Beogradska ka5anija
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

Ići dole
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Priče o pesmama Empty Priče o pesmama

Uto Dec 21, 2010 10:47 am
Priče o pesmama 01-01

Пошто сам и вас и, посебно, себе лепо припремио кроз два наставка приче о песмама Џона Ленона, нашао сам се на месту где је све почело - улицама Ливерпула. Поштујући жељу Ленонове удовице Јоко Оно, град на реци Мерси обележавао је 25. годишњицу смрти свог легендарног изданка уздржано, без велике буке и патетике. У складу са Јоко-филозофијом да треба славити живот, а не смрт, на сцени у центру ређали су се млади рок састави, а на великом видео-екрану емитовани су неки ретки снимци и интервјуи. У главној градској катедрали одата је пошта уз неколико осећајних говора присутних духовника и Ленонових савременика и неколико зачудних извођења свима знаних песама. Током дана стотине белих балона пуштено је ка изненађујуће ведром небу, а обожаваоци су остављали цвеће, слике и писане поруке на два места у улици Метју у близини чувеног клуба „Каверн”.
За нас из Србије најузбудљивија појединост читавог догађаја, што као да није ни пореметио ужурбаност града већ захваћеног предбожићном шарадом, била је чињеница да је позив за учешће упућен и београдској групи „Rubber Soul Project”. Овај састав који предводи познати уметник, графички дизајнер и професор на Факултету примењених уметности Растко Ћирић привукао је пажњу поштовалаца „Битлса” у Ливерпулу својим начином стварања сопствених песама у стилу „фабулозне четворке” на основу њихових наслова који никад нису искоришћени. Као што то многи међу вама знају, музички албум „Rubber Soul Project” послужио је као покретачка варница и подлога за истоимени филм Динка Туцаковића, а управо приказивање тог дела на једној трибини у Единбургу довело је до повезивања професора Ћирића и екипе са Друштвом обожавалаца „Битлса” из Ливерпула. И, Друштво је одлучило да управо овој групи музичких заљубљеника из далеке балканске земље повери част да открију нову спомен-плочу на згради у којој се некада налазило породилиште у коме је 9. октобра 1940. рођен Џон Ленон.
Пошто је после овога у плану био и наступ састава „Rubber Soul Project” у „Каверну”, на пут је кренула цела постава. Осим Растка Ћирића са ритам гитаром, ту је и професор Небојша Игњатовић на соло гитари, ритам секција - Мирослав Цветковић (бас) и Чедомир Мацура (бубњеви) - коју шира публика боље познаје по раду у Бајагиним „Инструкторима”, и текстописац Горан Скробоња чија је научнофантастична прича такође важан део читавог „Rubber Soul” пројекта.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Priče o pesmama Empty Re: Priče o pesmama

Uto Dec 21, 2010 10:48 am
Priče o pesmama 01-02

Чим смо изашли из воза после два и по сата удобне вожње од лондонске станице Juston, могли смо да осетимо како дух чувене четворке лебди над некада најважнијом светском луком. „'Битлси' су могли да се догоде само у Ливерпулу!”, тврди наш главни домаћин Фред О'Брајен, Ленонов пријатељ из студентских дана на Уметничком колеџу. „Ни у једном другом енглеском граду, поготову не Лондону! Само у Ливерпулу!”
Историјска позадина ових речи позната је и уверљива - у некада прометну луку која је била нека врста капије између Европе и Америке долазили су морнари и уз разну другу робу доносили грамофонске плоче са прекоокеанским хитовима који су одлучујуће утицали на музички развој наших јунака. Истини за вољу, право сазревање Џон, Пол, Џорџ и Ринго (иако тада члан конкурентског састава „Rory Storm & The Hurricanes”) доживели су у једном другом лучком граду - Хамбургу, где су по задимљеним рупама сумњивих моралних назора забављали не увек пријатељски расположену публику и тако испекли занат који им је по повратку кући и освајању сталног места у клубу „Каверн” у улици Метју донео фанатично одану публику. То је било место на коме их је упознао менаџер Брајан Епштајн и својим непоколебљивим ентузијазмом повео ка планетарном успеху. Једна сада живахна бакица искрено ми прича о томе како су после првог таласа одушевљења освајањем топ-листа обожаватељке „Битлса” које су редовно пратиле највећи део њихових 292 наступа у „Каверну” заплакале схвативши да су „њихови Битлси” сада постали власништво читавог света.
Ливерпул дуго није могао да се помири са одласком „дечака” у Лондон, али данас, после више од четрдесет година, у свакој туристичкој брошури овај град ће уз своје име поносно назначити „родно место Битлса”. Седим са Фредом О'Брајеном у великој сали хотела „Британија Аделфи” где су снимљени неки од кадрова спота „Free As A Bird” и сазнајем да и ова зграда која нам је пружила уточиште током неколико дана боравка на северу Енглеске има јаке „Битлс” везе. Џонова мајка Џулија радила је у некада отменом хотелу као конобарица, а неколико година касније момци су управо са његовог балкона поздравили суграђане после тријумфалне посете Америци.
Фредове очи често засузе док прича о Ленону и покреће успомене на дане кад је једино лепушкаста плавуша Синтија Пауел веровала да је кратковиди бунџија незгодне нарави и опако оштрог језика предодређен за велика дела. Уз шеретски осмех присећа се и како су амбициозни рокери пред пут у Хамбург позајмили од студентске организације чији је Фред био председник озвучење које, наравно, више никада није угледало плесну салу ливерпулског колеџа.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Priče o pesmama Empty Re: Priče o pesmama

Uto Dec 21, 2010 10:49 am
Priče o pesmama 01-03

За нашу малу експедицију уприличено је посебно „издање” уобичајене туристичке вожње зване „Magical Mystery Tour” аутобусом истоветним оном из истоименог „Битлс” филма. Идемо до сваког места у граду које је по нечему значајно за историју „Битлса”. Водич Еди такође је (наравно!!!?) познавао Џона Ленона: - Наше мајке су заједно радиле у хотелу „Британија Аделфи”... - I возач Ленс има своје везе јер су се његовој супрузи у давна добра времена удварали и Рори Сторм и Ринго Стар. Она је ипак изабрала Ленса који уз причу о томе паркира аутобус на врху улице где је некада становао његов супарник. Обилазимо и скромни некадашњи комшилук Џорџа Харисона и Пола Макартнија као и, нешто отменију, кућу у авенији Менлоув где је под брижним оком тетке Мими одрастао Џон Ленон. Стајемо уз капију некадашњег сиротишта званог „Поља јагода” и пролазимо чувеном улицом Пени Лејн. Још постоји радња фризера који „показује фотографије сваке главе коју је имао задовољство да упозна...”
Свако од старијих грађана Ливерпула има неку своју причу која их ставља у саму близину легенде, али, срећом, касније упознајемо неке од људи чије је место у најчувенијој саги светске музике несумњиво. Колин Хантон био је бубњар у саставу „Quarryman” и присуствовао легендарном првом сусрету Џона Ленона и Пола Макартнија. Он радо одговара на сва питања и готово равнодушно признаје разлоге растанка с некадашњим сарадницима: „Нисам довољно добро свирао бубњеве!”
Алан Вилијамс био је први менаџер „Битлса”. У пратњи супруге дошао је да ода пошту некадашњем штићенику у катедрали и са искреним одушевљењем упознаје се са људима који су истим поводом дошли с другог краја Европе. Аланова сарадња са групом коју је послао у Хамбург и обезбедио јој прве наступе код куће завршила се, природно, свађом око његовог удела у тада још скромној добити. „Запретио сам им да више никада неће радити. И нису. Али, са мном!” Добити званични интервју с Вилијамсом ипак је нешто теже. Као и чувени губитник, бубњар Пит Бест он фино наплаћује причање своје приче новинарима и тако, бар делимично, осећа мрвице колача индустрије која се врти око имена „Битлса”.
Priče o pesmama 01-04
Те вечери, 8. децембра, у „Каверну” наступа један од најбољих имитаторских састава у Британији „Mersey Beatles”. Они први део свог програма свирају у препознатљивим сивим битл-оделима и посвећују раној фази рада чувених суграђана. У другом делу момци лепе бркове, облаче „Sgt. Pepper” одоре и праше једну за другом психоделичне химне из друге половине шездесетих. Публика је одушевљена. Реке пива круже „Пећином” уз громогласно припевавање песама које су обележиле одрастање и живот многих генерација током последњих пола века.
На истом месту наредне ноћи атмосфера је нешто смиренија, али изузетно позитивна. Иако су им песме састава „Rubber Soul Project” потпуно непознате, присутни у „Каверну” са одобравањем, али и поносом, прихватају музику људи из Србије којима је очигледно рад чувених становника Ливерпула у животу много значио. У једном тренутку Растко је позвао на бину и вашег извештача да отпева „In My Life”, прву Ленонову песму недвосмислено обојену успоменама на детињство. На тој части и прилици заувек ћу му бити захвалан.
Силазак са сцене групе „Rubber Soul” испратио је громогласан аплауз, али више од њега говорио је широки осмех и сузне очи Фреда О'Брајена: „Магично! Знам некога ко би био веома поносан да је ово могао да види.”
Не смем ни да помислим на кога је мислио.

Дејан Цукић
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Priče o pesmama Empty Re: Priče o pesmama

Sre Dec 29, 2010 4:39 am
Пуне руке љубави

Ова прича води нас поново на узбуркану музичку позорницу Лондона шездесетих година. Светски успех „Битлса” покренуо је помаму међу младим даровитим Британцима од којих су многи пожелели да дубље истражују корене владајућег поп феномена званог рокенрол и тако се суочили са богатим наслеђем блуза америчких Црнаца. Захваљујући масовној пријемчивости групе „The Rolling Stones”, ова варијанта музичког виђења почела је да осваја и топ-листе, али група тврдокорних блуз заљубљеника сматрала је свако кокетирање са поп музиком неком врстом издаје. Један од њих био је и Ерик Клептон који је напустио групу „Yardbirds” чим су снимили свој први поп хит „For Your Love” (песму је за њих написао Грем Гулдман, касније члан групе „10CC”) и придружио се саставу „The Bluesbreakers” „правоверног” блузера Џона Мејла. Први човек коме су се „Yardbirds” окренули као могућој замени био је Џими Пејџ.
Priče o pesmama 01-01
„Led Zeppelin” на врхунцу славе, испред сопственог авиона.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Priče o pesmama Empty Re: Priče o pesmama

Sre Dec 29, 2010 4:40 am
Џејмс Патрик Пејџ рођен је 9. јануара 1944. године и, као и већина енглеских рокенрол великана, похађао је „уметничку школу”. Рано је почео да свира гитару и копира деонице мајстора које су долазиле путем увозних плоча са друге стране Атлантика. Његова вештина брзо се прочула, али крхко здравље учинило је да зазире од приступања неком саставу, што би подразумевало честа путовања, и посвети се раду у студијима за снимање. Тако је место гитаристе „Јардбирдса” преузео младић по имену Џеф Бек, а Џими Пејџ је свој печат на музичкој сцени шездесетих оставио као безимени гитариста на многим чувеним снимцима. Његовим умећем послужили су се и „The Who” („I Can’t Explain”, албум „My Generation”) и „Ролингстоунси” (више него што би желели да признају!) и „Кинкси” и „Them” („Gloria”), али и Том Џонс („It’s Not Unusual”), Донован или Џо Кокер (чувена гитарска деоница обраде „With A Little Help From My Friends”). Џими се често током ових послова сусретао са изванредним музичарем Џоном Болдвином који не само да је свирао клавијатуре, виолончело и бас гитару, већ је писао изузетне аранжмане. Радећи на Доновановом албуму „Hurdy Gurdy Man”, Болдвин је једном приликом рекао Пејџу да, ако икада буде желео да прави свој бенд, може да рачуна на њега. У међувремену се Џимијево здравствено стање побољшало до те мере да је пристао да старим пријатељима „Јардбирдсима” помогне као басиста када их је напустио Пол Самвел-Смит. Убрзо су сви схватили да је то траћење талента тако да је ритам гитариста Крис Дрејжа прешао на бас, а у оквиру „Јардбирдса” створен је први велики гитарошки тандем Џеф Бек - Џими Пејџ. Ова постава овековечена је и незаборавном сценом у чувеном филму „Blow Up” („Увећање”) када Бек ломи гитару у једном лондонском клубу, али комбинација није дуго потрајала.
Priče o pesmama 01-02
Измучени дугогодишњим радом без правих резултата чланови „Јардбирдса” лагано су се осипали оставивши на крају Џимија Пејџа да преузме име групе и крене на турнеју по Скандинавији на коју се обавезао њихов тадашњи менаџер, горостасни бивши рвач Питер Грант. Џими је за почетак имао басисту - студијски саборац Болдвин оберучке је прихватио понуду - наравно, под звучнијим „сценским” именом Џон Пол Џонс. У потрази за правим певачем Пејџ се обратио већ познатом Терију Риду, али је овај управо потписао солистички уговор и одбио посао закуцавши се тако на вечито друго место листе „највећих губитника” у историји рока (иза, заувек првог, Пита Беста, отпуштеног из „Битлса” на корак до славе). Рид је, међутим, посаветовао Џимија да послуша младог Роберта Планта из бирмингемске групе „Band Of Joy”, а овај је, опет, за место бубњара препоручио свог пријатеља из детињства Џона Бонза Бонама. Пејџа није одмах освојио Плантов глас, али када је чуо виртуозно осмишљену грмљавину која је избијала из Бонзових бубњева, одлучио се да обојицу прими у пакету. Већ прве пробе показале су да нови „Јардбирдси” поседују неочекивано добру међусобну хемију, но, за већину савременика они су били чисти аутсајдери у поређењу са саставом који је под именом „Jeff Beck Group” (Бек - гитара, Род Стјуарт - глас, Рони Вуд - бас и Мики Велер - бубњеви) окупио Џимијев донедавни саборац. Кит Мун, бубњар групе „Ху”, нашалио се да ће Пејџов бенд имати успеха колико и „оловни цепелин” и тако дао момцима идеју за ново име којим су „Јардбирдс” коначно послати у историју. Кит Мун, као ни било ко други у том тренутку, није био свестан да је игром судбине створена невероватна комбинација музичког дара и подударних личности. Ритам секцију су чинили „човек из народа”, необуздани (како на сцени тако и ван ње) Џон Бонам и префињени, класично образовани, Џон Пол Џонс. Испред њих био је звучни зид гитара Џимија Пејџа који је дугогодишње искуство у студијском окружењу богато искористио да усаврши свој тон и технику. Поред њега је стајао певач Роберт Плант, привлачан и харизматичан, али никада превише наметљив да би угрозио равнотежу и чврстину набоја који је бенд ширио.
Priče o pesmama 01-03
Управо напречац постигнутим заједништвом „Led Zeppelin” су добили своју прву битку. Њихов први албум, објављен почетком 1969. године, многи критичари напали су као чисту копију плоче „Truth” Џефа Бека и компаније, али док су „Цепелини” тврдоглаво и сложно гурали напред освајајући публику бројним наступима (пре свега у Америци), конкурентски састав урушавао се у сталним сукобима гитаристе и певача да би, на крају, Род Стјуарт и Рон Вуд напустили Бека и придружили се групи „Faces”. („Род Стјуарт ме је увек мрзео. Зашто?! Само сам му дао каријеру на тањиру!”, и данас је огорчен Џеф Бек.)
Осећајући да се наклоност публике окреће ка њима и поред сталних напада „стручњака”, „Led Zeppelin” већ крајем исте године објављују свој други албум. Иако не много већи стваралачки напредак од првог остварења, „Led Zeppelin II” био је „права ствар у правом тренутку” и плоча која је поставила групу као званичне предводнике правца означеног као „тешки рок” и родоначелнике нечега што ће се развити у „хеви метал”. Посебну улогу у томе имала је песма „Whole Lotta Love”, архетипска метална химна саграђена на основама блуз стандарда Вилија Диксона „You Need Love”. Педесетих година „црна” музика почела је да осваја укус америчких тинејџера својим „опасним” садржајем пуним ритуалне опојности и наглашеног сексуалног садржаја. Тај елемент преузет из Диксоновог блуза био је у „Whole Lotta Love” појачан магнитудом моћног звучног удара ношеног Пејџовим маестралним рифом преко кога је Роберт Плант сиктао поенту истовремено дочаравајући пожудни зов мужјака и крик женске усхићености. Могућу једноличност разбијао је средњи део песме у коме су „окрећући свако доступно дугме у студију” Џими и сниматељ Еди Крејмер створили звучни оглед који, за разлику од сличних захвата психоделичне ере, није водио слушаоца ка васионским простран-ствима, него у дубину сопствених неисказаних страсти.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Priče o pesmama Empty Re: Priče o pesmama

Sre Dec 29, 2010 4:42 am
WHOLE LOTTA LOVE
You need coolin’, baby, I’m not foolin’,
I’m gonna send you back to schoolin’,
Way down inside honey, you need it,
I’m gonna give you my love,
I’m gonna give you my love.

Wanna Whole Lotta Love

You’ve been learnin’, baby, I bean learnin’,
All them good times, baby, baby, I’ve been yearnin’,
Way, way down inside honey, you need it,
I’m gonna give you my love...
I’m gonna give you my love.

You’ve been coolin’, baby, I’ve been droolin’,
All the good times I’ve been misusin’,
Way, way down inside, I’m gonna give you my love,
I’m gonna give you every inch of my love,
Gonna give you my love.

Way down inside... woman... You need... love.

Успех који су „Led Zeppelin” доживели, превазишао је и највећа очекивања. - Када сам се родио, мајка и отац живели су у камп-приколици. Одједном смо се нашли у великој кући са „јагуаром” испред врата - сећа се данас Бонзов син Џејсон. Малу мрљу на успех „Whole Lotta Love” бацила је „омашка” којом су Пејџ и Плант потписали песму као своју не помињући званично ауторско право Вилија Диксона, што је било прилично неуобичајено за британске музичаре тог времена који су се просто утркивали у слављењу својих црних узора (Клептон и Брајан Џоунс из „Стоунса” били су посебно „задрти” у том смислу лично се старајући да сваки зарађени цент оде правим ауторима). Случај је дошао и до суда где је Вили Диксон добио одговарајућу материјалну задовољштину коју је затим употребио помажући музичке школе у сиромашним црначким квартовима великих америчких градова. У нову деценију „Led Zeppelin” улетели су метеорском снагом која је од овог, поспрдно дочеканог, „Дирижабла” направила најуспешнију музичку групу деценије. Концертни рекорди обарани су један за другим, многи међу њима непревазиђени још од времена „Битлса”. Серија студијских албума померала је каријеру групе ка све озбиљнијим висинама. Утицај енглеске акустичне фолк традиције и коришћење магичне иконографије Џ. Р. Толкина у текстовима проширили су изражајна средства групе чији су трећи (1970) и, посебно, четврти (1971) албум почели да добијају, поред масовног прихватања публике, и наклоност пословично строге британске критике. Безимени четврти албум, чији су омот красили симболи налик рунском писму од којих је сваки постао заштитни знак једног члана бенда, забележио је рекордну продају са више од 16 милиона продатих примерака широм света и донео слушаоцима „Stirway To Heaven” једну од најексплоатисанијих музичких тема ове цивилизације.
Наравно, слава, новац, авиони и камиони узимали су свој данак у приватним животима чланова састава. Легенде о раскалашном животу иза кулиса највеће рок групе седамдесетих задирале су помало и у област страве и ужаса. Бонзо Бонам био је на неповратном путу самоуништења тешко успевајући да помири дубоку приврженост породици са зверском природом коју су у њему будиле пустоловине на путовањима. Џимија Пејџа пратила је прича о потпуној опседнутости окултним, која је, наводно, надвила над његову групу црну сенку проклетства. Зачудо, најтежа жртва ове клетве постао је Роберт Плант. После још два успешна албума, „Houses Of The Holy”(1973) и, нарочито, дуплог издања „Physical Graffiti” (1975), бенд се спремао за велику светску турнеју, али све је пало у воду када су певач и његова супруга доживели тешку саобраћајну несрећу током одмора на грчком острву Родос. Пауза је попуњена још једним студијским издањем, „Presence” (1976) и мултимедијалним (филм и албум) концертним записом „The Song Remains The Same” који се појавио крајем исте године (филм се одмах нашао и на „ФЕСТ-у ‘77.”). Али... после само неколико наступа по Америци, турнеја је прекинута када је из Енглеске стигла трагична вест - Плантов петогодишњи син Карак подлегао је после кратке болести изазване чудним стомачним вирусом. Неутешни Роберт повукао се, са супругом и кћерком, далеко од очију јавности и судбина „Led Zeppelin” била је сасвим неизвесна. Ипак, у другој половини наредне године, после упорног наговарања Џона Бонама, јединог човека који је могао да има ту врсту утицаја „јер знали смо се и пре него што смо постали славни”, Плант се придружио осталима у Стокхолму у најсавременијем студију чији су власници били чланови поп групе ABBA. „In Through The Out Door” било је, очекивано, трауматично искуство чије је објављивање неколико пута одлагано и најзад остварено у лето 1979. године. Уследили су величанствени повратнички концерти, али судбина није допустила да „Led Zeppelin” прелети у нову деценију.Године 1980, и то 25. септембра у време проба за још једну америчку турнеју, Џон Бонам је заспао на софи у кући Џимија Пејџа попивши претходно огромне количине вотке. Током ноћи он се, обесвешћен, окренуо на леђа и угушио. Ујутру су Џон Пол Џонс и техничари бенда затекли беживотно тело несрећног Бонза и били први сведоци неумитног краја једне од највећих сценских атракција 20. века.
После неколико месеци, тачније 4. децембра 1980, из менаџерске канцеларије Питера Гранта медијима је одаслато недвосмислено саопштење: „Желимо да знате да је губитак нашег драгог пријатеља и дубоко поштовање које имамо за његову породицу заједно са осећајем недељиве хармоније коју смо ми и наш менаџер имали, довео до одлуке да више не можемо наставити као раније.”
Била је то емотивна, али мудра одлука која је учинила да „Led Zeppelin” оду у легенду као једно од оних повлашћених имена што их неће укаљати пад популарности и квалитета какав обично доноси предуг боравак у хистеричном свету рокенрол циркуса. Многи и даље верују како су Карак Плант и Џон Бонам били жртве „црне магије” која се призивала у некадашњој кући „великог мага” Алистера Кроулија на обали језера Лох Нес када је њен власник постао Џими Пејџ. То никада нећемо знати. Али, зато је сасвим сигурно да је неодољива магија Пејџове гитаре и чуда која је она стварала уз помоћ тројице његових пријатеља покосила милионе својевољних жртава широм света и да то чини и данас.
ПУНЕ РУКЕ ЉУБАВИ
Треба да о’ладиш, мала, не зезам се.
Има да те пошаљем назад на школовање
Дубоко у теби, треба ти то
Ја ћу ти дати моју љубав
Ја ћу ти дати моју љубав

‘Оћеш пуне руке љубави!

Ти си учила, мала, и ја сам учио
Свих тих добрих времена, мала, ја сам жудео
Дубоко у теби, треба ти то
Ја ћу ти дати моју љубав...
Ја ћу ти дати моју љубав.

Ти си ‘ладила мала, ја сам балавио
Сва та добра времена погрешно сам користио.
Дубоко унутра, ја ћу ти дати своју љубав
Ја ћу ти дати сваки педаљ своје љубави

Дубоко унутра... жено... теби треба љубав!
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Priče o pesmama Empty Re: Priče o pesmama

Sre Dec 29, 2010 7:06 am
Музика која покреће слике
Венчање филма и омиљене музике, озваничено већ првим звучним делом седме уметности, филмом „Џез певач”, изградило је дуготрајан, срећан брак. Каква би била „Казабланка” без песме „As Time Goes By”, или „Ловац на јелене” без „Can't Take My Eyes Off You”?!...


Венчање филма и омиљене музике, озваничено већ првим звучним делом седме уметности, филмом „Џез певач”, изградило је дуготрајан, срећан брак. Каква би била „Казабланка” без песме „As Time Goes By”, или „Ловац на јелене” без „Can't Take My Eyes Off You”?! С друге стране, каријерама Елвиса или „Битлса” умногоме су помогли и њихови дугометражни филмови приближивши их обожаваоцима широм света. Уопштено говорећи, рокенрол револуција учинила је много за мултимедијална стремљења савремене уметности, али су и махери индустрије забаве сваки пут трљали руке кад им је формула питке приче, лепих слика и заводљивих песама донела значајне скокове на банковним рачунима. Зачудо, сваки покушај да се направи филмско остварење које ће за тему имати „рокенрол живот” завршавао се траљавим и натегнутим резултатима. Све док се посла није прихватио неко ко је заиста знао о чему говори.Седамдесетих година прошлог века, као тинејџеру обузетом рокенролом, рођаци из Америке редовно су ми слали издања часописа „Rolling Stone”. Док сам гутао сваку исписану реч о далеким јунацима својих звучних маштарија, у мени се развила велика љубомора према Камерону Кроу који је, иако само две године старији од мене, редовно извештавао с концерата и турнеја највећих звезда тог времена. Пред крај те деценије почео сам не само да се професионално бавим музиком, већ и да пишем о њој и повремено интервјуишем неке од својих јунака. С друге стране океана и Камерон Кроу је направио корак даље. Оженио се плавокосом Ненси Вилсон, гитаристкињом групе „Heart”, и прешао у филмску индустрију. После неколико успешних сценарија и два хит филма која је и режирао („Самци”, „Џери Мегвајер”) Камерон је одлучио да се одужи својој младости и рокенрол животу који је изградио тако битан део његове личности и стваралачке осећајности. Испричао је топлу и романтичну причу о клинцу новинару на турнеји тобожњег бенда „Stillwater”. На тај начин Кроу је избегао све замке директне аутобиографске приче, а уједно лукаво искористио непостојећи „Stillwater” да у сценарио убаци многе истините анегдоте из свог искуства на путовањима с групама као што су „Allman Brothers Band”, „Led Zeppelin”, „The Who”, „The Eagles” и други. „Almost Famous” доживео је велики успех у свету, Камерон Кроу добио је Оскара, а глумице Френсис Мекдорманд (као мајка) и Кејт Хадсон (као групи девојка) такође су биле предложене за најугледнију светску награду. Код нас преведен као „Корак до славе”, филм је прошао у биоскопима незаслужено незапажено, вероватно због чињенице да је његов бајковити реализам био потпуно непримерен тадашњем тренутку (2000. година!) и суштински дотицао само оне међу нама који су осетили живот на путовањима из града у град, у славу страсти према рокенролу и светлуцавим погледима оних који „знају како то изгледа истински волети неко ‘блесаво парче’ музике или неки бенд, толико много да то боли” (цитат: Сафир, једна од групи девојака у филму „Корак до славе”).Природно, музика игра важну улогу у „Almost Famous”. Поред нумера које су Кроу и његова супруга написали посебно за „бенд” „Stillwater”, као звучна кулиса употребљени су делови многих песама које су обележиле одрастање младог Вилијама Милера (ауторов алтер его кога у филму игра почетник Патрик Фугит). Довољно је рећи да је буџет за обезбеђивање музичких права, који у Холивуду обично није већи од 1,5 милиона долара, у случају „Almost Famous” био читавих 3,5 милиона! За многе пажљиве гледаоце мало изненађење била је одлука да у том мору бисера рок музике седамдесетих, за две најемотивније и најзначајније сцене, Кроу изабере песме Елтона Џона. Посебно јак утисак оставила је „Малена играчица” („Tiny Dancer”) у сцени у којој посвађани бенд, непријатно ћутљив, згуран у расклиматан аутобус, уз звук Елтонове песме поново открива чаролију љубави према музици која их је и послала на то предивно, мада понекад претешко путовање.Двојак став према Елтону Џону није балкански изум (иако његови концерти у Београду, Загребу и Сарајеву 1983. године остају забележени као ретки у каријери који нису били распродати и за које је маестро на крају великодушно прихватио исплату у хектолитрима врхунског далматинског вина). Необични костими, слободно вансценско понашање, отворена хомосексуалност (недавно крунисана браком!) и променљив квалитет музичке понуде током последњих тридесетак година, учинили су да свет помало заборави колико је Елтон Џон био значајан аутор у првој деценији каријере. Рођен 1947. године као Реџиналд Кенет Двајт у градићу Пинер у Енглеској, већ као петнаестогодишњак почео је професионално да свира по пабовима и баровима, да би са 20 година, иако члан цењене групе „Bluesology” (која је пратила легендарног британског блузера Лонг Џона Балдрија, али и гостујуће америчке звезде као што је била Пати Лабел) одлучио да му је доста свирке која нема будућност и пријавио се на аудицију нове издавачке куће „Liberty”.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Priče o pesmama Empty Re: Priče o pesmama

Sre Dec 29, 2010 7:08 am
Tiny Dancer
Blue jean baby, L.A. lady,
seamstress for the band
Pretty eyed, pirate smile,
you’ll marry a music man
Ballerina, you must have seen her
dancing in the sand
And now she’s in me,
always with me,
tiny dancer in my hand

Jesus freaks out in the street
Handing tickets out for God
Turning back she just laughs
The boulevard is not that bad

Piano man he makes his stand
In the auditorium
Looking on she sings the songs
The words she knows the tune
she hums

But oh how it feels so real
Lying here with no one near
Only you and you can hear me
When I say softly slowly

Hold me closer tiny dancer
Count the headlights on the highway
Lay me down in sheets of linen
You had a busy day today
Смисливши нови сценски псеудоним тако што је „позајмио” имена певача Балдрија и саксофонисте Елтона Дина из групе „Блуесологy”, клавириста је покушао да остави утисак на чиновнике певајући старе блуз стандарде. Није био нарочито убедљив, али, на његову срећу, један од присутних, Реј Вилијамс, сетио се да се на оглас јавио и седамнаестогодишњи Берни Топин, писац занимљивих текстова за које није имао музику. Елтон је испраћен кући са свеском пуном стихова. Тек после двадесетак песама двојица момака су се упознали и засновали један од најдуговечнијих и, после Ленона и Макартнија, комерцијално најуспешнијих ауторских тандема светске музичке сцене. Берни Топин био је сасвим различита личност од Елтона, много опуштенији лик (веома заинтересован искључиво за девојке!), али то није спречило да између њих кресне креативна варница из које је букнуо прави пожар незаборавних песама што су пуниле албум за албумом. Од дебитантског „Empty Sky” до једанаестог „Captain Fantastic And The Brown Dirt Cowboy”, за само 6 година (1969-1975), Елтон Џон и Берни Топин створили су један од највреднијих каталога у историји музике чији утицај каснији падови и повремени успони не могу да замагле. Обојица момака били су потпуно опчињени Америком, па им је музичко освајање великог рокенрол континента заузврат заробило душе и отворило нове изворе инспирације. На првој америчкој турнеји бенда Елтона Џона, Берни Топин заљубио се у групи девојку по имену Максин Фибелман. Она је путовала с групом, помагала им на путу и често ушивала распарану сценску одећу. Ова љубав крунисана је браком, али и песмом „Tiny Dancer” на албуму „Madman Across The Water”.Берни Топин преселио се за стално у Америку и купио ранч на коме живи у стилу својих дечачких снова и поред тога што га је Максин оставила због чега је замрзео сопствене стихове. Елтон је наставио да буде - Елтон! Искрено одушевљен начином на који је Камерон Кроу употребио његову музику, он на концертима најављује „Tiny Dancer” као „песму из филма”. Можда је управо ова екранизација помогла да се обојица присете времена у коме су дали најбоље, па је њихов нови CD „Captain And The Kid”, покушај да се врате тамо где су стали са „Captain Fantastic...” 1975. године.
Камерон Кроу наставио је да успешно снима филмове („Vanilla Sky”, „Elizabethtown”), али њима као да недостаје трачак оне емотивне енергије коју је тако неумерено унео у „Корак до славе”.
Што се мене тиче... кад ме неко пита који је мој најомиљенији филм свих времена, престао сам да се правим паметан и цитирам Богартове реплике из „Казабланке” или препричавам сензације првих погледа на Алмодоварове бравуре. Признајем јавно, себи и другима - мени најдражи филм је рокенрол лимунада у којој сам се снажно поистоветио са бар три лика и којој се увек враћам кад желим да осетим како живот може уметнички да се прикаже и без насиља, било да је то физичко насиље данашњих акционих хитова или интелектуално насиље савременог цинизма којим се из нашег живота протерују последњи трагови топлине и безрезервног радовања лепоти и доброти.
Малена играчица
Девојка у џинсу,
дама из Лос Анђелеса,
шила је за бенд
Лепих очију, гусарског осмеха,
удаћеш се за музичара
Балерина, сигурно сте је видели
како игра на песку
Сада је у мени, увек је са мном,
малена играчица на мом длану.

Религиозни чудаци на улици
деле улазнице за Бога
Окренувши се,
она се само насмејала,
булевар није тако лош.
Клавириста заузима своје
место у аудиторијуму
Док га гледа, она пева песме,
речи које зна, мелодију певуши.

Али како све делује стварно
Док лежим без икога у близини
Само ти ме можеш чути
Кад кажем тихо и полако.

Привиј ме уз себе,
малена играчице
Док бројимо фарове на аутопуту
Положи ме на ланену постељу
„Данас си имао напоран дан.”
Припремио Дејан Цукић
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Priče o pesmama Empty Re: Priče o pesmama

Sub Jan 08, 2011 5:50 pm
...БЕШЕ МОЈА ЉУБАВ ПРАВА
И Боб Дилан и Сајмон и Гарфанкел, као и многи други музичари, обрадили су исту мелодију чији се извор губи у тмини давно прохујалих времена


Priče o pesmama Tarnersl.
Вилијам Тарнер (1775–1851): „Скарборо с дворцем у даљини”

„Ово је песма од које би да умреш, али у најбољем смислу те речи. Као да ти показује да је живот према теби одједном постао превише добар.”
Помало неумерен, свакако противречан израз снажних осећања ганутог поклоника музике, непознатог, скорашњег посетиоца Интернет странице на којој је забележен снимак старе љубавне песме „Girl from the North Country” Боба Дилана. Имајући у виду да је песма снимљена пре четрдесет седам година, а да и даље изазива буру дивљења – вероватно и снажнију од већине пролазних музичких хитова – читава ствар, природно, добија други смисао, познат онима који су чули Диланову песму о девојци са севера. Необичан за оне који тек треба да је чују.
Има још много тога занимљивог у вези с песмом „Girl from the North Country”. Осим мелодије, и два стиха који се понављају у свакој строфи познаваоцима музике звуче познато:

„Remember me to one who lives there,
She once was a true love of mine.”


Песма младог кантаутора из Минесоте објављена је (први пут) на албуму „Freewheelin”, маја 1963. године. Међутим, на албуму „Nashville Skyline” забележен је други, такође „историјски” снимак – уз пратњу две акустичне гитаре певају Боб Дилан и Џони Кеш.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Priče o pesmama Empty Re: Priče o pesmama

Sub Jan 08, 2011 5:51 pm
Priče o pesmama Dilan
Боб Дилан 1963. године, кад је снимљена песма „Girl From the North Country”.

Бобове девојке

Боб Дилан је песму „Girl from the North Country” написао после путовања по Енглеској, у децембру 1962. године. Неки сматрају да је посвећена једној девојци, тачније надахнута Бобовом младалачком љубављу из школских дана – госпођицом Хелстром. Њу је Роберт Цимерман упознао такорећи као дечак, пре него што ће напустити факултет, одселити се у Њујорк и постати Боб Дилан.
Из Енглеске која је важна станица управо кад је реч о настанку ове песме, Дилан се у децембру 1962. године упутио у Италију. Тамо је требало да сретне Сузи Ротоло, своју тадашњу девојку која је неколико месеци раније отишла у земљу предака. Било је то време по много чему различито од садашњег, људи су се дописивали, али не уз помоћ муњевитих електронских порука, већ писмима која су данима путовала. Сви су имали утисак како имају више времена на располагању. И тако, кад је Боб стигао у Рим, испоставило се да је Сузи пре кратког времена напустила Италију и вратила се у Њујорк. Управо у Италији Дилан је завршио песму, а онда пожурио назад.
Дакле, на известан начин песма је надахнута осећањима не само према девојци из родног краја, већ и љубављу према Сузи. Касније је Дилан написао како је „већина тих раних песама настала као неком чаролијом”.
Док је боравио у Лондону, Дилан је срео неке припаднике тадашњег акустичарског рокенрола који је називан фолком (али нема везе с овдашњим, савременим значењем те речи!). Међу њима је био и Мартин Карти. Дилан се искрено дивио Мартину, пре свега због његовог савршеног познавања старе енглеске – средњовековне и ренесансне музике. У једном интервјуу, годинама касније, објаснио је да је песма о девојци са севера надахнута енглеском баладом из 16. века „Scarborough Fair”. Одјеци старе енглеске баладе могу се чути и у другој Дилановој песми са следећег албума – „Boots of Spanish Leather”.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Priče o pesmama Empty Re: Priče o pesmama

Sub Jan 08, 2011 5:53 pm
Priče o pesmama Naslov-dilan
Насловна страна албума „Nashville Skyline” Боба Дилана

Вашар у Скарбороу

Неколико година касније, 1965, енглеску љубавну баладу чуо је и научио други млади амерички кантаутор. Његово име је Пол Сајмон. Занимљиво је да му је баладу отпевао Мартин Карти, човек који је, показујући исту песму, пресудно утицао на Боба Дилана. Са Артом Гарфанкелом, Сајмон је песму прерадио и тако је настала чувена акустичарска – а због текста антиратна – верзија „Scarborough Fair” („Вашар у Скарбороу”) која је брижљиво осмишљена и снимана од децембра 1965. до августа 1966. године. Врло слична традиционалној верзији, објављена је као прва нумера на албуму Сајмона и Гарфанкела „Parsley, Sage, Rosemary and Thyme. Појавила се и као сингл, после успеха филма „Дипломац” Мајка Николса из 1967. године. У том филму је музичка подлога, уз остале незаборавне песме славног дуета.

„Are you going to Scarboroug Fair
Parsley, sage, rosemary and thyme,
Remember me to one who lives there
She once was a true love of mine”.

„Идеш ли у Скарборо на вашар
Першун, жалфија, рузмарин и мајчина душица
Сећају ме на једну што тамо живи
Она некад беше моја љубав права.”


Мартин Карти био је веома љут, боље рећи разочаран кад се уверио да га Сајмон и Гарфанкел ниједном нису ни поменули. Ни њега, као ни древни музички извор. Непријатни односи потрајали су све до 2000. године кад је Пол Сајмон позвао Мартина Картија да на концерту у Лондону заједно отпевају песму „Scarborough Fair”.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Priče o pesmama Empty Re: Priče o pesmama

Sub Jan 08, 2011 5:55 pm
Priče o pesmama Film
Кетрин Рос и Дастин Хофман у филму „Дипломац” који је режирао Мајк Николс, а музику написали Сајмон и Гарфанкел.

Било како било, тешко је набројати све потоње верзије поменуте песме. Обрађивали су је музичари с различитих страна света који се баве и опречним музичким жанровима, од Харија Белафонтеа, Нане Мускури, Меријен Фејтфул, Веса Монтгомерија, до Хербија Хенкока... Очито је да има нечег веома привлачног у старој енглеској балади. Верује се да ова народна песма има корене још у средњем веку. Тада је град Скарборо на северу Јоркшира био важна трговачка лука и раскрсница путева „пословних људи”. Пре више од хиљаду година основао га је, наводно, Норманин по имену Скарта. Викиншко упориште током мрачних векова било је познато и ван граница острва.
Требало би имати у виду да вашар у Скарбороу није био онакав какви су данас. Трајао је четрдесет пет дана и био својеврстан сајам трговине. Почео је редовно да се одржава после уредбе краља Хенрија III, 1253. године. Почињао би 15. августа и трајао до краја септембра. Људи из свих крајева Енглеске долазили су да склопе неки посао. Било је и гостију из иностранства, са севера, али и из Византије. Међутим, лука је временом постајала све запуштенија, па и вашар – сиромашнији. Последњи старински сајам одржан је 1783. године. Данас је Скарборо тихо и мирно место.
Аутор баладе о вашару у Скарбороу остаће по свој прилици непознат што је, уосталом, и природно кад је реч о народним песмама. С колена на колено мелодију и стихове преносили су бардови (песници и певачи келтских народа који су певали, најчешће уз пратњу харфе или лауте), путујући из места у место. Поједини етномузиколози сматрају да је прави извор „Вашара у Скарбороу” шкотска балада из 16. или 17. века, а да је данашња верзија (и што се музике, али и текста тиче) најближа оној из 19. столећа. Подразумева се да су и стихови и мелодије током година и векова трпели промене. Ни данас заправо није познато која је верзија најближа извору. Једино је извесно да се одавно у свакој песми понављају завршна два стиха: „Remember me to one who lives there/ She once was a true love of mine”.
У сваком случају, наратор је човек који као да нема наде да ће његова права љубав поново бити остварена, што је и најчешћи случај у средњовековним и ренесансним баладама. Обожавање с безбедне удаљености било је уобичајено. Песник стога својој љубави задаје немогуће, неизводљиве задатке, показујући да би права љубав требало да чини чуда, баш као у бајци: да сашије кошуљу без шавова, на пример... Укратко, повратак љубавника везан за остваривање тих немогућих задатака. Готово безизлазна ситуација, како бисмо данас рекли.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Priče o pesmama Empty Re: Priče o pesmama

Sub Jan 08, 2011 5:56 pm
Priče o pesmama Albumsaj.
Прва песма на албуму Сајмона и Гарфанкела из 1966. године била је балада „Scarborough Fair

Љубавне биљне загонетке

Међутим, неки сматрају да својеврсни одговор на љубавну загонетку лежи у читању симбола исказаних у стиховима. Ти симболи се појављују и у изворној, као и познатој верзији Сајмона и Гарфанкела. Говор биља у средњем веку, а потом и у раздобљу позне ренесансе, био је веома јасан. Биљке су представљале врлине које права љубав треба да поседује како би поново била могућа: першун, жалфија, рузмарин и мајчина душица... Шта су биљке означавале?
Першун је, осим за лечење горчине у устима, варења уопште, служио и за прављење чаја који је, по тадашњем веровању, бистрио ум и уздизао дух. Жалфија је била симбол за снагу. Рузмарин је био знак верности и сећања. Стари Грци су изабраницама поклањали стабљике рузмарина, што је и данас обичај. Па и нама је врло добро познато да се сватови ките рузмарином. Напослетку, према келтској легенди, вилинско коло мајушне шумске принцезе играју управо тамо где расте мајчина душица. Поред тога, она је означавала храброст. Витезови су зато на својим шлемовима често имали угравирану гранчицу тимијана, односно – мајчине душице.
Тако постаје јасно шта љубавник захтева како би љубав била поново остварена: отклањање горчине која постоји између њега и девојке, бистрину ума, снагу која ће усамљеној особи помоћи да издржи време раздвојености, верност и храброст која је потребна за сваку љубав. Према паганском веровању, управо поменуте биљке – першун, жалфија, рузмарин и мајчина душица – праве посебну мешавину. Ону која чини љубавну амајлију.
Аутор:
Мирјана Огњановић
Sponsored content

Priče o pesmama Empty Re: Priče o pesmama

Nazad na vrh
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu