Prijem
Portal
Galerija
Traži
Registruj se
Pristupi
MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Put u život-Patrijarh Pavle
Čet Jan 06, 2011 4:16 pm
РЕЧ УРЕДНИКА НА ПОЧЕТКУ... - ПРОТОЈЕРЕЈ СТАВРОФОР ЉУБО МИЛОШЕВИЋ
Изнурен и посрамљен, понижен и измалтретиран, без наде на нормалан живот душе и тела, Српски народ је имао ретку утеху коју му је Господ у врло тешким данима послао. Имао је оца своје нације - патријарха Павла. Имао доброг пастира у њему, који је све своје срце православно покретао за народ. То је био старац светог живота и облагодаћене просте мисли. Говорио нам је смиреним умом и чистим срцем не би ли нас како, овако тврдокорне и жестоке размекшао и уљудио, непрестано тражећи Човека у нама.
Најпростијим речима је откривао најсложеније онтолошке тајне о човеку, и то кроз најдубљу а уједно и најкраћу мисао икада изречену: "Будимо људи"! Он нас је, обожен у поистовећењу са Христом, учио што ни данас не желимо да чујемо. Да човек човеку буде Човек: у породици, држави, Цркви, уметности, спорту, пословима, трговини, војсци, политици..., свуда.
Говор Божији у обоженим људима није нешто онострано, или нешто што се тиче сувог философског човека у нама, него је једноставан и са циљем, а све да сачува овог човека у нама којег свакодневним погрешним избором у животу губимо. Да, Бог је Човекољубац, али само сачуваног Човека у нама а не звери. Нестајање тог човека јесте "разобожење", т.ј. одбацивање Богочовека и његовог крстоносног пута којим нас он својим примером позива да кренемо. У овоме је наш праведни Патријарх разрадио најдубље богословље.
Знао је честити Старац шта се са нама дешава. Знао је да наша самодеструкција залази у општу и коначну трагедију народа који једноставно и просто речено нестаје пред Богом, а тако каузално и физички пред људском историјом. Да народ као богоборац (агресивни, умерени или по незнању) не може у миру да постоји; а народ као библијски "прељубник" још више, јер Господ не трпи поклоњење другим боговима - мамону и престижу као идеји, и личним звањима и успесима. Посебно не оним за које се данас тако одважно и идеолошки на неким вишим нивоима организовано говори да су сви богови исти у "једном" Богу.
Позивао је на изградњу поштеног човека у нама и до последње снаге и даха на то указивао. Зато је био српски Јеремија, или Језекиљ, кога нико суштински није слушао него је доживљавао подсмехе српске јавне непросвећености. Плодови тог непослушања се трагично сакупљају и јавном неслогом потврђују у оба плућна крила наше нације, у Цркви и у држави. Свако иступање на високом месту патријарха - оца нације, за њега је пре свега била пастирска могућност на родитељство, да се максимално искористи у сваком могућем моменту, и да нас тако позове према том остварењу себе у Цркви: "да будемо добри људи".
Патријарх српског народа - његов отац и пастир Павле, увек је умео да то свима нама личностно и буде, у оном како је јавно говорио а још јасније када је у својој клијети размишљао и записивао. Ова његова записана реч коју објављујемо сведочи о предањским и никада пролазним вредностима: о души бесмртној; о привременом суду; о послушању и црквеном поретку; о подвижничком животу и уздржању, о миру међу нама и тд.. Ова записана као и оне многе његове незаписане поуке треба да у нашим срцима свакодневно одзвањају и напомињу на оно главно и у Христу тако једноставно: "да будемо људи".
Изнурен и посрамљен, понижен и измалтретиран, без наде на нормалан живот душе и тела, Српски народ је имао ретку утеху коју му је Господ у врло тешким данима послао. Имао је оца своје нације - патријарха Павла. Имао доброг пастира у њему, који је све своје срце православно покретао за народ. То је био старац светог живота и облагодаћене просте мисли. Говорио нам је смиреним умом и чистим срцем не би ли нас како, овако тврдокорне и жестоке размекшао и уљудио, непрестано тражећи Човека у нама.
Најпростијим речима је откривао најсложеније онтолошке тајне о човеку, и то кроз најдубљу а уједно и најкраћу мисао икада изречену: "Будимо људи"! Он нас је, обожен у поистовећењу са Христом, учио што ни данас не желимо да чујемо. Да човек човеку буде Човек: у породици, држави, Цркви, уметности, спорту, пословима, трговини, војсци, политици..., свуда.
Говор Божији у обоженим људима није нешто онострано, или нешто што се тиче сувог философског човека у нама, него је једноставан и са циљем, а све да сачува овог човека у нама којег свакодневним погрешним избором у животу губимо. Да, Бог је Човекољубац, али само сачуваног Човека у нама а не звери. Нестајање тог човека јесте "разобожење", т.ј. одбацивање Богочовека и његовог крстоносног пута којим нас он својим примером позива да кренемо. У овоме је наш праведни Патријарх разрадио најдубље богословље.
Знао је честити Старац шта се са нама дешава. Знао је да наша самодеструкција залази у општу и коначну трагедију народа који једноставно и просто речено нестаје пред Богом, а тако каузално и физички пред људском историјом. Да народ као богоборац (агресивни, умерени или по незнању) не може у миру да постоји; а народ као библијски "прељубник" још више, јер Господ не трпи поклоњење другим боговима - мамону и престижу као идеји, и личним звањима и успесима. Посебно не оним за које се данас тако одважно и идеолошки на неким вишим нивоима организовано говори да су сви богови исти у "једном" Богу.
Позивао је на изградњу поштеног човека у нама и до последње снаге и даха на то указивао. Зато је био српски Јеремија, или Језекиљ, кога нико суштински није слушао него је доживљавао подсмехе српске јавне непросвећености. Плодови тог непослушања се трагично сакупљају и јавном неслогом потврђују у оба плућна крила наше нације, у Цркви и у држави. Свако иступање на високом месту патријарха - оца нације, за њега је пре свега била пастирска могућност на родитељство, да се максимално искористи у сваком могућем моменту, и да нас тако позове према том остварењу себе у Цркви: "да будемо добри људи".
Патријарх српског народа - његов отац и пастир Павле, увек је умео да то свима нама личностно и буде, у оном како је јавно говорио а још јасније када је у својој клијети размишљао и записивао. Ова његова записана реч коју објављујемо сведочи о предањским и никада пролазним вредностима: о души бесмртној; о привременом суду; о послушању и црквеном поретку; о подвижничком животу и уздржању, о миру међу нама и тд.. Ова записана као и оне многе његове незаписане поуке треба да у нашим срцима свакодневно одзвањају и напомињу на оно главно и у Христу тако једноставно: "да будемо људи".
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Put u život-Patrijarh Pavle
Čet Jan 06, 2011 4:18 pm
О СВЕТОЈ ТРОЈИЦИ
Беседа на Светој Литургији у среду после Томине недеље у Патријаршијској капели Светог Симеона Мироточивог
"Отац мој до сада дела и ја делам. И зато још више тражаху Јудејци да га убију, не само што нарушаваше суботу, него што и Бога називаше cвoјим Оцем Градећи се једнак Богу. А Исус одговори и рече им: Заиста, заиста вам кажем: Син не може ништа чинити сам до себе него што види да, отац чини; јер што Он чини, то исти чини и Син; Јер Отац љуби Сина, и cвe му показује што сам чини; и показаће му већа дела од ових да. се и вu чудите. Јер ако што Отац подиже мртве и оживљава, тако и Син које хоће оживљава. Јер Отац не суди никоме него је caв суд дао Сину. Да cвu поштују Сина као што поштују Оца. Ко не поштује Сина не поштује ни Оца који Га је послао".
(Јован 5, 17-23; Зач, 15)
Браћо и сестре, ми верујемо у једнога Бога у бићу, и тројичног по Лицима. Верујемо у Оца, Сина и Духа Светога. Они су равни по бићу, а разликују се у томе што је Отац нерођен, Син рођен, а Дух Свети исходи.
Шта то значи рађање и исхођење ми до краја не можемо да схватимо. Ми верујемо у то што нам је Бог открио, Господ Исус нам открио, у нерођеност Оца, рађање Сина и исхођење Духа Светога. Додуше, у почетку Јовановог Јеванђеља свети јеванђелист каже: "У почетку беше Реч, и Реч беше у Бога, и Реч беше Бог". (Јн. 1, 1). Све што је постало кроз Њега је постало. Као што се из нашег ума рађа реч, бестрасно, не телесно, тако се отприлике, дабоме, кажем не можемо појмити то до краја, рађа Син из Оца, нетелесно, и Дух Свети исходи. Они су равни, кажем, по бићу и у вечности никада није било времена кад није постојао Син и Дух Свети. Јер Бог не живи у времену, тј. за Њега не важи категорија времена као за нас створена бића, него је Он у вечности, вечитој садашњости.
Кад је једно дете, један син, дошао из школе и питао га отац шта је учио, он рече да је тога дана била веронаука, јер је До пре рата било у школама и да је свештеник, катихета, говорио о Светој Тројици. "А биће да вам је говорио како су Отац и Син равни по бићу и да није било времена кад није било Сина. Сине, види каква је то нелогичност! Ево ја сам твој отац, ти си мој син, па ко је од нас двојице старији?" Син ће, јер је њима катихета на часу и то говорио, рећи: "Оче, ти си старији од мене као човек, али као отац ти ниси од мене старији. Јер оног момента кад си постао отац ја сам постао син".
Тако треба да и себи и другоме, колико је то могуће у домету нашег ума и наше људске логике дате нам од Бога, своју веру пробудимо, јер је она нападана са свих страна, и од ђавола кроз ум, и од непријатеља еванђелских, непријатеља хришћанских, и од безбожника, и од разних сектаната. Дакле, потребно је да своју веру пробудимо, али да је утврдимо животом својим. То нека Господ помогне свима, и мени и вама, и Бог вас благословио!
24. април 1996.
Беседа на Светој Литургији у среду после Томине недеље у Патријаршијској капели Светог Симеона Мироточивог
"Отац мој до сада дела и ја делам. И зато још више тражаху Јудејци да га убију, не само што нарушаваше суботу, него што и Бога називаше cвoјим Оцем Градећи се једнак Богу. А Исус одговори и рече им: Заиста, заиста вам кажем: Син не може ништа чинити сам до себе него што види да, отац чини; јер што Он чини, то исти чини и Син; Јер Отац љуби Сина, и cвe му показује што сам чини; и показаће му већа дела од ових да. се и вu чудите. Јер ако што Отац подиже мртве и оживљава, тако и Син које хоће оживљава. Јер Отац не суди никоме него је caв суд дао Сину. Да cвu поштују Сина као што поштују Оца. Ко не поштује Сина не поштује ни Оца који Га је послао".
(Јован 5, 17-23; Зач, 15)
Браћо и сестре, ми верујемо у једнога Бога у бићу, и тројичног по Лицима. Верујемо у Оца, Сина и Духа Светога. Они су равни по бићу, а разликују се у томе што је Отац нерођен, Син рођен, а Дух Свети исходи.
Шта то значи рађање и исхођење ми до краја не можемо да схватимо. Ми верујемо у то што нам је Бог открио, Господ Исус нам открио, у нерођеност Оца, рађање Сина и исхођење Духа Светога. Додуше, у почетку Јовановог Јеванђеља свети јеванђелист каже: "У почетку беше Реч, и Реч беше у Бога, и Реч беше Бог". (Јн. 1, 1). Све што је постало кроз Њега је постало. Као што се из нашег ума рађа реч, бестрасно, не телесно, тако се отприлике, дабоме, кажем не можемо појмити то до краја, рађа Син из Оца, нетелесно, и Дух Свети исходи. Они су равни, кажем, по бићу и у вечности никада није било времена кад није постојао Син и Дух Свети. Јер Бог не живи у времену, тј. за Њега не важи категорија времена као за нас створена бића, него је Он у вечности, вечитој садашњости.
Кад је једно дете, један син, дошао из школе и питао га отац шта је учио, он рече да је тога дана била веронаука, јер је До пре рата било у школама и да је свештеник, катихета, говорио о Светој Тројици. "А биће да вам је говорио како су Отац и Син равни по бићу и да није било времена кад није било Сина. Сине, види каква је то нелогичност! Ево ја сам твој отац, ти си мој син, па ко је од нас двојице старији?" Син ће, јер је њима катихета на часу и то говорио, рећи: "Оче, ти си старији од мене као човек, али као отац ти ниси од мене старији. Јер оног момента кад си постао отац ја сам постао син".
Тако треба да и себи и другоме, колико је то могуће у домету нашег ума и наше људске логике дате нам од Бога, своју веру пробудимо, јер је она нападана са свих страна, и од ђавола кроз ум, и од непријатеља еванђелских, непријатеља хришћанских, и од безбожника, и од разних сектаната. Дакле, потребно је да своју веру пробудимо, али да је утврдимо животом својим. То нека Господ помогне свима, и мени и вама, и Бог вас благословио!
24. април 1996.
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Put u život-Patrijarh Pavle
Čet Jan 06, 2011 4:19 pm
ГОСПОД ЈЕ ДОНЕО МАЧ
Беседа на Светој Литургији у петак треће недеље по Духовима у Патријаршијској капели Светог Симеона Мироточивог
"Сваки који призна. мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима, А ко се одрекне мене пред људима, одрећи ћу се ја њеГа пред Оцем својим који је на небесима. Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир него мач. Јер сам. дошао да раставим човека од оца његовог и кћер од матере њезине и снаху од свекрве њезине. И непријатељи човеку постаће домаћи његови, који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан. И који не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан, Кoju чува живот свој изгубиће Га, а који изгуби живот свој мене ради, наћи ће Га. Кoju вас прима, мене прима; а који прима мене прима Онога који ме је послао. Кoju прима пророка у име пророчко, плату пророчку примиће; и који прима праведника у име праведничко, плату праведничку примиће. И ако неко напоји једнога од ових малих само чашом студене воде у име ученичко, заиста вам кажем, неће му плата пропасти. И када заврши Исус заповести Дванаесторици ученика својих, отиде оданде да учи и проповеда по градовима његовим.".
(Матеј 10, 32-42, 1; Зач, 38, 39).
Из ових речи Господњих: "нисам дошао да донесем мир него мач", треба да схватимо о чему је овде реч, јер Он који је Цар мира, који је мир наш, који је рекао: "Мир свој вам остављам, мир свој дајем вам"(Јн. 14, 27), сада овде каже да није дошао да донесе мир. Па како то? Из даљега текста видимо о чему се ради. "Дошао сам, вели, да раставим човека од оца његовог и кћер од матере њезине, и снаху од свекрве њезине... и непријатељи човеку постаће домаћи његови". О томе је, дакле, реч. Он је као мач на коме се све дели на два дела: или за Њега, или против Њега. Реч је овде сада о томе. Ако отац постане хришћанин, а жена му или син, или деца неће да постану хришћани, очигледно је ту подела. И разуме се, да ће оно грешници, незнабошци, стално нападати хришћанина. И, ево, ту је мач. Мач је само символ немира и рата. Ево ту је, реч о томе.
Даље вели Господ: "Који љуби више сина или кћер него мене, није мене достојан, Који љуби оца или матер више него мене, није мене достојан". Тј. ако син постане хришћанин, али из љубави према родитељима који су остали незнабошци и он каже: "Па да и ја останем незнабожац", очигледно да он онда није достојан љубави Божије. Јер, спасење је у Господу Христу Исусу, и онај који више воли да остане у грешности и да пропадне са својим родитељима и са својим народом у том смислу, тај, разуме се, да ће им изгубити душу и да није достојан љубави Божије. О томе је дакле, реч.
И још у овоме: "Ко чува живот свој изгубиће га, а ко изгуби живот свој због Мене, тај ћe га наћи". Оно што стално понављам је да човек хришћанин мора обратити пажњу да, ако треба да изгуби главу и то му је боље него да изгуби душу своју. И да и најмањи труд из љубави према ближњима, и из љубави према Богу неће нам пропасти јер и који напоји жеднога чашом воде, неће му плата пропасти", али исто тако неће пропасти и оно зло које је учињено према људима. Чувајмо се од зла, а чинимо и трудимо се у добру, Бог вас благословио!
21.јун 1996
Беседа на Светој Литургији у петак треће недеље по Духовима у Патријаршијској капели Светог Симеона Мироточивог
"Сваки који призна. мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима, А ко се одрекне мене пред људима, одрећи ћу се ја њеГа пред Оцем својим који је на небесима. Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир него мач. Јер сам. дошао да раставим човека од оца његовог и кћер од матере њезине и снаху од свекрве њезине. И непријатељи човеку постаће домаћи његови, који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан. И који не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан, Кoju чува живот свој изгубиће Га, а који изгуби живот свој мене ради, наћи ће Га. Кoju вас прима, мене прима; а који прима мене прима Онога који ме је послао. Кoju прима пророка у име пророчко, плату пророчку примиће; и који прима праведника у име праведничко, плату праведничку примиће. И ако неко напоји једнога од ових малих само чашом студене воде у име ученичко, заиста вам кажем, неће му плата пропасти. И када заврши Исус заповести Дванаесторици ученика својих, отиде оданде да учи и проповеда по градовима његовим.".
(Матеј 10, 32-42, 1; Зач, 38, 39).
Из ових речи Господњих: "нисам дошао да донесем мир него мач", треба да схватимо о чему је овде реч, јер Он који је Цар мира, који је мир наш, који је рекао: "Мир свој вам остављам, мир свој дајем вам"(Јн. 14, 27), сада овде каже да није дошао да донесе мир. Па како то? Из даљега текста видимо о чему се ради. "Дошао сам, вели, да раставим човека од оца његовог и кћер од матере њезине, и снаху од свекрве њезине... и непријатељи човеку постаће домаћи његови". О томе је, дакле, реч. Он је као мач на коме се све дели на два дела: или за Њега, или против Њега. Реч је овде сада о томе. Ако отац постане хришћанин, а жена му или син, или деца неће да постану хришћани, очигледно је ту подела. И разуме се, да ће оно грешници, незнабошци, стално нападати хришћанина. И, ево, ту је мач. Мач је само символ немира и рата. Ево ту је, реч о томе.
Даље вели Господ: "Који љуби више сина или кћер него мене, није мене достојан, Који љуби оца или матер више него мене, није мене достојан". Тј. ако син постане хришћанин, али из љубави према родитељима који су остали незнабошци и он каже: "Па да и ја останем незнабожац", очигледно да он онда није достојан љубави Божије. Јер, спасење је у Господу Христу Исусу, и онај који више воли да остане у грешности и да пропадне са својим родитељима и са својим народом у том смислу, тај, разуме се, да ће им изгубити душу и да није достојан љубави Божије. О томе је дакле, реч.
И још у овоме: "Ко чува живот свој изгубиће га, а ко изгуби живот свој због Мене, тај ћe га наћи". Оно што стално понављам је да човек хришћанин мора обратити пажњу да, ако треба да изгуби главу и то му је боље него да изгуби душу своју. И да и најмањи труд из љубави према ближњима, и из љубави према Богу неће нам пропасти јер и који напоји жеднога чашом воде, неће му плата пропасти", али исто тако неће пропасти и оно зло које је учињено према људима. Чувајмо се од зла, а чинимо и трудимо се у добру, Бог вас благословио!
21.јун 1996
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Put u život-Patrijarh Pavle
Čet Jan 06, 2011 4:22 pm
О ДЕЛИМА И РЕЧИМА
Беседа на Светој Литургији на Светог Кирила Јерусалимског, у Патријаршијској капели Светог Симеона Мироточивог
"Сваки дакле, који слуша ове речи моје и извршује их, упоредићу га са човеком мудрим који сазида кућу своју на камену; И удари дажд, u дођоше воде, u дунуше ветрови, и навалише на кућу ону, и не паде; јер беше утемељена на камену. А сваки који слуша ове речи моје и не извршује их, биће сличан човеку лудом који сазида кућу своју на песку; И удари дажд, и дођоше воде, и дунуше ветрови и ударише на кућу ону, и паде, а пад њезин беше страшан, И кад заврши Исус речи ове, дивљаше се народ науци његовој. Јер их учаше као онај који има власт, а н.е као књижевници и фарисеји. Ви сте светлост свету; не може се Град сакрити кад на Гори стоји, Нити се ужиже светиљка и меће под суд него на свећњак, те светли свима који су у кући. Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима. Не мислите да сам дошао да укинем Закон или Пророке; нисам дошао да укинем него да испуним. Јер заиста вам кажем: Док не прође небо и земља неће нестати ни најмањег словца или једне црте из Закона док се cвe не збуде. Ако, дакле, ко укине једну од ових најмањих заповести и научи тако људе, назваће се најмањи у Царству небеском; а. ко изврши и научи, тај ће се велики назвати у Царству небеском.
(Матеј 7, 24-29; 5, 14-19; Зач, 24, 11)
Реч Господња је увек та, да наука Његова није дата само за ум и за говорење, за причање, него је дата да се њоме живи. Ево и ове речи Његове значе то. Сваког оног који слуша речи Његове и држи их; Он упоређује са човеком мудрим, јер је као онај човек који сазда кућу на камену, на тврдом темељу и ветрови и воде не могу је уништити.
Дакле, пред Господом је мудар онај који то зна и то чини. А пред Њим је луд онај који слуша ове речи Његове, зна их, али их не извршава.
Исто то значи и ова реч коју чусмо у овом одељку: "Тако да се светли светлост ваша пред људима да виде ваша добра дела и прославе Оца вашег који је на небесима". Дакле, да људи не само слушају наше лепе речи и оних који знају да реч лепо изнесу, него да виде добра дела. То је оно што је више, што пре свега и нас спасава и оно што људе привлачи. Јер и најлепше речи, ако су им супротна дела, одбијају од истине. А добра дела, иако нисмо вешти у речи, као што каже и свети апостол Павле за себе - "ако сам невешт, вели у говору, али нисам у знању" (2. Кор. 11,6), и сама проповедају. Дакле, показати веру своју и речима кад је време и кад је прилика, али је показати и својим делима, а за то је увек време и прилика.
Нека Господ помогне да будемо мудре слуге и слушкиње Његове и да сазидамо кућу своју на камену, на камену вере коју знамо и коју творимо. Бог вас благословио!
22. јун 1996.
Беседа на Светој Литургији на Светог Кирила Јерусалимског, у Патријаршијској капели Светог Симеона Мироточивог
"Сваки дакле, који слуша ове речи моје и извршује их, упоредићу га са човеком мудрим који сазида кућу своју на камену; И удари дажд, u дођоше воде, u дунуше ветрови, и навалише на кућу ону, и не паде; јер беше утемељена на камену. А сваки који слуша ове речи моје и не извршује их, биће сличан човеку лудом који сазида кућу своју на песку; И удари дажд, и дођоше воде, и дунуше ветрови и ударише на кућу ону, и паде, а пад њезин беше страшан, И кад заврши Исус речи ове, дивљаше се народ науци његовој. Јер их учаше као онај који има власт, а н.е као књижевници и фарисеји. Ви сте светлост свету; не може се Град сакрити кад на Гори стоји, Нити се ужиже светиљка и меће под суд него на свећњак, те светли свима који су у кући. Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима. Не мислите да сам дошао да укинем Закон или Пророке; нисам дошао да укинем него да испуним. Јер заиста вам кажем: Док не прође небо и земља неће нестати ни најмањег словца или једне црте из Закона док се cвe не збуде. Ако, дакле, ко укине једну од ових најмањих заповести и научи тако људе, назваће се најмањи у Царству небеском; а. ко изврши и научи, тај ће се велики назвати у Царству небеском.
(Матеј 7, 24-29; 5, 14-19; Зач, 24, 11)
Реч Господња је увек та, да наука Његова није дата само за ум и за говорење, за причање, него је дата да се њоме живи. Ево и ове речи Његове значе то. Сваког оног који слуша речи Његове и држи их; Он упоређује са човеком мудрим, јер је као онај човек који сазда кућу на камену, на тврдом темељу и ветрови и воде не могу је уништити.
Дакле, пред Господом је мудар онај који то зна и то чини. А пред Њим је луд онај који слуша ове речи Његове, зна их, али их не извршава.
Исто то значи и ова реч коју чусмо у овом одељку: "Тако да се светли светлост ваша пред људима да виде ваша добра дела и прославе Оца вашег који је на небесима". Дакле, да људи не само слушају наше лепе речи и оних који знају да реч лепо изнесу, него да виде добра дела. То је оно што је више, што пре свега и нас спасава и оно што људе привлачи. Јер и најлепше речи, ако су им супротна дела, одбијају од истине. А добра дела, иако нисмо вешти у речи, као што каже и свети апостол Павле за себе - "ако сам невешт, вели у говору, али нисам у знању" (2. Кор. 11,6), и сама проповедају. Дакле, показати веру своју и речима кад је време и кад је прилика, али је показати и својим делима, а за то је увек време и прилика.
Нека Господ помогне да будемо мудре слуге и слушкиње Његове и да сазидамо кућу своју на камену, на камену вере коју знамо и коју творимо. Бог вас благословио!
22. јун 1996.
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Put u život-Patrijarh Pavle
Čet Jan 06, 2011 4:25 pm
Беседа на Светој Литургији на празник Светог Јоакима и Ане у цркви Светог Георгија у Бежанији
Јер као што човек полазећи на, пут дозва слуге своје и предаде им благо своје; И једноме даде пет таланта, а, другоме два, а трећему један, свакоме према његовој моћи; u одмах отиде. А онај што прими пет таланта отиде те ради с њима, и доби још пет таланта. Тако и онај што прими два, доби и он још два. А који прими један, отиде те га закопа, у земљу и сакри сребро Господара свога, А после дугог времена дође Господар ових слуга, и стаде сводити рачун с њима, И приступивши онај што је примио пет таланта, донесе још пет таланта говорећи: Господару, предао си ми пет таланта; ево још пет таланта које сам добио с њима, А Господар његов рече му: Добро, слуго верни и добри, у маломе си био веран, над многим ћу те поставити; уђи у радост Господара свога. А приступивши онај што је примио два, таланта рече: Господару, предао си ми два, таланта; ево још два таланта које сам добио с њима, А Господар његов рече му: Добро, слуго добри и верни, у маломе си био веран над многим ћу те поставити; уђи у радост Господара свога, А приступивши му овај што је примио један талант рече: Господару, знао сам, да си ти тврд човек: жањеш где ниси сејао и скупљаш где ниси вејао; Па се побојах и одох те сакрих талант твоју земљу; и ево ти твоје. А Господар његов рече му: Зли и лењи слуго, знао си да жањем где нисам сејао, и скупљам где нисам вејао: Требало је зато да моје сребро даш мењачима; и дошавши ја бих узео своје са добитком,. Узмите, дакле, од њега талант, подајте оном, што има десет таланта. Јер свакоме ко има даће се, и претећи ће му; а од оног.а који нема, и што има узеће се од њега. А невалаљога слугу баците у таму најкрајњу; онде ће бити плач, и шкргут зуба".
(Матеј 25, 14-30; Зач. 105)
У име Оца и Сина и Светога Духа. Помолисмо се Богу једноме у Светој Тројици, браћо и сестре, на овој светој Литургији и у овом светом храму где су се пре нас молили наши благочестиви и побожни преци и одслужисмо свету Литургију Тела и Крви Господа Исуса, Свету Тајну, највећу, наше вере. Јер у свакој Светој Тајни и молитвословљу примамо појединачну благодат Божију, Његову помоћ за узрастање у свему што је добро, а у Светој Тајни Причешћа примамо Њега Сина Божијег, Господа нашег Исуса Христа у облику хлеба и вина. Јер је Он рекао: "Ако једете тела Сина Човечијега и пијете крви Његове, ја ћу у вама пребивати и ви ћете са мном пребивати, Ко не једе моје тело и не пије моју крв у мени не пребива" (Јн. 6, 56). И још и ово, даје дакле, Света Тајна причешћа она Света Тајна која нас доводи у најкраснију везу и јединство са Сином Божијим и са свима православнима у свету. Са друге стране опомиње нас Свети апостол Павле да пазимо како прилазимо Светој Тајни Причешћа: "Ко, вели само једе и пије (као обичну храну), суд себи једе и пије". Па каже: "Да смо обраћали пажњу не би нам се судило, овако, вели, има доста који су болесни, а доста, их је и умрло" (1. Кор. 11, 29, 30, 31). Кад би испитивали себе онда би били достојни Светог Причешћа. Дакле, ми смо између двеју неминовности: не причешћујемо ли се Светим Причешћем, не можемо имати живота у себи: причешћујемо ли се недостојно, исто тако. Нико од нас није достојан, те највеће тајне. И свети себе нису сматрали достојним, али трудити се да то будемо борбом са грехом, са злом у себи. То је оно што је најважније.
Данас ево добисмо и новог сабрата, новог ђакона у служби Богу, Светој Цркви и народу православном. Име ђакон, на грчком значи то, служитељ. А Господ Исус Христос каже: "Ко хоће ga буде првимеђу вама нека буде последњи и свима слуга јер ни Син Човечји", тј. Он, "није дошао да Њему служе, него Он да служи и даде живот своју откуп за многе" (Мат. 20, 27,28).
У данашњем Светом Јеванђељу чусте причу Христову о талантима, како је Бог једноме дао пет таланта, другоме два, а трећем један. Свакоме према његовој снази, с тим да они тим новцем раде и да га умноже, а кад Он дође да му дају одговор и вишак. И ви знате, чусте, како су ова прва двојица учинила: онај што је добио пет таланта трудио се и зарадио других пет, онај што је примио два, зарадио два. И обојица су чули од господара оне речи најважније: "Добро, слуго добри и верни, у малом си био веран, над многим ћу те поставити, Уђи у радост господара свога". Иако је онај први зарадио пет, а овај свега два, али према својој снази и колико му је даровано, и један и други су умножили дупло. А онај трећи што је добио један, он је закопао новац господара са мишљу: знам да је господар мој тежак човек: купи где није просуо а жање где није сејао. И кад дође господар и од њега потражи рачун он тада рече: "Знам. Господару да си ти тежак човек: жањеш где ниси сејао и скупљаш где ниси вејао, па се бојах и сакрих сребро твоје у земљу и ево ти твоје". Чусте речи господара: "Зли и лепи слуго, зашто ниси дао макар моје сребро, мој новац, мењачима у банку, па бих ја добио са вишком. Ни толико се дакле, ниси потрудио". И онда рече: "Узмите талант и подајте ономе што има десет, а неверног слугу расеците на пола".
Реч је браћо и сестре, о свима нама. Бог нам је даровао дарове, једноме више, другоме мање. Али свако може својим трудом да задобије исту награду, исте речи да чује од Господара, ако се потруди. Труд је дакле, у погледу добра оно што нас узвишава пред Богом. То, дакле, и мене и ове свештенике и ђаконе, поготово што њихов назив и значи служитељ, да опомиње на ту реч Господњу. Служењем ближњима задобићемо од Њега награду и признање да смо вредни и мудри управитељи Његови. То дакле, брате Владимире (новорукоположени ђакон), да буде стална реч пред очима твојим духовним и да служењем својим као ђакон, а и ако се удостојиш вишег чина, служењем својим да стичеш пред Богом величину, и ја и ти и сваки православни хришћанин. То је оно што је најважније.
И још, да смо сви ми сарадници Божији. Што можемо ми да чинимо да и учинимо, јер нас је Бог обдарио тим талантима зато да би их увећали и били корисни ближњима. Оно пак што наше време износи пред нас а превазилази наше снаге, то је по речи Господњој коју данас прочитасмо на томе рукоположењу и свагда на рукоположењу сваког свештеног чина, да Божанска благодат увек оно што је немоћно лечи и недовољно допуњује. То је утеха и за нас свештенике и пастире, да Бог од нас очекује више него што можемо, а Он нам је дао снагу и зна колика је и Он пред нас износи задатке нашег времена, Он зна колики су они и да ли превазилазе, превршавају нашу снагу. Ако су они већи од наше снаге, Он ђе по овим речима, додати од Себе оно што нам недостаје. То је за нас утеха, стабилност, да се не пружамо, што каже Свети Василије Велики, ономе што је изнад снаге, а да се не задовољавамо и не изговарамо оним што је испод снаге. Учинити што можемо, ни више ни мање. Више од тога, ако је потребно, учиниће Свесилни Бог, као што је чинио и прецима нашим.
Нека Господ помогне и нама који да нас представљамо српски народ и веру православну, да будемо достојни имена, православног имена Срба православи их.
22. септембар 1996.
Јер као што човек полазећи на, пут дозва слуге своје и предаде им благо своје; И једноме даде пет таланта, а, другоме два, а трећему један, свакоме према његовој моћи; u одмах отиде. А онај што прими пет таланта отиде те ради с њима, и доби још пет таланта. Тако и онај што прими два, доби и он још два. А који прими један, отиде те га закопа, у земљу и сакри сребро Господара свога, А после дугог времена дође Господар ових слуга, и стаде сводити рачун с њима, И приступивши онај што је примио пет таланта, донесе још пет таланта говорећи: Господару, предао си ми пет таланта; ево још пет таланта које сам добио с њима, А Господар његов рече му: Добро, слуго верни и добри, у маломе си био веран, над многим ћу те поставити; уђи у радост Господара свога. А приступивши онај што је примио два, таланта рече: Господару, предао си ми два, таланта; ево још два таланта које сам добио с њима, А Господар његов рече му: Добро, слуго добри и верни, у маломе си био веран над многим ћу те поставити; уђи у радост Господара свога, А приступивши му овај што је примио један талант рече: Господару, знао сам, да си ти тврд човек: жањеш где ниси сејао и скупљаш где ниси вејао; Па се побојах и одох те сакрих талант твоју земљу; и ево ти твоје. А Господар његов рече му: Зли и лењи слуго, знао си да жањем где нисам сејао, и скупљам где нисам вејао: Требало је зато да моје сребро даш мењачима; и дошавши ја бих узео своје са добитком,. Узмите, дакле, од њега талант, подајте оном, што има десет таланта. Јер свакоме ко има даће се, и претећи ће му; а од оног.а који нема, и што има узеће се од њега. А невалаљога слугу баците у таму најкрајњу; онде ће бити плач, и шкргут зуба".
(Матеј 25, 14-30; Зач. 105)
У име Оца и Сина и Светога Духа. Помолисмо се Богу једноме у Светој Тројици, браћо и сестре, на овој светој Литургији и у овом светом храму где су се пре нас молили наши благочестиви и побожни преци и одслужисмо свету Литургију Тела и Крви Господа Исуса, Свету Тајну, највећу, наше вере. Јер у свакој Светој Тајни и молитвословљу примамо појединачну благодат Божију, Његову помоћ за узрастање у свему што је добро, а у Светој Тајни Причешћа примамо Њега Сина Божијег, Господа нашег Исуса Христа у облику хлеба и вина. Јер је Он рекао: "Ако једете тела Сина Човечијега и пијете крви Његове, ја ћу у вама пребивати и ви ћете са мном пребивати, Ко не једе моје тело и не пије моју крв у мени не пребива" (Јн. 6, 56). И још и ово, даје дакле, Света Тајна причешћа она Света Тајна која нас доводи у најкраснију везу и јединство са Сином Божијим и са свима православнима у свету. Са друге стране опомиње нас Свети апостол Павле да пазимо како прилазимо Светој Тајни Причешћа: "Ко, вели само једе и пије (као обичну храну), суд себи једе и пије". Па каже: "Да смо обраћали пажњу не би нам се судило, овако, вели, има доста који су болесни, а доста, их је и умрло" (1. Кор. 11, 29, 30, 31). Кад би испитивали себе онда би били достојни Светог Причешћа. Дакле, ми смо између двеју неминовности: не причешћујемо ли се Светим Причешћем, не можемо имати живота у себи: причешћујемо ли се недостојно, исто тако. Нико од нас није достојан, те највеће тајне. И свети себе нису сматрали достојним, али трудити се да то будемо борбом са грехом, са злом у себи. То је оно што је најважније.
Данас ево добисмо и новог сабрата, новог ђакона у служби Богу, Светој Цркви и народу православном. Име ђакон, на грчком значи то, служитељ. А Господ Исус Христос каже: "Ко хоће ga буде првимеђу вама нека буде последњи и свима слуга јер ни Син Човечји", тј. Он, "није дошао да Њему служе, него Он да служи и даде живот своју откуп за многе" (Мат. 20, 27,28).
У данашњем Светом Јеванђељу чусте причу Христову о талантима, како је Бог једноме дао пет таланта, другоме два, а трећем један. Свакоме према његовој снази, с тим да они тим новцем раде и да га умноже, а кад Он дође да му дају одговор и вишак. И ви знате, чусте, како су ова прва двојица учинила: онај што је добио пет таланта трудио се и зарадио других пет, онај што је примио два, зарадио два. И обојица су чули од господара оне речи најважније: "Добро, слуго добри и верни, у малом си био веран, над многим ћу те поставити, Уђи у радост господара свога". Иако је онај први зарадио пет, а овај свега два, али према својој снази и колико му је даровано, и један и други су умножили дупло. А онај трећи што је добио један, он је закопао новац господара са мишљу: знам да је господар мој тежак човек: купи где није просуо а жање где није сејао. И кад дође господар и од њега потражи рачун он тада рече: "Знам. Господару да си ти тежак човек: жањеш где ниси сејао и скупљаш где ниси вејао, па се бојах и сакрих сребро твоје у земљу и ево ти твоје". Чусте речи господара: "Зли и лепи слуго, зашто ниси дао макар моје сребро, мој новац, мењачима у банку, па бих ја добио са вишком. Ни толико се дакле, ниси потрудио". И онда рече: "Узмите талант и подајте ономе што има десет, а неверног слугу расеците на пола".
Реч је браћо и сестре, о свима нама. Бог нам је даровао дарове, једноме више, другоме мање. Али свако може својим трудом да задобије исту награду, исте речи да чује од Господара, ако се потруди. Труд је дакле, у погледу добра оно што нас узвишава пред Богом. То, дакле, и мене и ове свештенике и ђаконе, поготово што њихов назив и значи служитељ, да опомиње на ту реч Господњу. Служењем ближњима задобићемо од Њега награду и признање да смо вредни и мудри управитељи Његови. То дакле, брате Владимире (новорукоположени ђакон), да буде стална реч пред очима твојим духовним и да служењем својим као ђакон, а и ако се удостојиш вишег чина, служењем својим да стичеш пред Богом величину, и ја и ти и сваки православни хришћанин. То је оно што је најважније.
И још, да смо сви ми сарадници Божији. Што можемо ми да чинимо да и учинимо, јер нас је Бог обдарио тим талантима зато да би их увећали и били корисни ближњима. Оно пак што наше време износи пред нас а превазилази наше снаге, то је по речи Господњој коју данас прочитасмо на томе рукоположењу и свагда на рукоположењу сваког свештеног чина, да Божанска благодат увек оно што је немоћно лечи и недовољно допуњује. То је утеха и за нас свештенике и пастире, да Бог од нас очекује више него што можемо, а Он нам је дао снагу и зна колика је и Он пред нас износи задатке нашег времена, Он зна колики су они и да ли превазилазе, превршавају нашу снагу. Ако су они већи од наше снаге, Он ђе по овим речима, додати од Себе оно што нам недостаје. То је за нас утеха, стабилност, да се не пружамо, што каже Свети Василије Велики, ономе што је изнад снаге, а да се не задовољавамо и не изговарамо оним што је испод снаге. Учинити што можемо, ни више ни мање. Више од тога, ако је потребно, учиниће Свесилни Бог, као што је чинио и прецима нашим.
Нека Господ помогне и нама који да нас представљамо српски народ и веру православну, да будемо достојни имена, православног имена Срба православи их.
22. септембар 1996.
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Put u život-Patrijarh Pavle
Čet Jan 06, 2011 4:30 pm
РЕЧ НА СЛАВИ СТУДЕНАТА
Беседа на Светој Литургији после резања славског колача на Светог Јована Богослова, славу студената Богословског факултета
"А стајаху код Исусова крста мата његова, u сестра матере његове Марија Клеопова, u Mapuja Магдалина. А Исус видевши матер u ученика кога љубљаше Где стоји поред ње, рече матери cвojoj: Жено, ето ти сина! Потом рече ученику: Eвo ти мајке! И од оног часа узе је ученик к себи,... Oвo је онај ученик који сведочи о овоме, и написа oвo, и знамо да је истинито сведочанство његово. А има и много друго што учини Исус, које кад би се редом написало, ни у сами свет, мислим, не би стале написане књиге. Амин!"
(Јован 19, 25-27; 21, 2425; Зач. 61, 67)
У име Оца и Сина и Светога Духа. Помолисмо се, браћо и сестре, у овом светом храму данас и одслужисмо Свету Литургију, Свету Тајну Евхаристије Тела и Крви Господа нашег Исуса Христа, прослављајући светог апостола јеванђелиста Јована коме је овај храм и ова установа, факултет, посвећен.
Свети апостол Јован назива се апостол љубави, не зато што други нису знали или нису имали љубави, него што је он у особитој мери ту врлину и износио и свакако је имао. Тако се и многи свети називају, на пример, свети Јован Милостиви, не зато што други нису били милостиви, него што је он ту врлину у особитој мери имао. А Свети Јован нас опомиње стално "да је Бог љубав и да онај који пребива у љубави, у Богу пребива" (1. Јн. 4, 16). Не заборавимо, ипак, да је Бог и правда, да је Он истина, да је Он и свака друга врлина. Не дозволити себи да због тога што је Бог љубав да пређемо на страну, да ће Он због тога опростити нама све и свагда без обзира да ли се ми исправљамо, да ли живимо по заповестима Његовим, да ли испуњавамо оно што Он жели, а што у суштини нама даје суштину и вредност и величину и у овом свету и у ономе. Никада дакле, не заборавити то да је Свети Јован Еванђелист рекао: "Сваки онај који Греши, и безакоње чини" (1. Јн. 3, 4), тј. да преступа закон Божији. Не заборавити никада да је закон Божији, да су заповести Божије све оно што Бог од нас очекује, јер нам је дао моћ и снагу да извршимо то, да је то добро, да је то свето и да даје нама суштину свог постојања, утврђује наше биће. Јер свака врлина, Свети Василије Велики нам даје поуку о томе и реч за свагда, "да је истина, правда, љубав, свако добро, да оно има у себи суштину, биће, постојање, док насупрот томе, неистина, неправда, мржња, зло, грех, они немају суштине и бића. Сво је његово биће у негирању истине, негирању правде, у негирању љубави, у негирању заповести Божијих". Ту науку да научимо пре свега и изнад свега. Што год будемо више живели по заповестима Божијим и испуњавали јеванђелске прописе, ми ћемо све више бити живи, имати све више бића и суштине, тј. све више ћемо бити блиски Богу. Бог ђе бити у нама и ми у Њему. Тако се ваља трудити.
Поготову ви млади данас да у друштву у коме се крећете, сведочите Сина Божијег, не само речима него и животом својим. Никад, дакле, не заборавити да не може бити хришћанин онај који говори једно, не знам како благочестиве речи истине да говори, а ако он не буде том истином и живео. То вам стављам на душу и срце. Ту науку упућујем и себи и свима који имају уши да чују нека чују. Никакве користи неђе имати ни Црква, ни народ наш, ни породица наша, пп ми сами, ако не будемо ту науку учећи, учили је тако да њоме живимо. Несравњиво је боље да су двојица или тројица сабрани у име Божије који извршавају Његову науку, него да су милиони оних који све супротно чине. Свети Еванђелист Јован каже: "Не љубите света, ни што је у свету... јер све што је у свету: похота телесна, похота очију, гордост живота... А свет пролази и похота његова; а онај који чини вољу Божију остаје вавек"(1. Јн. 2, 15, 16, 17). Научити се дакле, да стичемо ето то блаженство Царства Божијег које нас очекује.
Бог жели да се сви спасу, али никога не присиљава, јер је дао човеку слободу, а слобода у себи то укључује - да можемо не грешити. Трудити се да у том погледу све више узрастамо, да узрастемо до оне више слободе коју имају анђели по Божијој благодати и свети који су то достигли, а Бог по суштини. Да пређемо у ту вишу слободу - не моћи грешити. Распон је огроман. Где ћемо се наћи зависи од нас. Да ли ће други људи прићи Христу и поверовати, не заборавите, то зависи од нас, по речи Христовој: Тако да се светли Светлост ваша пред људима, да виде добра дела ваша и прославе Оца вашега који је на небесима" (Мт. 5, 16). То је дакле, програм и нашег живота, поготову нас свештеника и вас сада студената који учите науку Христову и сутра ћете је предавати, говорити, поучавати свој народ.
Нека Господ и Свети Јован Еванђелист буду увек са нама, а они ће увек бити с нама ако ми од њих не одступимо. Да будемо дорасли времену у коме живимо овако тешком и несрећном и да на тај начин принесемо највећу корист и свом народу овако унесрећеном и својој породици и себи, и на крају, свим људима добре воље. Бог вас благословио и свако добро даровао. Честитам овај празник господину декану и професорима и вама свим студентима који сте у овом заводу, учећи се свему ономе што је свето и частити и миломе Богу приступачно. Амин.
9. октобар 1996.
Беседа на Светој Литургији после резања славског колача на Светог Јована Богослова, славу студената Богословског факултета
"А стајаху код Исусова крста мата његова, u сестра матере његове Марија Клеопова, u Mapuja Магдалина. А Исус видевши матер u ученика кога љубљаше Где стоји поред ње, рече матери cвojoj: Жено, ето ти сина! Потом рече ученику: Eвo ти мајке! И од оног часа узе је ученик к себи,... Oвo је онај ученик који сведочи о овоме, и написа oвo, и знамо да је истинито сведочанство његово. А има и много друго што учини Исус, које кад би се редом написало, ни у сами свет, мислим, не би стале написане књиге. Амин!"
(Јован 19, 25-27; 21, 2425; Зач. 61, 67)
У име Оца и Сина и Светога Духа. Помолисмо се, браћо и сестре, у овом светом храму данас и одслужисмо Свету Литургију, Свету Тајну Евхаристије Тела и Крви Господа нашег Исуса Христа, прослављајући светог апостола јеванђелиста Јована коме је овај храм и ова установа, факултет, посвећен.
Свети апостол Јован назива се апостол љубави, не зато што други нису знали или нису имали љубави, него што је он у особитој мери ту врлину и износио и свакако је имао. Тако се и многи свети називају, на пример, свети Јован Милостиви, не зато што други нису били милостиви, него што је он ту врлину у особитој мери имао. А Свети Јован нас опомиње стално "да је Бог љубав и да онај који пребива у љубави, у Богу пребива" (1. Јн. 4, 16). Не заборавимо, ипак, да је Бог и правда, да је Он истина, да је Он и свака друга врлина. Не дозволити себи да због тога што је Бог љубав да пређемо на страну, да ће Он због тога опростити нама све и свагда без обзира да ли се ми исправљамо, да ли живимо по заповестима Његовим, да ли испуњавамо оно што Он жели, а што у суштини нама даје суштину и вредност и величину и у овом свету и у ономе. Никада дакле, не заборавити то да је Свети Јован Еванђелист рекао: "Сваки онај који Греши, и безакоње чини" (1. Јн. 3, 4), тј. да преступа закон Божији. Не заборавити никада да је закон Божији, да су заповести Божије све оно што Бог од нас очекује, јер нам је дао моћ и снагу да извршимо то, да је то добро, да је то свето и да даје нама суштину свог постојања, утврђује наше биће. Јер свака врлина, Свети Василије Велики нам даје поуку о томе и реч за свагда, "да је истина, правда, љубав, свако добро, да оно има у себи суштину, биће, постојање, док насупрот томе, неистина, неправда, мржња, зло, грех, они немају суштине и бића. Сво је његово биће у негирању истине, негирању правде, у негирању љубави, у негирању заповести Божијих". Ту науку да научимо пре свега и изнад свега. Што год будемо више живели по заповестима Божијим и испуњавали јеванђелске прописе, ми ћемо све више бити живи, имати све више бића и суштине, тј. све више ћемо бити блиски Богу. Бог ђе бити у нама и ми у Њему. Тако се ваља трудити.
Поготову ви млади данас да у друштву у коме се крећете, сведочите Сина Божијег, не само речима него и животом својим. Никад, дакле, не заборавити да не може бити хришћанин онај који говори једно, не знам како благочестиве речи истине да говори, а ако он не буде том истином и живео. То вам стављам на душу и срце. Ту науку упућујем и себи и свима који имају уши да чују нека чују. Никакве користи неђе имати ни Црква, ни народ наш, ни породица наша, пп ми сами, ако не будемо ту науку учећи, учили је тако да њоме живимо. Несравњиво је боље да су двојица или тројица сабрани у име Божије који извршавају Његову науку, него да су милиони оних који све супротно чине. Свети Еванђелист Јован каже: "Не љубите света, ни што је у свету... јер све што је у свету: похота телесна, похота очију, гордост живота... А свет пролази и похота његова; а онај који чини вољу Божију остаје вавек"(1. Јн. 2, 15, 16, 17). Научити се дакле, да стичемо ето то блаженство Царства Божијег које нас очекује.
Бог жели да се сви спасу, али никога не присиљава, јер је дао човеку слободу, а слобода у себи то укључује - да можемо не грешити. Трудити се да у том погледу све више узрастамо, да узрастемо до оне више слободе коју имају анђели по Божијој благодати и свети који су то достигли, а Бог по суштини. Да пређемо у ту вишу слободу - не моћи грешити. Распон је огроман. Где ћемо се наћи зависи од нас. Да ли ће други људи прићи Христу и поверовати, не заборавите, то зависи од нас, по речи Христовој: Тако да се светли Светлост ваша пред људима, да виде добра дела ваша и прославе Оца вашега који је на небесима" (Мт. 5, 16). То је дакле, програм и нашег живота, поготову нас свештеника и вас сада студената који учите науку Христову и сутра ћете је предавати, говорити, поучавати свој народ.
Нека Господ и Свети Јован Еванђелист буду увек са нама, а они ће увек бити с нама ако ми од њих не одступимо. Да будемо дорасли времену у коме живимо овако тешком и несрећном и да на тај начин принесемо највећу корист и свом народу овако унесрећеном и својој породици и себи, и на крају, свим људима добре воље. Бог вас благословио и свако добро даровао. Честитам овај празник господину декану и професорима и вама свим студентима који сте у овом заводу, учећи се свему ономе што је свето и частити и миломе Богу приступачно. Амин.
9. октобар 1996.
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
