Olivera Mašanović - Poslanica Balkanskoj ženi

Dolores je bezuspešno pokušavala da ustane i ako je popodne zateklo u krevetu. Izgužvani čaršavi potkazali su njenu tešku noć i otkrili nemiran san. Iz dnevnog boravka, kroz otvorena vrata spavaće sobe, došunjao se do nje polušapat. Čula je kako suprug nešto ispod glasa priča sinu. Nije uspela da razazna ni jednu reč, a trudila se. Htela je da im kaže da ne spava, da... Nije imala snage. Dejstvo sedativa je lagano prolazilo i neprirodna obamrlost čùla, lagano je ustupala mesto realnosti. Olovna težina u rukama, telu, jeziku, nije je napuštala. Imala je osećaj kao da je pod nekim anestetikom. Probala je da natera misao da dobije oblik glasa i pozove sina, trebao joj je. Beznadežan pokušaj. Glas je bio preveliki napor za nju. Uspela je da natera ruku da se pomeri... spustila je pored kreveta i napipala kutiju sa cigaretama i upaljač. Udahnula je duboko prvi dim.

- Možda bih trebala da prekinem da pušim?-

Iznenadila se odakle joj je ta misao zalutala. Postidela se pred sobom beznačajnosti ove konstatacije. U ovakvoj situaciji bi trebala da razmišlja o nečem drugom, ozbiljnijem, tragičnijem, ali mozak kao da se branio od realnosti i slao joj je mnogo malih beznačajnih informacija, toliko da ne može da se skoncentriše na nešto konkretno. Da li ludi!?

Od juče više ništa nije imalo definiciju i čvrst oslonac. Zadnjih dvadeset i četiri sata promenilo joj je pogled na život, stavove o vaspitavanju, obavezama, htenjima. Razočarala je činjenica da je moralo da se desi sve ovo da bi ona stala i analizirala.

Danas na nekom zabačenom seoskom groblju sahranjuju njenu prijateljicu. Nije umrla. Ubila se! U ovoj maloj balkanskoj zemlji i u smrti se prave podele. Po podelama i inatu da se nigde ne složimo, pa ni u bolu, mislim da držimo primat u svetu. Ako mlada žena umre, od bolesti, to je tragedija, ali ako sama prekine svoj život, za porodicu to je sramno, a provincija odmah izrežira senzaciju. Danima dokoni ljudi konstruišu i iznalaze nove i nove motive ne štedeći maštu. Kao po pravilu uvek dodaju nešto svoje, ali da bar to "nešto" ima veze sa istinom!

- Danas je sahrana. – Po sastavu prosta rečenica. Ima subjekat, predikat... Dolores se uplašila toka misli. Najavljivale su ludilo. Trebala bi da plače, bude pored odra, da ustane više... To se očekivalo od nje. Za očekivanja, nema ni volje ni snage, da ih ispuni.

- Prijateljica... Ko je bila ona? Da li je uopšte i poznavala? Da li je propustila nešto što je moglo da odloži njenu smrt?- misli su joj tonirane krivicom i kajanjem. Skoro da je mogla da oseti grebanje savesti u nekoj od zaključanih fioka mozga. Prećutno je znala za njenu neizgovorenu tajnu. Majka, domaćica, žena počinila je neoprostivi greh i zaljubila se. Volela je čoveka koji nije bio njen suprug. Grad može da ti oprosti po neku traljavu avanturu, sa po malo strasti i dosta golog, sirovog seksa, ali ljubav? To ne može! Interese – da; vezu iz računa- da; seks – da; ali ljubav – ne!

Dolores je iznenađena mislima koje su joj pravile društvo. Nametnula joj se dilema da li je uopšte u njenoj prirodi da ovako rasuđuje ili je ovaj nenadni događaj otvorio kapije podsvesti gde je samo privremeno zadremao njen bunt?

Opet poluglasni razgovor dopire do nje.

- Hajde, molim te stavi jednu nogu na pod... takooo...sada drugu... ne, ne... ne mogu! I ovu ću da vratim u postelju. Gde bih, uopšte i išla!? - pitala se Dolores i razmenjivala mišljenja sama sa sobom. Tu je bila nenadmašna! Vrata sobe su se otvorila i tiho kao anđeo čuvar, ušao je njen sin. Sklopila je oči, nije želela da je pita bilo šta. Dečak, misleći da majka spava, prišao je na prstima i poljubio je. Nešto se prelomilo u toj ženi, zagrlila ga je i zadnjom snagom, nežno privukla kod sebe na ivicu kreveta. Počela je da jeca. Jecaji su prešli u plač... Ne zna koliko je plakala, ali plakala je...

- Izvini, ljubavi...molim te oprosti- imala je potrebu da se opravda sinu, - mali si... ne trebaju ti suze, najmanje moje. Ne znam šta mi je bilo? -

Ljubila je njegove dečačke ruke. Nekako je znala da je sin razume više nego je očekivala. Nakon te konstatacije, bilo joj je lakše.

- Hoćeš li kafu?- čula je supruga kako je pita. Zahvalna je što je pričao umesto nje i neizgovorene joj misli pretvarao u rečenice. – Nemoj da ustaješ, lezi. Za pola sata moram da krenem da ne zakasnim na sahranu. Šta misliš, da li da odem po cveće? Ma, to sada nije ni važno! – sam je postavljao pitanja i odgovarao. Valjda nije ni očekivao da bilo šta kaže, poznavao je dobro. Znao je za njene šutnje: duge, teške, jalove, iz kojih nikada ništa dobro nije porođeno.

- Isključi telefon i odmaraj. Trebala bi nešto da pojedeš, hoćeš da ti donesem? Dva dana si u krevetu. Dolores, ti me uopošte ne čuješ! Slušaj me: ne muči se, ne možeš više ništa da promeniš! -

- Da li?! – lecnulo je to pitanje. Nije ga izgovorila naglas, ali eho pitanja je popunio sav prazan prostor svesti.

Sin je odavno izašao. Topla šolja kafe je bila na stočiću kraj ležaja. Prijatno je miris koketirao sa njenim nozdrvama. Prvi gutljaj je otpijen. Prija. Čula je kako se zatvaraju ulazna vrata. Suprug je pošao na seosko groblje... Tišina... neprirodna. Čula je misli. Raslojavala ih je deo po deo. Nesvesno je postala hroničar života. Uhvatila je sebe kako razgovara sa mrtvom prijateljicom. Nije to bio dijalog. Dolores je imala potrebu da joj kaže sve ono o čemu su za života ćutale. Pred očima se rflektovala slika rasute kose na odru. Kosa nije pripadala nikome, ili Dolores nije htela da joj da poznato lice. Pričala je sa umrlom ženom i postavila joj je pitanje: - Znaš li šta je život?- Tišina. Dilema- da li je to htela da kaže njoj ili sebi? Strah- hoće li barem u mislima da bude iskrena i bez licemerstva prizna sebi šta stvarno misli; ne- šta očekuju od nje, već šta ona hoće?

- Život je – nastavila je Dolores monolog, – život je tempirana bomba. U trenutku rađanja detonator smrti se aktivira i počinje da odbrojava... godina, dve,... trideset osam... pedeset dve...zavisi samo na koliko je nameštena da se aktivira. Deaktiviranje je nemoguće. Vreme od aktiviranja do detonacije, zove se život. Brojčanik i sa tvojim satom otkucava... Samo od tebe zavisi kako ćeš da iskoristiš međuvreme! S obzirom da je kraj neminovnost, koja u nekim slučajevima može da se odloži, ali ne i izbegne, pokušavam da te nateram ( ili možda sebe ?!) da ovo vreme iskoristiš racionalno! Ponovo lažem! Pišem '' racionalno'' a mislim na ljubav! Te dve reči nikako ne idu zajedno!

Obećala sam da više nikada neću da okrznem tematiku ljubavi, ali podsvesno je bilo jače, pa sam je pronalazila kodiranu u svakoj rečenici. Zato sam odustala da se krijem iza umnih fraza, fizike, nauke, kritike... Ponovo sam joj se vratila! Probaj i ti! Videćeš da nije teško, možda malo na početku. Uplašiće te zrelost i temeljitost, kojom pristupaš, ali to je najverovatnije zbog onog sata što odbrojava. Kako vreme curi i razliva se u neke neplodne, prazne, utabane godine, tako je želja da vrisnem svakoj ženi balkanskoj, da ne odbacuje neminovnost! Društvene norme i očekivanja da daš sve od sebe da bi udovoljila sredini, porodici, prijateljima...sve je to iluzorno. Da li te je neko, nekada pitao kojom bojom bojiš dušu? Ne. Bojili su ti je drugi, a ti ćutiš... čekaš nēma, da se detonator aktivira, i milon puta ponavljaš da to tako treba, to se očekuje od tebe, tako je suđeno...

Probaj ponovo! Svaka zora je novi život ili bar šansa više, za njega. Ogluši se o norme i očekivanja. Odmetni se iz mentalnog sklopa ljudi koji su ti svakodnevica, i voli!

To nije feminizam, ni ženska anarhija!

Ustani, i ovog jutra voli sebe! Ti imaš pravo da onaj svet iz mašte materijalizuješ (ili bar probaj). Vrata levo uz stepnice... čovek koga voliš... vaša devojčica... grad koji se sablažnjava nad vama i šuška da ste zbog interesa zajedno. Teret tračeva stavljaju na vaš život, iznalaze stotinu svojih razloga zašto ste zajedno, a nikome da padne napamet ljubav!?

Podigni glavu visoko. Kupi nove cipele, promeni šminku, zagrli svoju ljubav... Kažu, ostali su povređeni iza vas... Da li te je iko pitao koliko hematoma na duši si ti imala? Budi jednom svoja i voli otvoreno, bezrezervno, bestidno...

Brojčanik otkucava i tvojoj ljubavi, isto kao i tebi... Otmi to malo od života! Godine nisu merilo ljubavi.

Budi unikat u njegovom životu, zavedi, budi pedeset PRVA i jedina, sve i ništa, ljubavnica i ljubav, želja i mržnja, beg i neophodnost, obaveza i nada, ključar snova o lepom... budi mu ljubav. Ne sakrivaj je. Jednog jutra, zaključaj sva vrata prošlosti za sobom i izađi u budućnost. Pre toga ostavi stan predhodnog života pospremljen. Prijatelje sortiraj po godinama poznanstva, opeglaj ih i složi u fioke. Rodbinu izglancaj i odloži na police sa skupim porcelanom. Muža ostavi na centralnom mestu, u njegovoj voljenoj fotelji (veruj, neće da primeti da te nema, sve dok mu ne bude trebalo nešto da se doda ili bude gladan). Njegove bivše ljubavnice sortiraj po visini, dužini staža, azbučnom redu i društvenom statusu, da se lakše snađe kada shvati da si otišla.

Pripremi se na neodobravanja, raspeće, sašaptavanja iza leđa, gađenja... Oprosti im. Svi oni to rade, ne što te ne vole, već iz zavisti što si imala hrabrost, i besa zbog svoje nemoći da nešto promene. Hiljadu puta su tvoje prijateljice sanjale o ovome, dok su se krile iza priče o divnom braku, uspešnom mužu, lepom domu, svesne da su samo deo dekora.

Rođenu i nerođenu decu povedi sa sobom. Sinovi teže praštaju.

Lik u ogledalu nema bore. Podlivi na duši više nisu hronični i prošla je opasnost da pređu u unutrašnje krvarenje. Srećna si! Vrata levo od stepenica... tvoja vrata... Ne oklevaj, ne kucaj... uđi. Unesi kod : ''LJUBAV- pedesetPRVA- ŽIVOT- VOLIM-.'' Detonator skoro prestaje da odbrojava!!! Rekla sam ti da može da se odloži. Pronašla si i ukucala pravu šifru, kockala si i dobila. Vreme je skoro stalo.

U miraz, iz prošlosti, ponesi samo osmeh i ljubav, onu zbog koje je sve ovo vredelo! Kada jednom otvoriš vrata, levo od stepeništa, shvatićeš da je vaseljena uz tebe. Zatvori ih bez treska i ušuškaj se u ljubav. Shvatićeš da si jedna od retkih koja je izbegla da zbog sitnica ne vidi velike stvari!

Ženo balkanska, gospodar tvog života si samo ti! Ako uspeš da zbaciš breme predrasuda bićeš poštovana Vladarka želja. Pokoravaće se svaka pred tobom, unapred obećavajući ispunjenje. Ti samo trebaš da želiš, iskreno i bez straha. To nije malo! Odigraj na kartu rizika i hrabrosti! Džoker je uvek tik uz njih. Tvoj džoker je ljubav!

Ovakav tok misli je iznenadio Dolores. Monolog koji joj je još odzvanjao u glavi vratio je u stvarnost. Imala je potrebu da se kreće. Naglo je ustala. Blago joj se zavrtelo u glavi. Zastala je delić sekunde da održi ravnotežu. Brzo je obukla omiljene pantalone i pamučnu majicu. Bila je rasterećena, laka, slobodna.... Kratkim pogledom je obuhvatila stan. Posteljina je bila izgužvana- ne želi da je pospremi! Dodirnula je kvaku na ulaznim vratima... zastala. Ne. Ne želi da ostavi poruku (zato što se to očekuje). Tiho je zatvorila vrata i preskačući po dva stepenika istrčala napolje...