Džejn Ostin

Misteriozna žena pronicljivog pera



Neobičan život, delo i zaveštanje jedne od najvećih književnica na engleskom jeziku, Džejn Ostin (1775-1817), činile su srž izložbe u Muzeju i biblioteci „Morgan“ u Njujorku koja je pobudila pažnju.
Omogućivši pogled izbliza na ikonu britanske književnosti, izložba „Mudrost jedne žene: Život i zaveštanje Džejn Ostin“ pružila je osećaj gotovo opipljive intimnosti sa autorkom zahvaljujući izloženim rukopisima, ličnim pismima i drugim sličnim eksponatima iz Džejninog života, koji biblioteka „Morgan“ prethodno nije izlagala više od četvrt veka – stoji između ostalog u ocenama ove izložbe koja je juče zatvorena.
Između ostalog pažnju su izazvale prve ilustrovane edicije njenih romana, kao i crteži i gravire ljudi, mesta i događaja iz tog perioda. Među stotinak eksponata bile su i knjige koje su uticale na Džejn, poput dela Samjuela Ričardsona, Lorensa Sterna, Fani Berni, Vilijama Kupera i Lorda Bajrona. Gravira Vilijama Blejka, „Portret gospođe Q“, za koju je književnica svojevremeno izjavljivala kako je „izuzetno podseća“ na njenu junakinju Džejn Benet iz „Gordosti i predrasude“.

Ipak, najintrigantniji bili su eksponati iz Džejninog života, uključujući i nekih dvadesetak knjiga koje su preostale iz biblioteke njenog oca, pisma i jedini sačuvani kompletan rukopis njenog romana – „Lejdi Suzan“.

- Veličina pisanja Džejn Ostin vidi se u njenoj velikoj popularnosti sve do današnjih dana, naročito tokom poslednje dve decenije kada je ekranizovano mnogo njenih dela – kazao je Vilijam Grisvold, direktor Biblioteke i muzeja „Morgan“. „Iako je ona pisala o životu i društvu u Engleskoj pre dva veka, njen pronicljiv, satirični pristup temama i likovima veoma je blizak savremenom čitaocu.“

Životna priča bez srećnog kraja

Džejn Ostin rođena je 1775. u seoskoj porodici srednjeg staleža. Otac je bio rektor, a majka je poticala iz uvažene porodice. Džejn je imala osmoro braće i jednu sestru, Kasandru. U jedanaestoj godini Džejn je završila svoje formalno obrazovanje i vratila se kući. U takvom okruženju počela je da piše pesme, priče i komade za svoju porodicu – koja se sastojala od vrlo vrednih čitalaca – ali i za ličnu zabavu. Prvi roman, „Lejdi Suzan“, najverovatnije je završila 1794-95, ali on nije objavljen za njenog života. Prvi izdat roman, „Razum i osećajnost“, objavljen je 1811, a usledili su „Gordost i predrasuda“ (1813), „Mensfild park“ (1814), „Ema“ (1815) i posthumno izdati „Nortangerska opatija“ i „Pod tuđim uticajem“ (1817). Iako je bila odlični poznavalac društvenih prilika i tumač ljudskih karaktera, a mnoge svoje heroine srećno je i udala, sama Džejn nije nikad stala pred oltar. Preminula je od tuberkuloze 1817, u 41. godini života.

Međutim, teškoće nastaju onda kad pokušamo da zamislimo karakter same književnice. Po njegovim rečima, Džejn Ostin je bila suptilni tumač manira svojih likova, upoznata do tančina sa njihovim vrlinama i manama, a opet sama je bila nedokučiva i misteriozna da je teško zamisliti je kao osobu od krvi i mesa.
Ostinova je tokom svog 41-godišnjeg života napisala nekih tri hiljade pisama, najviše sestri Kasandri koja je mnoge spalila verujući da ne ostavljaju dobar utisak o Džejn i njenoj porodici. Do danas je sačuvano samo 160, od kojih „Morgan“ poseduje 51.

Ta pisma su i danas dramatična, a prateći trag Džejnine ruke možemo da osetimo njenu živahnost, tečnost i disciplinu; rukopis je pedantan i čist, a ipak brz. U nekim pismima gotovo da možete da osetite ekstatičnu govorljivost.
Iako su puna ogovaranja i trivijalnosti, pisana su sa takvim osećajem za dramu da u njima možemo osetiti skoro fizičku energiju pretvorenu u reči. Iako je Džejn bila vrlo povučena osoba – svoje prve romane objavljivala je anonimno – u pismima se vidi trag javnog sveta kome je skoro sasvim okrenula leđa, kao da bi on mogao nespretno povrediti njen novelistički univerzum.
Njena pisma ispostavljaju se kao još jedno svedočanstvo da je s pravom prati glas da je bila pronicljivog pera.

Ostinova je verovatno delovala zastrašujuće svakome ko bi je upoznao, ali sa svojom sestrom je bila vrlo iskrena i otvorena. U jednom pismu nakon Džejnine smrti 1817, Kasandra je napisala: „Izgubila sam blago; takvu sestru i prijatelja kakvog niko nikad neće nadmašiti. Bila je sunce mog života, pozlata svakog zadovoljstva i ublaživač svake tuge. Nijednu misao nisam krila od nje i kao da sam izgubila deo sebe“.