Preminuo Petar Kralj

објављено: 11.11.2011.

БЕОГРАД – Драмски уметник Петар Краљ, који је преминуо јуче у Београду после тешке болести у 70. години, биће сахрањен у понедељак у Алеји заслужних грађана, саопштило је позориште Атеље 212.

Комеморација познатом глумцу биће одржана у понедељак на Великој сцени позоришта Атеље 212.

Ово позориште саопштило је да је сахрана након комеморације истог дана у 14.30 у Алеји заслужних грађана. Опело почиње у 14 сати.




Петар Краљ, један од наших највећих глумаца икада, преминуо је јуче после дуге и тешке болести у 70. години, у Београду. Истински доајен српског глумишта оставио је иза себе богато уметничко дело: преко 200 улога, а на позоришним даскама чак више од 3.000 наступа, радио је и на филму и телевизији.

Рођен 4. априла 1941. године у Загребу, непоновљиви Пера Краљ веома рано је показао склоност ка глуми. Гимназију је завршио у Новом Саду и, како је волео да каже, имао је срећу да „позоришне представе гледа још 1959. године”. Дипломирао је глуму на Академији за позориште, филм и телевизију у Београду, а стални члан „Атељеа 212” био од 1968. до 1979. године, када одлази у слободне уметнике. Као млади глумац, 1965. године, добио је награду трибине младих за улогу у представи „Чарапа од сто петљи”, Аце Поповића, на Стеријином позорју у Новом саду, која му је улила самопоуздање да крене у освајање српског глумишта. У том периоду, односно 1967, у 26. години живота започео је сценско дружење са својим Толом Манојловићем у монодрами Моме Димића „Живео живот Тола Манојловић”, коју је одиграо преко 400 пута, а готово је немогуће пребројати градове и сценске просторе на којима је са овим јунаком гостовао.

Петар Краљ током дуге и плодне каријере остварио је бројне улоге у комадима светске и домаће драмске баштине: Хамлет ( „Хамлет”), Максим („Максим Црнојевић”), Трепљов („Галеб”), Капетан Кука („Буздован”), Видосав Прокић („Очеви и оци”), Никола („Доктор Шустер”), Џек („Брана”), Андрија Гавриловић („Матица”) и многе друге. „Волео је улоге”, како је говорио, „које имају своје разлоге постојања и смисао”. Улоге које га дотичу, а уз то су и жанровски различите. Још као студента, причао је Пера Краљ, један новинар га је питао коју улогу би волео да игра. Одговорио је: „Ето, имам жељу да тумачим Сирана де Бержерака. Треба одиграти Сирана, јер у тој улози има све”, тако је остало до последњег дана.

Волео је позориште и све што је играо, а то је поткрепљивао речима: „Углавном сам имао срећу да у свему што сам играо буде бар по неко зрнце онога што мислим, осећам, онога што се слаже са мојим погледом на свет”. А на питање како подноси чињеницу да је велики глумац, знао је да каже: „Никако, зато што сам обичан човек. Бог ми је само дао могућност да уз помоћ добрих писаца и мисли које су они записали, кажем нешто паметно људима. Тај дар који имам никада нисам изневерио. Све друго је код мене сасвим обично: волим да пијем, да се дружим са разним људима, да играм лопте”.

Упоредо са позоришном градио је и филмску каријеру. Подсетимо се филмова у којима смо радо гледали нашег Перу Краља: „Рој”, „Хајка”, „Посебан третман”, „Сок од шљива”, „О покојнику све најлепше”, „Уна”, „Како сам систематски уништаван од идиота”, „Догодило се на данашњи дан”, „Октобарфест”, „Бој на Косову”, „Синовци”…

Видели смо га и у телевизијским делима: „Максим нашег доба”, „Дипломци”, „С ванглом у свет”, „Невен”, „Бабино унуче”, „Црни дани”, „Метла без дршке”, „Бољи живо”, „Срећни људи”, „Крај династије Обреновић”…

Каријеру Петра Краља, могло би се рећи, обележио је и статус „вечитог дисидента”.

„Моје дисидентство односи се на побуну против нелогичности и нељудскости, зато што сам рано схватио раскорак између речи и дела, због чега сам био избачен из гимназије. Звучи патетично ако кажем да ме је увек највише иритирало ограничавање човекове личности. Овде је све почело од вербалног деликта, а како се даље наставило, добро знамо.”

Без обзира на велики број остварених ликова, Пера Краљ је увек излазио пред публику са извесном дозом треме. Знао је и то да прокоментарише: „Трема је, с једне стране, нека врста одговорности, а са друге, једна врста страха. Увек сам мало у страху пред почетак представе, питајући се да ли ће испасти онако како је требало да буде. Добијене награде су нека врста обавезе да се публика никада не изда”.

А награда и признања је у каријери Пере Краља било на претек: неколико „Стеријиних награда”, неколико „Ћурана” за најбоље глумачко остварење у области комедије, неколико „Златних ловорових венаца” на фестивалу у Сарајеву, добитник је награде Народног позоришта „Раша Плаовић”, први добитник награде „Милош Жутић”, добитник „Зорановог брка”, Октобарске награде града Београда, добитник „Добричиног прстена” – награде за животно дело, награде за животно дело „Павле Вујисић” на Филмским сусретима у Нишу,награде „Јазавац у џаку” на Театар фестуу Бањалуци и бројних других.

Датум комеморације и сахране глумца Петра Краља биће накнадно саопштен.

Б. Г. Требјешанин

----------------------------------------------

Био је краљ глуме

Ружица Сокић:

Пера Краљ је био један од најсветлијих, најбољих људи, ликова, колега које сам срела у животи и приватно и професионално. Имала сам срећу да се са њим доста дружим. Остаје ми непреболни губитак, његов одлазак и „Дуго путовање у ноћ”. Пера Краљ је отпутовао у ту ноћ. То је нешто што сам у свом срцу забележила као најлепши доживљај и успомену на драгог колегу. Знала сам да је болестан, али сам се надала да ће његова доброта, љубав, посвећеност победити. Хвала му што је делио стварност, позориште и живот са нама.

Властимир Ђуза Стојиљковић:

Занемео сам. Играли смо последњи пут пред крај сезоне. Велика је промена била на њему. Дара Џокић ме је упозорила да је јако болестан и да се не узбудим када га видим. Преслишавао се, трудио да нас не повреди. Последње што сам очекивао је Перин одлазак. Тужан сам због растанка са драгим пријатељем, човеком, колегом.

Бора Тодоровић:

Никога није мрзео, свакога је волео. Био је диван колега, један и јединствен човек, велики радник и уметник. То је велики губитак за читаво глумиште.

Синиша Ковачевић:

Петар Краљ је био краљ опште љубави. Њега је име обележило. Био је краљ глуме, пријатељства, добродушности, алтруизма, хуманости и родољубља.

Светлана Бојковић:

Отишло је 40 година мог живота на сцени и нашег дружења. Сувише је вруће да бих нешто паметно рекла.

Душан Ковачевић:

Био је глумац и човек изузетне племенитости, са осмехом који је носио и на сцени и у приватном животу. Још увек не могу да верујем да је Краљ отишао.

Дара Џокић:

Пера је мој велики губитак. Био је велики пријатељ и мој искрени учитељ глуме од раних дана, од моје прве телевизијске улоге, још као студенткиње глуме, па до последње представе „Брана”. Проживели смо читав живот на сцени, цео период. Затворио се наш круг. Пред крај сезоне играли смо представу „Брана” последњи пут и тада сам се опростила са њим, јер је већ тада био јако начет болешћу, што ми нисмо знали, јер је Пера био човек затворен и није желео своју болест да дели ни са ким. То сам поштовала, али је та задња представа била мој најтежи догађај. Гледала сам га брижно. Знала сам да је то наше последње сценско дружење. Знам да више ништа неће бити исто.

Љиљана Драгутиновић:

Пера је био најдивније, најнежније биће. Таквог човека тешко је срести у свим временима. Био је громада, величина, доброта. Глумац– песник. Диван човек каквог нема – племенит, велики глумац, нежан пријатељ, подстицајан и пријатан партнер. Било је лепо бити у његовом друштву и приватно, али и на сцени. Његов одлазак је велики губитак за нашу глумачку породицу.