Vislava Šimborska

Ned Sep 19, 2010 3:19 pm

Rođena 2. jula 1923 u Bninu, Poljska. Ona je poljska pesnikinja, esejista i prevodilac. 1996. god. dobila je Nobelovu nagradu iz književnosti.
U svojoj poeziji, Šimborska često koristi ironiju, paradoks, kontradikciju i nedorečenost da bi oslikala filosofske teme i interesovanja. Njena poezija je prepuna egzistencijalnih pitanja i refleksija o ljudima kao individuama i članovima ljudske zajednice. Izraz joj je introspektivan i humorističan. Objavila je relativno mali broj dela- svega oko 250 pesama. Prevedena je do danas na skoro sve evropske jezike, arapski, hebrejski, japanski i kineski.
1931. seli se sa porodicom u Krakov, gde i danas živi.
Kada je 1939. izbio Drugi svetski rat, nastavila je da se obrazuje u ilegali. Od 1943. radila je na železnici i uspela da izbegne deportaciju u Nemačku na prinudni rad. U ovom periodu počinje stvaranje njenog stvaralačkog opusa.
Od 1945. studirala je poljski jezik i književnost a potom sociologiju na Univerzitetu u Krakovu. 1945. god objavila je prvu pesmu Tražim reč. 1948. god. prekinula je studije bez diplomiranja a zbog lošeg finansijskog stanja udaje se za pesnika Adama Vladeka, od koga se razvela 1954.
Prva joj knjiga 1949. nije prošla državnu cenzuru ali je uprkos tome ostala lojalna vlastima, hvalivši Staljina, Lenjina i dostignuća socijalizma sve do 1966. kada počinje da sklapa poznanstva sa drugim disidentima. Kasnije se odrekla svojih političkih dela iz tog perioda.
Prevodi Francusku književnost na poljski, posebno poeziju baroka.

Ned Sep 19, 2010 3:20 pm

MALO O DUŠI

Duša se ima.
Niko je nema neprekidno
i zauvek.

Dan za danom,
godinu za godinom,
može se živeti bez nje.

Ponekad samo u ushićenjima
i strahovima detinjstva
gnezdi se na duže.
Ponekad samo čudeći se
što smo stari.

Retko nam asistira
pri teškim radovima,
kao što su pomeranje nameštaja,
vučenje kofera
ili krstarenje putevima u tesnim cipelama.

U vreme popunjavanja anketa
i seckanja mesa,
po pravilu, ima izlaz.

Od hiljadu naših razgovora
učestvuje u jednom,
i to ne obavezno,
jer više voli da ćuti.

Kada nas telo jako zaboli,
tiho napušta dežurstvo.

Izbirljiva je:
nerado nas vidi u gomili,
gadi joj se naša borba za bilo kakvu dominaciju
i žestina gramzivosti.

Radost i tuga
za nju nisu različita osećanja.
Samo kroz njihovu povezanost
ona je sa nama.

Možemo da računamo na nju
kad ni u šta nismo sigurni,
i za sve smo zainteresovani.

Od materijalnih predmeta
voli satove s klatnom
i ogledala, što revnosno rade,
i kad ih niko ne posmatra.

Ne kaže odakle dolazi
i kad će ponovo nestati,
ali očigledno očekuje takva pitanja.

Čini se:
kao što je ona nama,
i mi smo njoj za nešto potrebni.

Ned Sep 19, 2010 3:21 pm

NESMOTRENOST

Juče sam se u kosmosu loše ponela.
Proživela sam dan i noć ne pitajući za bilo
šta,
ne čudeći se ničemu.

Obavljala sam svakodnevne dužnosti,
kao da je to sve, što sam bila dužna.

Udah, izdah, korak po korak, obaveze,
ali bez misli koja seže dalje
od izlaska iz kuće i povratka kući.

Svet se može primati kao sumanuti svet,
a ja ga tretiram samo kao nešto za svakodnevnu
upotrebu.

Nikakvih – kako – i zbog čega –
i otkud tu –
i šta će pored tolikih živih detalja.

Bila sam kao ekser odveć plitko ukucan u zid
ili
(ovde mi poređenje nedostaje).

Promene su sledile jedna za drugom
čak u ograničenom polju treptaja.

Za mlađim stolom, ruka mlađa za dan
nalazio se jučerašnji drugačije sečen hleb.

Oblaci kao nikad dotad i kiša kao nikad dotad,
jer je padala drugačijim kapima.

Zemlja se okrenula oko svoje ose,
ali u zauvek napuštenom prostoru.

Potrajalo je to dobra dvadeset četiri sata.
1440 minuta okolnosti.
86400 sekundi do saznanja.

Kosmički savoir-vivre
iako na našu temu ćuti,
od nas ipak nešto zahteva:
malo pažnje, nekoliko rečenica iz Paskala
i začudno učešće u toj igri
s nepoznatim pravilima.

Ned Sep 19, 2010 3:21 pm

NEBO

Od toga je trebalo početi: nebo.
Prozor bez daske, bez futera, bez stakla.
Otvor i ništa više,
ali otvoren širom.

Ne moram vedru noć da čekam,
niti glavu da zabacujem
da bih se zagledala u nebo.
Nebo mi je iza leрa, pod rukom i na kapcima.
Nebo me obavija hermetički celu
i podiže odozdo.

Ni najviše planine
nisu bliže nebu
od najdubljih dolina.
Ni na jednom mestu nema ga više
nego na drugom.
Oblak je isto bezuslovno
pritisnut nebom kao i grob.
Krtica je isto vaznesena
ko sova što krilom leprša.
Stvar koja u ponor pada,
pada iz neba u nebo.

Sipki, tečni, stenoviti,
usplamteli i nestalni
beskraji neba, mrvice neba,
lahori neba, hrpe neba.
Nebo je sveprisutno,
čak i u tami pod kožom.
Jedem nebo, izbacujem nebo.
Klopka sam u klopci,
stanovnik nastanjeni,
zagrljaj zagrljeni,
pitanje u odgovoru na pitanje.

Podela na nebo i zemlju
to nije pravi način
da se misli o toj celini.
Dopušta samo da proboravim
na tačnijoj adresi
koju je lakše naći
ako me kogod traži.
Osobeni znaci su mi
ushit i očaj.

Ned Sep 19, 2010 3:22 pm

TRI NAJNEOBIČNIJE REČI

Kada izgovaram rec Budućnost,
prvi slog već odlazi u prošlost.

Kada izgovaram rec Tišina,
narušavam je.

Kada izgovaram rec Ništa,
stvaram nešto što se ne smešta u bilo kakvo nepostojanje.

Ned Sep 19, 2010 3:22 pm

NEKAKVI LJUDI

Nekakvi ljudi beže pred nekakvim ljudima.
U nekoj zemlji pod suncem
i s nekim oblacima.

Za sobom ostavljaju nekakvo svoje sve,
zasejana polja, nekakve kokoši, pse,
ogledalca, u kojima se upravo ogleda vatra.

Na leđima nose krčage i zavežljaje,
što praznije to iz dana u dan sve teže.

Tiho se odvija nečije zamaranje,
a u vrevi nečije nekom otimanje hleba
i nečije drmusanje mrtvog deteta.

Pred njima stalno nekakav ne tuda put,
niti je onaj koji treba most
nad čudno crvenom rekom.
Naokolo nekakva pucnjava, čas bliže, čas dalje,
a gore visoko avion koji malo kruži.

Dobro bi došla nekakva nevidljivost,
nekakva tamnosiva kamenost,
i još više nebilost
na kraće ili duže vreme.

Još nešto će se zbiti, samo gde i šta.
Neko će im izaći u susret, samo kada, i ko,
u koliko oblika i s kojim namerama.
Ako bude imao izbora,
možda će poželeti da ne bude neprijatelj
i ostaviće ih u nekakvom životu.

Ned Sep 19, 2010 3:23 pm

OBLACI

Morala bih da požurim
s opisivanjem oblaka -
po deliću sekunde
prestaju da budu oni, a počinju da bivaju drugi.

Njihovo svojstvo -
nikada se ne ponavljati
u oblicima, nijansama, pozama i ređanju.

Neopterećeni sećanjem na bilo šta,
bez napora se dižu iznad činjenica.

Kao nekakvi svedoci bilo čega -
smesta se razgone na sve strane.

U poređenju s oblacima
život se čini utemeljen,
i gotovo trajan i večan.

U odnosu na oblake
čak i kamen liči na brata,
na koga se možeš osloniti,
dok su oni poput dalekih i vetropirastih rođaka.

Neka ljudi, ako hoće, postoje,
a posle neka redom umiru,
njih, oblake, briga za sve to,
veoma čudno.

Nad celim Tvojim
i mojim, jos ne celim, životom,
paradiraju u raskoši kao što su paradirali.

Nemaju obavezu da zajedno s nama nestaju.

Da bi plovili, ne moraju da budu viđeni.

Ned Sep 19, 2010 3:24 pm

ĆUTANJE BILJA

Jednostrano poznanstvo između mene i vas
ne razvija se najgore.

Znam šta je listić, šta latica, klas, šišarka, stabljika,
i šta se s vama događa u aprilu, a šta u decembru.

Iako je moja zainteresovanost neuzvraćena,
nad neke od vas specijalno se saginjem,
a pred nekim dižem nos.

Imam za vas imena:
klen, čičak, lijander,
vresak, venja, imela, nezaboravak,
a vi za mene nijedno.

Naše putovanje je zajedničko.

Za vreme zajedničkih putovanja razgovara se,
razmenjuju opaske o vremenu,
ili o stanicama minulim u zaletu.

Ne bi nedostajale teme, jer nas mnogo šta vezuje.

Ista nas zvezda u istom radijusu drži.

Na osnovu istih zakona bacamo senke.

Pokušavamo nešto da znamo, svako na svoj način,
a i ono što ne znamo slično je.

Kako znam i umem objasniću, samo pitajte:

šta je to gledati očima,
zašto mi srce kuca

i zbog čega moje telo nema korenje.

Ali kako odgovarati na nepostavljena pitanja,
ako si uz to neko
za vas tako ništavan.

Šiprag, šumica, livade i rogoz -
sve što govorim je monolog,
i vi ga ne slušate.

Razgovor sa vama je nužan i nemoguć.

Neodgodiv u užurbanom životu,
mada odložen za nikad.

Ned Sep 19, 2010 3:24 pm

TUŠTA I TMA

Ono sam što sam.

Neshvatljiv slučaj
kao svaki slučaj.

Drugi preci
uostalom mogli su biti moji,
i već bih iz drugog gnezda
poletela,
i već bih se ispod drugog panja
iz ljuske ispilila.

U garderobi prirode
mnoštvo kostima.

Kostim pauka, galeba, poljskog miša.

Svaki kao saliven
i poslušno se nosi
dok se ne pohaba.

Ni ja nisam birala,
ali se ne žalim.

Mogla sam biti neko
znatno manje poseban.

Neko na brvu, iz mravinjaka, zujećeg roja,
delić pejzaža kidan vetrom.

Neko mnogo manje srećan,
odgajan za krzno,
za praznični sto,
nešto što pliva ispod lupe.

Drvo uraslo u zemlju,
kome se približava požar.

Stabljika gažena
sledom neshvatljivih događaja.

Mračna ličnost
koja za druge postaje svetla.

A šta, ako bih u ljudima izazivala strah,
ili samo odvratnost,
ili samo sažaljenje?

Da sam se rodila
u plemenu u kome ne treba
i da se preda mnom zatvaraju putevi?

Sudbina se prema meni kao i dosad
pokazala naklonjena.

Moglo je da mi ne bude dato
pamćenje dobrih trenutaka.

Mogla je da mi bude oduzeta
sklonost ka poređenjima.

Mogla sam biti ono što sam - ali bez čuđenja,
a to bi značilo,
neko sasvim drugi.

Ned Sep 19, 2010 3:25 pm

LJUBAV NA PRVI POGLED

Oboje su uvereni,
da ih je ujedinilo iznenadno osećanje.
Lepa je takva sigurnost,
ali je nesigurnost još lepša.

Smatraju da ako se nisu poznavali ranije
da se među njima ništa nije događalo.
A šta na to ulice, stepenice, hodnici,
na kojima su se mogli odavno mimoilaziti?

Htela bih da ih upitam,
zar se ne sećaju –
možda u kružnim vratima
nekad, licem u lice?
Nekakvo ’’izvinite’’ u zagrljaju?
’’Greška’’ izgovoreno u slušalici?
- ali znam njihov odgovor.
Ne, ne sećaju se.

Veoma bi ih začudilo,
što se već duže vremena
njima bavio slučaj.

Još uvek sasvim spreman
da se zbog njih pretvori u sudbinu,
zbližavao ih i udaljavao,
preprečavao im put
prigušujući kikot
skakao u stranu.

Postojali su znaci, signali,
šta s tim što su nečitljivi.
Možda pre tri godine
ili prošlog utorka
jedan listić je preleteo
s ramena na rame?
Nešto je bilo izgubljeno i podignuto.
Ko zna, nije li to lopta
u čestaru detinjstva?

Bile su kvake i zvonca,
na kojima je pravovremeno
dodir prianjao uz dodir.
Koferi u garderobi jedni kraj drugih.
Možda je jedne noći postojao ujednačen san,
izbrisan odmah posle buđenja.

Uostalom svaki početak
samo je dalji nastavak,
dok je knjiga zbivanja
uvek na pola otvorena.

Ned Sep 19, 2010 3:26 pm

ZALJUBLJENI

Tako je tiho, da čujemo
pesmicu zepevanu juče:
„Ti kreni planinom, a ja dolinom...”
Iako čujemo – ne verujemo.

Naš osmeh nije maska tuge,
a dobrota odricanje.
Čak i više nego što zaslužuju
žalimo zaljubljene.

Tako smo začuđeni sobom,
da nas više ništa začuditi ne može?
Ni duga noću.
Ni leptir na snegu.

A kada usnimo,
u snu rastanak vidimo.
Ali, to je dobar san,
ali, to je dobar san,
jer se iz njega budimo

Ned Sep 19, 2010 3:26 pm

SREĆNA LJUBAV

Srećna ljubav. Zar je to normalno,
je li to ozbiljno, je li to korisno -
šta svet ima od dvoje ljudi
koji ne vide svet?

Uzdizani jedno od strane drugog bez ikakve zasluge,
jedna u milion, ali uvereni
da se tako moralo desiti - kao nagrada za šta? ni za šta.
Svetlost odnekud pada -
zašto baš na njih, a ne na druge?
Da li to pravednost vređa? Da.
Da li, brižljivo nagomilavane principe narušava,
ruši moral u provaliju? Narušava i ruši.

Pogledajte te srećnike:
kad bi se bar malo maskirali,
pravili se potišteni, bodreći time prijatelje!
Čujete li kako se smeju - uvredljivo.
Kakvim jezikom govore - naizgled razumljivim.
A te njihove ceremonije, izmotavanja,
tobožnje obaveze jednog prema drugom -
to liči na zaveru iza leđa čovečanstva!

Teško je čak i reći do čega bi došlo
kad bi se njihov primer mogao oponašati.
Na šta bi mogle računatii religije, poezije,
šta bi se pamtilo, šta bi se osuđivalo,
ko bi hteo ostati u krugui.

Srećna ljubav. Je li to normalno?
Takt i razboritost nalažu da se o njoj ćuti
kao o skandalu iz viših krugova.

Divna dečica rađaju se bez njene pomoći.
Nikad ne bi uspela da naseli Zemlju,
jer se dešava vrlo retko.

Neka ljudi koji ne poznaju srećnu ljubav
tvrde da nigde nema srećne ljubavi.

S tom verom lakše će im biti i da žive i da umiru.

Ned Sep 19, 2010 9:45 pm

ZAHVALNOST

Mnogo zahvaljujem
onima koje ne volim.
Olakšanje s kojim se mirim
što su bliži nekom drugom.

Radost što ja nisam
vuk njihovih ovčica.

Mir mi s njima
i sloboda mi s njima,
a to ljubav ne može dati,
niti oduzeti.

Ne čekam na njih
od prozora do vrata.
Strpljiva
gotovo kao sunčev časovnik,
razumem ono
što ljubav ne razume,
praštam ono
što ljubav nikad oprostila ne bi.

Od susreta do pisma
protiče ne večnost,
već prosto nekoliko dana ili nedelja.

Putovanja s njima uvek su uspešna,
koncerti slušani,
hramovi posećeni,
predeli izraziti.

A kad nas deli
sedam gora i reka,
to su gore i reke
dobro poznate s mape.

Njihova je zasluga
ako živim u trima dimenzijama,
u prostoru neliričnom i neretoričkom,
sa horizontom pravim, jer je pokretljiv.

Sami ne znaju
koliko nose u praznim rukama.

"Ništa im nisam kriva" -
rekla bi ljubav
na tu otvorenu temu.

Ned Sep 19, 2010 9:47 pm

JAVA

Java se ne raspršuje
kao što se ne raspršuju snovi.
Nikakav šum, nikakav zvon
nju ne raspršuju,
nikakav krik ni tresak
iz nje ne iskaču.

Mutne su i višeznačne
slike u snovima,
što se može objašnjavati
na mnogo raznih načina.
Java označava javu,
a to je veća zagonetka.

Za sve postoje ključevi.
Java se otvara sama
i ne da se čvrsto zatvoriti.
Sipaju se iz nje
školska svedočanstva i zvezde,
ispadaju leptiri
i duše starih pegli,
bezglave kape
i lobanje oblaka.
Iz toga nastaje
nerešivi rebus.

Bez nas ne bi bilo snova.
Onaj bez koga ne bi bilo jave,
nepoznat je,
a proizvod njegove nesanice
pripada svakome
ko se budi.

Nisu ludi snovi,
luda je java,
makar zbog upornosti
kojom se drži
toka događanja.

U snovima još živi
naš nedavno umrli,
čak je sasvim zdrav
i ponovno mlad.
Java stavlja pred nas
njegovo mrtvo telo.
Java se ne povlači ni za korak.

Lakoća snova je uzrok
što ih se pamćenje lako oslobađa.
Java se ne mora bojati zaborava.
Ona je bogme tvrda.
Sedi nam na vratu, teži na srcu,
pada nam pred noge.

Nema od nje bega,
jer nas u svakom prati.
I nema takve stanice
na trasi našeg putovanja
gde nas ne bi čekala.

Ned Sep 19, 2010 9:49 pm

PREBLIZU SAM

Preblizu sam da bi me sanjao.
Ne lepršam nad njim, ne bežim mu
pod korenje drveća.
Mojim glasom ne peva riba u mreži.
S mog se prsta ne kotrlja prsten.
Preblizu sam. Velika kuća godi
a ja ne vičem u pomoć. Preblizu,
a da bi na mojoj kosi zvonilo zvono.
Preblizu da bih mogla ući kao gost
pred kojim se razmiču zidovi.
Više nikad neću tako lako umreti,
tako sasvim izvan tela, tako besvesno,
kao nekad u njegovom snu. Preblizu sam,
preblizu. Čujem psiku
i vidim ljeskavu ljusku te reči,
nepomična u zagrljaju. On spava,
pristupačniji u ovom trenu jednom viđenoj
blagajnici putujućeg cirkusa s jednim lavom
nego meni koja ležim uza nj.
Za nju se sada u njemu prostire riđolisna
dolina, zatvorena osneženom planinom
u plavetnom zraku. Ja sam preblizu
da mu s neba padnem. Moj krik
samo bi ga probudio. Jadna,
svedena na vlastitu pojavu,
A bejah breza, bejah salamandra,
i svlačih sa sebe vreme i atlas
prelivajući se bojama kože. Mogla sam
milostivo iščezavati pred začuđenim očima,
što je blago nad blagom. Blizu sam,
preblizu da bi me sanjao.
Ispod glave usnulog izmičem ruku,
utrnulu, punu nestvarnih iglica.
Na vršku svake od njih, da ih prebrojiš,
svrgnuti sede anđeli.

Ned Sep 19, 2010 9:50 pm

NEKADA SMO SVET ZNALI NASUMICE

Nekada smo svet znali nasumice:
- beše tako malen, mogao je stati u stisak rukovanja,
tako lak da se mogao opisati osmehom,
tako običan - kao u molitvi odjek starih istina.

Nije nas čekala istorija s pobednom fanfarom:
- sunula nam je u oči prljavi pesak.
Pred nama behu putevi daleki i slepi,
zatrovani bunari, gorak hleb.

Naš je ratni plen poznavanje sveta:
- on je tako velik, mogao bi stati u stisak rukovanja,
tako težak da se može opisati osmehom,
tako neobičan - kao u molitvi odjek starih istina.