Pavle Solarić

23 ШТА КО ЉУБИ

Старци љубе рујно вино, као дјеца млеко,
Има који и сувише среброљубив дјеко.
Уз пећ топлу баке љубе древне припов’јетке,
Шта се мили удовицам, не знам, јер су јетке.
Удовци се радо ките, често брију браду, 5
Костреше се гдигод виде коју лепу младу.
Младожење - (нек’ остане, та ми се сви знамо),
А супруге воскиштава брачно ложе само.
Но дјевојке, правду рећи, ни саме не знаду,
Ни шта љубе ни не љубе у селу и граду; 10
Триста жеља, триста ћуди и триста избора,
Као суште волшебнога житељнице двора:
Нек’ вилују, но жалко је, што се поуглубе,
И што другда више пјесне него пјевца љубе.

24 НАШЕ ЖЕНЕ РАДО ЧУЈУ

Наше жене радо чују да иј когод хвали,
То је право, и ја чиним, рјесно и у шали.
Нека внуше сва кадила шчастљиви народа,
Све похвале с гадитански до понтиски вода.
Да су красне ко у Кипру Венерине кћери, 5
Жизни нашеј, што праведним -----
Веледушне, као суште житељнице Рима;
Чтенонравне, духу нашем атинејска клима.
Да су вјечне земљи с небом и волшебне спонке,
Храбра срца, што најволе, као Амазонке. 10
Сила њина на све људе, јерихонске трубе,
Само то је: витјагиње жениха - не љубе.

25 ЗЛАТНОГ В’ЈЕКА ДАНИ

Басне поју древле светло ( да ли је уклето?),
Величају златног в’јека време као свето,
Златно време, гди с’ пастири бози селствоваху,
Плоди земље пишча људем, вода пиће бјаху;
Гди рогозом пољски ходећ препојасан житељ, 5
Шупље древо имађаше ил’ вертеп в’ обитељ;
Благо њино у здравију и миру стојаше,
И све среће преимућство убожество бјаше.
Тако басна из старине, нова ино каже,
Да чујемо - та си име истине прилаже! 10
Данаске је св’јетло време, златног в’јека дани,
Гди је злато всемогуће, нит’ му се што брани.
---------------------
---------------------
--------------------- 15
---------------------
О, наши су, вјера пјесни, управ златни дани,
С’ златом свашто превозмажу богатога длани.
Он исправља златним млатом што је пред њим криво,
Сребрен кото: чест је као повседневно пиво. 20
Шта је душе благородство, он за то не пита,
Златна броња и штит сребрен, пак ето ти Тита.
Мудрост р’јетку, што богатир вади ‘з златног груза,
Не би мењо Минервином и све девет Муза.
Да у вкусу превосходи Соломона пјење, 25
И малог му прста каже спојено камење.
Пријатељство, слатка мана срца цјеломудри,
Златно руно прозјабава у свакојој кудри.
Златно време, кад златније за душу и т’јело?
Љубов стоји на продају, _ _ _ _ 30

26 ВКУС И МУДРОСТ

Вкус и мудрост избрали су на сонмишту људи,
Да им св’јетле, да иј воде кроз све магле блуди.
Сочетаним дом је создан и испештрен л’јепо,
И закони: да се више не поступа сл’јепо.
У чертози женског пола вкуса виша слава, 5
Мудрост сједи у горницам мужескије глава.
То је, што би мудрост била удова без вкуса,
Вкус толико без мудрости преиспуњен труса!
Зато, Сербљи, чтите жене; жене, послух мужу,
Вкус је пречи: ја женама прву носим ружу! 10

27 ЉУБОВ И СРЕБРОЉУПЦИ

Тешко оном ко не љуби, и тешко ко љуби:
Ал’ најтеже ко нам љубов без падеже снуби.
Разум, мудрост и нарави и чест мало важи,
Заљубљени, љубов данас само злато тражи!
Да погибне и кромјечно да се упропасти, 5
Ко је први злат’ и сребра возљубио сласти!
Злато чини сродним вражде, браћа да се даве,
Рађа војне и државам окрњава главе.
Среброљупцем рве покој, да скрежећу с’ зуби,
И од свег зла што ј’ најгоре - надежду, ко љуби. 10

28 О, ГРАЖДАНИ

О, граждани, вас свештени завјет сад позива,
Глас дружине, свак да дрза, нитко не унива!
Ви браните земљу вашу, с које ваша ‘рана,
Ви обитељ, прво мјесто рожденога дана;
Ви браните оцев’ ваши гробна пепел круга, 5
Ви колевку чада ваши, ви постељ супруга!

29 МАЛ’ И ВЕЛ’

Мал’ и нејак рођени су да, што могу, служе,
Не, да трпе, ни под игом злу срећу да туже:
Вел’ и крјепки да возбодре и храбро да бране,
Не, да грабе, ни притежу с’ сваке лихву стране.
Свак’ тољ моћниј у дружеству с’ почитује, хвали, 5
Што му већма пособија требују остали;
Тољ частљивиј, и преотет забвенија дрему,
Штогод више благоденству приноси општему.

30 ЖЕНИДБА ПО МОДИ

Ништа није више см’јешно, што сви узму људи,
Било срамно, било подло, били скверни блуди;
Они правду и светињу праве или кваре,
Гди закона њина није, за све то не маре.
Кују мисли, како оће, завјет с неба, кажу, 5
И кумира, ком’ се моле, у Бога прелажу.
С овим богом, које чудо, да природу блазне,
Да по св’јету проклијају злобе многоразне?
Само једно запитаћу, ко може, нек’ дичи,
Што до Бога на престолу виспар горко кричи: 10
Двоје млади заљубе се, предаду си душу,
Ван сојуза ину срећу не могу да внушу;
Посљедују љупком своме природе подвигу,
Да поднесу вију срца благодатном игу.
Сознаде се: мати отуд, одунд баба гунда, 15
На оцу се од јарости тресе дуга бунда,
Скочи тетка, скочи стрина, ујак и свак, вичу,
Сви небогу несретницом дјевојку наричу;
Оне оће да се жених родом можно хвали,
Ови да им в’јено мошњом дебелом превали; 20
Да се пише високо-пре и от да имаде,
Да слугама валбе даје, ко је, да се знаде.
Триста ти му мана нађу, није л’ им по ћуди,
Све из љубве к чаду своме, макар да полуди!
Вас ја зовем у мој совјет, заљубљене младе, 25
Вас јуноше, је ли право да то стариј раде?
Поимљу ли оци ваши што сте ви избрали,
Могу л’ у том поступати ко у некој шали?
Кане л’ они жизан своју вашем придат другу,
Или срцем не пл’јенити ваше као слугу? 30
Зла гордињо и лакомство нечестиво св’јета!
Нигда ли вам није доста нит’ шта овде света!
Мила чувства продају се, ту већ нејма зајма,
Земља мора сва пропасти с овим обичајма.
Слуга би рад бит господар, овај иште власти, 35
А властелин да до цара пружа своје страсти.
Човек оће да је ангел, ангел се зло горди,
Да погибну сви лукави с’ својима оскорди.
Да пропадну и да иду сви од нас без трага,
Који кћери кад удају, мотре само блага; 40
Којима су права њина низашто призната,
Својом ћуди, коме оће, отварају врата!

31 ХУДА СЕРБКИЊА

Слушао сам ономадне (да Бог не услиши,
Да услишав’ клеветницу језика не лиши!)
Слушао сам, о Сербкиње, вами боље мисли!
Злорјечиву, која нам се зло у род наш числи.
Казаћу вам, отровници да се име знаде, 5
Зове вам се ------ не, нек’ чести стиха мог немаде.
Дјевојка је, дјевствовала дабогда дов’јека!
Ни без оног на што хули, не било јој л’јека!
Мрзи Сербље и што је год том имену славно,
Одвраћа се срцем од нас и клевеће јавно. 10
Њој су ти обичаји (има зли навада),
Чак од лутке сви скаредни до поповски брада;
Нејма чина, нејма пола, нејма ни возраста
Коме она згребла не би триста јетки краста.
Начини су наши груби, сурови нам нрави, 15
Крупан језик, ко га збори, оће да г’ удави,
Она воли инородним, рода се свог стиди,
И да може, свукла би се, сва јој кожа бриди.
Кад пролази, с рамена нас кривоврато гледи,
Кад поздравља, само зато, да кога увреди. 20
Сви убори, сва обућа, што је женски риза,
Нејма ц’јене развје туђе, развје из Париза!
Ко би реко? - радо чита и из наши књига,
Да пригари, у чем може, знак својега жига;
Тражи навлаш у свачему најружнију страну, 25
Да је чисто као сунце, нашла би му ману.
Све нек’ иде, али ево моје љуте туге,
Што ни пјесне нису с миром од њезине руге!
Да сувкусне као сушти пијемонтски смрчак,
Она б’ рекла пјевац Сербин да је б’једни чврчак. 30
Чврчала јој, да је нема, метла око главе,
Њој и баби што јој носи очаране траве.
Не слушајте цјеломудре клетву, сербске дјеве!
Кукољ ваља из пшенице чисте да се пл’јеве.
Ви, које сте без Сербина ко без листа ружа, 35
И тек Сербља шчастљивити све желите мужа,
Ви ћете се радовати, уживати сласти,
Имајући свог супруга, будући у власти,
И љубови мили залог, грлити свог сина,
Док жениха она чека још из Недођина! 40