Beogradska ka5anija
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

Ići dole
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Luj Leže-Slovenska mitologija - Page 2 Empty Luj Leže-Slovenska mitologija

Pon Nov 29, 2010 1:37 pm
First topic message reminder :

Луј Леже: Словенска митологија - Увод
Има прилично времена, како је моја пажња први пут била скренута на словенску митологију. Кад сам год. 1865. отпочео своја истраживања о преобраћању Словена у хришћанство, морао сам се запитати: какви беху религиозни појмови незнабожачких Словена? Па сам им тада у своме делцету о Ћирилу и Методијуi и посветио двадесетак страна. У то време оне беху доста нове; али се и ослањаху једним делом на документе, који се тада сматраху за аутентичне, а који су од тада већ оглашени за лажне. У год. 1880. пок. доајен Лихтенбергер учинио ми је част молбом својом, да му за његову Encyclopédie des sciences religieuses дам један резиме из словенске митологије. То беше за мене прилика, да се поново вратим на проучавања, која уосталом нисам губио из вида. Мој превод Несторове Хронике, којој бејах посветио толико година, једнако ме је подсећао на та деликатна питања.
Чланак из Енциклопедије верских наука, знатно проширен и прерађен, поново је штампан у Revue de l'Histoire des Religions. Одатле је засебно одштампан и пуштен у свет под именом: Esquisse sommaire de la mythologie slave (Париз, Leroux, 1882). Одштампана у врло малом броју примерака, ова је књижица одавно исцрпљена. Поново је штампана у другој свесци мојих Nouvelles études slavesii.
Пишући овај резиме, ја сам пре свега помишљао, да задовољим радозналост француске публике, којој су словенска дела неприступна, и која уопште не зна, у којим би немачким књигама могли наћи озбиљних података о овим тешким питањима. Тако се деси, да сам ја учинио услугу и самим Словенима, којима је један такав критички резиме заиста оскудевао. Г. Стојан Новаковић, тада министар просвете у Србији, један од наших најспремнијих другова, превео је то моје делце, и одштампао у Просветном Гласнику, бр. 1. год. 1883. Овај је превод прештампан у листу Slovinac, који тада излазаше у Дубровнику. С друге стране, одлични слависта, г. Поливка учинио ми је част својим преводом на чешки моје Esquisse у Sbornik Slovanský, који је уређивао пок. В. Едвард Јелинек, год. 1883 (бр. 8 и 9). Он је своме преводу додао интересантне белешчице. Доцније је, трудом г. Горницког, професора гимназије у Пензи, изашло и једно руско издање у Филологическіе запискъі (Воронежь, 1898).
Уз то и најодлучније слависте Ралстон у Athenaeum (8. април, 1882) Јагић у Archiv fur slav. Philol. (т. VI, стр. 318) Beaudouin de Courtenay у Журналь Мин. Нар. Просвіъщен (март, 1882) беху примили тај мој скромни покушај с таквом симпатијом, која ме је нагнала, да га се поново латим и проширим. На жалост потребе мојих лекција на Collège de France дуго су морале моју пажњу одвлачити на друге предмете. Прва је дужност професора да обучава. Он нема права даље развијати научне проблеме све док не задовољи прве потребе својих ученика.
Тек 1895. год. могао сам посветити два семестра излагању словенске митологије. Ове лекције брижљиво прегледане, штампане су као расправе од 1896. год. у Revue de l' Histoire des Religions. Три најважније лекције засебно су одштампане. (Покушај о Перуну и св. Илији; о Световиду и боговима на свршетак вид, о цару Трајану у словенској Митологији.)iii Две су читане и у Академији Натписа, која се заинтересовала за новине у овим студијама.
Прикупљајући у ову једну књигу све те радове дугог стрпљења, не кријем, да видим све чиме оскудевају, да би се подигао један дефинитиван монумент... Тај монумент није још нико подигао; и ја сумњам да ће он икада моћи и постојати. Ни најмање се не можемо надати, да ћемо за Словене имати онакве радове, какве је у нашем веку имала митологија: Индуса, Грка, Латина, Келта или Германа. Грађа је врло ретка, а писани или неми споменици ни по коју цену се не би могли заменити хипотезама.
Од када је млади руски научник Кајсаров објавио у Гетингену 1803. своје дело: Versuch einer slavischen Mythologie in alphabetischer Ordnung,iv изашло је на свет много радова о словенској митологији. Ово дело привуче пажњу Добровског, који му посвети једну критичку студију у једној свесци разноврсне садржине Slavin-а (друго изд. стр. 263. и даље). Ни сам Добровски није био верзиран у том питању; али оним критичким оком, које га карактерише, он је и Кајсарова и његове наследнике ставио на опрезу од какве варљиве тенденције људске лености. "Саветујем будућим митолозима, вели он, да се не ослањају на позније писце, већ да уза сваки чланак наводе најстарије споменике."
На жалост, ми имамо врло мало ових старих споменика. Што се мене тиче, мислим, да сам свуда следовао савету овога првосвештеника славистике. Сматрао сам за дужност да поново прочитам у оригиналу све латинске, грчке или словенске писане споменике, који се односе на предмет ових студија. Држим, да сам узгред открио и неколико детаља, који мојим претходницима беху умакли. Па сам тако исто себи допустио да изнесем и неколико нових хипотеза.
Осим студије о Кајсарову, Добровски није имао прилике, да се бави словенском митологијом. Она је морала привући пажњу Шафарикову. Осим његових радова о Русаљкама, Сварогу, и, на жалост, расправе о Црнобогу бамбершком, која је поново штампана у III св. целокупних дела његових Sebranй spisy (Праг, 1865.), он је саставио индекс митолошких словенских имена, која се налазе у додацима II св. Slovanske Starožitnosti (друго изд. Праг, 1863). Овај индекс беше програм за једну словенску митологију, коју није написао. Ту се налази доста имена, која се данас морају избрисати из митолошког реда, и вратити у област маште (Карус, Каревит, Кродо, Полел) или фолклора (Кошчеј, Хастерман, Весна итд.).
Год. 1842. Хануш је објавио у Лавову (Лембергу) своју књигу Die Wissenschaft des Slawischen Mythus. Данас се ово дело не би могло употребити без опасности. Толико исто се може рећи и о Ханушовим радовима на чешком који се односе на митологију (ипак треба изузети Bajeslovný Kalendár, који је пре репертоар фолклора.). Уосталом сви радови овога периода су унакажени употребом лажних докумената.

MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008

Luj Leže-Slovenska mitologija - Page 2 Empty Re: Luj Leže-Slovenska mitologija

Pon Nov 29, 2010 3:22 pm

Безимена божанства

По Титмаровој сведоџби (VIII, 64) Љутићи су имали једну богињу, чији се лик налазио на заставама. Неки немачки војник пробуши заставу једним хицем камена. Свештеници љутићски потуже се на то цару, и примише по његовој заповести одштету у дванаест таланата. Прелазећи преко реке Милде, која бејаше јако дотекла, они изгубише једну другу богињу и педесет својих другова.
Ринвид, Турупид, Пурувид, Пизамар, Црноглав

Ова се божанства спомињу у Knytlinga Saga (издање у Копенхагену т. XI). Пошто је испричала рушење Световидовог идола, Сага даље прича, да је краљ Валдемар отишао у град Коренцију (Korrenzia), и наредио, да се поруше три идола:
Ринвид, Турупид и Пурувид.

Ринвид је по свој прилици истоветан са Руђевидом (Вид са Рујна - види главу о Световиду). Пурувид можда има неких веза са Провеном (види главу о Перуну).

Турупид је можда бог ратник (кашупски: trepoet, trepoetose są, дрмати се, трести се). Четврти је идол Пизамаров. Могло би се рећи, да је име Пизамар постало од Бесомар (бесъ-демон); мар је наставак на крају, који се налази код неких словенских имена.ccxxi Што се тиче бесъ-а, које на словенском језику значи ђавола, могли бисмо се запитати: да ли незнабошци нису дали овај епитет једноме од својих богова?

Црноглав, бог са црном главом, кога горе споменусмо, био је по речима Саге бог победе, друг свију ратних експедиција. Он је имао сребрне бркове.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Luj Leže-Slovenska mitologija - Page 2 Empty Re: Luj Leže-Slovenska mitologija

Pon Nov 29, 2010 3:25 pm
Богиње
Разни писани споменици потврђују култус богињама, особито Титмар у своме опису храма Радгостовог, и у глави (VIII, 64) у којој се Словени жале за увреду, коју је нанео један немачки војник њиховој застави, на којој је био лик једне богиње.
Ми мало знамо о именима ових женских божанстава. Хелмолд (I, 52) наводи поред алтенбуршкога бога Проба, и Радгоста оботридскога бога, и Сиву богињу Полабљана. Ова Сива давала је богатство. Њу је узео лажни састављач Mater Verborum-а, и назива је dea frumenti. Данас се зна, да је он изменио Сиву од речи aiunt.
Сива се такође спомиње и међу лажним божанствима оботридским. Чеси су протумачили Сиву са Жива. Чешки речник Котов доноси чланак о Живи, Живени, богињи људскога живота и природе; а то је име богиње Церере. Све су ове измишљотине дошле од Хелмолда. Није чак ни извесно, да ли треба читати Сива. Неки рукописи имају и Сина (Sinna).
Тумачење Сива са Жива изгледа вероватније. Маретић представља, да је то скраћено име једнога сложенога имена: Дабижива. Један старословенски новгородски споменик XV века (који наводи Крек, стр. 384) спомиње богињу диву. Длугош (XIV в.)ccxxii тврђаше, да је код старих Пољака нашао култус Дијанин под именом Dzevana.ccxxiii С друге стране он наводи једнога бога живота, који се зове Zywie.
Длугош спомиње још једно божанство, које се зове Зизилелија (Dzidzilelya), које бди над судбином детињства, и изједначује га са Венусом. Ово се име даје лако објаснити (dziecilela, она која мази децу).
Често се находе имена:
Лада, која би била богиња лепоте;
Luj Leže-Slovenska mitologija - Page 2 Slav17
Морана, богиња зиме и смрти. Али ових имена нема у старим споменицима. Она припадају традиционалној књижевности.
Luj Leže-Slovenska mitologija - Page 2 Slav18
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Luj Leže-Slovenska mitologija - Page 2 Empty Re: Luj Leže-Slovenska mitologija

Pon Nov 29, 2010 3:27 pm
Домаћи богови
Хелмолд нам прича (I, 52), да села и шуме балтичких Словена беху препуне домаћих богова (penates). Исту реченицу понавља и мало ниже (82).
Титмар вели: "Domesticos colunt deos multumque sibi prodesse eosdem sperantes eis immolant (XIII, 69)", па додаје: "Audivi de quondam loculo in cuius summitate manus erat unum in se (ferreum) tenens circulum, quod cum pastores illius villae, in quo is fuerat per omnes domos has singulariter ductus, in primo introitu a portitare suo sic salutaretur: Vigila, Hennil, vigila! Sic enim rustica vocabatur lingua et de eiusdem se tueri custodia stulti autumabant..." Не знамо ко бејаше тај Hennil. Неки су хтели у њему видети бога стада (гонити - хонити).
Први чешки хроничар Козма, који увек избегава словенска имена, и своје приче увија више-мање класичном терминологијом, прича нам (I, 2), да се оснивач чешког народа настанио на подножју брега Рипа; ту: "primas posuit sedes, primas fundavit et aedes et quos in humeris secum apportarat humi sisti penates gaudebat." Својим друговима држи један академски говор: "o socii, non semel mecum graves labores perpessi sistite gradum; vestris penatibus libate libamen gratum quorum opem per mirificam hanc... venistis ad patriam." Хроничар песник, погрешно познат под именом Далимил, прича да је Чех ишао од шуме до шуме dietky své na plecú nesa (носећи своју децу на раменима). Иричек је предложио, да се ово поправи и чита dědky, што би значило претке. Ова је поправка само хипотеза.
Веровање у постојање домаћих богова потврђено је фолклористиком свију словенских народа. Усмена руска литература зна за једнога домаћега бога, који се зове дёдушка домовой. Замишља се као старац; дању се крије иза пећи, ноћу излази одатле и једе јела, која му се спреме. Ако не нађе ништа, љути се, претура клупе и столове. Воли сва места где гори каква ватра. Радо посећује парна купала, и тада га зову баникь; не воли оне, који се ноћу купају и узнемиравају га, нарочито ако се још пре купања нису молили Богу. Узима на се разна имена по деловима куће где обитава. Управља кућном економијом, домазлуком, те га и зову хозяинъ, хозяинушко (на чешком: hospodařiček). Зову га још дворовой, јер борави у дворишту; хлевникъ, коњушникъ, јер се интересује за шталу и коњушнице. То је душа једног претка. Свака кућа мора имати свој домовой; нова кућа га нема; има га тек кад јој први газда умре. Сељак који се сели, позива домовоја да иде и с њиме седи у новој кући. Призива га у помоћ, приноси му жртве. Домовој га заштићује, па се тако исто и он боји домовоја свога суседа, који долази да му украде сено или живину.ccxxiv
У Галицији код Хукула (Hucules) и Бојкиа (Boпci) домовој се зове дид, дидо (дед). Код Пољака га зову domowyk или chowonec (чувар), krasnoludek (човек одевен у црвено). Dziady (преци) су нарочито страшне утвари, душе предака које траже жртве. Но у ствари ови dziady припадају фолклору Беле Русије.ccxxv
Породични кућни демон зове се још Skrzat: "Bodaj cię skrzaci wzięli", одговара оној нашој: "да те ђаво носи." О човеку, који има ружан изглед, каже се "Wygląda jako skrzat". Има изглед skrzat-а. Мало касније вратићемо се на ову реч.
Већ смо говорили о домаћем духу, који се у Чешкој зове hospodařiček. Зна се још и за шотек или шетек. И ово име значи стар (Kott). Не зна се етимологија ове речи. Писци XVII и XVIII века често се на њ позивају и упоређују га са римским ларом. Шотек је тако исто познат и код Словенаца у Штајерској. Овај је факт утолико значајнији, што код Јужних Словена нема нигде трагова о култусу домаћим боговима. У Чешкој се још зна за Skřitek, сличан skrzat-y код Пољака. Стари лексичари преводе ту реч са lar domesticus. Проповедници су од skřitek направили синоним diabolus. Хус вели о вернима који не слушају службу божију: "Свештеник изговара неке речи, а њих прима Skřitek", тј. очевидно ђаво. Један народни израз сличан пољској клетви, коју сам горе цитирао, вели: Aby te skritek vzal - нека те ђаво носи!ccxxvi
Реч szkrat у пољском, љkratek у словеначком, skritek у чешком - није словенског порекла. Као што је Маценауер (Matzenauer) показао у своме Речнику страних речи у словенским језицима (стр. 81), та је реч германског порекла: ст. немачко scrato, scratum (larvae, lares mali, lemures); средњовековно немачко: schrat, schratze, schretze (faunus daemon), schretel (spiritus familiaris) etc. Овде ми пада на памет једна блискост, на коју етимологисте још нису указали. Германско chrat зар се не може упоредити са словенским черт, czart, чорть - ђаво? Ова је реч продрла код Чеха, Пољака, Руса и Словенаца, који су били у додиру са Немцима. Непознато је код Јужних Словена, осим код Словенаца, суседа Немаца. Хрвати, Срби и Бугари били су први међу словенским народима, који су се покрстили и примили хришћанство. Нека предања, која су код других Словена дуже остала, изгледа, да су потпуно ишчезла код ових. И ја се не бих ни мало чудио, ако је реч черт проста позајмица из германске фолклористике.
За означење домаћега бога употребљава се код Словена деминутив од имена бог: Buožik, buožiček domaci. Пољак у XVI в. говораше: skryatkowie domowe vbožęta (мали кућни бог).
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Luj Leže-Slovenska mitologija - Page 2 Empty Re: Luj Leže-Slovenska mitologija

Pon Nov 29, 2010 3:28 pm
Божанства судбине. - Виле. - Русаљке. - Водене нимфе kод Чеха и Пољака.
Често су навођене ове Прокопијеве речи (De bello gottiico, III, 14.): "Словени нису знали за судбину, и не верују, да има какве силе над човеком. Но кад им прети смрт било услед болести, било услед рата, они се заветују, ако се спасу, да учине какву жртву Господу (τώ Θεώ); и кад се спасу, они то збиља и ураде, убеђени, да су своје спасење дуговали тој жртви. Они обожавају реке, нимфе и друга божанства. (δαιμόνια), и свима приносе жртве и тада помоћу њих гатају."
Писани споменици и фолклористика допуштају нам, да допунимо и објаснимо ове речи Прокопијеве. Ако Словени нису знали за судбину, која рукује и опредељује животе људи и царства, они знају лица, која председавају рођењу, и одређују судбу човечију. По тврђењу средњовековних споменика ова лица још живе у народном предању. Зову их Рођенице, Рожанице (од речи род-ити) или Суђенице (од судити, суђаје). Афанасијев је навео (Возрение Славянъ, т. III, стр. 416.)један старословенски руски споменик из XII века познат под именом Кирикова питања: "Да ли се Рођењу и Рожаници даје хлеба, сира и меда? - Зло за оне вели владика, који пију у здравље Рожаница." Афанасијев наводи још један словенско-руски одломак из превода о Исаији (LXV, 11, 12). "Ви који остављате вечност, вели пророк, који заборављате висину моје светости, који стерете сто војсци небеској, дајете кропљење (тј. право кропљења) толиким звездама, које се могу избројати, ја ћу и вас пребројати својим мачем." (Реч је о Јеврејима који певају незнабожачке песме). Један старословенски превод Исаије, који носи датум од 1271. год. каже ово: "Ви који сте ме напустили, а који спремате трпезу Рожаницама."
Други писани споменици, који се приписују Јовану Хризостому, допуњавају и проширују овај малопре наведени, и спомињу Род, Рожанице и митичка бића, која при рођењу председавају. У Пајсијевом Зборнику такође се налази име Род и Рожаница. Одатле ми познајемо и светковине које су пратиле рођење, и на којима се призивају Род и Рожанице у корист новорођенчета, нудећи им хране, особито хлеба, сира и меда. Други један споменик, који је Веселовски навео,ccxxvii вели: "Правоверни су они који служе Бога а не Рожаницама". Један цитат из XV века у Миклошића (Ст. слов. Речник) вели: "Они се моле Перуну и Роду и Рожаницама". Све ове писане споменике допуњује и фолклор. Налазимо: Суднице, Суђенице, Сојенице, Судички код Чеха, Хрвата, Словенаца, Дољу (судбина) код Руса, Срећу код Срба. Бугари знају за Урисницу или боље Орисницу. Ово име долази од глагола: орисам (грчки ό ρίζω, одређујем, решавам). Оне одређују судбину детета. Има их три добре и три рђаве. По једном Чолаковљевом наводу прва Орисница опредељује детету мудрост, и учи га, да чита; друга му даје здравље и лепоту; трећа га прати кроз цео његов живот. Сваки човек има три добре и три рђаве Ориснице. Реч Орисница, значи дакле у бугарском језику: судбина, срећа.
Укратко, ако Словени нису имали одређенога појма о судбини, - fatum-y, они су знали за нека митска лица, која су председавала рођењу детињем и управљала животом људским. Та су лица као и Parce и Виле увек женскога пола.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Luj Leže-Slovenska mitologija - Page 2 Empty Re: Luj Leže-Slovenska mitologija

Pon Nov 29, 2010 3:29 pm
Виле
"Они обожавају реке и нимфе" вели Прокопије у оном горе наведеном одломку. И доиста ми налазимо и у старим писаним споменицима и у фолклору нека митска лица, која одговарају нимфама и класичној стародревности.
Старословенски руски споменици (сакупљени Креком, стр. 314) које смо напред навели, говорећи о Перуну, Хорзу, Мокошу, Роду и Рожаницама, говоре такође и о вилама. Један од њих наводи ту реч и у дативу: вилу, што би значило, да је номинатив вил. То је по свој прилици погрешка или незнање преписивачево. Споменици су углавном из XIV и XV века; али они имају за основу старије редакције. У једном старословенском преводу Ђорђа Хамартола име сирена преведено је са вила.ccxxviii Код Бугара један религиозни рукопис из XVIII века, који је репродукција старих рукописа, осуђује оне који обожавају Самовиле, и који су ренегати Христови. Код Срба пак, колико ја знам, нигде се у старим споменицима не јавља реч вила. Нема је ни у Даничићевом Речнику српских старина; но налази се реч Самовила у једном споменику XIV века (Миклошића Lexicon). Једна повеља цара Константина Асена (XIII в.) спомиње у близини Скопља неки вилски кладеж - кладенац. Један споменик XV или XVI века (Archiv. 1.1, стр. 609.) носи назив: "Како отпоче и би створена Самовила."
Дуго се држало, да вила припада само Јужним Словенима, особито Србима. Скорија истраживања пак тврде, да је она била позната и код свих Словена осим балтичких. Колар ју је нашао и код Словака (Spevanky I, 412.). У Тренчинском комитату виле се сматрају као душе заручника умрлих после веридбе. Оне не могу наћи мира, и осуђене су, да ноћу лутају. Ако сретну кога човека, одвуку га у своје коло, и нагнају да игра с њима, док не постане само душа. Њихови су трагови нађени у Пољској. У околини Сијераџа (Sieradz) виле су душе лепих девојака, осуђених због својих погрешака, да вечито лебде између неба и земље. Људима чине добра и зла, према томе, како су им ти људи чинили за њихова живота. Махал је навео два споменика, који, изгледа, доказују, да у Чешкој има вила. У околини Жамберка Немци кажу о каквом лицу, које је у шуми залутало: "Die Vile hat ihn verfurt (виле су га завеле). У области Храдец (Hradec) каже се, да су bludičky или дивље ватре душе оних које је вила поморила.
Шта значи реч вила? У ствари она се чује и употребљава само у језицима балканских Словена, у српскохрватском, бугарском и словеначком. Петроградска Академија бележи у своме Руском Речнику ову реч као страну. Миклошић јој не зна етимологију. Али он предлаже, по мом мишљењу с разлогом, да јој се придаду ове бугарске речи: вилъня (потчињен сам утицају виле, постајем луд); чешки вила значи луд. Ова врло стара реч налази се већ у Далимиловој хроници (XIV век): вилати - водити раскалашни, блудни, живот: vilil jest lid se dcery moabskymi, народ је проводио блуд са кћерима Моабијевим; vilnэ - похотљив; вилост - лудост, etc. У пољском имамо: wila - луд, будала; wilowac - правити лудорије, szaławiła, будала, ветрењаст, лакоуман. Први део ове речи припада корену шал - беснило.
Све ове речи доиста изгледају, да се приближују незнабожачком појму о вили (појму о незнабожачком богу, који има демонских особина, тј. богови који су постали од речи бес). Али нам се не објашњава етимологија виле.ccxxix А. Веселовски претпоставља, да стари облик виле јесте въла; упоређује је са литванским welis, што значи преци, а на грчком ήλυς значи душе покојника, одакле долази реч ήλύσιος; све то пак дошло би од индоевропског корена вел - пропасти, који се налази у Валхол (Walhalla). Саопштавам ову хипотезу не улазећи у расправу њене стварности. Она ми се чини особито смела.
Из недовољности ове етимологије неки предлажу другу чисто историјску. Празници у почаст мртвих беху светковани с пролећа, у време ружа и љубичица. Зваху их dies rosae, rosalia. (Приликом говора о Русаљкама, вратићемо се на њих), а тако исто и dies violae. Ово violae могло би се наћи у речи вила. Укратко, ми једнако у овом питању остајемо у области самих хипотеза.
Споменици које смо горе споменули потврђују нам и култус вилама код незнабожаца (то су Прокопијеве нимфе) и код Словена још добро неутврђених у хришћанству. Одржао се по селима, нарочито код Јужних Словена. Усмена књижевност Срба, Хрвата и Бугара једнако понавља име вила; па је та реч примљена чак и у књижевном језику, те су стари далматински песници њоме преводили класичне нимфе.
Могли бисмо по народним песмама описати цео живот виле.ccxxx Младић Петар хвалио се граду:
"Не љепше љуба од моје,
"Ни бјеле виле од горе."
То чује вила, постаје љубоморна, па виче Петру:
"Изведи твоју љубовцу,
"Која је љепша од мене,
"Од мене, виле од горе."
Петар је изведе, одевену у сјајно свилено руво, окићену "дробним бисером" и "златним брњицама у ушима"; те је била: "трипут љепша од виле." Вила, кад је виде, мораде признати истину:
"Мала ти фала делијо!
"Ако т' је љепша љубовца
"Од мене виле од горе,
"А њу је мајка родила,
"У свилен повој повила,
"Мајчиним мљеком дојила;
"А мене вилу од горе,
"Мене је гора родила,
"У зелен листак повила.
"Јутрења роса падала,
"Мене је вилу дојила.
"Од горе ветриц пувао,
"Мене је вилу шикао,
"То су ми биле дадије."
Судећи по другим српским споменицима, вила се рађа из росе са неког црвеног главичастог јесењег цвећа. У Славонији причају, да се она рађа кад пада киша и греје сунце.ccxxxi или кад се јавља дуга.
Виле су представљене као лепе жене, вечито младе, обучене у бело или плаво. Њихова златна расплетена коса таласа се низ плећа. Ова коса садржи тајну њиховога живота. Вила, која допусти, да јој се ишчупа једно влакно, одмах умире. Каткада имају крила, очи им севају као муње, глас им је врло сладак и пријатан; онај који га је једанпут чуо, не заборавља га никада. Оне живе у облацима, на земљи, у води, па чак и у мору. На облацима оне граде фантастичне дворе. Једна песма из Црне Горе описује један такав замак:ccxxxii
ВИЛА ЗИДА ГРАД
"Град градила б'јела вила
"Ни на небу ни на земљи,
"Но на грани од облака;
"На град гради троје врата:
"Једна врата сва од злата,
"Друга врата од бисера
"Трећа врата од шкерлета;
"Што су врата суха злата,
"На њих вила сина жени;
"Што су врата од бисера,
"На њих вила кћер удава;
"што су врата од шкерлета, -
"На њих вила сама сједи;
"Сама сједи погледује,
"Ђе се муња с громом игра,
"Мила сестра су два брата,
"А невјеста с два ђевера;
"Муња грома надиграла,
"Мила сестра оба брата
"А невјеста два ђевера."
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Luj Leže-Slovenska mitologija - Page 2 Empty Re: Luj Leže-Slovenska mitologija

Pon Nov 29, 2010 3:29 pm
Има и горских вила. Оне играју улогу Св. Илије у свим атмосферским појавама. Оне скупљају облаке, производе буру, чувају од града. Станују на звездама. Виле планинкиње залазе и у пећине, претварајући се у змије. Водене виле живе по рекама или у мору. Неке од њих, као сирене, пола су женско, пола риба. Каткад се претварају у лабуда, или имају женско тело а ноге лабудове. Бугарска Самовила јаши на дивљем јелену, узда јој је змија, а бич гуја отровница.
Виле јуре по шумама, стрелама устрељују дивљач. Играју у облацима или у шумама. Њихово је певање умилно. Али њега могу разумети само они, који су пуштени, да уђу у њихово друштво. Оне имају пророчанскога дара, лече болеснике, могу чак и мртве ускрснути. Понеки извори, који носе њихова имена, нарочито су лековити. Ово потврђује и оно име Вилин кладенац, које горе споменусмо.
Виле су врло снажне. Оне се боре са јунацима; а каткад оне или њихови покрети уздрмају и саму земљу. Друже се и са смртним људима. Многи су их јунаци узимали за своје посестриме.ccxxxiii Исто су тако оне посестриме и извесних омиљених им животиња (јелена, кошута, дивокоза).
Каткада се удају и за смртне, и с њима имају децу; али ови су бракови уопште трагичнога свршетка. Једног тренутка вила одлети и нестане је. Оне људима краду децу, и хране их медом; или још напротив и своју децу дају људима на чување. Ови вилини синови одликују се изванредним памћењем и бистрином.
Виле су каткада и пакосне, и немилосрдно се свете за увреде које им људи учине. Гађају, и стрелама прострељују своје непријатеље, сакате их, море, или их направе лудима. Такав човек у кога уђе демон, зове се виловњак (νιμφόλιπτος, полудео; в. чешке и пољске речи горе наведене). Оне даве младиће, који се усуде купати се у њиховим вировима. Уништавају оне, који муте њихове изворе, или из њих захватају воду без њиховог допуштења. Оне подижу буре на мору, крше лађе, ослепљују оне који се усуде слушати њихово певање, или замутити им воду на извору где пију, или који гледају кад се оне купају.
Још и данас им приносе жртве. У далматинском приморју и старој Војничкој -Граници девојке стављају на камење при улазу у пећине: воћа, земље, цвећа, свилене појасеве, говорећи уз то: "узми, о, вило, што ти је драго".
Бугари Самовилама нуде крпе, вешајући их о дрвеће, или им остављају поред извора колаче. Извесно цвеће нарочито њима је посвећено. "У Средњој Гори, вели Иричек,ccxxxiv као и у околини Трнова, Котела и Ћустендила показали су ми самовилско оро или ориште, где Самовиле или виле играју ноћу. Усред једне ливаде види се један круг или полукруг траве или другог биља, нпр. јагода, које је јаче од остале траве. Ова је трава изникла из семена, које је ту вихор посејао. Такав један велики круг налази се на граници Србије и Бугарске, између Ћустендила и Врања,ccxxxv и зове се Вилино Коло. Сељаци не смеју ноћу у њ ући; не косе га, нити ору то земљиште."
По Иричеку неке су биљке нарочито посвећене Самодивама, особито Риганина (од грчког όρίγανον) thymus serpillum i Dictamus albus.
У Бугарској виле се зову: Самовиле, Самодиве, Деве, Јуде. Сва ова лица под разним именима имају иста својства. Њихов извор има воду чудноватога дејства. Онај који је окуси, постане јак као Самовила, баца камен од милијон ока, чупа из корена цела дрвета, рађа крилату децу беле косе и ватрених очију.
Њихова омиљена забава јесте игра. Неки пут воле притећи у помоћ и јунацима; удају се за њих; но оне су уопште опасне по људе. Оне кажњавају девојке које се усуде радити у забрањене дане. Онај који узме једну Самовилу или Самодиву, нема среће да је дуго чува. Она ће и кроз сам оџак утећи. Неки имају нарочита имена; оне граде куће, па да би им се темељи одржали, траже људске жртве.ccxxxvi
Ни најмање није лако објаснити ова бугарска имена вилв. Шта значи предметак само? Извесно у сложеном облику оно, што и ауто-αυτός. Има ли између вила и самовила истог одношаја који постоји између грчких речи δρυάς и αμαδρυάς?
Реч дива може бити источног или словенског порекла. Може се довести у везу са персијским кореном див, турским дев - демон,ccxxxvii српским кореном див-аљ.ccxxxviii Тако тумаче ту реч у околини Свиштова, где се верује, да постоје људи самодиви (дивљи), који живе по шумама. У Караесену (свишт. округ) причају старци, да се некада на Ђурђев-дан приносила жртва, јер је један светац ослободио земљу од самодивв, којима је она некада била потчињена. Познато је, да је код Чеха и Пољака веома распрострто веровање, да постоје нека дивља лица, divi lidé, dive žieny, dzivožony.ccxxxix Услед апсолутне сличности изговора тешко је овде између чисто словенских елемената, и оних, који су са стране дошли, пронаћи полазну тачку, тј. од које су речи постале оне друге.
Име јуда јесте специјално бугарско, и не находи се нигде у другим њему сродним наречјима. Налази се или само, или у друштву са речју самовила. Да неће то бити сродно оном митском лицу, које руски фолклор назива Јага баба, и коју Пољаци зову jędza, jędzina, jędzi baba(корен ажу значи змија, чудовиште)? Ја се усуђујем предложити ову хипотезу, која до сада, мислим, није нигде изнесена. Она ми изгледа вероватнија од оне, која реч јуда везује за унда (тј. вода) услед тога што виле радије походе воде. Г. Јагић, чије мишљење никад не треба пренебрећи, предложио је, да се самовила и јуда просто вежу за латинско sibylla judae. Пољске легенде о митској принцези Ванди, која је скочила и удавила се у Висли, подсећају можда на лице слично јуди у Бугара. Г. Веселовскиccxl везује култус вила за култус душв предакв. Но питање је, да ли стародревне нимфе, дриаде, ореаде и друга слична бића имају какве везе са култусом прецима? То је питање изван моје компетенције. Код покрштених народа ова митска лица, чија се успомена није могла избрисати, сматрана су често као да представљају душе умрлих. Но ова се идентичност морала произвести под утицајем хришћанских идеја.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Luj Leže-Slovenska mitologija - Page 2 Empty Re: Luj Leže-Slovenska mitologija

Pon Nov 29, 2010 3:29 pm
Русаљке

Luj Leže-Slovenska mitologija - Page 2 Rusalke
У руском фолклору русаљке играју ону улогу, коју играју виле у Јужних Словена. Њих нема, као што се дуго веровало, само у Русији. Ми их налазимо и у Бугарској. Њихово је име релативно скорашње. Не налази се у старим писаним споменицима, и није словенскога порекла. Свој постанак не доводи, као што се дуго безразложно тврдило, ни од именице русло (поток), ни од придева русъ (плав). Но ипак су ове две речи допринеле, да се утврди карактер Русаљака као по народној етимологији.
Ово се име налази први пут код историка Татишчева (XVIII в.) чије је критично око осредње. После истраживања Миклошића, Томашека, Веселовског није допуштено у име русаљка тражити какву словенску етимологију, већ јој треба приписати страно порекло.ccxli Долази од грчке речи ρουσάλια, латинске rosaria, rosalia, pascarosata, pascha rosarum. Значи Духове, или ружични Ускрс, хришћански празник, који се, као и многи други помешао са незнабожачким празником. Дакле празник Розалија долази просто од латинске речи rosa (немачки Rosentag). Ово име розалија - рузалија прешло је у већину словенских језика, у стари руски (нпр. у Несторову Хронику), и словеначки, српски, словачки, код Руса, особито Белоруса и код Бугара.
Празник Рузалија имађаше незнабожачки карактер. По Миклошићу црква га је осудила, и Русаљке би биле постале персонификација овога празника. Народна пак етимологија (русло, поток, ток воде) довела би их нарочито у везу са култусом водама. Гомила празничних имена постала су, као што се зна, од легендарних лица. Нпр. Beffania код Италијана (код Француза је у народној машти Бадњи Дан идентификован са малим Исусом); Света Среда, Света Петка, Св. Недеља код православних Словена.
Милићевић наводи у својој "Краљевини Србији" (стр. 25), да у околини Ниша, изнад села Гор. Матејеваца, на брду Метоху, има једна стара црква у развалинама. На његово питање: како се зове ова црква, сељаци му одговоре:
"Света Богородица Русалија.
- Богородице Русалије нема, брате!
- А оно ће бити св. Тројица Русалија, рече сељак.
У источним нашим крајевима народ тројичину недељу зове још и Русална недеља."ccxlii
У Бугарској се находе на разним местима Русалскиа гробишта. То је можда успомена на крваве борбе које су пратиле сваки незнабожачки празник Росалија.
Ма ког да су порекла Русаљке играју у руском фолклору знатну улогу.ccxliii Њихово је име очевидно заменило име вила. Као и виле оне живе по води, пољима и шумама. Народ их се боји, особито недеље после Духова. У неким пределима њихов се култус везује за култус мртвих. Верује се, да су то душе девојака умрлих пре венчања.
Чеси, Пољаци, Срби и Лужичани знају такође и за Нојаде или водене Нимфе. Чешка Козмина хроника приповеда (I. 4), да је легендарна принцеза Тета научила народ да обожава Ореаде, Дриаде, Хамадриаде. Још и данас се каже: "Multi villani pel pagani, hic latices, seu ignes colit, iste lucos et arbores aut lapides adorat, ille montibus, sive collibus litat, aliumquae ipsa fecit ydola surda et muta rogat et orat ut domum suam et se ipsum regant". У почетку III књ. Козма алузира још и на сељаке који о Св. Тројицама: "offerantes libamina super fontes mactabant victimas". Ово је заиста прави празник Розалије.
Чешки сељак данас зна за Vodni Panny. ili Ženy; Словак зна за Vodopanenky. Оне станују под водом у кристалним дворовима. Каткада излазе из својих станова, да учествују у забавама младежи. У Лужици их зову Wodne jugfry (од немачког jungfrau).
У Пољској оне вуку несмотрене у водене дубине. И њих зову Bogunki (богињице). Онај ко из узме за жену зове се Boginiarz.ccxliv
У Чешкој и Моравској зову их још Nemodliki (ne - не; modliti - молити). Оне кажњавају децу, која се не моле Богу, одвлаче младиће у водене дубине, и приморавају их да их узму за жену.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Luj Leže-Slovenska mitologija - Page 2 Empty Re: Luj Leže-Slovenska mitologija

Pon Nov 29, 2010 3:34 pm
Глава седма
Култус. - Жртве. - Жртвеници. - Храмови. - Идоли. - Свете шуме. - Извори. - Врачари. - Пророштва.
У споменицима, које смо споменули приликом говора о разним божанствима, наишли смо на детаљне спомене и о незнабожачком култусу. Није наодмет уредити и овде те помене синтетички, и ако је потребно, и допунити.
Дабоме да су се боговима управљале молитве. Споменици о томе ништа директно не говоре. Но довољно је овде констатовати везу, која већ постоји између речи modla, што на чешком значи идол, и глагола као што су modliti se (молити се) у чешком, и modlić siе (исто значење) на пољском.ccxlv
Многобројни писани споменици сведоче нам и о принашању жртава. По Прокопију (De bello gothico, III, 14.) Словени принашаху на жртву богу грома волове и разне друге понуде.(βοάς τε κα ιερεία άποντα).
По Хелмолду (I, 25) "скупе се људи и жене с децом, и приносе својим боговима на жртву волове, овнове, а такође и Хришћане. Они сматрају да богови нарочито воле хришћанску крв. После тога свештеник прелива жртву крвљу, да би боље разумео прорицање. Јер по причању многих Словена зли богови се најлакше маме крвљу. Кад се тако по обичају сврши чин принашања жртве, онда сав народ поседа за богате столове, једе, пије, па се за тим весели и игра". По већ наведеном ставу Хелмолдовом "они се на својим гозбама и весељима обређују једним пехаром, при коме изговарају неке речи (богорадају), које, пре бих рекао, нису у похвалу богу већ као проклињања,ccxlvi говорећи, да све што је добро долази од бога добра, а зло од бога зла..."
Мало даље, говорећи о Световиду, Хелмолд нам каже, да би Словени учинили нарочиту част Световиду приносе му на жртву сваке године по једног Хришћанина за то коцком изабранога, и све словенске области шаљу сваке године прописане прилоге за жртве.
Ово тврђење налази се у глави VI исте књиге: "Трговци који долазе на острво Рујан, вели Хелмолд, не смеју ништа ни продати ни купити, ако претходно нису принели богу на жртву какав предмет од вредности."
Мекленбуршког епископа Јована (глава XXIII) једном заробе Срби (Sorabes). Пошто су га, исмевајући га, провели кроз све словенске вароши, погубе га. Осеку му ноге и руке, а главу натакну на једно копље, и понуде богу Радгосту. Словени (глава LXIX) принашаху жртве не богу већ ђаволу. У глави LXXXIII Хелмолд описује Прованов храм, светилиште за целу околину, где се вршаху обичаји разних начина принашања жртве. Од Сакса Граматика дознајемо, да становници острва Рујна сваке године после жртве жртвоваху богу Световиду штогод од стоке, а по том прављаху религиозну гозбу, на којој месо посвећено богу служаше да задовољи прождрљивост верних. Историци Отона Бамбершког причају о жртвама принашаним бога Триглаву (Ebbo, V, 13. 15; III, 1,18.) Код балтичких Словена имамо сасвим уређен култус: свештенике, принашање жртве, понуде, хаџилук.
Није извесно, је ли и у Русији било храмова. Ништа не потврђује да је постојала нека нарочита свештеничка каста; идоли су, изгледа, подизани на уздигнутим местима. У виду жртве принашане су им људске жртве. Хроника вели:ccxlvii "Владимир оде у Кијево, да са својим народом принесе жртве идолима; и старци и идоли рекоше: "Извуцимо коцком ког младића или коју девојку, и на кога ждреб падне, тај ће бити принесен боговима на жртву." Ждреб падне на сина једног Варјага (Нормана) Хришћанина; отац не даде свог сина да се закоље за жртву, и затвори се с њим у својој кући. Тада обојица бише убијени." На другом месту (ид. стр. 64) вели иста хроника, Владимир постави више идола на једном узвишењу, и то: Перуна, Хорза, Дажбога, Стрибoга. Ту су им приносили жртве; народ је ту жртвовао ђаволима и своје синове и кћери. Они окаљаше руску земљу тим својим жртвама..."
У Новгороду Добриња подиже Перуну идола, а Новгорођани му принашаху жртву као богу. Кад се Владимир покрсти, он подиже цркву Св. Василија на оном брегу, где беше Перунов идолccxlviii и где кнез и народ вршаху жртвеничке обреде. Ове се жртве зову треби, а место за жртвовање требишта.
По Хроници новгородских цркава (стр. 172) епископ Јаћим разори све жртвенике. У животу Константина Мурома, који датира од XVI века, али који се оснива извесно на много старијим текстовима,ccxlix биограф подсећа на покрштење овога града, и пита: "Где су они, који чињаху жртве рекама и језерима, они који над мртвима коње клаху?"
У ставу који смо већ навели, Длугош, једини међу пољским аналистима, каже неколико речи о храмовима, жртвама чињеним на годишњим светковинама, које се зваху стадо (скуп). По свој прилици Длугош се овде много пребацио.
Од чешких хроничара једини се Козма више задржава на незнабожачким обредима, но увек неким академским изразима. Нигде не спомиње и принашање људи на жртву. Алузирајући на незнабожачке обреде, који постојаху још у његово време, он вели: "Овај приноси (I, 4) понуде планинама или брдима (литат), а онај призива у помоћ идоле, које је сам направио, и моли их, да му кућом управљају." Мало даље (III, 1) прича, како је кнез Бретислав III уништио год. 1092. известан број остатака тог незнабожачкога култуса, као што су нпр. били празници празновани у време Духова, када се разне понуде доношаху на изворе, где се жртва приносила, и приређивале погребне игре, на које ћемо се касније вратити.
Напред сам протумачио речи које представљају идеју принашања жртве. Она је најчешће исказана кореном треб, који значи: да нешто треба, да се нешто изискује, тј. боговима се даје оно што они ишту.
У словенским земљама постоји велики број места, у чијим се именима налази корен треб: од Требиња у Херцеговини па до Требова у Чешкој и Требовља у Галицији. Да ли ова имена означавају места старих жртвеника, или долазе просто од корена треб-ити (уништавати, разорити)? Да ли значе места жртвеника, или места где се уништила, истребила шума? Ово питање изискује, да се изближе проучи.
Има такође и светих шума и светог дрвећа. Титмар спомиње свету шуму Жутибор (Zutibor)"ab accolis, ut Deum in omnibus honoratum". (VI, 38) Жутибор код балтичких Словена је светибор. То име постоји и данас у облику Schkeitbar (између Lьtzen-а и Zwenkau). Овај прости облик довољно објашњава начин, на који су Немци унакарадили словенску топономастику.ccl
Један историк Отона Бамбершког говори нам о неком светом лешничару или орашју.ccli У Чешкој име Рај (рај) значи известан број шумв. По сведоџби чешкога хроничара Б. Јелинека (Часопис Česky lid, III, стр. 78.) у овим се шумама и данас налази пепела и костију, по чему се може претпоставити, да су у тим шумама били жртвеници. Јелинек је у исто време у овом своме делу открио у чешкој топономастици известан број имена, која се, изгледа, могу везати за религиозне појмове: Svatб, Svatépole, Svata hora (svat - свет); Viљeboha, Nizebohy, Boharne, Božna, Zbožna, Zbožnice, Svetice, Svatobor, Modlany, Modlanice. У свима овим именима доста се налази религиозног појма; но за сваки појединачно могли бисмо се запитати, да ли тај појам води своје порекло из незнабожачке вере, или доцније из хришћанске. Козма (I, 4; III, 1; циља на свете шуме; тако исто подсећа и на свете изворе (super fontes mactabant). Титмар (књ. I, 3) спомиње у срезу Гломаци (данас Ломач) у Саксонској, у околини Мајсена, један чудотворан извор. Одатле постаје једна бара. Кад треба да влада мир и изобиље у свему, извор је пун пшенице, зоби и жира, и урођеници извлаче из те појаве срећно предсказање. Кад се рат приближује, извор се напуни крвљу и пепелом. У Титмарово време Хришћани имађаху још више поштовања према овом чудотворном извору, него према оближњим црквама.
У Чешкој проповедници говораху још у XVII столећу вернима, да се чувају обожавања дрвећа и извора "alii solem alii lunam et sidera colebant, alii flumina et ignes, alii montes et arbores sicut et adhuc pagani multi faciunt et plurimi etiam in hac terra nostra adorant daemonia et tantum modo christianum nomen habentes peiores sunt quam pagani."
Титмар спомиње (VIII, 59) једну планину која се налази у pagus Silensis (у Шлезији); она је врло висока, и због своје величине била је предмет обожавања од стране незнабожаца.
У глави о Перуну и св. Илији ја сам већ означио оне споменике, који говоре о култусу храста код Руса. Афанасијев је пронашао и руске изразе, који говоре о култусу дрвећа. "Они се рађаху у шуми, мољаху се стаблима; живљаху у шуми, мољаху се деблу; живети у шуми, молити се дрвету као Богу," - вели сељак, кад говори о својим незнабожачким прецима.cclii Руски фолклор верује у Љеса или шумскога демона.
У више прилика говорили смо о храмовима балтичких богова. Ови храмови беху позорница више-мање компликованих обреда. По Хелмолду (I, 52) "скупе се људи, жене и деца, и приносе својим боговима: волове, овнове, а тако исто и Хришћане; тврде, да Бог нарочито милује крваве жртве. После тога свештеник прелива жртву крвљу, да би боље разумео прорицање. Јер по речима многих Словена сатане се лакше дају крвљу намамити. Кад се изврши чин жртве, народ се преда гозби и весељу. Тада при гозбама они се обређују једним пехаром, итд". (види напред наставак овог навода, стр. 156 - 157).
Мало даље, где се говори о Световиду, спомињу се и људске жртве. Приносили су му сваке године по једног Хришћанина коцком изабранога. "Из свију словенских земаља слаху се у овај храм прописани прилози за жртве." На другом месту (§ 38) Хелмолд изјављује, да Рујани не имађаху новца; све што опљачкају злата и сребра, употребљаваху га за украс и накит својих жена, или га сипаху у ризницу свога бога. "Народе, које оружјем потчине (§ 36), подвргну плаћању данка своме храму."
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Luj Leže-Slovenska mitologija - Page 2 Empty Re: Luj Leže-Slovenska mitologija

Pon Nov 29, 2010 3:34 pm
Још се могу навести нека Хелмолдова сведочанства:
1. О храму у Ретри подигнутом у граду, који је затворен са девет вратница, и са свију страна опкољен једним језером (I, 13). "У њ се улази преко једног дрвеног моста, преко кога је допуштен прелаз само онима, који долазе да принесу жртву, или да питају пророштво за савет."
2. О храму Световидову, о коме смо већ говорили. (I, 6)
3. О убиству макленбуршкога владике Јована из религиозних разлога; глава набодена на копље би понуђена богу Радгосту (I, 23).
У глави LXIX Хронике говори се о жртвама у част сатане. Исто тако ту се говори и о светим шумама, које је уништио владика Геролд.
Проучавајући Световидов култус навели смо ставове Сакса Граматика, који се односе на храмове зване continае, на жртве у стоци, светом колачу. Биограф Отона Бамбершког (Ebbo, III, 13, 15; III, 1, 18) прича нам такође, да су принашане жртве и у стоци, а нарочито богу Триглаву.
Судећи по историцима балтичких Словена, неки њихови храмови били би гдегде богато украшени и достојни народа доста напредних у цивилизацији. Има, држим, разлога да човек буде доста обазрив према прилично сумњивим сведочанствима.
Главни штетински храм (види наводе о Световиду и Триглаву) беше саграђен изванредном вештином; по зидовима споља и изнутра низаху се барељефи, који представљаху људе, децу, тице; и они беху обојени тако изврсном бојом, да ју ни киша ни снегови не могоше изменити. У Гоцкову се подизаху сјајни храмови украшени колосалним идолима изредне вештине и тако тешких, да су их једва могли повући неколико парова волова (Ебо). Њиховом одржавању посвећиваху становници знатне количине сребра.ccliii
Радгостов храм у Ретри бејаше дрвен. Украшен је био такође дрвеним статуама богова и богиња. Служаше за скупљање људи, а ту се и гатања чињаху. Титмар (VI, 17) описује у Радгостову храму (можда у Ретри) један дрвени храм, који стојаше на животињским роговима. Спољни дуварови беху покривени дивно извајаним ликовима богова и богиња, унутра беху богови руком израђени, носећи и своја урезана имена;ccliv озго су покривени шлемовима и обучени у оклопе. Главни је идол бога Сварожића (Zuarasici). О овом имену већ смо расправљали.
Сакс Граматик описује храм у Аркони (види напред), који је, по њему, украшен врло грубим вајарством и живописом.
"Колико год има крајева у овим областима, вели још Титмар (VI, 18), толико има и храмова; и неверници свуда обожавају ликове сотона. И кад хоће да заратују, долазе у храмове; ту доносе и дарове после каквог срећног похода; и, као што сам казао, коцком или нарочито гатањем помоћу коња, они дознају: каква се жртва мора боговима принети. Народ који се зове Љутићи - Љутице не признаје посебна божанства".
Да ли су сами Словени градили ове храмове? Или су за то позивали стране вештаке? О томе немамо споменика. Арапски географ Масуди (X век) бејаше чуо, да се говори о словенским храмовима; но он их није походио, већ о њима говори само по чувењу и по фантазији једне праве источњачке маште. Ради читаоца, да не би ишао да тражи, шта о томе вели Масуди у глави LXIV (том. IV) својих "Златних Ливада" ја наводим овде цео тај фантастичан опис, наравно ограђујући се потпуно од њега: "Бејаше код Словена више светих споменика; по речима философа један бејаше саграђен на једној највишој планини на земљи. Много се хвали на том споменику: архитектура, вешт распоред и различне боје камења, које је ту употребљено, вештачки механизам намештен на врху грађевине, тако да се он покреће и трепери, кад се сунце рађа; скупоцено камење и вештачки радови, који се у њему чуваху, који наговештаваху будућност, и чуваху од невоља судбине пре њиховог испуњења; наводе најзад и гласове који се чуше са врха тога храма, и утисак који на присутнима произвођаху.
"Други један храм бејаше саградио један њихов краљ на Црној Гори (Montagne Noire). Он беше опкољен чудотворним изворима, чија се вода преливаше у бојама и разликоваше укусом, и имађаше у себи сва добродетељна својства.cclv
"Обожавано божанство у овом храму бејаше један колосални кип, који представља старца, како у руци држи један штап, који изазиваше костуре изнад њихових гробова. Под десном ногом његовом виђаху се неке врсте мрави, а под левом неке тице црнога перја, као гаврани, и друге тице, и људи облика који припадаше абисинској раси.
"Трећи храм уздизаше се на једном гребену опкољеном једним морским рукавцем.cclvi Он беше сав саграђен од црвених корала и зелених смарагда. Над средином уздизаше се висок торањ, под којим стајаше један идол, чији делови беху начињени од четири скупоцена камена: берила, црвеног рубина, жутога агата и кристалнога кварца. Глава је била од сухога злата.cclvii Други један кип намештен према овоме представљаше девојку, која му подноси жртве и мирисе. Порекло овога храма Словени приписиваху једном своме мудрацу, који живљаше у давна времена..."
Доказали смо, да је код балтичких Словена и оних на Лаби постојала и свештеничка каста. Изгледа, да ње није било код Словена у Русији, ни код балканских Словена, који су врло брзо прешли у хришћанство.
У накнаду, код западних Словена и код Руса постоје врачари (гатари) и мађионичари. Врачар на староруском зове се вльхвъ, мађија вльшба; ово име постоји само у руском језику и изгледа да има везе са кореном велс, отуда вльснаши, муцати, мрмљати. Изгледа, да је ова етимологија истога рода као и она данашњега рускога врачь, што би данас значило лекар; али некада је извесно значило онога, који речима очарава зло.cclviii Опсенар се још зове чародыець онај који чини чари, чашки чародěјник, пољски czarodziej, у кашупском чарецел. Првобитни смисао речи чарь (чар) није познат. У чешком и у вендском реч чара знаци црта. Не би ли чародjец значило онога који описује, црта мађионичке црте? Чешки и пољски језик зна још и за чернокњизник, czarnoksiěznik, онај који се служи црним, тј. ђаволским књигама. У француском језику постоји појам црне мађије.
Код балтичких Словена мађионичари се не јављају одмах поред свештеничке касте. Напротив њих сусрећете у Чешкој и у Русији. Козма прави од легендарне принцезе Љубуше једну пророчицу (III, Cool. Под год. 1092. доноси, како је кнез Бретислав прогнао из својих земаља гатаре и мађионичаре (II, 136.). Но они се наравно опет вратише. Омилијар прашкога владике (XII века) циља на то у више махова.cclix
Руска Несторова Хроника прича под г. 1091. јуначка дела мађионичарска. Интересованоме обраћамо пажњу на мој превод (стр. 148 - 149).
Нека светилишта беху чувена по својим пророштвима, код којих долажаху да их питају за савет. "Световид, бог Рујана, вели Хелмолд (I, 52), онај, чија прорицања беху најизвеснија." Свештеник предсказиваше изобиље или сушу, по количини течности, која је остала у суду, по висини колача.cclx
Он тако исто предсказиваше и будућност по начину, на који коњ прелазаше преко копаља намештених на земљи на известан начин. Напред смо навели те ставове. (Види индекс под речју коњ.)
Титмар (VI, 24) говори доста нејасно о пророштвима, код којих један свети коњ игра неку улогу. Овај коњ прелази преко два копља пободена у земљу. Понеки пут пред застрашене верне истрчи и из мора по које морско прасе.
Далимилова хроника означава и буљину као неку свету тицу. По Саксу Граматику (XIV, стр. 567, издање Holzer-овог) Рујана, пре но што би ушли у какво предузеће, тумачаху предсказања по животињама које сусретаху, по комадима белих или црних дрва, по парним или непарним линијама које су на пепелу гаталице обележиле. Биографи Отона Бамбершког (Herbord, II, 32, 33; Ebbo, II, 12; Priening, II, 11.), говоре још, али доста нејасним изразима, и о гатању пехарима и коцкама. Не зна се управо, каква су то гатања пехарима... Једанпут годишње се славио у Pyris-y један празник који је уједно имао и ратни и пољски карактер. Други један празник слављаше се у Волину (Ebbo, II, 12, 13.).
Luj Leže-Slovenska mitologija - Page 2 5_2
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Luj Leže-Slovenska mitologija - Page 2 Empty Re: Luj Leže-Slovenska mitologija

Pon Nov 29, 2010 3:36 pm

Глава осма
Живот на оном свету. - Да ли и Словени вероваху у њ? - Супротна сведочанства. - Нав, бог Нија. - Рај. - Начин сахрањивања. - Гробља, погребне свечаности. - Култус прецима у Русији.
Козма прашки, подсећајући на незнабожачке сујеверице, које је кнез Бретислав II силом уништио својим едиктом од 1092. г. овако вели: "Jtem sepulturas quae fiebant in sylvis et cargpis atque scenascclxi quas ex gentili ritu faciebant in biviis et in triviis quasi ob animarum pausationem, item et jocos profanos quos super mortuos suos inanes cientes manes ac induti faciem lavis bacchando exercebant exterminavit."
Овај став који се односи на незнабожачке Чехе много је измучио оштроумност коментатора. Он извесно показује, да је код Словена у Чешкој постојао култус мртвих; чак изгледа да доказује, да су ови веровали и у бесмртност душе, јер чињаху жртве ob animarum pausationem. Но на Козму су можда утицале и хришћанске идеје. Изрази које он употребљава припадају црквеном говору.
Опатовичкиcclxii омилијар у XII в. позива чешко свештенство, да забрани сатанске песме, које народ ноћу пева над мртвима, а тако исто и оне скаредне сцене које прате ове песме.
Титмар који није Словенин, и који као немачки прелат не воли словенски паганизам, прича у првој књизи своје хронике (§ 14) неколике приче о вампирима, па додаје: "Ne muti canis obprobrio noter inlitteratis et maxime Sclavis, qui cum morte temporali omnia putant finiri haec loquor..."
Изгледа да ово сведочанство Титмарово потврђује Несторова Хроника. Пошто је примио посету мисионара различних култуса, Владимир (стр. 88. франц. прев.) сазива своје великаше, и саопштава им резултат својих разговора: "Грци вели, дошли су кудећи сваку другу веру, а хвалећи своју. Они су дуго говорили о стварању света, и веле, да има и други један свет."
Стављајући у Владимирова уста ове речи хроничар извесно хоће да покаже, да незнабожачки Словени нису знали за "онај свет".
Сведоџбе двају католичких великодостојника у овом деликатном питању апсолутно одступају једна од друге. Козма тврди, да незнабошци чињаху жртве за покој душа. Титмар пак доказује, да се све свршава са смрћу. Нестор који припада источној православној цркви, задахнут је очевидно хришћанским веровањима. Немамо апсолутно никаквих сведочанстава незнабожачких Словена.
Да видимо мало, чему нас уче лингвистички споменици и оно мало ставова које имамо. Појам о смрти изражен је у словенским језицима кореном мер (мрь), који је истоветан санскритском и латинском, који преводи појам умора, укочености, пропасти. Појам о месту, куда се иде после смрти, изражен је кореном нав, који је очевидно сродан корену ny, и изражава појам о умору (чешки: unaviti уморан; руски нъiмъ - проузроковати јад, ојадити, чинити зло; уньiлый, клонуо).
Овај корен даје именицу нав, која, изгледа, означује место, куда људи иду после смрти. Потом Крок јде до нави, вели Чешка Далимилова хроника (III, стих 5).cclxiii Могао би човек покушати, да помисли и на реч нава, у смислу на-вис: Крок оде у лађу, у сандук. Но конструкција реченице, употреба предлога до не изгледају ми, да овлашћују и на овако тумачење. Стога се дакле са овим једним ставом може допустити, да нав у нава значи онај други свет.
С друге стране налази се реч navî смислу покојника (Миклошић: Lexikon paleoslavenicolalinum, стр. 400.).
Длугош (краковско издање стр. 47.) даје нам једно веома драгоцено објашњење, које се сада слаже са лингвистичким доказима: "Plutonem cognominabant Nya quem inferorum deum et animarum, dum corpora linquunt, servatorem et custodem opinabantur; postulabant se ab eo post mortem in meliores inferni sedes deduci." Очевидно Длугош није измислио ову реч Nya. Покојници звани нави, пребивалиште мртваца: нав или нава, бог мртвих nya, - све се то врло добро слаже. Очевидно Длугош, који хоће словенску митологију да наврати на класичну, мора на себе узети и одговорност за изједначење Нуа са Плутоном. Је ли овде доиста реч о каквом божанству, или просто о пребивалишту мртваца, које се пољски зове nyja, - на знамо ништа.
Код Руса у Карпатима зову се Мавкы или Навкы врсте Русаљака, које, изгледа, представљају душе умрлих.cclxiv
По сведочанствима, које је Machal (стр. 121) прикупио, сведочанства, која ја немам начина проконтролисати, исто би име постојало и у Бугарској. Код Словенаца се зову Мавје, Навје - душе умрле некрштене деце (у Срба исто тако).
Поред речи нав има у словенским језицима пансловенска реч рај. Ова је реч очевидно старија од хришћанства. По ономе што смо напред казали (стр. 188), може се претпоставити, да код незнабожачких Словена она значи шумско пребивалиште праведних, нешто као Елисејска Поља. У односу према нав, која би представљала пакао, то јој значење још више одговара.
Но споменици ћуте; а испитивање корена рај ништа нам позитивнога не открива. У основи ми врло мало знамо о појму о оном другом свету код незнабожачких Словена. Руски научник Котљаревски посветио је целу једну књигу изучавању погребних обичаја код незнабожачких Словена.cclxv На жалост, он се ту користио и споменицима, који су данас оглашени за апокрифне. С друге стране он примењује на словенске Русе арапске споменике, који изгледају, да се пре могу применити на скандинавске Русе.cclxvi Оно што из свих писаних споменика излази јесте, да стари Словени упражњаваху два начина сахрањивања: закопавање и спаљивање; да у част неких умрлих приређиваху даће или свечаности; да се неке жене, по примеру хиндушких жена, даваху спалити на истој ломачи, на којој сагореваху остаци њихових мужева. Ибн Фослан прича, да је присуствовао спаљивању једнога Руса, и ставља у уста једнога Руса (Словенина или Варјага-Нормана), који је учествовао у тој церемонији, ове речи: "Ви, Арапи, ви сте један глуп народ; ви закопавате човека у земљу, где га раздиру животиње и црви; а ми, ми га зачас спалимо, да би одмах отишао у рај."
На овај се став не може, мислим, много полагати. Незнабожачки Словени немађаху нарочитих места посвећених сахрањивању мртвих. Тек је хришћанство у њих унело гробља. Напред смо навели Козмин став о сахрањивању "quae fiebant in silvis et in campis". То исто потврђује и једно писмо владике Отона Бамбершког, које се односи на балтичке Словене: "Ne sepeliant mortuos chistianos inter paganos in silvis aut in campis."cclxvii
Кадлубек, пољски хроничар XIII в., потврђује такође, да су постојале погребне свечаности "Funebres superstitiones quas eciam hodie in funebris exercet gentilitas."cclxviii
У старим руским хроникама говори се о некој погребној свечаности, која се зове мрызна. Миклошићcclxix пише тризна, и преводи је са pugna, означујући ипак као малоруску реч трызна - починак мртвих. Ортографија словенско-руских текстова колеба се између трызна и тризна. У овој недоумици ја мислим, да се ова реч може везати за корен тръ (прогутати)cclxx и да реч првобитно значи погребну гозбу.cclxxi Ако би се допустило ово тумачење, онда би ова реч очевидно била слична речи страва, коју је Јордан употребио, да означи погребну гозбу, коју су Хуни славили у част Атилину: "Postquam talibus lamentis est defletus stravam super tumulum eius quem appellant, ipsi ingenti commessatione concelebrant..." (изд. Момзеново, с. XLIX, стр. 258) О речи страва много је расправљано. Баш у време Атиле Хуни беху у додиру са Словенима, и може се мислити, да су им они и позајмили реч страва. Било је, наравно, Словена и у Атилиној војсци.
Нећу дуго расправљати о речи тризна, већ упућујем читаоца на француско издање Несторове Хронике:
"Кад ко од Радимића умре, они славе тризну око леша; затим направе велику ломачу, наместе леш на њу, и наложе ватру. Потом покупе кости и метну их у један судић, који наместе на један стуб крај пута. Тако и данас још чине Вјатићи."
У истој Хроници под год 969. (стр. 54. фр. изд.) речено је: "Умре Олга. Закопаше је. Она беше наредила, да јој се не приређује тризна; јер она имађаше једног свештеника, који је и закопа." Хришћанство није уништило код свију словенских народа старе незнабожачке обреде у част мртвих. Ради уверења о том довољно је прочитати макар и у преводу Мицкијевићеву песму Преци. Мицкијевић пише на пољском; сељаци његове песме су Бели Руси, унијати, тј. у основи православни, код којих је хришћанство, представљено неспремнијим свештенством, много мање утицаја произвело, него код њихових словенских рођака, католичких Пољака. Од свију словенских народа они можда на најпримитивнији начин представљају стање душе. Обреди, које они вршаху код својих предакв, апсолутно су исти, које је на латинском изнео пољски песник Клоновић у XVI веку, у својој песми Roxolania:
Quin etiam mos est morientum poscere manes
Portari tepidos ad monumenta cibos
Creduntur volucres vesci nidoribus umbrae.
Ridiculaque fide carne putantur ali.
У песми Dziady (Преци) Мицкијевић је изнео народне обредне обичаје уз свечаност у част предака, коју свечаност славе Бели Руси у његовој родној земљи Литванији. Ови обреди које је песник посматрао, ове песме које је слушао а затим протумачио у лепом пољском стиху, биле су више пута прибиране и сакупљене у нарочито лепој публикацији г. Шејна: Грађа га изучавање живота и језика рускога народа и сев. западним областима (Петроград, штампа Акад. Наука, III, vol. in 8°, 1896.).
У III тому (стр. 582. и даље) г. Шејн је посветио једно педесет страна изучавању обредних обичаја у част предака. Оно што сељак Беле Русије зове dziady, dzidy, diady (родитељи у Вел. Руса) то су душе умрлих родитеља. Но те душе нису баш неминовно душе предака или дедова. Међу dziady-ма има не само дедова, већ и ујака, тетака, па чак и деце умрлих још врло малих.
Што карактерише ове обреде јесте то, што су апсолутно незнабожачки. Каткада их врше на четрдесет дана после смрти покојникове. У почетку новембра има један општи празник Dziady. Суштина овога празника јесте један оброк, ручак, од кога остатак чувају за умрле.
Уочи празника очисти се кућа и спреми се јело. Чистоћа у кући, добро јело, привлаче претке. Увече скупе се сродници и званице у кући. Тада домаћин запали једну свећу. Сви седе око стола, на коме је постављено јело, пиће, ракија; и онај који очита молитву, изговара ову формулу:
Свети преци, ми вас позивамо,
Ходите к нама, свети оци,
Има свега што нам је Бог дао.
Ево вам све што имамо,
Све чиме кућа наша изобилује.
Молимо вас, свети оци, ходите, сиђите доле к нама.
Затим налије једну чашу ракије, тако, да се мало прелије на сто за претке, па испије. Сви одраслији чине то исто. Нико не једе пре но што се одвади по једна кашика од сваког јела, или одвоји комад, што се све оставља у нарочити суд. Овај суд метну поред прозора (ради предака). Затим почну јести и пити, али невесело. Старци су још од свију најневеселији; они прислушкују најмањи шум, шуштање лишћа, дах ветра, шкрипу врата, лет каквог ноћног лептира. Све ове појаве чине се, као да означују присуство покојника. Кад се сврши јело, подижу се испред стола, пошто су претке отпустили овим речима:
Свети преци, ви сте дошли овде,
Јели сте и пили,
Идите сада својим кућама,
Реците, шта вам још треба?
Или боље, идите на небо.
Словени у Белој Русији јесу чисте расе; њих је цивилизација врло мало докачила, хришћанство их је само дотакло. Њихово стање душе је још и данас оно исто њихових незнабожачких предака од пре десет векова. Сведочанство које нам њихов фолклор доноси заслужује озбиљну пажњу.
Ова предања која и данас упркос хришћанства постоје код неких словенских народа, јесу до овог новог верскога реда најбољи доказ, којим се потврђује, да су њихови преци имали појма о оном свету. Овде ћутање старих споменика мора допунити фолклор. Но домашај фолклора је бесконачан, а описи, које смо донели, за сада су довољни. Уосталом овде нам и археологија долази у помоћ. У гробовима незнабожачким у Чешкој нађени су судови, који су морали садржавати храну, и који су очевидно ту стављени били, да покојницима служе у животу на оном свету.cclxxii
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Luj Leže-Slovenska mitologija - Page 2 Empty Re: Luj Leže-Slovenska mitologija

Pon Nov 29, 2010 3:37 pm
Додатак
Световид (Свантовид) и Свети Видcclxxiii
У глави у којој смо напред говорили о Световиду, словенском богу на острву Рујну, и о боговима на свршетак вид, ја сам се трудио, да докажем обратно Миклошићу и неколиким претераним критичарима, противно Хелмолду и Саксу Граматику, да је име овога бога постало од чистих словенских елемената, и да у њему не треба гледати неку измену латинскога Sanctus Vitus-а. Јер то је тумачење просто основано на једној од оних фантастичних етимологија, које обилују словенским именима у латинских средњовековних хроничара. Ја сам би тако срећан, да се моме мишљењу придружи и наследник Миклошићев на катедри словенске филологије на бечком универзитету, г. В. Јагић.cclxxiv Само уместо да се сложи са мном, да вит значи пророчанство, г. Јагић доводи то име од корена vi - ви, борити се. Овом тумачењу прилазим и ја, јер оно боље од мога тумачења објашњава имена: Витоград, Земовид, Хостивид, Љутевид, Витослав, Витомир.
Корен свять значи свет. Можда првобитно значи јак, чврст (немачки heilig); налази се у великом броју особених имена, нпр. Светоплук, Сватоплук, Свјатоплук у Моравској, Чешкој, Русији и Померанији. У Русији се налази још име Свјатослав (Σφεωδοσλάβος) у византијских хроничара). У Пољској Сватобор име човека (op. Gallus, II, 27) Сватобор, света шума, итд.
Латински хроничари који изједначавају свет (свять) са sаnctus падају у грешку сличну оној, у коју су пали критички слаби Румуни, који хоће речи sаnctus да припишу придеву sfint, који је из старословенског прешао у њихов језик. Оба саставна дела речи Световид јесу дакле чисто словенска.
Изједначујући ово божанство са Sаnctus Vitus, Хелмолд и Сакс Граматик дали су се обманути једном чистом и случајном сличношћу облика и звука. То је обичан поступак средњовековних немачких или урођеничких хроничара, кад год би хтели објаснити нека словенска имена. Они најчешће гледају, да им нађу смисао не у језику коме они припадају, не ни у језику германском, што би строго узев било и правилно, већ у језику латинском и у класичним успоменама. Код њих је то један прави систем. Стога бих ја у овој речи о Световиду противу (Sаnctus Vitus) светог Вида хтео прикупити неколико примера, који до сада, колико ја знам, нису нигде систематски уређени.
Да почнемо од Хелмолда, јер противу њега треба изнети доказе. Од првог параграфа његове Chronicа Slаvorum ми хватамо на делу његове археолошке фантазије. Реч је о Балтичком мору: "Sinus huius mаris... аppellаtur ideo Bаlticus eo quod in modum bаltei longo trаctu per Scythicаs regiones tendаtur usque in Grаеciаm." Рецимо у олакшицу Хелмолдову, да је он од речи до речи преписао ову реченицу из Адама Бременског (Descriptio insulаrum Aquilonis, ш 10.). Адам Бременски, који такође воли да етимологише, везује у загради име Винула (Vinules) словенског народа са Вандалима.
Мало даље Хелмолд, мислећи да даје доказе о својој класичној спреми, говори о једном граду quаe dicitur Woligаst; "аpud urbаniores (писмених) vocаtur Juliа Augustа propter urbis conditorem Julium Cаesаrem? Јулије Цезар основалац једнога града на обали Балтичкога мора - то је толико исто, као што је Sаnctus Vitus дао име словенском божанству.
Херборд историк Отона Бамбершког описује у граду Штетину незнабожачке храмове зване contmаe.cclxxv Њему поставља један његов замишљени саговорник ово питање:
Quаre illа templа vocаbаnt continаs?"
Он одговара:
"Sclаvicа linguа in plerisque vocibus lаtinitаtem аttingit, et ideo puto аb eo quod est continere continаs esse vocаbаnt."
Први део одговора је потпуно исправан, други чиста машта.
Перц је то врло добро приметио, да треба тражити друго тумачење, те зато предлаже у примедби једно тумачење извучено из пољског језика: "Polonis est konciznа finis, continаe igitur аedificiа fаstigаtа." Ово тумачење вреди исто онолико колико и Хербордово.
Г. Крек је боље погодио, доводећи у везу реч continа са старословенским кать (къть) къшта, која и данас постоји у српском језику као кућа, у бугарском кьшта, и чешком koutina. (Gesindstube, Kott, Supplément, стр. 698.) Реч continа има дакле исти смисао као и реч храм. Ово је особито интересантно за доста сиромашан речник језика балтичких Словена.cclxxvi
Мерзебуршки владика Титмар имао је све врсте добрих разлога, да зна порекло свога епископскога града и етимологију његовога имена. То је чисто словенска етимологија: mezi bora (чешки mezi, кашупски meize; пољски: miedzi, међу; бори, пансловенска реч, боровина). Но Немац по народној етимологији преноси бор у burg. Титмар, да ли зато, што никада није слушао о словенском пореклу свога епископскога града, или просто што је желео да то порекло доведе у племенитију визу тек он реч merse везује за бога Марс-а.
"Et quiа tunc fuit hаec аptа bellis et in omnibus semper triumphаlis аntiquo Mаrti signаtа est nomine. Posteri аutem mese, id est mediаm regionis nuncupаbаnt eаm vel а quаdаni virgine sic dictа."
Титмар случајно наилази на праву етимологију; но неће да је призна, већ радије изазива име једне легендарне девојке.cclxxvii Ни Света Столица (папска) не тумачи ништа боље од прелата. Титмар у два маха наводи један Mons Silensis, у коме се може познати име Шлезије (Silezije Szlązek, изговарај Chlonzek на пољском). Овај Mons Silensis постаје у једној були Евгенија II (apud Jaffй. 2. II, 2998). Mons Silentii!
Историк Отона Бамбершког, Ебо, прича озбиљноcclxxviii да је град Јулин (друкчије зван Волин) на обали Балтичкога мора подигао Јулије Цезар, да се ту чува (још од његовог времена) његово копље приковано за један стуб, који је подигнут у част тог римског јунака. Свештеник Бернхард, распаљен љубављу према мученику (Христу) покушава оборити тај стуб. Кад се Ебо није устезао од невероватности оваквих измишљотина, које је једино сугерирала једнозвучност имена Julius и Јулин, треба ли се онда чудити, што су Хелмолд и Сакс Граматик примили сто пута вероватнију сличност и блискост између Световида и Светог Вида (Svаntovitus и Sаnctus Vitus)?
Да пређемо на Јужне Словене. Историк словенске цркве у Салони у Далмацији, архиђакон Тома (XIII в.) асимилира словенско име Хрвата (Croаtes) са именом старих Curиtes или Corybаntes: "Hаec regio аntiquitus vocаbаtur Curetiа et populi qui nunc dicuntur Chroаti dicebаntur Curetes vel Coribаntes."cclxxix Ова фантастична етимологија није довољна архиђакону Томи. Те и он осећа потребу, да протумачи име Curètes: "Dicebаntur vero Curetes quаsi currentes et instаbiles; quiа per montes et silvаs oberrаntes аgrestem vitаm ducebаnt."
Писац Chronicа Slаvorum Арнолд (XIII в.) наилази узгред на име Срба око Дунава, па не може да не прави игру речи о латинском облику тог имена: "Jn medio nemoris cuius hаbitаtores Servi dicuntur filii Beliаl, sine jugo Dei, illecebris cаrnis et gulаe dediti et secundum nomen suum immunditiis omnibus servientes. "cclxxx
Наравно Арнолд не сумња ни један часак, да Срби дугују своје латинско име ропству у коме се налазе, с погледом на рђаве њихове страсти. Ово исто име Срби, под грчким обликом Σπόροι, није ни Прокопу Цезарејцу донело више среће. (De bello gothico, књ. III, 14.) "Σπόρους γαρ τς παλαίον εκοάλουν ότι δί σποράδην, οίμαι διεσκηνημένοι τιν χώραν οικούσι. Зову их Спорима, јер живе расејано, спорадично".
Етимологија игра тако исто своју улогу и у чешко-латинској Козминој хроници (XI в.) и у стиховној Далимиловој хроници, која је постала из оне прве. Обе доводе име Prаg - Prаhа од prаh - праг, јер је град подигнут на месту, где неки дрводеља и његов син прављаху праг.cclxxxi Исти је појав и у пољским хроникама. Тако Богухвалова хроникаcclxxxii објашњава име Панонија пољском речју pan господар, а име Далмација са dala mat (dedit mater).
Не би било тешко навести безброј оваквих примера. Ови које сам навео довољно показују какву улогу играју у првобитним хроникама: аналогија звукова, народна етимологија и проста игра речи (каламбур). Из њих се извесно може закључити, да је име Zvаntovitus, Svаntovitus - Световид заиста аутентично име једнога словенскога бога, поред свег усиљавања и Хелмолда и Сакса Граматика, који су хтели да га доведу у везу са именом Sаnctus Vitus - св. Видом.
Sponsored content

Luj Leže-Slovenska mitologija - Page 2 Empty Re: Luj Leže-Slovenska mitologija

Nazad na vrh
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu