Zabavnikove priče

First topic message reminder :

Месечев зрак из ципелице

Када је у кућу унела малу преријску веверицу, Пени Портер није ни слутила да ће на себе преузети одговорност за њен живот нити да ће је за дивљу животињу везати снажна осећања која се никад не заборављају
Било је рано априлско јутро, помало прохладно па је на малом имању породице Портер, у Аризони, владао мир. Једино је из кухиње допирала светлост. Пени Портер, четрдесетогодишња жена, седела је поред прозора и полако пила кафу. На крилу јој је била мала, дечија ципела. Нежно је прстима прелазила преко дотрајале беле коже док је погледом пажљиво осматрала околину, као да нешто тражи. Чинила је то сваког пролећа, већ девет година. Устајала је пре свих укућана да би неометано могла да се удуби у испитивање огољеног тла око куће. Надала се да ће још једном угледати оно за чим је тако чежњиво трагала - малу живахну преријску веверицу која је једног априлског јутра 1997. године изненада ушла у живот њене породице

ВРАГОЛАНКА

Данас су три Емеове краве умочиле папке у воду минијатурног рибњака надомак моје куће. Попасле су све цвеће око те водице, нарочито овогодишњи дренак. Мало-мало па се једна нагне, гуцне воду размлачену од сунца, мало је проба али је не пије. Враголанка носи звонце окачено око врата које је Еме тражио да му купе у Беј-Сент-Полу да би је обележио и тако знао где је кад је зове а она се сатима скрива иза жбуња и неће да изађе.
– Бар ћу увек знати где је ова моја Враголанка.
Звонце се увек огласи на и најмању кретњу и тако се тачно зна где се налази Враголанка. Али, изгледа да је њу прошла жеља за скривањем, сада откако јој о врату виси прапорац који открива сваки њен корак.
Звук је мелодичан, благ и пријатан за уши.
Ако је велика тишина и нема других звукова, то звонце све разгали. Ако дува ветар, звук се једва чује од шуштања лишћа. Некад нам допире издалека па имамо утисак као да звони из неког другог времена, из другог света.
Јер, откако Враголанка сеје музику свуда око себе, зачуђујуће је како је две друге краве не напуштају. Онда је Еме, као што је обележио Враголанку, то исто учинио и с њима двема.
Пре неколико минута све три су се приближиле мојој огради, као да су радознале да сазнају где сам се денула. Кад би само знале да пишем о њима!

Звонце се чуло све јаче, сасвим близу куће. И зашто ми је то одједном пробудило успомене за које сам мислила да су одавно угашене – успомене на време кад сам, као дете, за време летњег распуста долазила код свог ујака, на његову фарму у Манитоби, и кад ме је још од силаска с воза дочекивало цин-цин ручног звона које се клатило изнад прага гостионице и оглашавало да је ручак топао и спреман ... и како ме је то испуњавало неком тајанственом срећом као да смо се окупили, сви заједно, незнанци с перона, око некакве пријатељске и празничне трпезе.
И ето, зато што је Еме био љут на своју краву и због тога јој окачио о врат звонце, ето како ми се вратила та чудна радост, највећа у мом животу, за коју никако не знам шта је у ствари и зашто ме још увек опчињава.

ПАР

Све живо на овом свету жели да живи удвоје. Што ће рећи, свакоме је потребан ближњи његов. Или, у недостатку ближњег, може да послужи и неко ближњем налик.
Коњ господина Емеа вероватно је добар део свог живота провео сам. Због тога се полако сродио с кравама.
Зими је проводио време с њима у истој штали, а лети – на истој ливади.
У летње дане није баш стално био с њима. Краве су направиле чврсту заједницу, и он се држао помало по страни, али никада веома далеко.
Кад би кравама пало на памет да сиђу низ велику литицу у потрази за обилнијом трпезом, и Принц би сишао с њима. (Међу нама, овај Принц водио је тежак живот слуге: преносио је сено, теглио клен, вукао посечена дебла с друге стране планине.) Животиње су по неколико дана проводиле доле, углавном мимо погледа других. Оног дана кад су се краве враћале, враћао се и коњ, пратећи их у стопу.
Међутим, ова Принчева везаност за краве не би толико бола очи да Еме једног дана није одлучио да га самог одведе на пашњак с друге стране пута и остави га тамо неко време. На тој ливади Принц је имао све боље услове него кад је био с кравама: сено које се није скврчило од летње суше, лепо дрвеће с огромним хладом, чак и поток.
Па ипак, није се мрдао од ограде и стално је гледао у краве с друге стране. Он их је дозивао, рзао, звао газду да га ослободи, за име света! По читав дан није јео нити је пио. А све наводи на то да није ни спавао.
И онда сутрадан, он који је дотад био благородан, поче да се рита и да се жестоко бацака на ограду читавим телом, толико јако да се за неколико сати сав израњавио. У току наредне ноћи успео је да развали ограду. У рану зору већ је био на свом старом месту, поред својих крава, на брежуљку изнад реке. И сав срећан, брстио је ретку траву на свом већ скоро обршћеном парчету земље.
Оних дана кад би краве трпеле несносне болове од уједа малих црних мушица, и он је, тик уз њих, боловао њихове болове.
У дане одмора, и он се одмарао с њима.
После извесног времена Еме је још једном покушао да затвори Принца самог. Али овог пута коњ је готово одмах прескочио ограду и већ је истог дана био са својим кравама.
Животиње су ту и тамо имале и дане за опуштање. Е тада би се све четворо обрели на свежем ваздуху, краве на челу колоне, стари коњ на њеном зачељу.
У те дане продуженог одмора краве би, више него икада, упале у нежно сањарење а одавале су их њихове благе очице.
Али у крупном и узнемиреном Принчевом оку почивала је сенка, нека далека сета, можда благо присећање на срећне дане којих више нема.
Дуго је у младости Принц био дивљи коњ и можда му сад то недостаје.
Но, пре него што су дошла лоша времена, наш коњ је доживео највећу радост у животу. Неки Аделард Дифур, из овог села, пре но што ће поћи на пут, оставио је Емеу свог коња на чување.
Еме га је повео на пашњак с кравама.
Принц је пошао у сусрет дошљаку. Поздравили су се. И одмах постали пријатељи.
И при том нису имали ништа заједничко, осим што су обојица били коњи. Флик је био бео и мали, и веома нежан, готово никад није радио, осим лети, кад је набављао мало сена својој крави за коју је био нежно везан и којој је сада веома недостајао. Принц је био стара, шугава рага, исцрпљена од тешког товара огромних дебла које је теглио зими, по стрмим нагибима снежних планина.
Али, није важно! Откако су се обрели на истој ливади, нису се више раздвајали. Оформили су своју групу. Били су пар. Стоје један уз другог а њихове укрштене главе вире над оградом дуж пута. На то исто место дошао је Флик, од самог почетка свог боравка, и прилепио се уз ограду у нади да ће тако најбоље видети газду како издалека долази по њега. На то исто место Принц је дошао да га утеши, спустио свој дуги врат на гриву малог другара.
Одонда проводе сате заједно, укрштених вратова, групна силуета на плавом хоризонту. Ако се појави која мушица, заједно се бране, једним покретом репа или ушију.
Гриве им заједно вијоре на ветру.
А из њихових крупних очију готово да је нестала сенка, и сета, можда чак и сећање.