluskap potegnu kremeni nož iza pojasa i zabi ga u nabreklu zmajevu trbušinu. Na mjestu gdje ga je ubo silovito izbi rijeka koja poteče prema selu.
»E, baš ova voda treba mojem narodu!« uskliknu Gluskap, a onda raširi šaku te ona postade golema, golema… Tada pograbi čudovište i tako ga čvrsto stisnu da se zmaj stade smanjivati, pa kada više nije bio veći od žabe, baci ga u močvaru.
Otada zmaj živi u močvari, a koža mu je još uvijek sva smežurana – toliko ga je Gluskap bio snažno stisnuo!
Gluskap se vrati kući, a stanovnici sela zauvijek uživahu u svježoj i bistroj pitkoj vodi.

Gluskap i dječačić
Sjeverna Amerika: algonkinska legenda
Nakon pobjede nad izvorskim zmajem, divom Kevavkuom, čarobnjakom Medekolinom, strašnim duhom noći Pamolom te još mnogim drugim bjesovima i zlodusima, Gluskap osjećaše silno zadovoljstvo pa se stade hvaliti pred nekom ženom.
»Uistinu sam nepobjediv«, reče. »Mene nitko ne može pobijediti!«
»Zaista?« odvrati žena. »E, pa ja znam nekoga koga ne možeš pobijediti!«
Gluskap se začudi i htjede doznati ime tako moćnoga bića.
»Zove se Vasis«, reče mu žena. »No, opominjem te: izbjegavaj ga radi vlastitog dobra!«
Međutim, Gluskap je navaljivao: pod svaku će se cijenu boriti s Vasisom jer samo tako može dokazati da je najjači na svijetu. Žena ga onda povede do svojega sela, uvede ga u jedan šator i pokaza mu dječačića koji je, sjedeći na podu, sisao komadić javorova šećera.
»Evo«, kaza žena, »ovo je Vasis. Malen je, ali ima veliku moć. Pazi da ga ne razljutiš.«
»To ćemo sada vidjeti«, odvrati Gluskap pa isprsivši se povika: »Ja sam Gluskap! Izađi mi na megdan!«
Vasis ga i ne pogleda, već mirno nastavi sisati javorov šećer.
»Jesi li me čuo? Izađi mi na megdan!« ponovi Gluskap. No, kako se činilo da dječak i ne pomišlja na nešto takvo, junak ispusti svoj strahoviti ratni poklič.
Maleni ga Vasis na čas promotri, a potom, izazvan ratnikovim ponašanjem, otvori usta pa i sam stade vrištati: »Uaaa! Uaaa!« Taj je vrisak bio nešto najužasnije što je Gluskap ikada čuo: »Uaaa! Uaaa!«
Gluskap začepi uši, otplesa redom sve ratne plesove, izgovori najgroznije bajalice, pokuša čak i pjevati pjesme od kojih bi i mrtvi uskrsnuli. Ništa. Dječačić je bez predaha urlao: »Uaaa! Uaaa! Uaaa!«, a ta je paklenska buka bila glasnija od groma i oluje.
Nepobjedivi Gluskap u očaju pobježe i nikada se više ne pojavi u onom selu od straha da još jednom ne sretne strašnoga Vasisa!

Čarobna stijena
Sjeverna Amerika: siuski mit / mit plemena Siouxa
Jednoga dana Kojot pođe u šetnju s prijateljem Zecom. Nedavno bijaše završila zima pa njih dvojica uživahu u toplome proljetnom suncu.
Kojot je na sebi još uvijek imao debeo zimski ogrtač, no sada mu postade vruće pa ga se htjede riješiti. Ugledavši neku veliku okruglu stijenu, pomisli kako mu se pruža prilika da se pokaže velikodušnim pa svuče ogrtač i s ovima ga riječima prebaci preko stijene: »Evo ti nešto da se zaštitiš od studeni, kamena prijateljice!«
Zeca zaprepasti Kojotov postupak te se požuri da opomene prijatelja: »Ovo je čarobna stijena. Pokloniš li joj nešto, više to nećeš dobiti natrag!«
Uskoro zatim s planina stade puhati ledeni vjetar. Oblaci zamračiše nebo te udariše kiša i tuča. Dvojica se prijatelja skloniše u neku pećinu, a Kojotu ubrzo postade hladno. Sjeti se tada ogrtača što ga je onako nepromišljeno bio poklonio onoj stijeni i odluči poći po njega.
Vrati se do stijene i strže s nje ogrtač.
»Tebi ogrtač zapravo i ne treba«, reče joj. »Stojiš tu već cijelu vječnost i dobro si se snalazila i bez njega! Meni je potrebniji!«
I već se okrenu da pođe, kadli iza sebe začu urnebesnu tutnjavu. Stijena se kotrljaše za njim, čvrsto odlučivši da se dočepa ogrtača. Kojot otrča do pećine i povika: »Bježimo, prijatelju Zeče! Ona stijena ima najbolju namjeru da nas pretvori u prostirke!«
Zaista, stijena se prijeteći valjala prema njima. Zec se uspe na neko brdo, a Kojot pobježe u šumu. No, stijena se ne htjede zaustaviti. Pregazi divovsko drveće kao da je riječ o običnim suharcima, a potom nastavi svoj put preko rijeka, ponora i prerija, progoneći sirotog Kojota koji trčaše kao bez glave, glasno zapomažući i moleći razne životinje da mu pomognu. Pritrča cijelo stado bizona, no stijena ih sve rastjera. I medvjedi pokušaše priskočiti, ali i oni moradoše uzmaknuti.
Kojot je bio u gadnoj kaši, no tada do njega doleti jedna ptičica. »Ja ću ti pomoći, Kojote,« reče mu ptičica. »Pusti stijenu da stigne do mene.«
I doista, kada je stijena krenula na nju, ptičica zacvrkuta: »Ćiju-ći!«
Stijena se najednom raspade na tisuće komada koji se posvuda rasuše: tako nastade Stjenjak.
Tom se prilikom Kojot uspio izvući, no više mu nije padalo na pamet da ogrtač pokloni nekakvoj stijeni!

Hijavata i pet plemena
Sjeverna Amerika: irokeški mit
Ta-ren-ja-va-gon ili Nebesko Biće mirno počivaše na svom ležaju iznad oblaka, kadli najednom začu kako do njega odozdol dopiru očajnički povici i krikovi.
Nagnu se naprijed i pogleda na svijet. Vidje ondje ljude i žene kako trče na sve strane, bježeći pred strašnim čudovištima, okrutnim divovima i raznim divljim zvjerima.
Nebesko se Biće sažali na njih i priteče im u pomoć. Uze ljudsko obličje i postade smrtan, a onda siđe na zemlju i stade usred prestravljenog naroda. Uze jednu djevojčicu za ruku, a ostalima reče: »Ne bojte se, nego pođite za mnom!«
Mnogo je dana vodio ljude prema sunčevu izlasku, sve dok ne dođoše do mjesta gdje su se dvije velike rijeke spajale jedna s drugom tvoreći šuman vodopad.
Posvuda naokolo pružahu se plodna prostranstva pa Ta-ren-ja-va-gon odluči da se njegov narod treba ovdje nastaniti.
Minuše mnoge godine. Mnogo se djece rađalo i ljudi bijahu sretni, a Ta-ren-ja-va-gon je živio među njima kao smrtan čovjek.
Vrijeme je, međutim, i dalje prolazilo, a ljudi je bivalo sve više. Nebesko biće tada sazva svoj narod i reče: »Kucnuo je čas da krenemo u potragu za novom zemljom. Pođite sa mnom: od vas će poteći velika plemena!«
Ta-ren-ja-va-gon uze za ruku jednu djevojčicu i pođe, a ostali krenuše za njim, onako kako su to već jednom bili učinili.
Stigavši do jedne rijeke, Nebesko Biće odabra nekoliko obitelji i reče im: »Vi ćete biti pleme Mohavka, a ovo će biti vaša zemlja.«
Čim njihovo ime bi izgovoreno, Mohavci počeše govoriti novim jezikom. Nebesko ih Biće nauči kako će sijati grah i kukuruz, a dade im i pse da im pomažu u lovu. Zbog toga Mohavci nikada nisu imali poteškoća u pribavljanju hrane.
Uhvativši djevojčicu za ruku, Nebesko se Biće s ostalima uputi prema zapadu. Nakon duga putovanja, stigoše do krasne doline, okružene rijekama i šumama. Ovdje Ta-ren-ja-va-gon odabra drugu skupinu ljudi, žena i djece.
Njima pak nadjenu ime Oneida: u istom im se času jezik promijeni i postade posve drugačiji od onoga kojim su govorili svi ostali. Oneide Nebesko Biće poduči mnogim stvarima pa zbog toga postadoše najmudriji od svih.
Ostale Ta-ren-ja-va-gon povede još dalje na zapad, sve dok ne stigoše podno velike gore. Ovdje reče svima da stanu pa izdvoji nekoliko obitelji i objasni im: »Ovo je gora Onondaga, pa će i vaše pleme nositi to ime.«
I Onondage dobiše svoj jezik, a budući da su primili snagu od planine, postadoše veliki ratnici.
Uzevši djevojčicu za ruku, Nebesko Biće nastavi put. Stigavši do obale jednoga jezera, zaustavi se ondje, zajedno sa svima koji su išli za njim. Izdvoji među njima nekoliko obitelji i reče im: Vi ćete biti pleme Kajuga.«
I njihov se jezik promijeni, a Nebesko im Biće pokaza kako će graditi kanue. Zato Kajuge umiju ploviti i po najnemirnijim vodama.
S preostalom skupinicom ljudi Ta-ren-ja-va-gon dođe u kraj koji obilovaše planinama i jezerima. Tu se zaustavi i reče: »Vi ćete biti Seneke, a budući da ste putovali dalje i više od drugih, imat ćete hitre noge i trčati bolje od svih drugih.«
Stvorivši tako pet plemena, Ta-ren-ja-va-gon odluči da će ostati kod Onondaga. Uze ime Hijavata i oženi se lijepom djevojkom koja mu rodi kćer.
Pod Hijavatinim je vodstvom svih pet plemena sretno živjelo. No, jednoga dana stigoše neki stranci koji predstavljahu prijetnju za ljude iz pet plemena. Tada Hijavata sazva poglavice svih plemena na veliko vijeće.
Na sastanak stiže u čarobnom bijelom kanuu koji je mogao ploviti po nebu, a sa sobom bijaše poveo i kćer. No, čim se njih dvoje iskrcaše, pojavi se odnekuda grozna ptica, veća od deset orlova. Hijavatina je kći prepoznade: bijaše to velika Tajanstvena Ptica / ptica Velike Tajne. Djevojčica joj se pope na leđa pa pozdravi oca i nestade među oblacima.
Hijavatu je silno zabolio kćerin nestanak, no nakon tri dana okupi poglavice pet plemena i reče im: »Morate biti poput pet prstiju na ruci: stisnuti u pesnicu, pobijedit ćete svakog neprijatelja!«
Tako je nastao moćni Savez od pet plemena. Hijavata potom sjede u svoj bijeli kanu te se, praćen pjevom ptica, uspe u nebo i zauvijek nestade.

Kako je pramajka Paučica ukrala sunce
Sjeverna Amerika: čirokijski mit / mit plemena Cherokee
Prije mnogo, mnogo ljeta indijanski je narod živio u tmini. Posvuda vladaše tako mrkli mrak da su ljudi stalno o nešto udarali pa su se po svijetu kretali pipajući oko sebe.
»Ovako se više ne može«, gunđali su mnogi. »Malo svjetlosti ne bi bilo na odmet!«
Lisica im tada ispriča kako na drugom kraju svijeta živi narod koji ima svu silu svjetlosti, ali je svu žele zadržati za sebe.
Oposum se ponudi da će poći onamo i ukrasti komadić svjetlosti: »Rep mi je dugačak i gust pa ću lako u njemu sakriti malo svjetlosti.«
Oposum krenu i stiže na drugu stranu svijeta. Polako se prikrade Suncu, uhvati malo svjetlosti i sakri je u svoj rep. No, svjetlost je bila toliko vruća da se oposumovo krzno u trenu zapali. Jadnik zaurla na sav glas i tako se krađa otkri.
Svjetlost vratiše na svoje mjesto, a oposuma izgrdiše i otjeraše. Otada je oposumov rep gol.
Vidjevši da oposum nije uspio, javi se sokol: »Idem ja. Stavit ću svjetlost na vrh glave i donijeti je ovamo!«
Sokol krenu i stiže na drugu stranu svijeta. Vinu se uvis sve do Sunca, pograbi jednu njegovu zraku i stavi je sebi na glavu.
No, zraka bijaše vruća pa se sokolovo perje zapali. Jadnik vrisnu od boli: otkriše ga, izgrdiše, a onda ga natjeraše da sunčanu zraku vrati na mjesto.
Tako se sokol morade bez svjetlosti vratiti Cherokeejima, a osim toga odonda ima ćelavu glavu.
Pramajka Paučica reče: »Pustite mene da pokušam!«
Najprije od gline načini vrč, najčvršći što je mogla, onda isprede nit paučine koja je bila tako dugačka da je sezala do drugoga kraja svijeta, a potom krenu. Onako malena, bez prepreka stiže do Sunca, dohvati ga i hitro strpa u glineni vrč. Prije no što je itko i primijetio krađu, Paučica se već bila čvrsto uhvatila za onu nit paučine i stala se vraćati kući.
Tako je pramajka Paučica na sveopće veselje Cherokeejima donijela Sunce. Potom ih nauči kako će paliti vatru, praviti posuđe od gline i onda ga peći.