Beogradska ka5anija
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

Ići dole
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Živanin san Empty Živanin san

taj Pon Nov 22, 2010 11:59 am
Некада давно у некаквом шумовитом селу живела жена честита и вредна која се звала Живана. Муж јој се још млад удавио у Морави, па она остаде сама. Кад прође пола године, Живана роди кћер и назва је Мокошица. Живеле су њих две тако, Мокошица је расла, а Живана је радила на пољу и у надници да би је отхранила. Кад би се увече вратила кући уморна, срце би јој заиграло и умор би нестајао видевши Мокошицу како расте и постаје лепа и мудра. У селу су већ сви причали како је сиромашна Живана боговима мила кад су је обдарили тако вредном кћери, па су јој увек давали и више, знајући колико је тешко самој и сиротој мајци.

Кад Мокошица стаса за удају, дође из далека војин стасит који је још у сну видео Мокошицу и од тада је по свету тражи. Тражио је три године и кад се најзад обре у том селу и виде Мокошицу крај извора, намах познаде да је то она његова девојка из сна. Крене, тако, за њом и виде како одлази у колибу. Кад се спусти вече, он закуца на врата, да је проси. И Живана беше до тад пристигла са поља, па се зачуди овој касној посети. Седе војин и исприча старој Живани како је сањао Мокошицу и како је од тада свуда по свету тражи, па је упита да му је да за жену. Загледа се Живана у очи овог војина и рече:
- Даћу ти је ако ми обећаш да ћете честито живети, и да жртву боговима не заборављате.
Војин обећа и сутрадан се Мокошица спреми да се одвоји од своје мајке Живане. На растанку, плачући, договоре се оне да ће се виђати макар једном годишње, за славу. И пођоше војин и Мокошица у свој дом.

Године су пролазиле и Мокошица је, као што је и обећала, долазила да посети своју стару мајку Живану. Затицала би је саму, увече, како после рада на пољу, чисти кућу, спрема огњиште или преде вуну. И онда би оне дуго у ноћ везле и причале о свему. О родбини, о бабама и дедама, о новостима у селу... Мокошица би приповедала како је војин добар и како живи срећно, због чега су старој Живани сузе навирале на очи... А онда би тражила од своје добре мајке да јој прича о баби, која је тако ткала да се говоркало како јој то виле ноћу поправљају пређу. И чинило се да је Живана својом добротом постигла све што добро чељаде може постићи...

Али, прође година, а Мокошице нема. Увуче се неки немир у Живану, шта ли је то са њеном милом кћери. Прође и друга година. Да иде - куда би је тражила? Да се није шта догодило? Војин је добар, јавио би мајци. Да их није какво зло задесило? Па ваљда би дошли, знају они да би Живана све за њих учинила. И тако је Живана чекала, надала се и туговала. Прође и трећа година, а Мокошице никако нема. Однекуд, до села допреше гласови да се Мокошица разболела. Кад то зачу стара Живана, поче, неутешна, косе чупати и намах јој се очи замаглише од горких суза. Тако уплакана, на поду, заспи и усни овакав сан.

Небо потамнило, навукли се густи облаци и грми. Из једног облака нарочито муње севају. Загледа се Живана у тај облак и виде некакво биће са главом старца и са две руке. Гледа га Живана како вири из тог облака, кад одједном, зачу се страшан прасак и старац право с облака паде на земљу пред Живанине ноге.
- Хоћеш ли ти да ме упртиш на леђа и носиш? – упита старац.
- Што да нећу? Хоћу – одговори стара Живана и упрти старца на леђа.
Али је Мокошица заустави:
- Куда ћеш, мајко, у тим твојим подераним опанцима? Направићу ти ја такве да можеш да носиш тог старца куда год хоће.
Зачуди се Живана што јој кћер тако каже, али пристаде. Узе, тада, Мокошица брашно и замеси хлеб. Кад га испече, обликова од њега два прелепа опанка и даде их мајци Живани да их обује, што ова и учини.
Ишли су они тако, ишли по блату, преко њива, ливада и шума, носила је Живана старца, кад јој он после неколико дана рече: 'Добро, а сад ме најзад однеси на оно брдо где је некада живела твоја мајка којој су виле ноћу пређу поправљале.'

Виде Живана да то нису чиста посла, али се сети свог обећања, а и овај старац би јој некако драг, па она настави даље. Недеље су пролазиле, падала је Живана од умора носећи овог чудноватог старца и поново устајала и настављала. Кад, наједном, спази она са стране гледајући да се руке старца све више суше. Направи се Живана невешта и настави даље. Кад, опет, опази она и да је месо почело с њих да опада. Није се стара Живана ни тад уплашила, већ настави, све надајући се да ће најзад стићи тамо где је овај старац тражио. А чудно је било то да се пут тако отегао... Већ је Живана била исрпљена од умора и глади, кад опази да старац сад има лепе и младе руке. Обрадова се старица овоме, као да је то неки добар знак. И тад, у даљини, онако блатњава, мокра и гладна, виде оно брдо на којем је некада њена мајка живела. Погледа са стране, а руке оног старца беху се претвориле у крила која су сијала тако да се у њих није могло гледати. Сад већ похита Живана оном брду, кад тамо, гле чуда, седи и чека је Мокошица. Стара Живана очима не вероваше. Спусти оног старца са рамена, а он јој рече:
- Добра си ти жена, Живана. Ти сад сигурно очекујеш да ти нешто кажем. Па, ево, да знаш. Твоја ће Мокошица оздравити и биће срећна. Ти не брини, јер нема живота за људског створа а да га нека невоља макар једном не задеси, јер где има воље, има и невоље. Доћи ће теби опет твоја кћер.
Тако рече и нестаде.

Пробуди се стара Живана, и онако још лежећи на поду опази сунчев зрак који се био увукао у колибу. Однекуд из села, са поља, чула се песма, скупљали су се и последњи снопови жита.
Осмехну се Живана, поскочи као млада, па појури да и она уплете божју браду.
Nazad na vrh
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu