Ljubavnice koje su menjale istoriju

Piše: Elizabet Abot

Prva konkubina koja se pominje u pisanoj istoriji verovatno je Egipćanka Agara, robinja, a možda i crnkinja. Biblijski biograf ove sluškinje Sare, žene vladara Avrama (2000 - 1700 g. p. n. e.), očito ju je smatrao sporednim likom i u tragediji o Sarinoj neplodnosti posvetio joj je tek sedam kratkih poglavlja. Sara i Avram su tokom braka imali mnogo pustolovina, uključujući i opasan boravak u Egiptu, gde je lepa Sara nesvesno privukla pažnju faraona, koji ju je poželeo za svoj harem. Avram ih je izbavio iz nezgodnog položaja predstavivši je kao svoju sestru, posle čega ih je faraon obasuo poklonima, stadima ovaca, goveda, magaraca i kamila, kao i robovima, i muškim i ženskim, a verovatno je bilo i crnih. Kad je vladar saznao da je nasamaren, naredio je Avramu da sa ženom napusti Egipat. Pun obzira, ipak im je dozvolio da zadrže svu stoku i robove.
Avram je postao imućan čovek koji je imao sve osim potomstva, jer je Sara bila nerotkinja. Bilo je malo verovatno da će se to promeniti, s obzirom da je već imala 76 godina, kako beleži autor “Postanka”. On je očajavao zbog nemanja dece, a ona sebe krivila zbog jalovosti, što se u antičkom svetu smatralo prokletstvom, pa čak i dovoljnim osnovom za razvod. Rešenje je bila - plodna konkubina. Avram je pristao, a Agara se nije ni pitala. Mada je imao 86 godina, ubrzo je uspeo da je oplodi. Ali Agaru je probrazio otekli stomak. Na Sarino zaprepašćenje, njena krotka robinja se pretvorila u nadmenu ženu, koja je svoju vlasnicu čak nadmeno i s prezirom gledala. Jesta ona, ali je njena materica bila dovoljno dobra da Sarinog muža snabde zakonitim naslednikom.

Ogorčena supruga obrati se Avramu, ali je on podseti da kao punopravna vlasnica svoju robinju može kazniti kako poželi. Ne zna se šta joj je Sara zapravo uradila (propisana kazna za drskost bilo je da se prestupniku usta izribaju litrom soli), ali je bila toliko gruba da je Agara rešila da pobegne. Anđeo ju je sreo dok luta pustinjom i upita je: “Robinjo Sarina, kuda ti to ideš?” Agara mu ispriča svoju muku. “Vrati se gospođi svojoj i pokori joj se”, zapovedi joj, ali i uteši rekavši kako će toliko dece imati da ih neće moći ni prebrojati. “Sinu koga rodiš nadeni ime Ismail (Bog čuje), jer Gospod je video svu muku tvoju.”

Agara ga je poslušala i Avramu rodila sina i najverovatnije se porodila čučeći između Sarinih novu, po običaju “rađanja na kolenima”, koji je važio za decu predodređenu da postanu naslednici “društvene” majke, umesto one biološke. Ostala je sa supružnicima još 13 godina negujući sina, a onda se dogodilo čudo. Bog je s Avramom sklopio složen zavet kojim je okončana Sarina neplodnost. Ona se isprva smejala kao besmislenoj ideji, smatrajući se prestarom da vodi ljubav, a kamoli rađa. Gospod ju je prekoreo zbog smeha: “Ima li išta što je Bogu teško?”

I očigledno mu ništa nije bilo teško, jer je Sara začela sina Isaka. Tad joj je bilo 90, a Avramu ravno sto godina. Posmatrajući jednom prilikom kako se Isak, koji je izrastao u snažno dete, igra sa svojim starijim polubratom Ismailom, obuzela ju je jaka zlovolja. Kao Avramov prvenac Ismail bi delio očevo nasledstvo. “Oteraj ovu robinju sa sinom njezinim, jer neće on biti naslednik s mojim sinom”, povika Sara suprugu. Avram se silno uznemiri, premda jedino zbog Ismaila, ali ne i Agare. Molitvom se trudito da sazna šta mu je činiti, a Bog mu naloži da postupi kako je supruga zahtevala, jer će i Isak i Ismail biti rodonačelnici velikih naroda. Mada izuzetno bogat čovek Avram ujutro rano usta, uze veknu hleba i mešinu vode od jareće kože, i naredi Agari da ode zajedno sa njihovim malodobnim sinom.

Izgubljeni su njih dvoje lutali pustinjom, a, pošto su ubrzo pojeli i popili svoje bedne zalihe, u očajanju je Agara dovela Ismaila do jednog grma, a onda otišla malo dalje i klonula na tlo: “Da ne gledam kako će mi umrte dete”, zaplakala je gorko. Ali Bog ju je čuvao i ponovo poslao anđele: ”Ne boj se, jer Gospod ču glas detinji odande gde je. Ustani, digni dete i uzmi ga u naručje, jer će od on stvoriti veliki narod.” Agara je u čudu otvorila oči i videla da je Bog zaista stvorio studenac. Napunila je mešinu i napojila žednog sina. Godinama su Ismail i njegova majka živeli u pustinji. Zbližili su se sa lokalnim plzemenima i ljudima, a, kako su imali dovoljno novca, Agara je uspela da ugovori sinovljev brak s jednom Egipćankom. Iako su je Jevreji porobili, pamtila je svoje egipatsko nasleđe. O poznim godinama Agarinog života malo se zna, ali prema biblijskim predanjima Bog je zaista održao dato obećanje: Ismail je imao 12 sinova, knezova rodonačelnika moćnog plemena. Poživeo je 137 godina, kao dugovečni sin još dugovečnijeg oca - Avram je umro u 175. godini, pa su ga Ismail i Isak zajednički sahranili u Makpelskoj pećini.

Zlatno doba antičke Atine nije pozlatilo i Atinjanke, koje su najveći deo života provodile zatvorene u kući. Strankinje su bile dvostruko pogođene, polom i kastinskom pripadnošću. Jedna od njih, Aspazija, pridošlica iz Mileta, pokušala je da prevaziđe svoj položaj vezom s vodećim atinskim državnikom, Periklom.
U Atinu je stigla pošto su se grčko-persijski ratovi okončali, a primirjem iz 451. obustavljena neprijateljstva između grčkih državica. Došla je s rođacima, koji su zbog nepoznatih okolnosti bili prisiljeni da napuste Malu Aziju. Uprkos aristokratskom poreklu porodice i dobrim vezama, pošto nije imala novca, bila je prinuđena da traži zaposlenje.

Nažalost, njen dolazak u Atinu podudario se s talasom poratne imigracije, što je Perikla navelo da uvede drakonske mere kako bi osigurao društvenu nadmoć atinskog građanstva. Ograničio je to pravo samo na Atinjane s oba roditelja starosedoca i drastično ograničio prava strancima. Svako ko je uhvaćen kako se pretvara da je atinski građanin mogao je da bude bačen u roblje.

Zato se Aspazija nikad se nije mogla udati za Atinjanina niti uživati čak i bedna prava Atinjanki. Za razliku od svoje braće, Atinjanke nisu bile potencijalni ratnici, te su ženske bebe često ostavljane u brdima da ih rastrgnu divlje zveri. One kojima je dopušteno da prežive bile su rđavo školovane, držane zatvorene u kući i podučavane samo domaćičkim veštinama. U periodu seksualnog sazrevanja, obično oko 14. godine, roditelji bi ih udali za mnogo starije muškarce koji su ispunili vojne obaveze i najzad su mogli da se žene.

Bračni život nije oslobađao Atinjanke u njihovim novim domovima. Grčke kuće, uopšte, odražavale su superioran mačo status muškaraca. Bile su male, jer su muškarci uglavnom dane provodili na drugima mestima, s drugim muškarcima. Trpezarija je bila najveća i najbolje opremljena prostorija, gde su muškarci primali goste. Ali iz svečanih prilika su isključivali supruge, ćerke i majke, jer su često pozivali hetere (vrhunske kurtizane), a siromašniji prostitutke, da ih zabavljaju.

Atinjanke su se mogle razvesti samo uz muževljev pristanak. U društvu koje je slavilo poslušne matrone, najviše čemu je žena mogla težiti bio je dobar ugled. Aspazija je, pak, bila ne samo lepa već i neobično inteligentna, i, za razliku od većine Atinjanki, stekla je obrazovanje, iako nikad nije otkrila kako. Počela je da predaje retoriku i filozofiju, ubrzo stekavši takav ugled da je Sokrat tvrdio kako mu je ona bila učitelj. Aspazija se verovatno prvobitno izdržavala pristupivši velom magle obavijenom svetu hetera, strankinja koje su trgovale seksom i društvom u zamenu za vredne darove i novac.

Za razliku od prostitutki (i većine supruga), hetere su bile školovane i otmene. Na vazama su prikazane kao vitke žene s malim grudima, raskošno odevene, čime su se uočljivo razlikovale od punačkih, jednostavno obučenih grčkih matrona. Imala je oko 25 godina kad je upoznala Perikla i pobudila strasnu ljubav koja je trajala do njegove smrti. Ali zakoni o pravu građanstva, koje je sam Perikle uveo, osudili su je da živi kao samo njegova konkubina. Pošto bez nje nije mogao da živi, preselio ju je u svoju kuću. Kad mu je rodila malog Perikla, status vanbračnog deteta i položaj stranca nisu mučili oca, koji je već imao dva zakonita sina.

Perikle nije bio jedini obožavalac Aspazijine magnetske intelektualne i erotske privlačnosti. Kad je ustanovila svoj salon, vodeći umni ljudi Atine, naučnici i državnici, okupljali su se u njemu da raspravljaju o politici i filozofiji. Aspazija svoje analize nije ograničavala na državna pitanja. Strogo sokratovsko rasuđivanje primenjivala je na pitanje bračnih odnosa, smatrajući da, kako bi se zadovoljila žudnja za odličnim partnerom, i sami morate biti najbolji partner. Iako muškarci i žene uzajamnu privrženost izražavaju erotizmom, ključni elemenat privlačnosti je put vrlina.

Perikle je veći deo vremena provodio kod kuće da bi bio s Aspazijom, ali je predano radio na državnim poslovima i obnovi hramova, razorenih u grčko-persijskim ratovima. Atinjani su većinom podržavali Periklovu javnu politiku, ali ne i njegov privatni život. Optuživali su ga da je suprugu izbacio iz kuće da bi doveo Aspaziju, mada se on razveo desetak godina pre no što je nju upoznao. Gunđali su i da, kao drugi muškarci, svoju konkubinu treba da drži podalje od javnosti, ali taj je savet Perikle prenebregao.

Aspaziju su bez milosti klevetali po gradskim trgovima i u političkim okršajima. Komediografi su sami sebe nadmašivali sastavljajući skaradne replike i poredili je s Targelijom, moćnom Jonjankom, kurtizanom i suprugom (imala je 14 muževa!), koja je svoj ogromni uticaj koristila da pomaže neprijatelju u grčko-persijkim ratovima.

Kad se važan grad-država Samos 440. g p.n.e. pobunio protiv Atine, verbalni napadi na Aspaziju postali su još žešći. Premda je Perikle ugušio pobunu, pakosni protivnici su ga optuživali da ga je Aspazija, zbog svog miletskog porekla, ubedila da povede rat protiv Samosa. Satiričar Kratin ismejao je i prokleo Aspaziju kao psećooku drolju.

Jedna od najzagonetnijih i najsenzacionalnijih ljubavnica svako je Korina, koju je veliki pesnik Ovidije proslavio svojom zbircom elegija “LJubavi”, mada nikad nije obelodanio njen identitet. Svoju burnu vezu održavali su u Rimu, čija je dekadencija bila na meti carskih zakona o moralnoj reformi, koje su, hedonizmu skloni, građani uglavnom kršili. Tadašnji Rim bio je i veličanstven i užasan grad elegantnih vila i sirotinjskih četvrti.
Grad se dičio otmenim pozorištima, ali se i orgijalo po cirkusima gde su građani bodrili dresirane lavove da čupaju utrobu vezanim zločincima, a kasnije hrišćanima. S brežuljka Palatin, genijalni samodržac finih manira, Cezar Avgust, se grozio nad onim što je video. Iskvareni moral podanika pokušaće da poboljša zakonima koji su regulisali brak, seksualne odnose i nasledstvo. Decenije anarhije i vojnih pohoda poljuljale su društvene vrednosti Rima, a Avgust je bio nostalgičan za starim danima, kad su Rimljanke bile skromne i posvećene radilice. Mobilišući muškarce, rat je preobrazio i žene, koje su same vodile domaćinstvo, a bogate čak upravljale velikim imanjima. Stekavši osećaj moći, neke su uzimale ljubavnike.

Građanstvo je bilo obuzeto razonodom, hrleći u pozorišta, na zabave, sportske događaje ili u cirkus. Imućni Rimljani prejedali su se i povraćali u nekoj vrsti društveno sankcionisane bulimije. Kad bi se ugledne žene povukle na spavanje, njihovi muževi bi često terevenčili s kurtizanama ili prostitutkama. Čak je i pravični Avgust, koji je fetišistički obožavao svoju ženu Liviju Drusilu, bio na zasluženom glasu kao ženskaroš.

Poput Grčke, i u Rimu su samo slobodni ljudi imali prava i moć. Slobodne i oslobođene žene bile su u boljem položaju od robova, ali nijedna, ma koliko moćna bila njena porodica, nije imala ni deo prava koja su uživala njena braća ili otac. Paterfamilias kao sistem je na neverovatan način podjarmio žene. Očeva pravna moć počivala je na njegovim, a ne interesima žene ili dece. Kad bi novorođenče bilo položeno kraj njegovih stopala, ako bi podigao uplakanog dečaka ili naredio da se devojčica nahrani, detetov život bio je odobren. U suprotnom, deca, mnogo češće ženska, bila bi ugušena, umorena glađu ili ostavljena u brdima da ih usmrte divlje zveri. Čak i deca koja po rođenju nisu osuđena na smrt, nisu kasnije bila bezbedna. Bilo kad otac je mogao da ih proda kao oblik svojine, pa je razljutiti tatu bilo opasno po život. Brak ćerkama nije donosio olakšanje. Suprug, koga su drugi birali, zamenio bi oca. Ako počini preljubu, muž je imao pravo da je ubije, ali i da je tuče do smrti, ako je uhvati da pije vino. Testiranje na vino razvilo se u isledničko ljubljenje, koje su muškarci sprovodili kad bi posumnjali da im rođake piju alkohol.

Konkubina je imala još niži status od supruga. Ona je bila slobodna ili oslobođena žena koja je živela s muškacem koji joj nije suprug. Muškarci nisu smeli da imaju ženu i konkubinu, bar ne istovremeno. Zato su uzimali konkubinu iz nižeg društvenog sloja, mogavši da ih odbace ako im rode vanbračnu decu ili kad se odluče za ženidbu. I udovci su radije birali konkubine nego novi brak. Konkubinat je imao i neke prednosti. Bio je ozakonjen, konkubine su oslobođene krivičnog gonjenja zbog preljuba, ali ne i optužbe za blud.

Za razliku od Livije Drusile, Avgustove žene, koja je nosila jednostavnu i neuglednu odeću, nova Rimljanka nije bila ni skromna ni sasvim posećena deci. A i stopa rađanja je naglo pala zbog trovanja olovom iz impozantnih akvadukata, kao i primitivnih oblika kontracepcije i pobačaja. Povlašćena žena iz dobrih porodica nije više počinjala dan molitvom. Budila se zategnutog lica, utvarno bela pod osušenom maskom od mleka i brašna, koju je stavila pred počinak. Pošto bi joj robinja sprala tu smesu, umočila bi se u kadu i čekala da dođe maser sa svojim mastima i gnječi udove dok ne postanu gipki. Namirisanu eteričnim uljima, dami bi kosu češljali, uvijali u kovrdže u venčiće ili puštali da pada u ljupkim pletenicama.

Sledio je puder za izbeljivanje lica, rumenilo i ruž za usne, te crna olovka za ivicu oka od pepela ili ugljena. Ženama koje je privukao taj novi i opušten način života, negovanje lepote bilo je predigra za seksualne avanture. Neke su se čak ugledale na grčke hetere. Užasnut saznanjem da su žene zainteresovane za vanbračni flert kao i on, Avgust je julijanskim zakonima (17. g. p.n.e.) odredio da preljuba važi samo za žene koje su varale muževe i muškarce koji su spavali s tuđim, ali ne i one koji su uživali s nevenčanim ženama. Seksualno aktivne udovice i nevenčane slobodne žene rizikovale su da ih optuže za manje težak prestup bluda.

Svrha zakona bila je da prisile žene - naročito iz elitne klase - da se udaju ili ponovo udaju, i ostanu poslušno vezane za kuću. Ali često, kad su kazne previše surove (osuđene preljubnice izgubile bi pola miraza i trećinu imovine, preljubnici pola imovine, a svi su izgnani na udaljena ostrva gde je sprovođenje kazne bilo praktično nemoguće), zakoni postaju gotovo besmisleni. Avgust je, ipak, ostvario spektakularan “uspeh” progonom svoje ćerke Julije, jedne od najozloglašenijih preljubnica Rima.

Veliki rimski pesnik Ovidije, bogati aristokrata i darovit mladić opsednut ženama, ljubavlju i seksom, savršeno se uklapao u raspusni svet Rima. Sa 16 godina oženio se prvom od svoje tri supruge, maloletnom nevestom koju nikad nije prestao da omalovažava. U 23. godini, u svojoj zbirci “LJubavi”, predstavio je Korinu, svoju senzualnu i nevernu ljubavnicu.
Rimljani su odgovorili s vatrenim oduševljenjem, a neki obožavaoci su ispisivali njegove stihove po javnim građevinama. Možda su sadržaj i veliki uspeh “LJubavi” bili dodatni razlog imperatoru Avgustu da nametne puritanske zakone.
I danas naučnici nagađaju ko se krije iza pseudonima Korina. Možda Julija, Avgustova prkosna ćerka, ali su dokazi prilično klimavi. Zna se da je bila malo starija od Ovidija i udata za “matorog izlapelog teturavca”, a varala je obojicu.

Pre svoje 20. godine postala je ljubavnica čoveka s kojim je doživela prvi orgazam. Posle toga bi se durila i žalila kad je neki ljubavnik ne bi uspeo navesti da se uvija od zadovoljstva tokom snošaja. Bila je tašta koliko i dražesna, pribrana, burne i strastvene ćudi. Volela je da kod Ovidija raspaljuje ljubomoru. Kao zavisnik od luksuznog života, izbegavala je muškarce koji je nisu mogli izdržavati i uvek očekivala skupe poklone. Pretvarajući se da je ljubitelj konjskih trka, flertovala je sa džokejima. Volela je svog mladog ljubavnika-pesnika, a on nju voleo još više. Ili je možda Ovidije zapravo bio zaljubljen u LJubav.

NJihova duga veza pružila mu je obilje građe, istinsku sapunicu o zanosu, spletkama, opasnosti, lažima i komičnim obrtima. “LJubavi” su i sjajan opis unutrašnjeg mehanizma elitne rimske veze. Zamislite sledeću ogorčenu prepirku ljubavnika dok raspravljaju o predstojećem banketu. Ovidije fantazira kako će se zajedno zabavljati, dok ga Korina ne upozori: “I moj muž dolazi”. Ovidije, koji to nije očekivao, uzvraća kivno: “Dabogda mu to bilo poslednje!” Onda predlaže šifre koje će samo oni razumeti: pretvaraj se da si kreposna supruga, “ali muni me u stopalo dok prolaziš“.

Dok gosti čavrljaju, on bi joj slao tajne poruke dižući obrve ili ispisujući reči u vinu. Korina treba da dodirne obraz kad god pomisli na poslednji put dok su vodili ljubav ili se uštine za ušnu resicu ako je ljuta na njega. Na drugim zabavama, podseća je, neprimetno bi uvlačio ruku pod njenu odeću i masturbacijom je dovodio do orgazma! Ovidije je i ljubomoran: ne pij iz čaše koju su dotakle usne tvog muža; odbijaj njegove zagrljaje, posebno prste što bi da te ispod haljine stisnu ili miluju “te osetljive bradavice.”

Pesnik ne može da podnese pomisao na Korininog muža dok s njom vodi ljubav. Pretvaraj se da si frigidna! Skini seks s dnevnog reda, nalaže joj, i, posredno, preklinje boginju Veneru da mu usliši molitvu da niti njegova ljubavnica niti njen muž uživaju u seksu jedno s drugim, “a naročito ne ona!”Ovidije se naslađivao Korininom fizičkom lepotom i opisivao je do intimnih podrobnosti: sjajnu dugu kestenjastu kosu, meko belo grlo, izazovno oblačenje, kojim ga je podsećala na neku istočnjačku kraljicu ili kurtizanu najvišeg reda.

Kad bi skinuo tu svetlucavu odeću i Korina pred njim stajala gola, Ovidije nabraja divote te nagosti: glatka ramena, zavodljive bradavice koje su pozivale na milovanje, ravan stomak ispod veličanstvenih grudi, slatko zaobljenu zadnjicu, duge tanke butine, a onda... I pored nesputanosti, katalog se prekidao kod genitalija i jednostavno opisivao sopstvenu predaju putenim savršenstvima ljubavnice.

Ali kad bi se ljubavnici svađali, Ovidije je umeo da bude okrutan u izrugivanju, koristeći svoj britki um da potanko opiše Korinine nedostatke. Jednom je ona na svoju tešku bujnu kosu stavila previše slojeva smese za bojenje od pijavica i sirćeta, a zatim upotrebila vrelo gvožđe da je ukovrdža. Posle joj je kosa ispadala u pramenovima, pa je tužno plakala gledajući se u ogledalo. Dok joj ponovo ne izraste, moraće da se zadovolji lepotom perika izrađenih od kose osvojenih germanskih devojaka.

Ovidija je kinjilo i ljutilo kad mu je Korina “zanovetala” zbog poklona. Nisu li njegovi genijalni stihovi najčudesniji dar koji svaka žena može da poželi? Ali kad je ona, voleći svilene haljine i zlatni nakit, očekivala opipljivije poklone, bio je zgađen. Prestani da tražiš, hladno ju je savetovao. Daću ti, ali jedino kad budem raspoložen. Plahoviti Ovidije priznaje kako je u žestokom gnevu bio u stanju da izbičuje sopstvenog oca ili čak i bogove.

Jednom je Korinu jako povukao za kosu i noktima joj izgrebao lice, a onda prestravljen posmatrao kako ona užasnuta uzmiče. No, njegovo je samooptuživanje trajalo jedva nekoliko sekundi, pošto se nije suzdržao da je ne “posavetuje”: “Molim, idi uredi svoju kosu!”
Ovidije je bio zaokupljen i mehanizmom održavanja veze. NJih dvoje su bili odlični stratezi, ali bespomoćni bez saradnje Nape, Korinine sobarice. Kao večita posrednica, prenosila je pisma i zakazivala sastanke, često nagovarajući neodlučnu gazdaricu da se iskrade do Ovidijeve kuće.

Mada se Ovidije hvalisao kako ga je Korina devet puta dovela do orgazma tokom jedne burne noći, on je patio od čestih napada mpotencije, verovatno zbog trovanja olovom z rimskog akvadukta
Uprkos uzajamnoj strasti, Korina i Ovidije su jedno drugo varali. Jedne užasne noći, kad je Korina zabranila Ovidiju da joj dođe, u spavaćoj sobi je vodila ljubav s drugim, dok se on kao duh šunjao oko kuće. Pošto se njegov iscrpljeni suparnik ujutra najzad isteturao napolje, zatekao je poniženog rogonju kako ga posmatra. Kad god su raskidali, ona bi mu sela na krilo i umiljavala dok je ne bi uzeo natrag, a bila je tako lepa da bi se on uvek istopio. “Molim te”, obraćao joj se u poeziji, “samo nemoj da se razmećeš neverstvom. Previše si krasna da bi bila vrla, jer su lepota i vrlina nespojive. Bar sakrij tragove ljubavnih ugriza, zagladi kosu i namesti krevet pre no što me primiš.”

Zašto je Korina posle nekoliko godina ipak prekinula vezu sa Ovidijevem? Zbog nekog vojnika, muževne životinje s nezakonito stečenim novcem? Možda je Ovidija zatekla na delu sa svojom frizerkom ili nekom drugom nezadovoljnom ženom? Ili što je Ovidije, mada se hvalisao da ga je Korina jednom devet puta dovela do orgazma u jednoj noći, patio od učestalih napada impotencije, verovatno zbog trovanja olovom iz rimskih akvadukata? U oporim stihovima on priznaje: “S oslabljenim spolovilom ne mogu se nikako osladiti i ležim tako poput nepokretna panja.”

A kako li se osećala Korina, sredovečna, još dražesna udovica, čiji je matori bolešljivi muž nedavno umro, čitajući novo delo bivšeg ljubavnika “Umeće ljubavi”, didaktičnu poemu koja je nudila konkretne savete za ljubavne veze? Sigurno ju je pogodio Ovidijev cinizam i besramna drskost proračunatog pristupa ljubavništvu, dok joj je s tako iskrenim ubeđenjem govorio da je zauvek voli! Međutim, nije bila iznenađena, znajući da Ovidijeva umetnost održava njegov život, te da u glavi beleži svaki poljubac, izazovni dodir i vulkanski orgazam. Ali, Korina je preuzela ulogu ljubavnice i znala bar okvirna pravila igre. Kao mnogo mlađa supruga čoveka za kog se udala verovatno po naređenju roditelja, nije marila za stare rimske vrednosti bračne vernosti. Izabrala je da prekrati duge dane života bez dece po mahnitim zabavama, naročito na konjičkim trkama, gde su jahači bili vitki i utrenirani poput ždrebaca.

Tehnika je sve, počinje Ovidije u “Umeću ljubavi”, a Korina mora da je klimala glavom. Prvo, gde tražiti ljubavnicu? Teatri, konjska trkališta, cirkusi, banketi, čak i hramovi. (Upoznali smo se na jednoj večeri. Ja sam nosila purpurnu svilenu haljinu, ti si sedeo blizu mene i nisi prestajao da piljiš.) Upamtite, žene su požudnije od muškaraca i ne mogu odoleti veštom i upornom udvaraču. (Sasvim tačno, barem kad je reč o požudnosti. Ali veština i upornost isplate se, ali si ti sa mnom otkrio da umeju i dosaditi.) Obećavajte prekomerno, trošite malo novca. Zavodite je rečitošću i prepustite se sastavljanju maratonskih pisama. (Jeftin si kao i obično? Uvek ću primiti zlato i smaragde.) Pravite se da ste pijani i izjavljujte večnu ljubav. (Znači, bila sam u pravu kad sam te nazvala lažljivcem! Ali nisam shvatila da nisi stvarno pijan.) Nemilosrdno joj laskajte i preklinjite suzama. Ako zabarikadira vrata, popnite se na krov i uvucite kroz prozor. Onda, ako okleva, silom je osvojite, jer žene obožavaju da se s njima grubo postupa i razočaraju kad im dozvolite da vas odbiju. (Dakle, ništa nisi naučio. Prezirao si vojnike, ali si me tako žestoko napao da sam bila suviše prestravljena da ti kažem da odeš.) Ako ne možete izbeći svađu, mirite se u krevetu. (Mi smo radili i jedno i drugo.) Ako treba, ljubite joj stopala. Kad vodite ljubav, suštinski je važno da i ona orgazam doživi, ili ga dramski odglumi. (A šta je sa onim noćima kad si ostajao mlitav kao jučerašnja salata, ma koliko sam se ja trudila?)

Treća knjiga pružila je oštru sliku o tome koliko je Ovidijevo viđenje žena bilo galantno, ali nadmeno. Ne zapuštajte fizičku spoljašnjost, jer su malobrojne prirodne lepotice. (Ali ja jesam bila prirodna lepotica, a čak i sad nisam nimalo neprivlačna.) Kosa je posebno važna. Oblikujte otmene frizure, a sede skrivajte bojom ili perikom. (Moram da se oslanjam na periku, jer moje tanke vlasi još ne mogu da podnesu grubost boja.) Čuvajte se smrdljivih pazuha i uklanjajte dlake s nogu. Neka vam zubi budu beli a dah čist, inače vas jedan kikot može koštati ljubavnika. Učite muziku, poeziju, ples i društvene igre. Igrajte odlučno, ali ne previše, kako biste dobile. Za vreme ljubavnog čina, zauzmite neku erotski privlačnu pozu, šapućite zabranjene reči, stenjite od slatkog zadovoljstva i ne otvarajte prozore - vaša tela najbolje izgledaju u polutami. (Ali ne i moje, ono je čisto savršenstvo.) Čak i kad je njihova uzajamna strast dostigla tačku najveće razbludnosti, Ovidije nije brinuo o mogućim Korininim reakcijama na njegovu poeziju. Plašio se mnogo opasnijeg kritičara: samog Avgusta. I zaista, 2. g. p. n. e, pošto je ćerku Juliju optužio za preljubu i prognao je, a deceniju kasnije proterao je i unuku Vispaniju, Avgust se okomio na Ovidija. Optužio ga je da podstiče na preljubu i izgnao u udaljeni lučki grad u današnjoj Rumuniji. Ovidije je preostalih deset godina života proveo moleći i puzeći da se vrati, no Avgust je ostao neumoljiv, pa je poeta umro u izgnanstvu, nesrećan.

Jufang je rođena petog dana petog meseca u rano leto 1909, usred previranja u jugozapadnoj Mandžuriji, četiristo kilometara severoistočno od Pekinga. Bila je lepa devojka ovalnog lica i blistave kože na kojoj su se isticali ružičasti obrazi. Sjajna crna kosa bila joj je skupljena u debelu pletenicu, toliko dugačku da joj je dosezala do struka.
Stopala Jufang bila su vezana, što je bio znak plemenitosti, jemstvo pokornosti i obeležje lepote. Povrh toga, bila je krotka i lepo vaspitana. Kao konkubina, vredela je dovoljno novca da je njen otac mogao da ispuni dugogodišnju ambiciju da stekne sopstvene konkubine. Pregovarao je s generalom Sjueom, vrhovnim vojnim zapovednikom i šefom policije, i Jufang je ubrzo predata generalu na staranje. Jufang je imala sreću da je general Sjue nije preselio u kuću koju je delio sa ženom i drugim konkubinama.

Možda zato što je bila tako mlada i lepa, smestio ju je u vlastiti dom, s poslugom i umiljatom mačkom. General ju je posećivao i vodio ljubav s njom, i davao joj novac. Podsticao ju je da puši opijum, ali je nije na to i prisiljavao. Kad je bila sama, Jufang je vreme provodila čitajući romane i poeziju, negujući ruže i radeći u bašti i igrajući se s mačkom. General Sjue joj je dozvoljavao da ide u operu i, premda nevoljno, da posećuje roditelje. Kad bi izlila bujicu svojih strahova da ima slab uticaj nad svojim ljubavnikom, njen otac nije imao razumevanja.

Jednog su se dana strahovi Jufang obistinili: general Sjue prestao je da joj dolazi. Šest je godina živela sama. Ponekad bi pisao, i stalno je slao novac, ali je Jufang bila ojađena. No, jednog dana on se vratio, i kao da se nije izgubio prethodnih šest godina, vodio je s njom ljubav.
Mesec dana kasnije, Jufang je ushićeno otkrila da je trudna. Kad im se rodila ćerka, general je naložio da dete nazove Bao Ćin. Godinu kasnije, nju i Bao Ćin pozvao je u kuću koju je delio sa ženom i drugim konkubinama. Snuždena, Jufang se pokorila.

U novom domu, obistinili su se najgori strahovi Jufang. Po njenom dolasku, služavka joj je iz ruku ščepala Bao Ćin i predala je madam Sjue, koja je odlučila da podigne dete kao svoju ćerku. Bao Ćin više neće zvati Jufang “mama”; tako će oslovljavati isključivo madam Sjue. Osim toga, Jufang će se duboko klanjati pred Bao Ćin, baš kao i pred madam Sjue.

Preko noći, Jufang je postala drugorazredna konkubina čiji je položaj bio veoma nalik služavkinom. Madam Sjue se prema njoj odnosila s gorkom mržnjom. Za Jufang bolnije je bilo saznanje da stari general Sjue umire. Sada je jasno razumela zašto se on tako iznenada ponovo pojavio u njenom životu. Bez dece i narušenog zdravlja, on i njegova žena su odlučili da materica Jufang posluži kao posuda iz koje će nastati njegovo poslednje dete.

Ubrzo će sudbina Jufang biti u rukama nemilosrdne madam Sjue. Da bi se rešila biološke majke Bao Ćin, madam Sjue bi verovatno prodala Jufang, možda nekom imućnom muškarcu, a možda čak i javnoj kući.
General Sjue je spasao Jufang. Izdišući na samrtnoj postelji, preklinjao je ženu da oslobodi njegovu konkubinu. Madam Sjue je uslišila njegovu molbu i Jufang je odjurila kući svojim roditeljima, gde je zatekla pakao.

Majka joj je pretrpela poraz u borbi za moć s dve konkubine kupljene od novca generala Sjuea, koje su njenom muži bile neuporedivo draže. Konkubine su nastupale kao tim i ugnjetavale domaćinstvo, uključujući i Jufang. Priča Jufang ima netipično srećan kraj. Jedan slobodoumni porodični prijatelj bio je zanesen njenom lepotom i oženio se njome, izbavivši je tako iz turobnog života.

Dve godine pre nego što će se roditi Jufang, 1907, Leong Maijing rođena je u južnoj Kini, u provinciji Guangdung, a umrla je gotovo šezdeset godina kasnije u kanadskoj provinciji Britanska Kolumbija. Zahvaljujući njenoj unuci Deniz Čong, autorki dirljivih i pomno sačinjenih memoara “Konkubinina deca: Priča o kineskoj porodici koja je živela na dve strane sveta”, tužna ispovest Maijing nije izgubljena.

Porodica Maijing nije bila toliko siromašna da bi morala da utopi ili se na neki drugi način reši svog neželjenog ženskog deteta. Sa četiri godine već je bila toliko tvrdoglava da se oduprla majčinim naporima da joj uveže stopala, zahvaljujući čemu bi mogla da se plasira kao dete-nevesta.

Umesto toga, prodata je kao služavka. Kad je u sedamnaestoj godini bila pristala za udaju, vlasnik ju je kao konkubinu preprodao Čanu Samu, oženjenom seljaku koji je želeo družbenicu u Kanadi, gde se radom borio da stekne novac i popravi sudbinu svoje žene i ćerke u Kini.Maijing je bila užasnuta.

Verovala je da pristojne devojke ne postaju konkubine, ali jedina druga mogućnost koja joj je preostala bilo je samoubistvo. Maijing je izabrala život, i prvi je put videla Čan Sama na vankuverskom doku. Posle ručka u znak dobrodošlice, rekao joj je da mora da radi dve godine kao konobarica u čajdžinici da bi mu nadoknadila novac koji je pozajmio za njen put. Maijing je bila zgranuta, jer u kineskoj kulturi konobarice su smatrane jedva boljim od prostitutki.

Maijing se u Vankuveru pokazala kao popularna konobarica i zarađivala znatne napojnice. Bila je nalik lutki, ni 150 santimetara visoka, vitka kao bambusova trska, bele napuderisane kože, iščupanih obrva, finih crta lica i guste kose, prikladno oblikovane. Kad je napunila 19 godina, sa Čan Samom dobila je ćerku Ping, a godinu dana kasnije i Nan, čiji je pol mučio Maijing isto onako kao što se i njena majka uznemirila kad se ona rodila. Ubrzo se mala porodica vratila u Kinu u produženu posetu, jer je Čan Sam hteo da uveri ženu, Huangbo, koja je upravo saznala da joj muž ima konkubinu, da će svi zajedno srećno živeti pod istim krovom.
Dve su se žene od samog početka svađale, pri čemu je dominantna Maijing kinjila krotkiju Huangbo i odbijala da obavlja svoj deo kućnih poslova. Da bi održao mir u kući, Čan Sam je poslao Maijing u školu i odlučio je da uzme drugu konkubinu za kućne poslove. No, Maijing i Huangbo su se ujedinile, prisilivši Sama da odustane od svojih planova. Iako je obično spavao sa Huangbo, oplodio je i Maijing, koja je ubedila Sama da njen prvenac treba da se rodi u Kanadi da bi uživao povlastice “prosperitetnijeg” državljanstva. On je pristao, ali su Ping i Nan ostale u Kini sa Huangbo. Pošto je bila Samova žena smatrali su je svojom majkom.

U Kanadi je Maijing očajavala, rodivši još jednu ćerku, majku Deniz Čong, Hing, kasnije poznatu kao Vini. Odnos između Hinginih roditelja brzo se pokvario. Velika ekonomska kriza uništila je privredu u Britanskoj Kolumbiji, a kineske četvrti bile su još teže pogođene. Dok je Maijing radila kao konobarica da bi mogla da izdržava i kanadsku i kinesku granu porodice, Čan Sam je uzaludno tražio posao. Jednog dana, Maijing je prosto pobegla, bez reči, i ostavila ga s detetom.

Maijing nije daleko otišla. Čan Sam ju je našao u čajdžinici i podsetio je na njene obaveze i Maijing se vratila kući. Ali, nije se pomirila sa svojim statusom konkubine, koji je mnogo zahtevao a malo pružao, te je počela da pije i da se kocka sa zahvalnim gostima u čajdžinici. Delimično da bi se oslobodila od Čan Samovog budnog nadzora i neprestanog pridikovanja, Maijing ga je podsticala da ide u Kinu, nadajući se da će dobiti sina za kojim su svi čeznuli. On je pristao, a ona mu je od svoje plate pokrila troškove puta.

U selu u Kini, Čan Sam i Huagbo počeli su da grade kuću zahvaljujući novčanim doznakama od Maijing, koja je njihove stalne zahteve ispunjavala pozamljujući novac od svog poslodavca i komisionom prodajom lutrijskih listića. Niko joj se nije zahvalio - te su se žrtve podrazumevale. Ali Maijing nije bila žena koja se žrtvuje, a posebno ne za dosadnog Čan Sama koji je obezbeđen sedeo u Kini. Počela je sebi da ugađa pozajmljujući još novca: kupovala je elegantnu odeću, kockala se, išla na kratka putovanja u Viktoriju. Kocka je, međutim, postala više od neobavezne razonode i Majing je ubrzo postala ozbiljan zavisnik i nije mogla da prestane da se kladi u buduće nadnice, koje je često gubila. Konačno, ozbiljno prezadužena, počela je da se prostituiše s gostima u čajdžinici, koji bi isplaćivali njene dugove ili bi joj direktno davali novac.

Nedaće su tek predstojale. Čan Sam je 1937. odlučio da se vrati u Kanadu, ostavivši u Kini Huangbo, Ping, Naj i svog novorođenog sina, Juena. Porodicaje tugovala, umesto da se raduje rođenju tog dugoočekivanog deteta, jer su stopala malog Juena bila groteskno izobličena, okrenuta unazad, kao da mu torzo ide napred, a noge unazad. (U Kanadi je Maijing toliko čeznula za sinom da je Hing pokušala da preobrazi u muško, oblačeći je u pantalone i šišajući je na kratko.)

Uprkos finansijskim pritiscima i silasku u pakao kockarske zavisnosti i prostituciji, Maijing je izuzetno uživala u svojoj slobodi za vreme Čan Samovog produženog boravka u Kini. NJihovo se ponovno nalaženje brzo izvrglo u ogorčenost. On joj je prebacivao zbog kocke, pušenja, napijanja, i rasipništva, i “još je više držao do svoje moralne nadmoći nad njom”. Maijing je prezirala njegovu štedljivost (porcija pirinča za obed, s malo kečapa ili džema, na primer) i ljutio ju je njegov autoritativni stav, konfučijanske izreke kojima ju je zasipao i pokušaji da je kontroliše.

Kad jeČan Sam zatekao Maijing u stanu drugog čoveka, ona ga je zauvek napustila, uzela Hing i preselila se u Nanaimo, u Britanskoj Kolumbiji. Čan Sam je to primio mirno: “I dalje je bila njegova konkubina; jedina je razlika bila u tome što nisu više živeli zajedno.” NJegovo srce, pošto je pripadalo Huangbo, nije bilo dirnuto bekstvom Maijing. Osim toga, znao je da će ona nastaviti da šalje novac porodici u Kini.

Maijing je služila kao konobarica, kockala se i toliko pila da je stalno povraćala. Gnev zbog onoga na šta joj se život sveo iskaljivala je na Hing, sistematski je tukla i kinjila na sve moguće načine. “Zašto već jednom ne umreš!”, stalno je mučila ćerku.

Maijing je najzad našla čoveka koga je poštovala. Čou Gun bio je pametan čovek, velika ekonomska kriza ga nije utukla i započeli su višegodišnju vezu. Gun, čiji su žena i deca bili u Kini, nije izdržavao Maijing, već brižljivo vodio računa o svakoj pozajmici. Ali joj je pomogao da stekne ono što je najviše htela: sina koji će o njoj brinuti kad ostari. Kineski dečaci koji su se mogli usvojiti bili su kao retki dragulji - vredeli su deset puta od devojčica i Maijing je morala da plati 300 dolara za malog Gok-lenga, kasnije preimenovanog u Lenard.
Izmenjene životne prilike Maijing - niže nadnice usled ekonomske krize, dvoje dece i Gun - pojačale su njenu ozlojeđenost prema prvom mužu Čan Samu, ali i osećaj nezavisnosti. Kad bi na ulici videla Sama, pravila se da ga ne poznaje, a Hing je zabranila da ga naziva ocem. Više mu nije davala novac, a upravo je Sam plaćao Hing školarinu.

Maijing se 1939. peselila u Vankuver, gde je živeo Gun. Gok Lenga je smestila kod nekog starijeg para, a Hing je uzela sa sobom da žive u garsonjeri. Gun joj je bio ljubavnik, ali je tačno odredio uslove njihove veze: ona mora da plaća svoj stan i ostale troškove. Čan Sam, ponižen ozloglašenošću Maijing u kineskoj zajednici, procenio je kako mu samopoštovanje nalaže da se od nje “razvede”. “Ja sam te doveo iz Kine. A pravo je da me Gun pita za dopuštenje sme li da ima bilo šta s tobom.” Ona se razbesnela i odvratila: “Ja ne nosim burmu”. Ali Sam je nosio venčani prsten, jer je, za razliku od svoje konkubine, bio oženjen. Bio je rešen da proda svoju neposlušnu i obeščašćenu konkubinu. Gun, rekao je Maijing, mora da mu plati 3.000 dolara da bi na nju stekao pravo.

“Ja nisam na prodaju”, besnela je. Gun nikad ni centa neće platiti Samu, a ona će sa svojim životom raditi šta god hoće. A to je bilo dalje napijanje i kockanje, zalaganje i vraćanje nakita, zlostavljanje ćerke, čiji je najteži greh bio njen prezreni pol. Jednog je dana Sam doneo Maijing strašnu vest da je njihov ćerka Nan umrla. Maijing je poslala pismo Pin, svojoj najstarijoj ćerki: “Nemoj više da mi pišeš. Srce mi je slomljeno.” Time je presekla veze s kineskom delom svoje porodice.

Život Maijing dobio je ustaljeni obrazac. Selila se iz garsonjere u garsonjeru, stalno u potrazi za sve jeftinijom kirijom. Decu je čas slala da žive kod drugih, čas ih uzimala kod sebe. Jednom je pokušala da im uredi dom. Kupila je nameštaj, uključujući i polovnu naslonjaču za Hing. Kasnije se Čan Sam ponovo pojavio u njihovom životu kao uzgredni poznanik, a proteklo vreme je ublažilo neprijateljstvo između njih dvoje. Hing je, međutim, žalostio majčin prezaduženi i nestabilni život Gunove neizdržavane ljubavnice. Maijing je Guna toliko volela da je žrtvovala Hing da bi za njime jurila, ponekad iz grada u grad. Kasno noću, međutim, ipak je morala da se kradom vrati iz njegove sobe u svoju. Gde je, pitala se Hing, majčina čast u svemu tome? Da bi ublažila večito siromaštvo svoje porodice, Hing se upisala u medicinsku školu, gde je trpela nemilosrdne uvrede i diskriminaciju zbog svog azijskog porekla. Svakog je meseca slala Maijing ček od plate na 105 dolara. Ova bi ga unovčila i Hing slala džeparac od - pet dolara. Kad se Hing, koja je samu sebe zvala Vini, verila, Maijing je u zamenu za roditeljski blagoslov tražila 500 dolara i Vinino obećanje da će podići Lenarda. Dobila je novac za otkup mlade, ali je Vinin verenik odbio da uzme šuraka. Maijing je Vini poklonila kao svadbeni dar perjani jorgan, dva jastuka i sanduk od kedrovine koji je kupila na rate.

Maijing je nastavila da pije, svađa se i zanemaruje sebe, sina, kuću i čak i voljenog Guna. Sa Vini je ponovo stupila u vezu tek kad je pala u očajanje. Gun ju je napustio, rekavši da joj čak i kad bi ostala bez pare, ni centa ne bi dao. Zatim se preselila kod Vini, ali je njena žeđ za alkoholom i potreba za novcem da bi ga nabavila stvarala neizdrživu napetost. Jednom, kad je klela Vini da umre, ova je ogorčeno prasnula: “Tukla si me gotovo do smrti; zašto me nisi vezala za telefonski stub i šibala dok ne izdahnem? “

Pošto je Maijing odbila da se iseli, Vinin muž ju je izneo do svog automobila i odvezao ju je do Čan Samove garsonjere u kineskoj četvrti. Sklopivši neverovatno primirje, ona i Čan Sam su se ujedinili protiv Vini. Nastavili su da žive odvojeno, a on je 1957. umro od raka. Život Maijing bio je nalik padu u ambis alkohola, odvratnih pansiona i sezonskog rada na branju voća i povrća. Ona i Vini su se nakratko mirile i sastajale, sve do 1967. kad je Majing poginula u saobraćajnoj nesreći.

U izveštaju iz mrtvačnice staji da je u vreme smrti bila visoka 162 santimetra i imala 45 kilograma. I njena je imovina bila podjednako sitna: 40,94 dolara, priznanica iz zalagaonice za nakit od nefrita, bočice osušenih trava i kašmirski džemper koji joj je Vini poklonila. Gun, suvih očiju, priložio je 50 dolara za sahranu, na koju nije otišao. Maijing je pokopana nekoliko redova daleko od Sama, te je od njega otuđena i u smrti, kao i u životu.

Gospođa Niđo je precenila svoju neodoljivost, pa je nezvaničnom ljubavniku, bivšem caru Go Fukakusi pokušala da podmetne tri bebe začete s drugim muškarcima. Jedan ju je zaveo “rečima koje bi rasplakale i korejskog tigra”
Gospođa Niđo je u 13. veku stupila na dvor bivšeg cara Go Fukakuse, kad je imala četiri godine, neposredno nakon smrti svoje maloletne majke, Sukedai. Go Fukakusa, slab i bojažljiv mladić osakaćen deformitetom kuka i u senci svog naočitog i harizmatičnog mlađeg brata, Kamejame, nekad je obožavao Sukedai. Svoju neuzvraćenu ljubav preneo je na njenu smelu i lepuškastu ćerkicu, a 1271, s pristankom njenog oca, uzeo je devojčicu kao svoju konkubinu. Gospođa Niđo je tada imala 12 ili 13 godina, što je bio tipičan uzrast kad su mlade devojke sazrevale i stupale u svet odraslih, što je značilo brak ili konkubinat. Fukakusa je od nje bio stariji 13 godina.

Niđo je izrazila neznatnu žalost zbog majčine smrti, i nikakvu ljutnju što joj je detinjstvo tako naglo prekinuto. Istinski je marila samo za odeću - svačiju, pa i svoju. Uprkos toj opsednutosti, gospođa Niđo je bila obrazovana, načitana, muzički i umetnički nadarena, i razmetljivo ponosna na svoje (uglavnom osrednje) pesme. Kao Fukakusina konkubina, Niđo se pokazala kao snalažljivi borac među ostalim suparnicama na dvoru na kome je negovana ljubav prema sakeu, strastima, muzici i poeziji. Bila je živahna i darovita, i rodila je sina kojeg je Go Fukakusa zvanično priznao iako je dobro znao da ona ima niz drugih ljubavnika. Zapravo je podsticao gospođu Niđo da zavede prvosveštenika, Arijakea, uprkos njegovom zavetu na celibat. Ili možda baš zbog toga.

Ali je mlada konkubina napravila nekoliko grešaka koje su činile ravnotežu prema njenim uspesima. Pošto joj je otac umro, ostaviviši je bez savetnika, Fukakusa nije hajao da je postavi za zvaničnu konkubinu.

Gospođa Niđo je takođe precenila svoju neodoljivost. Budući da je Go Fukakusa tolerisao njene veze s drugim muškarcima, pokušala je - nesmotreno - da mu podmetne tri bebe koje je začela s drugim muškarcima (razneženo se sećala da ju je jedan ljubavnik zaveo “rečima koje bi rasplakale i korejskog tigra”). U isto vreme, gospođa Niđo je vidno bila nezainteresovana za Go Fukakusu. Nije pomoglo ni to što im je sinčić umro, niti neprijateljstvo Higaši-Niđo, Go Fukakusine carice, izazvano njenom nadmenošću. Čak je i samozaokupljena gospođa Niđo primetila da Higaši-Niđo više ne deluje onako prijateljski raspoložena prema njoj kao nekada.

Konačno, gospođa Niđo se prevarila u odluci da se upusti u romantičnu vezu s Kamejamom, Go Fukakusinim mlađim bratom kojem je ovaj toliko zavideo. Posle dvanaest godina, Go Fukakusa je naglo proterao svoju konkubinu. Za vreme njihovog poslednjeg susreta, ispunjenog gorčinom, gospođa Niđo je nosila haljinu od tanane svetlucave svile, sa crvenom kapuljačom i plavim koncem izvezenim aru-korenom i travama pampe. Pošto ju je izbacio, Go Fukakusa je otišao pevušeći “Kako mrzim aru-aru”.

Gospođa Niđo je konačno priznala da je izgubila ljubav i poštovanje svog carskog ljubavnika. “Kako je mogao da bude tako bezosećajan?” čudila se. Uprkos njenom dugom stažu kao njegove (neverne) konkubine, Go Fukakusa je prestao da je novčano pomaže. Gospođa Niđo je sa ruba prosjačkog štapa umakla recitujući poeziju, dajući savete o unutrašnjem uređenju i, uopšte, snalazeći se kako je znala i umela. Postala je i budistička monahinja, ali neobičnog soja, putujući i susrećući ljude svih društvenih slojeva. Posle osam godina provedenih na drumu, Niđo je izenada u nekom svetlištu srela Go Fukakusu (u to se vreme i on bio zaredio). Nosila je uprljanu monašku haljinu, prašnjava, izlizana i raščupana, a njen je saputnik bio patuljasti grbavac. Go Fukakusa ju je i pored toga prepoznao, i celu su noć proveli nostalgično se prisećajući starih vremena. “LJubavne veze sada nemaju nekadašnju draž”, uzdahnuo je - ili je barem tako gospođa Niđo zapamtila i u svojoj autobiografskoj knjizi zabeležila njegova osećanja.Uprkos bednom kraju, nekada skromna gospođa Niđo smatrala je da je njena životna priča dovoljno zanimljiva da je zabeleži. I bila je. NJeni su memoari jedno od retkih svedočanstava o konkubininim ljubavima, mislima i zapažanjima, početku na carskom dvoru, a kasnije i preživljavanju na ulicama svakidašnjeg Japana. Niđo je odslikavala razuzdanu seksualnost, neprekriveni materijalizam, društveni snobizam i složene rituale japanske aristokratije.

Delila je konvencionalno viđenje ljubavi kao intimne igre u kojoj su bitne romansa i poezija, ali ne i vernost. Bilo na carskom dvoru bilo u domu imućnog trgovca, konkubine nisu imale sigurnost i položaj koje su uživale žene, ali su često gospodarile snažnom emocionalnom i erotskom ljubavi. Bila je i tipična majka - dvorska konkubina, otuđena od dece koju je nadzirao otac, a podizale sluge.

Prvo seksualno iskustvo gejša je sticala drevnim ritualom, tokom koga je neki stariji, iskusni muškarac proveo sedam noći s devicom, utrljavao joj belance na unutrašnju stranu njenih butina, svake noći sve više, sve dok, poslednje večeri, ne bi prstima prodro u njene genitalije
Osim Ureda za drolje, koji je kao, legalnu delatnost, oporezivao prostituciju, tokom šogunata Tokugava (od 17. do 19. veka), formirane su čuvene japanske Četvrti uživanja, geta s dozvolom za rad prostitutki, nalik na ZOO vrtove, koja su zgražala - ali i uzbuđivala - horde stranih posetilaca. No, mnogi Japanci 19. veka u sterilnim ugovorenim brakovima, nisu bili spremni da prihvate stalnu odgovornost nametnutu držanjem konkubine, a hteli su nešto više od kratkotrajne pažnje prostitutki. Želeli su ljubavnicu prema zapadnjačkom modelu, a u japanskom stilu. Jedan izvor ljubavnica bio je svet gejši po čajdžinicama. Prve gejše (sama reč znači “ljudi koji zabavljaju”) bili su muškarci, ali su do 1800. to postale žene. Tipična gejša se po izgledu razlikovala od drugih žena. Na krečnom belom licu isticale su se crno uokvirene oči i usne boje trešnje, a izbeljeni vrat se naprezao pod teretom teške, krute crne perike. U basnoslovno skupom kimonu s pojasom oko tananog struka, gejša nije toliko bila žena koliko eterično biće izuzetne erotske privlačnosti. U 19. veku, gejše su počele da diktiraju “hladni šik”.

Obično su poticale iz siromašnih slojeva, a počele su u zanatu da šegrtuju sa desetak godina. Postati gejša bio je ubedljivo najbolji način da siromašna devojka unapredi svoj društveni status. Stekla bi obrazovanje, a i pomogala roditelje, koji su primali određenu svotu novca kad bi potpisali ugovor kojim ona, kao učenica, stupa u službu. Obuka je bila stroga i duga. Uključivala je pevanje i sviranje, poznavanje izuzetno složene ceremonije služenja čaja i aranžiranje cveća. Elegantni ritualni ples bio je najviši nivo umeća i od suštinske važnosti za pridobijanje bogatog pokrovitelja, “dana-sana”. Neverovatna količina novca i vremena trošena je na šminkanje i oblačenje. Nanošenje bele maske za lice i sređivanje nauljene, smrdljive i pune peruti kose, u složene frizure bili su svakodnevni zadaci u kojima su proticali sati bavljenja sobom pred ogledalima. Bile su preopterećene, pothranjene i potcenjene. U školi za gejše, etikecija je nalagala da se nove učenice predstavljaju kao “devojke s malo dara”, iako su zahvaljujući svojoj izuzetnosti zapravo i primljene u školu.

Prvo seksualno iskustvo gejša je sticala tokom drevnog rituala “mizuage”. Stariji, iskusni muškarac proveo bi sedam noći s gejšom devicom, utrljavajući belance na unutrašnju stranu njenih butina, svaku noć sve više, sve dok poslednje večeri, prstima ne bi prodro u njene genitalije.

Učene su da se moraju držati najstrože diskrecije i njihovi klijenti mogli su da budu apsolutno sigurni kako će gejša, šta god slučajno ili namerno bude čula, radije iseći jezik nego odati tajnu. U 19. veku samuraji su po čajdžinicama kovali zaveru da zbace šogunsku vladu, a gejše ništa nisu odale. Japanski su političari držali najpoverljivije sastanke u diskretnim sobama čajdžinica, gde su služile njihove omiljene gejše.

Gejša učenica je postojala “mlađa sestra” iskusnije gejše koja je bila njena “starija sestra” i podučavala je svemu, od tajni sastojaka šminke do veštine razgovaranja s klijentima. Nagrada “starijoj sestri” bio je procenat od zarade koju bi “mlađa” kasnije ostvarivala. Za “mlađu sestru”, konačni cilj bio je da postane ljubavnica nekog bogataša. Učenica je postajala prava gejša tek kad položi ispit kojim su predsedavali madam na čelu njene čajdžinice, učiteljice i zvaničnici iz uprave gejša. Dve-tri godine potom, radila je da bi mogla da plati za smeštaj, hranu i odeću, koja je bila najveći trošak. Kasnije je sebi u džep stavljala napojnice, dok je čajdžinica zadržavala visoke iznose koje su naplaćivali za njene usluge. Zapravo, gejša je finansijski zavisila od svoje čajdžinice, a samo one koje su imale pokrovitelja, mogle su da isplate dugove u kojima su se gušile. Obično je gejša postojala ljubavnica svog pokrovitelja.

Gejšin potencijalni pokrovitelj bi se predstavio vlasnici čajdžinice, koja bi ga pažljivo ispitala, posebno njegovu finansijsku situaciju. Ako je primljen, obavezao bi se da isplati gejšine dugove, snosi njene troškove života i lečenja, te plaća satnicu kad god bi s njom provodio vreme. Nekoliko vodećih gejši tokom celog života imale bi tek dvojicu pokrovitelja, ali su sve druge mogle da očekuju da će ih se on zasititi već posle šest meseci ili godinu dana.Gejša nije očekivala da će voleti svog pokrovitelja, iako je obučavana da mu laska, očarava ga i klanja mu se kao da ga voli. NJihov je odnos bio ritualizovan i kontrolisan sporazum. Ona je bila profesionalna ljubavnica, a on zahvalni klijent. Retko bi se, što se ponekad dešavalo, zaljubili jedno u drugo. Ako bi se, a i to se ponekad događalo, ona zaljubila u drugog muškarca, snosila je rizik da izgubi svog pokrovitelja, na sebe navuče gnev vlasnice kuće čaja i uruši svoj ugled. Život gejši imao je i nekih prednosti, jer je Japan zemlja gde su žene koje se žale na seksualno zlostavljanje čak i danas društveno odbačene, a samo se najodvažnije feministkinje usuđuju da zahtevaju jednakost polova.

Gejše su, obično, bile veoma lepe devojčice otkrivene u siromašnim delovima grada, a u novom okruženju uzdizale su se do visina nezamislivih onima koje nisu izabrane. Kao temeljito obrazovane, bile su oslobođene većine kućnih poslova, za koje zapravo nisu imale ni vremena ni naklonosti. Kao deo raskošnog sveta koji je obuvatao elitizam, tradicionalizam, i erotizam, lansirane su u više slojeve društva.
Kao i sve ljubavnice, nisu imale siguran i stalan položaj. Kad bi pokrovitelj jednom ispunio svoje početne obaveze, bio je slobodan da otpusti gejšu, a većina ih je to i radila, zamenivši staru novom. Izgledi da bude primljena natrag u čajdžinicu su, međutim, ublažavali pokroviteljevo otpuštanje, iako je to značilo da gejša mora ponovo da prihvati svakodnevnu rutinu nalaženja i zabavljanja klijenata. Neke su gejše uspevale da uštede novac za slučaj takvog ishoda, ali ih je većina bila u novčanim neprilikama kad bi pokrovitelj prekinuo da je izdržava.

Sve u svemu, moglo bi se reći da su gejše bile bolje sreće jedino jer su žene inače bile omalovaženi članovi japanskog društva, a siromašne su devojke još više patile. Ali je cena takve zavidne sudbine bila visoka; gejše su imale da plate za svaku povlasticu: obrazovanje, obuku, uvođenje u visoko društvo, novčane nagrade. Bile su pod ugovornom obavezom u odnosu na svoje pokrovitelje, i prisiljene da navuku ogromne dugove koje su onda celog života otplaćivale. Ali je glavna cena bila zatočenost u razrađenoj egzotici sopstvenog tela. Bez maske, frizure, kimona, obija i desetine ukrasnih detalja, gejša je bila obična žena, vredna koliko i one obične. Danas i dalje posluje mali broj gejši. Za razliku od 98 odsto Japanki, gejše se nikad ne udaju, već žive u ženskim zajednicama zvanim hanamaći. Iako neudate, često imaju decu, neke s pokroviteljem koji ih ne prisiljava na pobačaj, ili sa tajnim ljubavnikom koji izdržava to dete, koje u gejšin usamljenički život unosi toliku radost. Karakteristično je da se jedino u tim hanamaćima i čajdžinicama u valsništvu gejši rođenje devojčice radosnije slavi od rođenja dečaka. U mnogim vidovima, gejše su duboko tradicionalne, ali u drugim pitanjima pokazuju iznenađujuće feministički senzibilitet.

Danas gejše i dalje imaju pokrovitelja koji im pružaju stabilan izvor prihoda, kao i društvo. I pored toga, većina gejši nastavlja da radi. Žive raskošno i novac im je potreban. One koje napuste čajdžinicu kad ih pod svoje okrilje preuzme pokrovitelj, uvek su dobrodošle da se vrate na posao ako ih pokrovitelj ostavi ili umre, a da im oporukom ništa nije zaveštao.

Gejše kažu da je najmučniji aspekt njihovog posla, međutim, emocionalna patnja zbog saznanja da voljeni pokrovitelj - jer neke gejše istinski vole svoje pokrovitelje - noću odlazi kod žene. (Žene ređe brinu zbog gejši, koje su slaba pretnja za opstanak braka.)
Druga muka zajednička ljubavnicama širom sveta jeste njihov tajni status - ljubavnici ih retko otvoreno priznaju.
Pokrovitelj jedne gejše bio je političar visokog ranga koji ju je držao u tajnosti od žene i javnosti, premda ne i od svoga sekretara i prijatelja. Kad je umro, samo nekoliko sati pošto je s njime telefonom razgovarala, niko je o tome nije obavestio, a o njegovoj je smrti saznala na vestima. Tražila je dozvolu da prisustvuje njegovoj sahrani, a njegov sekretar i prijatelji su se složili pod uslovom da nosi neupadljivu “civilnu” odeću umesto kimona. “Razumem”, rekla je gejša, i tako je i učinila. Ali kad je bolje razmislila, predomislila se i obukla kimono da se oprosti od ljubavnika.

Ubrzo potom, ukinut joj je mesečeni prihod. Verovala je da je to zato što je nosila kimono. U stvari, razlog je bio to što danna-san nije ostavio nikakva uputstva kako da je zbrinu u slučaju njegove smrti. Srećom, bila je finansijski snalažljiva žena koja je vodila sopstvenu čajdžinicu, te nije propala zbog političareve smrti.
Gejše su nedavno sablaznile Japan pošto su mediji prekinuli tradicionalnu politiku o zaštiti privatnosti ličnog života javnih ličnosti. Premijer Sosuke “Gospodin Čisti” Uno je 1987. bio među prvim političarima visokog ranga koji je raskrinkan i osramoćen dao ostavku. A njegovi su gresi tek retroaktivno postali grešni: generacije političara, uključujući i njihove protivnike, takođe su bili politikanti po kućama čaja koji su uzimali gejše za ljubavnice, a svi su u Japanu to znali. Ali su onda dve gejše koje su ranije bile u vezi s Unom prekinule tradiciju i progovorile. “Moje si telo kupovao za 300.000 jena mesečno”, žestila se Micuko Nakaniši, Unova bivša ljubavnica gejša. Novinari s kojima su govorile srdite žene, njihove su priče objavili umesto da o njima ćute.

Zakonodavka Manae Kubota razbila je tradicionalnu parlamentarnu tišinu o ličnim stvarima. Ispitivala je premijera, jer ju je “uzrujalo što je sa ženama postupao ka s robom”. Nakaniši je dodala: “Osoba koja se tako rđavo ophodi prema ženama, ne treba da bude premijer.”

Poslednji haremi u Osmanlijskom carstvu zatvoreni su 1909, a od nekoliko desetina hiljada konkubina koje su tokom vekova u njima bile zatočene, najučuvenija - Turci bi možda rekli i “najozloglašenija” - ostala je Rokselana, zvana “Ruskinja”. Ova pametna i ambiciozna lepotica, sitna i energična, s malim prćastim nosom i prodornim očima, prema poljskom predanju, bila je Aleksandra Lisovska, ćerka siromašnog pravoslavnog sveštenika iz Rohatina, mesta negde u Karpatima. Zarobili su je, navodno, tatarski pljačkaši, a onda prodali velikom veziru Ibrahim-paši, koji ju je dao Sulejmanu Veličanstvenom, verovatno najvećem vladaru u istoriji Osmanske države. Ništa se zapravo ne zna o njenoj porodici, detinjstvu i obrazovanju, pa se kao istorijska ličnost pominje tek 1526, kad je iz pesničenja sa sultanovom glavnom konkubinom izašla okrvavljena.
Poraz u toj tuči - namerno režiran - bio je jedna od Rokselaninih najdomišljatijih strategija. Već je bila druga kaduna, tj. kraljevska konkubina, ali je Tatarka Gulbahar, prva kaduna i majka prestolonaslednika, princa Mustafe, bila nepromostiva prepreka koja ju je sprečavala da postane Sulejmanova glavna konkubina. Za vreme jedne svađe, Rokselana je izazvala Gulbahar, koja je upala u zamku. Povukla je Rokselanu za kosu, noktima joj izgrebala i privremeno nagrdila prelepo lice. Ali Gulbaharin trijumf bio Pirova pobeda. Iako je Rokselana izazvala napad, znala je da strogi haremski protokol zabranjuje protivnapad, jer je kazna - izbacivanja iz hrama. Zato je prosto primala udarce besne protivnice. Danima posle tuče, odbijala je Sulejmanove pozive pod izgovorom da je unakažena. Sulejman je bio tako užasnut i ljut da je izbacio Gulbahar, a Rokselana je ubrzo postala prva kaduna.

Premda izuzetno lepa, Rokselanin nagli uspon do vrha u haremu bio je zapanjujući, što je dodatno istaklo njenu inteligenciju, polet i fizičku lepotu. U sultanovom haremu živelo je preko 300 žena, te je konkurencija bila onoliko žestoka, koliko su interesi bili važni. Konkubine nipošto nisu bile ravnopravne. Većina je vodila sumoran život ribajući podove i izvršavajući druge manuelne zadatke. Najgore su prolazile crnkinje: njima su ostavljani najteži i najprljaviji poslovi. Belkinjama poput Rokselane namenjeni su delikatniji zadaci, od vođenja knjiga do spravljanja kafe.

Harem, smešten u staroj palati, imao je strogu hijerariju i složen protokol. Na samom vrhu, održavajući tursko viđenje da su žene za jednokratnu upotrebu, a majke stalne, nalazila se sultanova majka, Hafsa Hatun, sultanija valida. Jedino je njen sin po carskoj moći bio iznad nje, a u staroj je palati vladala suvereno. Ali njen odnos s sinovljevim konkubinama nije bio nimalo ugodan. S tim ženama, koje su je mrzele i protiv nje kovale zavere, opštila je preko svog zamenika, kizlarage, što znači “general nad devojkama”, koji je bio glavni među crnim evnusima. NJih dvoje, žena u godinama i kastrirani Nubijac, zajedno su upravljali stotinama žena.

Kizlaraga je, međutim, previše bio zauzet carskom administracijom da bi se bavio haremskim poslovima, što je poveravao drugim evnusima. Ti su ljudi sarađivali s konkubinama, koje su bile pravi nadzornici harema. Kontrolor, blagajnik, rizničar i čitač Korana obično su bile ambiciozne starije žene koje su imale male ili nikakve izglede da privuku sultana, i one bi zdušno ščepale priliku da nametnu moć i zgrću blago na koje im je položaj davao pravo.

Harem je bio složeno, opasno i zatvoreno društvo, izolovano od stvarnosti spoljašnjeg sveta, pa čak i od sultana i njegovog okruženja, koji su živeli odvojeno u velikom saraju. Žene i evnusi koji su živeli u haremu bili su različitog etničkog i rasnog porekla: ruskog, čerkeskog, tatarskog, grčkog, srpskog, italijanskg, nubijskog i etiopskog. Mnogi su bili hrišćani. Nije bilo muslimana, jer je njihovo zarobljavanje bilo zakonom zabranjeno. Svi su bili zatočenici lavirintske institucije čija jedina svrha bila da uz ogromnu ljudsku cenu, zadovoljava sultanov libido i gordost, te su brzo učili uloge koje treba da igraju.

Ali poznavanje položaju u kom su se našle nije bilo dovoljno da se konkubine s tim pomire. Ogorčeno su se svađale i nadmetale za pažnju haremskih vlasti, kizlarage, sultanije valide i upravitelja svakog odeljenja. Konkubine su bile istrgnute iz svojih velikih porodica i siromašnih agrarnih naselja. Tamo bi se bile udale i podizale decu, au haremu, okružene ženama i evnusima, kao jedino (dozvoljeno) seksualno praženjenje imale su sultana. Ali je on želeo samo najprivlačnije od njih, i otud je seksualna napetost bila jaka i beskrajna. Od konkubina se očekivalo da potisnu žudnju sve dok ih sultan ne pozove. Neke su to činile, dok su se druge, radi seksualnog zadovoljenja, svesno ili nesvesno, okretale jedna drugoj, kroz masažu mirisnim uljima, češljanju kose i druge rituale doterivanja.

Sultanove konkubine koje nisu mogle da izdrže odsustvo muškaraca ponekad bi rizikovale život i, ako bi mogle, potkupljivale bi evnuhe da u njihove sobe prokrijumčare neuškopljene i diskretne muškarce. Neretko su i sami evnusi pokušavali da usluže haremske žene. Iako kastrirani, i dalje su imali seksualne porive. S tim ženama, koje su blisko poznavali i koje im se jedine na svetu ne bi izrugivale, neki evnusi upuštali su se u seksualne igre najbolje što su mogli, očajni ljubavnici očajnički vodeći ljubav.
Osim seksualne frustracije, drugi važan sporedni proizvod haremskog života bila je kolektivna menstrualna patnja. Svake četvrte nedelje, feromani konkubina bi uzajamno komunicirali, uspostavljajući tako zajednički ciklus. Onda bi harem ječao od stotina žena tužnijih i razdražljivijih nego obično. Ali neželjene konkubine nisu se bojale jedino celibata. Pričalo se o onima koje su glavni evnuh i njegovi drugovi krišom odvodili na Bosfor po mrkloj noći, gurali ih u vreće napunjene kamenjem i na pučini bacali iz čamca. Neki ronilac koji se nadao da će naći blago iz potopljene lađe, našao je umesto toga desetine vreća, pokrove mrtvih žena zaglavljene za podvodne stene.

Haremski evnusi mogli su da budu vrlo opasni kad bi ih konkubina uvredila ili odbila poslušnost. Oteti u detinjstvu i osakaćeni pre puberteta, ti su ljudi preživeli neizricivu traumu brutalne hirurške intervencije, od koje je umiralo 90 odsto onih koji su joj podvrgnuti. Iako su pod uticajem intenzivne obuke za haremske dužnosti bledele uspomene na porodicu i kulturu, imali su ambivalentan stav o svom položaju. S jedne strane, izgledi za napredovanje i bogaćenje bili su dobri, a s druge, bili su ogorčeni zbog prirode svog osakaćenja, te činjenice da ih se društvo grozilo kao “mužbaba”, muškaraca bez penisa, i preziralo jer su crni.

Za najprivlačnije konkubine očigledna strategija bila je da zapadnu sultanu za oko. Takvoj srećnici on bi dobacio bogato izvezenu maramicu, u znak naklonosti, koja joj je mogla promeniti život. Srećnicu bi preselili u njen sopstveni stan i dodelili joj lične robove. Haremske sluge su je kupale, mazale uljima, parfemisale i brijale. Sređivali su joj kosu i lakirali nokte. Odevali su je u najfinije rublje i prekrasne haljine. Zatim bi sledilo čekanje. Da li će je sultan pozvati u svoju sobu? Ako je pozove, da li će uspeti da ga osvoji i postane njegova miljenica? Ili, najbolje od svega, da začne sina koji bi mogao, jednog dana, da je uzdigne na najviši mogući nivo, sultanije majke?

Ponekad bi sultan zaboravio da ju je ikad video. Onda bi napuštenoj ženi oduzeli luksuzne poklone, izbacili je iz privatnog stana i vratili u sobičak koji je vrveo od drugih žena, iz kojeg je nekad trijumfalno izašla. Kako je starila, a nada joj se gasila, u njoj se razvijala jedina ambicija - da je prebace u stari saraj, gde bi joj možda dozvolili da se uda i napusti palatu.

Ali neke konkubine ipak su odnosile pobedu: sultan bih ih zapamtio i ponovo želeo. Svaka je prolazila kroz gotovo iste varijacije noćnog iskustva: noću bi je crni evnuh dopratio do kraljevske odaje u ženskom delu palate, koja je uvek bila pripremljena za ljubavne sastanke sa sultanom. Tu je vladala tišina i niko nije smeo da zna identitet izabrane žene. Konkubina je sultanu prilazila od podnožja kreveta, na kome ju je on čekao ležeći. Pokretima koji su izražavali pokornost, podigla bi donji rub pokrivača, prema propisanom običaju, zmijastim pokretima uvukla se u krevet, i polako puzala prema sultanu, visoko izdignute zadnjice, odgurujući se napred na laktovima i kolenima.
Čak ni tada konkubina i sultan nisu bili sami u tami; dve starije crnkinje smenjivale su se čuvajući vrata i paleći buktinje. U njihovom bi prisustvu noć prošla u vođenju ljubavi, pri čemu je nova konkubina davala sve od sebe da očara gospodara. Obično je bila devica, ali bi je njene haremske sestre i učitelji evnusi već ranije uputili u erotska umeća. Iznad svega, bila je obučena da ugodi. Sledećeg jutra bi sultan ocenio njen nastup, ostaviviši joj svoju odeću s novcem sakrivenim u džepovima. Kasnije bi možda slao i dodatne darove u znak zahvalnosti.

Ako bi usledila trudnoća, odaliska bi postala sultanija i budućnost bi joj je bila obezbeđena. Ako bi joj dete bilo sin određen kao prestolonaslednik, sanjala bi o danu kad će vladati kao sultanija valida.
Takav je bio neobičan svet u koji je prodana bodra mlada Rokselana. Za razliku od mnogih drugih konkubina, ona nije klonula pred svojom sudbinom. U saraju je bila poznata kao Hurem, žena koja se smeje, jer je njen smeh odzvanjao čak i u sultanovom prisustvu. Brzo je ocenila prilike i od samog početka očarala mladog Sulejmana, ali ne toliko da istisne Gulbahar, njegovu prvu kadunu i majku princa Mustafe, prestolonaslednika.

Sulejman je imao 30 godina, a Rokselana mnogo manje kad je uspela da postane prva konkubina i navede sultana da njenu prethodnicu Gulbahar istera iz harema. Vladar se posvetio isključivo Rokselani, što je bila nečuvena odluka za čoveka koji je za zadovoljenje seksualne žudnje na raspolaganju imao stotine žena. Išao je dotle da je ugovarao brakove za najlepše žene u hramu, kako bi ublažio Rokselaninu ljubomoru. Jedan strani posmatrač čudio se što “ovaj održava takvu odanost da svi njegovi podanici govore da ga je ona začarala i nazivaju je vešticom”.
Zbilja, njegova vernost jednoj ženi bila je jedinstvena među osmanskim carevima. Rokselana nije obraćala pažnju na rastuću zlobu prema njoj. Milioni Turaka mogu da je mrze, ali je obožava jedini koji joj nešto znači. No, ona nije mogla da promeni činjenicu da je Mustafa, sin osramoćene Gulbahar, ostao Sulejmanov naslednik. Rokselanu je užasavalo to što će, kad Mustafa postane sultan, kodeks od njega zahtevati da pogubi trojicu svoje polubraće: DŽihangira, Selima i Bajazida, njenih sinova.

Taj bratoubilački zakon proistekao je iz iskrivljenog tumačenja kuranskog stiha “šta znači smrt jednog princa u poređenju s gubitkom jedne pokrajine”, a svrha mu je bila da spreči iscrpljujuće borbe za vladarsku moć. Kako se Mustafa bližio punoletstvu, Rokselana je postojala sve očajnija i nagovarala je Sulejmana da ga premešta na razne udaljene položaje. Tako je oslabila Mustafin uticaj na oca. Gulbahar, živeći s Mustafom, za sinom je išla u ta sumorna zabita mesta i bila uklonjena kao druga moguća pretnja.

Rokselanina sledeća meta bio je nadmeni veliki vezir Ibrahim- paša, Sulejmanov poverenik, upravnik i zet. NJih dvojica su bili nerazdvojni, čak su spavali u susednim sobama. Ibrahim-paša je bio onoliko odan Sulejmanu koliko Sulejman Rokselani, a njega je štitila i Hafsa Hatun, sultanija valida. Ali kad je 1535. Hafsa Hatun umrla, Ibrahim je izgubio najvažnijeg saveznika. Rokselana je neumoljivo iskoristila svoju prednost i Sulejmana okrenula protiv njegovog starog prijatelja. NJen je uspeh bio pogibeljan: u noći 14. marta 1536. sultan je pozvao sarajske plaćene siledžije, mutavce koji nikad ne bi mogli da ga izdaju, i naredio im da zadave Ibrahim-pašu. Veliki se vezir borio za život braneći se od nemih ubica. Sledećeg su dana sluge otkrile njegov leš. Odeća mu je bila iskidana, a zidovi spavaće sobe umrljani krvlju.

Iako je Ibrahim-paša bio hrišćanin, Sulejman ga je sahranio u derviškom manastiru, bez nadgrobnog spomenika, kao lutalicu, a ne drugog najmoćnijeg čoveka u Osmanskom carstvu. Rokselana je mnogo ranije već uklonila svoje seksualne suparnice, a sada iz slepe ljubomore i Sulejmanovog najodanijeg i najsposobnijeg poverenika.Staru palatu uništio je 1540. strahovit požar, usled kojeg je na stotine konkubina, evnuha i robova ostalo bez doma. Rokselana je odmah ubedila Sulejmana da je smesti u veliki saraj, iako tamo žene nikad nisu živele. Tu je boravila u samom srcu carske moći i politike. Deceniju kasnije, kad je nova palata zamenila prethodnu, izgorelu u požaru, Rokselana je ostala tu gde se zatekla. Tad je već bila stekla toliki uticaj u vladi da joj istoričari u zaslugu upisuju začetak vladavine žena Osmanskim carstvom, koja se završila tek 1687.

Ubrzo pošto se pridružila Sulejmanu u velikom saraju, moguće je da ga je Rokselana ubedila da se oženi njome. Većina Turaka poriče da se Sulejman ikad mogao oženiti hrišćankom (premda prisilno preobraćenom u islam), strankinjom i konkubinom. Strane diplomate i posetioci su, međutim, jednu sedmicu javnih svetkovina protumačili kao gala slavlje u čast Sulejmanovog venčanja s Rokselanom. Ako je to istina, Rokselana je uspela da naložništvo zameni za brak. Kao carica ili prva konkubina, Rokselana je bila i Sulejmanova savetnica, ali je svu pažnju usredsređivala na to da svoje sinove sačuva od princa Mustafe, koji će nakon očeve smrti morati da ih ubije. Zato je 1553. krivotvorila pismo kojim je Mustafu uplela u pobunu protiv oca. Sulejman, koji nije ništa znao o njenoj podloj zaveri, bio je na mukama šta da uradi, i kolebao se između milosrđa i odmazde. No, Rokselana je sultana nagovarala da Mustafu osudi na tradicionalno pogubljenje davljenjem.

On je najzad doneo odluku i pozvao Mustafu na razgovor. Princ, prethodno upozoren, hrabro je koračao prema ocu, ponosito izjavivši da ako mora da umre, rado će smrt primiti od ruke čoveka koji mu je dao život. Kao i velikog vezira Ibrahim-pašu, zadavile su ga neme sarajske ubice.
Rokselana je likovala. NJen sin Selim će naslediti oca. Verovala je i da izabrani princ nikad neće ukloniti svoju braću, no, nije predvidela da će njen okrutni sin Bajazid kovati zaveru da svrgne oca, pa će ga sultan pogubiti. Ipak, nije doživela da vidi sina na prestolu. Umrla je pet godina posle Mustafinog ubistva, a oplakali su je Sulejman i retki podanici.

Kralj Čarls je Nel smestio u ergelu svojih ljubavnica, dok je ona odabrala vernost, objasnivši: „Ja sam bludnica samo jednog muškarca”. Nagovarala je Čarlsa da sledi njen primer: „Jedna kurva odjednom dovoljna je za vas, gospodaru”
Nel Gvin je bila najdrskija i najživahnija ljubavnica kralja Čarlsa, vragolanka prćastog nosa, sjajne kestenjaste kose, očiju boje lešnika koje su gledale sa neposrednošću po kojoj je bila poznata, te čvrstih i punih grudi. Bila je tako slatka da je Čarls naručio seriju njenih aktova, a onda upadao dok je pozirala, da je sladostrasno posmatra. Nije mogao da odoli dovitljivom umu i kikotavo dobrom raspoloženju zbog kojih je izgledala kao “ovlašćena dvorska luda koja rukovodi njegovim momačkim zabavama”. Jedva je znala da nažvrlja vlastite inicijale, ali je bila i energični veseljak u stanju cele noći da se zabavlja, a onda dočeka zoru bučno kao i ponoć.

Kralja je upoznala 1667, kad je imala 17 godina, a on je bio 20 godina stariji. Beše to 18 godina nakon pogubljenja njegovog oca i sedam godina od povratka na presto posle izgnanstva koje je usledilo nakon poraza monarhije u građanskom ratu. Izgnanstvo u Evropi na Čarlsa je ostavilo dubok trag. Tako žestoko se zalagao da se okonča diskriminacija rimokatolika u Engleskoj da je narod sumnjao da im je vladar u tajnosti katolik. Bio je zgađen bednim stanjem engleskog pozorišta, te ga je odmah oživeo i ženama dodelio pravo da glume na pozornici, kako bi dramskoj predstavi dale dubinu i tačnost. Imao je oštro oko za glumice, a naročito vodeće dame Mol Dejvis i Nel Gvin.

Maloletna Nel je prevladala svoje nisko poreklo ćerke vojnika koji je umro u oksfordskom dužničkom zatvoru i majke, prodavačice piva u bordelu, koja se udavila u jarku od pijanstva, sasvim otupela. Nel je napredovala od torbarke ostriga do prodavačice pomorandži ispred Kraljevog pozorišta, a u 14. godini je debitovala na sceni i postala ljubavnica Šekspirovog potomka, Čarlsa Harta. Kad ju je Čarls upoznao imala je ljubavnika i bila priznata glumica, pozorišna rivalka tadašnje kraljeve miljenice, Mol Dejvis. Jednom je Nel pozvala Mol da podele tanjir kolača u koji je prethodno kao “začin” dodala laksativ. Te noći, dok je Mol ležala u Čarlsovom zagrljaju zov prirode se iznenada i neumoljivo oglasio.

Čarls je često gledao Nel kako glumi, ali kad ju je lično sreo, osvojio ga je njen drski duh i odsustvo izveštačenosti. Nije mu se dodvoravala kao kralju niti je obuzdavala svoj nepristojni smisao za humor. NJihov prvi zajednički izlazak u neki restoran uključivao je i njenog ljubavnika, a završio se komedijom zabuna. Čarls je zavukao ruku u džep da plati večeru i nije našao dovoljno novca, te dok je Nel ismevala kraljevo privremeno siromaštvo, njen je ljubavnik morao da plati račun. Ubrzo je Nel postala jedna od Čarlsovih ljubavnica. Oboje su bili više pragmatični nego romantični. Čarls je Nel smestio u ergelu svojih ljubavnica, dok je ona odabrala vernost, objasnivši: “Ja sam bludnica samo jednog muškarca”. Nagovarala je Čarlsa da sledi njen primer: “Jedna kurva odjednom, dovoljna je za vas, gospodaru”.

Nel i Čarls su se složili šta podrazumeva status njegove ljubavnice. Kuća, redovni prihod za izdržavanje i izdašni darovi bili su obavezni. Čarls je obično svojim ljubavnicama davao plemićke titule, a vojvodstva “pobočnim” sinovima, te je i ona očekivala isto. Nel je 1670. rodila Čarlsa Stjuarta, a godinu dana kasnije i DŽejmsa. Pošto je kraljeva zvanična supruga Katarina imala nekoliko spontanih pobačaja i nije mogla Čarlsu da proizvede zakonite naslednike, Nel i druge ljubavnice očekivale su da kralj bude velikodušan prema svojoj vanbračnoj deci. On to zbilja i jeste bio, a petorica od današnjih 26 vojvoda njihovi su potomci.

Kad je Čarls pokušao da bude ekonomičan predloživši da joj iznajmi kuću, Nel je to odbila rekavši kako i ona treba da ima svoj posed, a ne iznajmljenu kuću. Skrušeni Čarls premestio ju je u izuzetnu kuću na Pal Malu, čiji se vrt oslanjao na njegov, pa su iz udobnosti doma mogli da ćaskaju u relativnoj privatnosti. Ti su razgovori mnogo značili Nel, koja se Čarlsu poverovala kao mudrijem, iskusnijem prijatelju i ljubavniku pride. No, znali su često da raspravljaju i o novcu. Poput Mol Dejvis, ali za razliku od drugih Čarlsovih ljubavnica, čini se da je Nel bila žena koja je htela samo ono što joj sleduje, i tražila je skroman godišnji prihod od 500 funti. Iako je Čarls odbio zahtev, Nel je u jednom četvorogodišnjem periodu uspela da iz kraljevske blagajne izvuče dodatnih 60.000. Ta joj je svota zaista bila potrebna! Kako bi inače mogla da plati svoje elegantne šestoprežne kočije, osam sluga, lekove za majku, dobrotvorne priloge i raskošno izrezbaren srebrni okvir kreveta? Katkad bi svoje račune za bele satenske podsuknje, crvene satenske spavaćice ili skerletne cipelice izvezene srebrom slala Ministarstvu finansija - koje ih je isplaćivalo - verovatno kao predujam novca koji je tvrdila da joj kralj duguje.

Ma koliko ti troškovi izgledali preterani, bili su sitnica u poređenju sa svotama koje su primale neke druge Čarlsove ljubavnice. Barbara Palmer, kasnije lejdi Kaslmejn, godišnje je primala 19.600 funti iz nacionalnog dohotka i ogromne sume iz drugih izvora. Luiz de Kerual, Nelina otmena francuska suparnica, kao osnovni prihod dobijala je 10.000 godišnje od prihoda od engleskih vinskih licenci, a u toku jedne godine dobila je dodatnih 136.668 funti za gradnju nove palate.

Nel Gvin su od novca mnogo više mučile titule. Kralj Čarls je vojvodstva poklanjao drugim važnim ljubavnicama, ali je odbijao da to učini za Nel, očito zbog njenog skromnog porekla. Nel je, razumljivo, bila ozlojeđena.
Kad ju je Čarls video u novoj haljini i uzviknuo da izgleda dovoljno dobro da bude kraljica, Nel je napravila dosetku: “A dovoljno droljasto da budem vojvotkinja!” Iako je Nel ostala prosta, bila je rešena da Čarls njene sinove učini plemićima, i da bi naglasila koliko je to pitanje neodložno, zvala ih je “mala kopilad”. Čarls ju je zbog toga prekorevao, ali je njena strategija uspela. Kralj je malo smekšao i dao im aristokratsku (mada ne vojvodsku) titulu Boklerk. Četiri godine pošto im je mlađi sin umro, što je za Nel bio težak gubitak, Čarls je preživelom sinu dodelio titulu vojvode od St. Albansa.

Tokom svih 17 godina Nel nikad nije bila Čarlsova jedina ljubavnica. Lako je zasenila suparničku glumicu Mol Dejvis, ali se u borbi s aristokratkinjama poput Luiz de Kerual pokazalo da Nel teško može da prevaziđe svoje poreklo. Luiz je bila Nelina suprotnost u svemu osim u lepoti. Kraljevskog držanja, obrazovana i nadmena, Luiz se odlučno namerila da osvoji Čarlsovo srce. Do 1671, s kraljem je provodila jednak broj noći kao i Nel.

Kad god je mogla, pravila je i pakosne primedbe na račun nepismene Nel. A ona ju zvala razrokom lepoticom, jer je Luizino jedno oko otišlo malo u stranu. A zašto bi se osoba koja se neprestano hvališe svojim plemenitim precima, pitala je Nel, ponizila postavši ljubavnica?

Kad je Luiz obukla crninu, žaleći preminule članove stranih kraljevskih porodica za koje je tvrdila da su joj rođaci, Nel je sačekala da umre neki strani suveren, a onda se odenula jednako dramatičnom crninom. “Hajde da podelimo svet: ti ćeš imati sve kraljeve Severa, a meni ostavi one na Jugu.” Kad je Luizu kao Čarlsovu miljenica zamenila lepa Italijanka Ortesija Mančini, vojvotkinja od Mazarena, Nel je osetila olakšanje što je dobila krotkiju suparnicu. Nelina odluka da se uzdrži od petljanja u politiku takođe je bila strateški mudra. Do njenog jedinog izleta u politiku došlo je u jeku parlamentarne krize 1681, kad se Čarls borio s parlamentom oko zamršenih pitanja kraljevskog nasleđa i legitimnosti rimokatolicizma u Engleskoj. Masa okrenuta protiv katoličanstva izašla je na ulice izvikujući: “Ne papstvu! Ne ropstvu!” Sam Čarls, za kog se verovalo da je u tajnosti katolik, bio je pod sumnjom, a javnost je gnev iskalila na njegovoj kočopernoj katoličkoj ljubavnici, Luiz de Kerual. Jednog popodneva, izazivači nereda koji su se tiskali u gomili primetili su kočije što su vozile u pravcu kraljeve palate. “Kraljeva katolička bludnica!”, zaurlali su i kočiji preprečili put, kako bi mogli da napadnu putnicu. Ali, kroz prozor se nagnula Nel Gvin, ne Luiz, i viknula: “Molim vas, dobri ljudi, budite pristojni. Ja sam protestantska drolja.”

Ta je dosetka ohladila gnev gomile. I sam Čarls mora da joj je čestitao na oštroumnosti. Taj je incident takođe jasno pokazao kako su kraljevi nemirni podanici videli Nel: ona je, u suštini, bila jedna od njih i zbog toga su je voleli.

Nel je isto tako uspela da se umili i kraljici Katarini. Znajući da su kraljevske ljubavnice kraljeva privilegija, Katarina nije imala drugog izbora do da ih podnosi. No, nije morala i da ih voli, te se nije ustručavala da pokaže svoje nezadovoljstvo. Ali je Nel veoma volela, jer ona nikad nije nastojala da je potisne. Nelina prizemnost i sirov smisao za humor nesumnjivo su uverili Katarinu da je ta devojka jednostavno kurvica koja nije imala pretenzija drugih ljubavnica kralja ženskaroša. (Druga jedna engleska kraljica, žena DŽordža II, Karolina, mrzela je ledi Henrijetu Safok, koja je 20 godina bila ljubavnica njenog muža, ali je prigovorila kad je DŽordž Henrijetu odbacio kao “staru, tupavu, gluvu, namćorastu zver”. Karolina se za nju zauzela bojeći se mlađih i opasnijih suparnica).

Na Nelin rođendan 1685. Čarls je imao moždani udar i umro nekoliko dana kasnije. Nel mu je poklonila 17 godina i dvoje dece, i napustila blistavu glumačku karijeru kako bi postala njegova ljubavnica. Uprkos svemu, Čarls je Nelinu budućnost obezbedio jedino u vidu slabašne samrtničke molbe: “Ne dozvolite da sirota Nel umre od gladi.” I pored Čarlsovog nehajnog odnosa prema njenoj dobroti, ona je umrla prilično imućna, ali samo zato što je kralja nadživela tek dve godine.

Volela je kralja i želela da ga adekvatno ožali. Naručila je crnu draperiju za svoju kočiju i kuću, a imala u planu i druge formalnosti. No, dvorski zvaničnik joj je zabranio da uzurpira obrede rezervisane za kraljevsku porodicu, iako je ona čeznula da i tako pokaže privrženost ljubavniku.

Lep i snažan muškarac, poznat kao Kralj Sunce i oličenje apsolutističke vladavine, Luj XIV stupio je na presto 1643. Ujedinio je Francusku i uzgred pokorio samovoljne plemiće zaokupivši ih složenim dvorskim ceremonijama, a konvencionalnu etikeciju prilagodio ličnom zamršenom ljubavnom životu. Za svoj položaj neobično dugo je bio bez ikakvog seksualnog iskustva, sve do svoje 18. godine, kad ga je Madam de Bove, jedna od dvorskih dama njegove majke, zavela kad se iz kupatila vratio u ložnicu. Od tada se ophodio prema njoj s večnim poštovanjem. Razvio je kraljevski apetit za seks, i premda je voleo svoju ženu Mariju Terezu, koja ga je obožavala, uživao je u kraljevskoj povlastici da uzme niz ljubavnica iz redova zgodnih i mladih dvoranki.
Uneo je i značajne promene: svoje ljubimice priznao je kao maitresse en titre (zvanične ljubavnice), preselio ih u apartmane u palati i priznao decu koju su mu rodile. To im je davalo moć koja je znatno premašivala onu koju su imale njihove posestrime na ostalim dvorovima. Postajale su punopravni članovi dvora, često u kraljičinoj službi. S kraljem su večerale, imale pristup domaćim moćnicima i stranim diplomatama i, ako bi to želele, mogle su i same postati moćne.

Luiz de la Valije, prva Lujeva kandidatkinja za položaj zvanične ljubavnice, već je bila njegova dugogodišnja naložnica, ali je njihovo dvoje dece zvanično bilo nepriznato. Polazeći u rat i svestan da se možda neće vrati, on je načinio izvestan zaokret. Luiz je dodelio titulu vojvotkinje od Vožua i priznao ćerku Mariju Anu od Burbona. Zatim je odgojena kao član kraljevske porodice, mada ona i njeni kasnije rođeni brat i sestra nisu imali pravo nasleđivanja prestola. No, ubrzo je Lujeva pažnja odlutala s Luiz na njenu prijateljicu, madam Atenais de Montespan. Luiz je morala da nastavi život na dvoru, kao tužni svedok sve strasnije ljubavi njenog voljenog Luja prema Atenais. Luizina se pobožnost produbila, pa se izgladnjivala, ispod raskošnih dvorskih haljina nosila je košulju od kostreti, spavala na podu. Dvaput je pobegla u manastir, a Luj ju je vraćao.

Preklinjala ga je da je pusti kako bi mogla da se zaredi. NJena melanholija i uvela spoljašnjost duboko su ga dirnule, pa je pristao. Luiz se bacila na pod pred kraljicom i javno se pokajala za svoju preljubničku vezu. Potom se oprostila s decom i zauvek nestala u karmelićanskom manastiru. Atenais je uvela novu dimenziju svog položaja: bračni status. Ne samo što je Luj činio preljubu s njom, već i ona preljubu s Lujem. Kraljica je patila zbog njegove preljube, on joj je obećao da će se odreći ljubavnica kad napuni 30 godina, ali kad je rođendan prošao, ljubavnice su ostale. Atenaisina preljuba bila je druga priča.

I Kralju Sunce bilo je teško da pobije gnevne kuditelje koji nisu mogli preći preko činjenice da žena čini preljubu, dakle greh i zločin. Atenais je bio potreban razvod, što je parlament nevoljno odobrio tek posle pet godina Lujevog prigovaranja.

Atenaisin muž je u događaje uneo bizarnu notu. Iako De Montespan nije mnogo voleo svoju ženu, vređalo ga je da kralj jednostavno može da je prigrabi. U nastupu jarosti upao je u Pariz, provalio u Atenaisinu spavaću sobu i išamarao je. U sopstveni zamak ulazio je upadljivo kroz glavnu kapiju, jer, objasnio je samosažaljivo: “Moji su rogovi suviše visoki da prođu kroz mala vrata.” Luj ga je jednom poslao u tamnicu, ali ne i zastrašio. Kad su ga oslobodili, priredio je tobožnju sahranu svoje žene: Srećom po Luja, nezgodni muž se ubrzo umorio od te igre. Uprkos tome, Montespan je na svojoj strani imao podršku vere i morala.

Kraljevi mogu biti zakon, ali njihove ljubavnice ne. Brakovi su možda bili ugovarani protiv volje, ali su ipak bili sveti.
Uprkos Montespanu, bilo je očito da je u dvorski život lakše integrisati venčane ljubavnice nego slobodne devojke, koje su mogle da ugroze dostojanstvo kraljičinog položaja, kako to udata žena nisu mogle. LJubavničin brak mogao je biti cinična farsa, ali je prevarenoj kraljici čuvao obraz, što je bila sićušna uteha usred neobuzdanog ogovaranja u palati.

Jadna kraljica Marija ni dan nije mogla provesti a da ne vidi najnoviju maitresse en titre, čiji su apartmani bili povezani s kraljevim. Stomak joj je već bio otekao noseći njegovog potomka, a udovi su sijali od dragulja iz kraljevske riznice.

Luj je ipak bio mudar čovek i dobro promišljao kako da ljubavnice uključi u svoj život, pa i život Francuske. Da bi podučio sina Luja, sačinio je na tu temu i zvaničan spis. Prvo, upozoravao je, nemoj zbog ljubavnice da zanemariš državne poslove.

Drugo, i ako predaješ srce, moraš ostati gospodar svog uma. Ne dozvoli ženama da govore o bilo čemu ozbiljnom, jer će se uplesti u intrige, i uneti rasulo u državu. Jer, cele dinastije su izumrle, kraljevi svrgnuti, a carstva uništena zbog spletki smutljivih žena.

Praunuk Kralja Sunca, nesposobni vladar Luj XV, nije se obazirao na predakove savete o ophođenju s ljubavnicama, pa je onima koje je proizveo u “zvanične” dozvoljavao da postanu vrlo moćne na dvoru. Prekršio je i tradiciju da kraljevska ljubavnica treba da budu plemenitog porekla, primivši u svoje srce i postelju građanku Žan-Antoanet Puason, kasnije Madam de Pompadur. Imala je neobično poreklo.
NJen otac, ekonom pariskih finansijskih zvaničnika, nepravedno je optužen za proneveru i pobegao je u Nemačku, da izbegne utamničenje. Žan-Antoanet, čiji je nadimak bio Renet (Mala kraljica), i njen brat Abel ostali su u Francuskoj s majkom. Da bi ih izdržavala, madam Puason je uzimala bogate ljubavnike.

Svojoj osetljivoj ćerki obezbedila je odlično obrazovanje i uputila je u veštine koje je morala posedovati svaka žena da bi privukla društveno adekvatnog muža ili ljubavnika. Renet je cenila majčine napore, naročito kad se neka vidovnjakinja zagledala u oči devetogodišnjakinje i svečano izjavila: “Ti ćeš biti kraljeva ljubavnica.” Renet je stasala u uglednu i obrazovanu mladu ženu, poznatu po velikodušnosti, glumačkoj veštini i, uprkos čestim oboljenjima grla i pluća, zanosno hrapavom glasu. A san joj je bio da ostvari vračarino proročanstvo.

Bila je vitka i lepo građena brineta ovalnog lica i blistavog tena, kraljevski otmenog držanja, pa kad je imala blizu 20 godina, majka joj je ugovorila brak sa Šarl-Gijomom le Norman D’Etoalom, zvaničnikom u vladi. Imali su dece, ali preživela je samo ćerka Aleksandrina. Mladoženja se neočekivano silno zaljubio u mladu, koja ga je kroz smeh uveravala da će zauvek s njim ostati, osim, naravno, ako je kralj ne poželi. Tako je i bilo. Luj ju je znao po čuvenju, i kad su im se putevi ukrstili, primetio je njenu lepotu. Postala je sve poznatija u društvu, a Volter i drugi veliki umni ljudi izuzetno su cenili prijateljstvo s njom. No, monopol nad kraljevom energijom držala je njegova ljubavnica, madam De Šatoru, treća od tri sestre u koje je bio zaljubljen.

Ta tvrdoglava žena, bojeći se da kralja pusti iz vida, tokom Rata za austrijsko nasleđe 1744. pošla je za njim na front. Takva nepristojnost osvetila joj se kad se Luj ozbiljno razboleo i biskup bio pozvan da sprovede poslednje pomazanje. Ali on je odbijao da ga razreši grehova ako ne prizna grehe i pokaje se. Prestravljen da će goreti u paklu, Luj je priznao preljubu s madam De Šatoru i oterao grešnicu od sebe. Kraljeva ispovest se nadaleko raščula; Luju je oprošteno, ali ne i njegovoj ljubavnici. LJudi su bacali kamenice i praznili noćne posude na njene kočije kad bi prolazila ulicama. Užas svega čemu je izložena tako ju je iznurio da je dobila upalu pluća. U međuvremenu, kralj se oporavio i, više se ne bojeći smrti, pozvao je natrag u Versaj. No, ona je ubrzo umrla.

Dva meseca kasnije, 1745, na svadbi svog sina Dofena, Luj, prerušen u tisu, posvetio je pažnju Renet, zanosnoj boginji Dijani, i cele večeri obigravao oko nje. Ubrzo mu je postala metresa. Dolazak nove kraljeve ljubavnice uskomešao je dvor. Koliko će ta veza potrajati? Ko su joj saveznici, a ko neprijatelji? Kakve su joj strategija, sklonosti i antipatije? U hijerarhijskom sistemu, ukorenjenom kroz pojmove božanskog prava i plave krvi, potencijalna moć nove ljubavnice da utiče na državne poslove, kraljevsko domaćinstvo i armiju dvorskih parazita bila je istinski užasavajuća. Još gore, D’Etoal dolazi iz redova mrske buržoazije i prisna je s ateistima kao što je Volter.

Ali, Luj se fiksirao na novu naložnicu i bio vidno neprijatan prema svakome ko bi ispoljavao i najmanje neodobravanje njegove miljenice. Renet je uzvraćala strašću nadahnutom fantazijama, koje je od detinjstva o njemu gajila. Uprkos njenoj iskrenosti, ogovaranja na njen račun, većinom zlobna, zaokupila su dvor.U međuvremenu su Renet i Luj bili vrlo zauzeti. Ona ga je zamolila da joj pojasni njenu ulogu, i on ju je ustoličio u svoju maitresse en titre. Renet je radosno pristala. Tražila je i da Luj sredi formalno odvajanje od njenog muža. Odani Šarl-Gijom rđavo je primio vest, plakao je i onesvestio se. Tek kad je shvatio da je njena odluka neopoziva, prihvatio je raskid s voljenom ženom. Uprkos strasti prema kralju, položaj ljubavnice nije bio lak za Renet.

Kao dete bila je krhka, a oduvek su je mučili grlo i pluća. Kad je odrasla, kako su joj se zdravstvene tegobe pogoršavale, svoje sve lošije stanje krila je od svih osim od najboljih prijateljica. Ali su oštrovidi dvorani, primetivši kako tanka i umornog izgleda ispljuvava krv, širili zlobne izveštaje. Lekar joj je prepisao odmor, svež vazduh i vežbe. “Kako bih ja to mogla”, žalila se.

Dvorski je život bio strogo uređen i iscrpljujući, s beskrajnim ritualima ulepšavanja, uz zagušljiv pregrejan vezduh. Za vežbe je bila suviše premorena i da pokuša. Narušeno zdravlje je nepovoljno uticalo i na Renetino vođenje ljubavi, a plašila ju je pomisao da bi njena frigidna narav mogla Luja da otera u naručje druge žene. Jedne noći, prebacivši joj da je “hladna kao riba”, Luj je izašao iz kreveta i spavao na sofi.

Da bi Lujevu ljubav zadržala, Madam de Pompadur je počela da se pridržava režima ishrane koji je trebalo da zagreje hladnu krv: topla čokolada začinjena vanilom i ćilibarom, gomoljike, supa od celera. Jednom je popila magareće mleko. “Život bih žrtvovala da mu ugodim”, poverila se prijateljici
Iako joj je telo propadalo, Renet je nekako uspela da sebe učini kralju neophodnom. Kralj ju je 1745. imenovao markizom De Pompadur, što se, kako je primetio Volter, rimovalo sa l’amour (ljubav), koju je Renet tako izdašno poklanjala svom ljubavniku. Kao Lujeva zvanična ljubavnica, uspela je i da smekša kraljicu, iako ju je Marija Lečinska ponekad javno ponižavala.

Renet je svoj život posvetila kralju, nedostatak seksualne odvažnosti nadoknađujući starostavnim čarima. Oduševljeno je prihvatila njegova interesovanja. Pridružila bi mu se u kartanju, iako je karte zapravo mrzela. Išla je u lov, premda joj je taj sport isisavao i ono malo snage što je imala. Uređivala je sočne, bezobrazne izveštaje koji su jednom nedeljno stizali od Lujeve špijunske mreže. Svaki dan je davala uputstva državnim ministrima. Savetovala je kralja i postala je njegov najdraži prijatelj, a ne samo ljubavnica.

Ubacila se i u državne poslove. Ubedila je Luja da otpusti i progna ministra Morpasa, navodno idejnog tvorca stihova koji su ismevali njenu leukoreju, ginekološko oboljenje praćeno gustim belim vaginalnim sekretom. Sredila je da njen brat Abel bude postavljen za glavnog nadzornika kraljevih zdanja, što je bila važna funkcija, a on ju je vršio efikasno i pošteno. Ulagala je kraljevska sredstva kao pokroviteljka književnosti i umetnosti, o kojima je mnogo znala i za koje je imala razvijen osećaj. Bila je suosnivač škole za obuku oficira i čuvene fabrike porcelana u Servu.

Nakon mnogo premišljanja, Renet se 1751. odrekla seksualnih odnosa s kraljem, i to je obznanila. To je oboma omogućilo da se pričeste, jer nijedno nije činilo preljubu s onim drugim. To odricanje je za Renet imalo dvostruku korist: umirilo je njenu religioznu savest i oslobodilo je zadatka koji naprosto nije mogla dobro da obavlja. Velika opasnost, međutim, bila je u tome što će je Luj sada zameniti novom ljubavnicom. Kad je Luj 1752. Renet učinio vojvotkinjom, zlobnici su taj gest protumačili kao bogatu otpremninu. Da bi zadržala uticaj nad Lujem, nastojala je da mu nađe bezopasne mlade žene. Savremenici su je optuživali za svodništvo i za organizovanje javne kuće u kraju Lovište, u blizini palate. Tu su sasvim mlade devojke regrutovane iz siromašnih pariskih porodica, smeštane i pripremane za Lujevo erotsko zadovoljenje, često u grupama od po dve ili tri. Dobro su ih hranili i lepo oblačili, podučavali veštinama otmenog ponašanja i medicinski pregledali. Promet je bio veliki, verovatno i zato što su devojke koje bi se povukle primale penziju i često se udavale za imućne ljude koji su žudeli da se okoriste njihovom obukom. Devojkama koje su rađale Lujeve potomke govoreno je da su im bebe umrle. Onda su ta deca dobijala godišnju rentu i davana na usvajanje odgovarajućim roditeljima.

Dve godine pošto je osnovana Lujeva javna kuća u Lovištu, Renetina desetogodišnja ćerka Aleksandrin je umrla. Renet je bila neutešna. “Sreća je za mene umrla sa mojom ćerkom”, rekla je prijateljici. NJeni klevetnici, spuštajući se na najniže grane, kleli su se da Renet lije suze zbog sebe, jer sada više Aleksandrin neće moći postati njena zamenica u Lujevoj postelji. Renet je skupila krhotine svog uništenog života. U narednoj deceniji zaokupila se državnim poslovima i unutrašnjom politikom dvora, uzdajući se da će njeni saveznici biti dovoljno jaki da poraze sve veći broj njenih neprijatelja, uključujući i zaštitnike drugih lepih žena za koje su se nadali da će je zameniti. Vršila je pritisak na Luja da otpusti ministre koji je nisu voleli. Preživela je krvavi rat na dvoru, a zbog novostečene čednosti osećala se tako vrlom da je podržavala crkvu u raznim vidovima borbe protiv parlamenta.

Blisko je sarađivala sa svojim štićenikom, vojvodom od Šoazela, čiji su diplomatski poduhvati konačno doveli do Sedmogodišnjeg rata, u kojem su Francuska, Austrija, Rusija, Saksonija, Švedska i Španija sklopile savez protiv Pruske, Velike Britanije i Hanovera. Rat se pokazao kao propast koja je Francusku zamalo dovela do finansijskog kraha. Sredstva iz blagajne osiromašene nacije neumereno je trošila na izvanredna umetnička dela i arhitektonska zdanja; stil koji je nametnula Francuskoj bio je tako nepogrešivo genijalan da je po njoj prozvana čitave estetička epoha. Povlađivala je lenjom kralju, dok su izvan palate gnevne mase skoro umirale od gladi.

Ubrzo pošto je rat okončan Pariskim mirom iz 1763, Renet je umrla od raka pluća. NJen je prijatelj Volter žalio što je preminula iskrena žena koja je kralja volela radi njega samog. No, popularna je bila pesmica kojom ju je oblatila većine savremenika: “Ovde počiva ona što bi dvadeset godina devica / Osam godina kurva / i deset godina svodnica.”

Dok su ministri vlade primali 6000 dukata godišnje, a igračice zarađivale jedva 200, Lola Montez je kod zaljubljenog bavarskog kralja Ludviga uspevala da zaradi 10.000 dukata i dodatnih 20.000 za preuređenje njene nove palate
Po Loli Montez je nastala krilatica: što god Lola poželi, to Lola i dobije. A ona je želela slavu, bogatstvo i bezrezervno obožavanje bogatih i moćnih muškaraca. Lolin najbogatiji i najmoćniji trofej bio je kralj Bavarske Ludvig I, kojeg je upoznala 1846. Srećom po nju, druženje s kraljevima tada je već bilo mnogo bezbedniji poduhvat nego pola veka ranije u revolucionarnoj Francuskoj.

Pravo ime bilo joj je Elajza Gilbert. Rođena je u Indiji, 1820, kao ćerka na brzinu oženjenog engleskog vojnika i njegove 14-godišnje žene. Otac joj je umro, majka se preudala, a Elajza je poslata u Englesku na školovanje. U 17. godini pobegla je s Tomasom DŽejmsom, poručnikom koji je bio 13 godina stariji od nje, ali ga je brzo napustila. Pošto je njen ogorčeni muž pokrenuo brakorazvodnu parnicu, Elajza je pobegla u Španiju, gde je učila balet. Osmislila je novi identitet i u Englesku se vratila kao Marija Dolores de Pois i Montinez, “ali zovite me Lola”- plesačica i ćerka osiromašenog španskog plemića. Postala je kurtizana početnica, čije su se mušterije stalno menjale. Čak se i udala za jednog obožavatelja, mada nije bila legalno razvedena.

Lola je bila plavooka crnka, prema rečima jednog biografa, “s vatrenim očima... lepo oblikovanim nosom... lepo izvijenim obrvama”. “NJenoj lepoti, retke, čulne punoće, ništa se ne može prigovoriti. NJena igra, međutim, uopšte nije bila igra, već zavođenje telom... ona celim svojim telom ispisuje Kazanovine Memoare”, primetio je jedan kritičar. No, imala je da ponudi mnogo više od lepote. Bila je inteligentna i pustolovna, složena i ćudljiva žena, hronični (ili patološki) lažov, ali je povremeno znala da blesne iskrom plemenitosti duše. Kad bi potrošila novac jednog muškarca, dala bi se na osvajanje drugog bogataša. Na svojim mahnitim putovanjima po Evropi razvila je prisne odnose s kompozitorom Francom Listom, sinom britanskog državnika Roberta Pila i nizom drugih obožavatelja, uključujući i nekoliko novinara. Najveći Lolin trijumf bio je osvajanje srca ostarelog bavarskog kralja Ludviga.

Monarh je 1846. već imao 60 godina i Bavarskom je vladao 21 godinu. Bio je strog i disciplinovan vladar, koji je s radom počinjao pre zore, a Bavarsku je preobrazio u finansijsko čudo, Minhen u kulturni i umetnički raj, a univerzitet u tom gradu u veliki centar evropske učenosti. Ali je Ludvig imao nezavršena lična posla. NJegova odana žena Tereza, majka njegovo osmoro dece, nešto ranije se odlučila za celebat. Tereza je oduvek prihvatala Ludvigove vanbračne avanture kao nužnu odušku njegovoj požudi. Iznenada, međutim, na pragu strosti, mada ružnjikav i lica izrovašenog ožiljcima od boginja, kralj, koji je bio i pesnik i intelektualac, zažudeo je za nečim više nego što su neobavezni susreti s diskretnim kurtizanama. Umesto toga, čeznuo je za ženom koja će uzvratiti njegovu strast i voleti ga samo zbog njega.

Ludvig je imao i drugu neočekivanu strast: ludovao je za Španijom i španskim jezikom, koji je sam naučio. U tom trenutku, na scenu je stupila grabljivica Lola Montez, tobožnja Španjolka, obučena u zanosnu crnu haljinu, paradirajući svojim najzavodljivijim korakom. A šta god bi Lola poželela, Lola bi to i dobila, te pošto joj je omogućen privatni razgovor s Ludvigom, upotrebila je to kratko vreme nasamo da opčini gluvog, nepoverljivog i koleričnog kralja. Od tog dana, Ludvig, koji je umeo da eksplodira od gneva kad bi se osetio uvređenim, prevarenim i izdanim, verovao je svakoj Lolinoj laži. Uprkos tome što su ga drugi uveravali u suprotno, ona ga je ubedila da je aristokratkinja čija porodica ne može da se povrti od gubitka nasleđenog bogatstva. Lola je bila i zabavni poliglota, s čijih je punih usana Ludvig s radošću čitao dok su razgovarali na španskom, njenom “maternjem” jeziku. Istina, Lola je umela da bude plahovita i razmažena - odbijala je bilo kuda da ide bez svog psetanceta Zampe - ali je Ludvig to pripisivao njenoj ženstvenosti. Kao i desetina muškaraca pre njega, Ludvig se beznadno u nju zaljubio.

“Mogu da se uporedim s Vezuvom, koji se činio ugaslim vulkanom sve dok iznenada ponovo nije buknuo”, poverio se starom prijatelju. “Obuzet sam strašću kao nikada ranije... Moj život ima novu vitalnost, ponovo sam mlad, svet mi se osmehuje.” Lola je postala Ludvigova zvanična ljubavnica, s godišnjim prihodom od 10.000 dukata i dodatnih 20.000 za preuređenje njene nove palate. Iako su ministri vlade morali da se zadovolje sa 6.000 dukata godišnje, a igračice sa samo 200, Loli njeno bogatstvo nije bilo dovoljno - tražila je i srebrne servise za posluživanje, kristalno posuđe, nakit, luksuznu opremu za kuću, džeparac. Pošto upravitelj poslova nije uspeo da obuzda njene troškove, Ludvig, blago gunđajući u stilu starog ujke, jednostavno joj je udvostručio prihod.

Bavarskog kralja Ludviga je mučilo što se grupica studenata obožavatelja stalno mota oko njegove Lole Montez, ali nije donosio nikakve zaključke o njenom izboru prijatelja. Čak je, pošto je Lola sablaznila London kad je usred noći zalupala na vrata nekog mladog poručnika i kasnije tražila da Ludvig premesti poručnika izvan grada, a zatim molila da se ta naredba povuče, Ludvig odbacivao glasine da mu ona nabija rogove. “Lolita je žrtva groznih kleveta”, žalio se prijatelju.
Ozloglašena kao naložnica, Lola je brzo dospela u opasnost da je fizički napadnu građani gnevni što im je začarala kralja. Lola je uzvratila uvređenom smelošću, hodajući neprijateljskim ulicama Minhena u pratnji Turka, ogromnog crnog psa. Nova opasnost je zapretila kad su objavljeni izveštaji u kojima je identifikovana kao Elajza Gilbert DŽejms. Lola, kao Marija Dolores de Poris i Montinez, žestoko se branila. Krenula je u napad i na jezuite, za koje je verovala da se kriju iza tih pokušaja za raskrinkavanje njenog identiteta.

Ludvig je u međuvremenu imao tu povlasticu da sa svojom Lolitom samo dva puta vodi ljubav, iako mu je ona često dopuštala da poljubi njene rastavljene usne i sisa joj prste na nogama. Ushićen, pristao je 1847. da je uzdigne na nivo plemkinje kao groficu od Landsfelta. “Mogu ja i bez sunca na nebu”, poverio joj se, “ali ne bez Lolite da mi sija u duši.” Takođe je uveravao svoje poverenike da je Lola u njega duboko zaljubljena.

Kao grofica Landsfelt, Lola je postala još zahtevnija i prkosnija. Jedini su joj prijatelji bili studenti otpadnici koji su odgovarali na njene tirade protiv jezuita, ali je u Loline neprijatelje spadao veći deo Minhena, ako ne i cela Bavarska. Toliko je bila omrznuta da je Ludvig, nekada voljeni kralj, bio u opasnosti da izgubi presto. Ubrzo su u Minhenu izbili neredi, i demolirane su Lolina kuća i zgrade u kojima su njeni neprijatelji podozrevali da se krije. Lola je umakla u Frankfurt, a Ludvig je bio prisiljen da joj oduzme državljanstvo. Narod će te ubiti ako se vratiš, pisao joj je. Radi nje, dodao je, razmišlja da abdicira.

Grofica Lola je samo slegnula ramenima, a onda se preselila u Švajcarsku s novim ljubavnikom, kojeg je zadržala od Ludvigovog novca, čak i kad je Ludvig abdicirao u korist sina Maksimilijana i time izgubio veći deo prihoda. Ali, bivši kralj još nije mogao da se pridruži voljenoj Loli u izgnanstvu, jer je neumoljivi gnev javnosti protiv nje u Bavarskoj naterao njegovu porodicu da mu zabrani da je poseti. Čak bi i obična poseta, novi je kralj rekao ocu, ugrozila samu ustanovu monarhije.

Okružena novim ljubavnicima, slabo je mislila na Ludviga, ali se on topio od nežnih osećanja izraženih u retkim pismima koja je od nje dobijao, i spremno bi svaki put uslišao njene hitne zahteve za dodatni novac i nakit. Onda se pojavio jedan od njenih bivših muževa, i prvi put Lola nije mogla da se izvuče iz nezgodnog položaja i pobije njegove tvrdnje. Ludvig je, preneražen i očajan, konačno shvatio da je nasamaren. Lola je to potvrdila ucenama, preteći da će novinama prodati njegova strasna (i smeštena, uviđao je sada) pisma.

Ludvig nije sebi mogao da dozvoli da ponovo čuje prkosni uzvik lorda Nelsona: “Objavi i budi prokleta!” Laskao je i pregovarao sve dok neočekivano Lola nije vratila sva njegova pisma. Ludvig joj je poslao i poslednju isplatu, a onda se povukao da liže rane. Lola se Ludviga sećala s ljubavlju, i javno, jer je on glavni lik u njenim izuzetno popularnim memoarima, objavljenim u SAD, gde je od igračice prešla u predavačicu. U “Predavanjima Lole Martinez”, objavljenim 1858, razmetala se svojim godišnjim prihodom, koji je u priči narastao do 70.000 dukata, i hvalisala se ogromnim uticajem koji je imala na tok evropske istorije.

Lola je, takođe, obrazlagala svoje shvatanje ljubavnice kao “žene koja grabi nezavisnost i moć samodovoljne snage da bi potvrdila sopstvenu individualnost i odbranila, svim sredstvima koja joj je Bog podario, svoje pravo na pravičan udeo u povlasticama koje svet nudi” - uključujući, očito, i Ludvigove. Na svaki način, Lolina “Predavanja” mogla su se čitati kao odbrana prava žena iz pera jedne ljubavnice: “Genije nema pola!... Muškarci velikani prolazili su u znatnoj meri neokrznuti zato što, pretpostavljam, svet nije imao pravo da očekuje ikakvu moralnost u životu jednog velikana. Ali žena - ah, ona mora biti svetica... pa, i treba da bude, i tako muškarcu prepusti monopol nad svim gresima sveta!”

Kako je sazrevala i venula, Lola više nije tražila ni slavu ni bogatstvo. Okrenula se veri i dobročinstvima. Živela je u jednostavnosti koju je iziskivalo njeno sve veće siromaštvo. Kad joj je bilo 40 godina, umrla je od upale pluća i moždanog udara u NJujorku. Sahranjena je kao Elajza Gilbert, građanka koja je osvojila kraljevo srce, okončala njegovu monarhiju i zarađivala za život prepričavajući pojedinosti - izišljene i stvarne - svojih ljubavnih pobeda.

Austrijski car Franc Jozef je 1873. imao već 43 godine kad je na jednoj bečkoj pozornici prvi put video dvadesetgodišnju Katarinu Štat, zgodnu plavušu koja je bila senzacija u novoj postavci „Ukroćene goropadi“. Car je, međutim, bio suviše obuzet skorašnjim krahom austrijske berze da bi je zapazio.
Zbilja, život je uglavnom posvetio dužnosti, ustajući pre pet sati da bi do kasno noću radio na pitanjima od naconalnog značaja. Sem toga, veoma se zanimao za državnu službu, koja je pod njegovim nadzorom postala vrlo efikasna.

Privatni život Franca Jozefa bio je manje uspešan, ako su sreća i ispunjenost bili mera uspeha. Car je uglavnom živeo spartanskim životom, okružen uobičajenim bečkim luksuzom. Spavao je u krevetu s gvozdenim ramom i nije mario za udobnosti i ugađanja poput novog bademantila ili prostirke ispred kreveta da bi izbegao dodir stopala s ledenim podom.

NJegova kruta samodisciplina i osećaj dinastičke dužnosti obuhvatili su i porodicu, od koje je očekivao da se ponaša prema njegovim pravilima. Tako je svog problematičnog sina Rudolfa prisilio na ugovoreni brak, ne obazirući se na potrebe i želje drugih rođaka, a prema onima koji su mu prkosili ophodio se s hladnim gnušanjem.

Brak Franca Jozefa s Elizabetom, zanosnom i nažalost hirovitom bavarskom princezom, bio je ispunjen bolom. Izvesno kraće vreme pošto su se 1854. venčali, bili su veoma srećni. Onda je Elizabeta osetila da joj jednoličnost i teskoba dvorskog života pritiskaju dušu i čeznula je da bude „slobodna kao galeb“.

Bežala je u putovanja, a 1867. utekla je iz bračne postelje, i nikada više nije mužu dopustila da s njom vodi ljubav. Franc Jozef je nastavo da je voli, a mučila su ga njena duga odsustva i oštar bol nesreće. Katarina, ili poularno nazvana Kati, bila je u svakom pogledu Elizabetina suprontnost. Bila je ambiciozna i uspešna glumica, prisiljena da se sama izdržava pošto je njen muž prvo nagomilao ogromne dugove, a onda kukavički napusto nju i sina.

Uspela je da se izvuče iz bede kad su njeni obožavaoci osnovali novčani fond za pomoć omiljenoj glumici. Uprkos iskustvu finansijske nesigurnosti, Kati je bila nehajna rasipnica i kockarka. Inače je važila za metodičnu i urednu ženu, marljivu i okrenutu domaćinstvu, sem toga, brižnu i duboko religioznu majku, kao i odličnu kuvaricu.

Prijatelji su je smatrali velikodušnom i dobra srca, sklonom ogovaranju i pustolovinama, koja je mrzela kad stvari nisu bilo po njenoj volji. Upravo je carica Elizabeta zapalila prvu varnicu slavne ljubavi između Kati i Franca Jozefa. I sama je bila očarana plavušnom glumicom kao i ostatak Beča, a 1885. smislila je da je predstavi Francu Jozefu kako bi ublažila carevu samoću.

Elizabetine želje su bile ostvarene. Kati je u roku od nekoliko meseci postala carska ljubavnica u svakom pogledu osim seksualnom. Car ju je obasipao veličanstvenim draguljima i velikim svotama novca. Za uzvrat, ona mu je poklanjala četvorolisne deteline i druge drangulije, i prisustvovala je svakoj jutarnjoj misi da bi je on video na galeriji, pošto su prethodno zajedno doručkovali. Živela je dvostrukim pre nego dvoličnim životom, dvaput dnevno glumeći u pozorištu i provodeći vreme s prijateljima, odvajajući ostatak vremena za Franca Jozefa, i zajedničke doručke, duge šetnje, i izlaske u pozorište.

Kati se u jednom pismu iz 1888. uzdigla iz uobičajenih banalnosti i dirnula Franca Jozefa u srce. „Molim vas, izračunajte koliko će vam još biti potrebno da platite vaše razne troškove, uključujući i balske haljine, da bih vam i to poslao“.

To pismo ju je tako osmelilo da je Kati odgovorila impulsivnim „slovom misli“, u kom se Francu ponudila kao ljubavnica. Car je, tobože, stalno iščitavao to pismo. Blago je odgovorio da Kati mora da je primetila da je on obožava. Ali voleo je svoju ženu, tako da nikada ne bi „njeno poverenje i prijateljstvo zloupotrebio“ radi Kati.

Nadao se da će u Katinom srcu uvek biti mesta za njega, mada njihova veza nikada neće moći da pređe liniju koju su već povukli. Kati je bila skrušena, i brinula se da će je car smatrati „sumnjivom zavodnicom“. Iako nije bilo razloga za brigu, Franc je bio očaran svakom njenom rečju, svakim postupkom, čak i njenom „mirnom nedeljom“, menstrualnim ciklusom koji ju je jednom mesečno vezivao za postelju.

Ali je u njegovom pismu stajalo da ako se Elizabeta okrene protiv Kati, on će, u načelu, biti prinuđen da obustavi njihovu vezu. Pismo je takođe jasno stavljalo do znanja njegovo uverenje da bi krunisanjem duboke ljubavi pema Kati, seksom obeščastio Elizabetu i izdao svoj bračni zavet.

Ironijom sudbine, zgodni car je ranije imao mnoge seksualne avanture, ali dok nije sreo Kati, srce mu nije pripadalo nijednoj metresi. Zato što ju je voleo, Kati Šrat je morala da se zadovolji statusom ljubavnice bez seksualnih dužnosti. Umesto toga, imala je da pruža druge usluge, uključujući i to da rano izjutra bude na raspolaganju svom ljubavniku ranoraniocu, što je bio tegoban zadatak imajući u vidu njen iscrpljujući raspored profesionalne glumice.

Glumica Kati Šrat je svoj novi život jezgrovito opisala kao „naizgled ne sasvim stvaran“. Bila je prisna prijateljica Franca Jozefa. Posedovala je palatu u Beču i veliki letnjikovac. Bila je bogata i privilegovana, uticajna u pozorišnim krugovima. NJene su brige bile ništavne: problem s težinom, koji je opisala kao „galopirajuću gojaznost“, zatim stres izazvan vršenjem pritiska na reditelje nevoljne da joj daju glavne uloge. Odbijala je da se pozabavi problemom prinudnog kockanja, naslađujući se dobicima i ostavljajući Francu Jozefu da isplati njene gubitke. Nikada nije bila kivna na caricu Elizabetu, koja je u svakom trenutku mogla (ali nije) da joj život razbije u paramparčad.
Kati i Franc su u krizno vreme bili posebno nežni jedno prema drugom. Najbolnija je bila Rudolfova smrt 1889, kao i ispunjenje sporazuma o samoubistvu sa 17-godišnjakinjom bez koje nije mogao da živi. Franc Jozef je bio užasnut i zgađen sinovljevim postupkom i smatrao je da je to sramno zanemarivanje njegovih obaveza. Kati ga je, međutim, konačno navela da uvidi Rudolfov bol i patnju kako bi mrtvog sina pamtio i o njemu govorio sa saosećanjem, a ne sa stidom. U takvom raspoloženju, emocijom nabijeni događaji su produbili poverenje Franca Jozefa u Kati. Ali su raspalili i njegovu pritajenu ljubomoru, pri čemu ga je svaki pozoriši zagrljaj Kati i nekog glumca mučio. Srž problema bila je Katina gluma, i nezavisnost i istaknutost u javnosti, u kojoj je vidno uživala. Kati je, međutim, rešila da sačuva nezavisnost zbog koje je on bio tako kivan, i kategorično je odbijala da se povuče sa scene.

Uprkos toj naokolo bezizlaznoj situaciji, njihova veza je cvetala. Susretali su se za doručkom, a ponekad bi ga Kati primila u postelju, u negližeu. Takođe su se svađali i tukli - zato što ga je gnjavila da njenom odbačenom mužu sredi dobro plaćen posao. NJeno planinarenje i letenje u balonu Franc je smatrao opasnim i neozbiljnim, pored gladovanja koje je upražnjavala držeći besomučne dijete. Ono o čemu se nije govorilo zato što se nije priznavalo mora da je bilo ogromna muka ljudima koji su uzajamnu ljubav izražavali na sve druge načine osim seksualnog. Nekoliko godina otkako su bili zajedno, Franc Jozef je ublažio svoja kruta načela pristojnosti i pozvao Kati da s njim i večera, srećno se baveći oko svake pojedinosti jelovnika.

Ono nezamislivo dogodilo se 1897. u Ženevi, kada je neki izbegli Italijan izvršio atentat na caricu Elizabetu. Žalost zbog njene smrti razdirala je Franca Jozefa do kraja života. I Kati je oplakivala Elizabetu, uprkos dvosmislenosti njihovog prijateljstva i Katinom uvek nesigurnom položaju. Bilo koja druga žena pitala bi se, barem u tišini sopstvenog srca, da li će smrt ljubavnikove žene promeniti, čak i ozakoniti njen položaj. Ako je Kati i imala takvih misli, gorko je bila razočarana. Franc Jozef, koji je sinu i drugim članovima porodice zabranio da se žene ispod svog statusa, nikada ne bi pomišljao da se oženi građankom, makar to bila i žena koju voli. U stvari, Elizabetina smrt je ljubavnike udaljila pre nego približila. Kati ga je tešila za vreme prvobitne potresenosti, ali se ubrzo protiv nje okrenula Francova ćerka Marija Valerija, koja je oduvek Katino prisustvo smatrala neprikladnim.

Nakon izvesnog vremena, Kati je, jednostavno, otišla. Car je bio skrhan od tuge. Konačno su prijatelji posredovali, i Kati se 1902. vratila u Beč. Na prvom mestu, ukinula je one užasne obede u sedam izjutra, jer, prema njenim rečima, „pre devet ona, prosto, nije ličila na civilizovano ljudsko biće“. Kad je neko otkrio da su zastrašujući dugovi njenog muža (od kojeg se nije razvela) i sina, koji su bili glavni uzrok iskidanosti njenih živaca, car je požurio da ih sve plati. Kati je takođe preuzela jedan od Elizabetinih trikova, možda usled sličnog osećanja gušenja, otisnuvši se na mnogobrojna putovanja - od Kanarskih ostrva, preko Malte, Tunisa, Alžira i Egipta.
Vreme kod kuće je provodila s carem baveći se dobrotvornim radom.

Pošto je Katin nesmotreni muž najzad umro, širile su se glasine da su ona i car ugovorili morganatski brak (između plemića i građanke). Za to nema dokaza osim razmišljanja na način „što je babi milo, to joj se i snilo“, a priroda Franca Jozefa nepobitni je dokaz da se to nikada nije dogodilo. Moguće je, međutim, da su počeli da spavaju zajedno. A zašto i ne bi? Ona je bila udovica, on udovac, voleli su se, on je imao novca i mogao da računa na njenu diskreciju. Uprkos deceniji celebata, njihova je ljubav bila erotska, a samo ih je gvozdeno osećanje dužnosti Franca Jozefa održavalo čednima.

NJihova je ljubavna veza okončana Francovom smrću 1916. Za razliku od većine drugih ljubavnica, Kati je dovedena pred porodicu, gde je nekad osvetoljubiva Marija Valerija plakala i zagrlila je. Careva ljubavnica je dve bele ruže udenula u skupljene ukrućene šake Franca Jozefa i poslednji se put od njega oprostila. Kao i u drugim područjima života, Franc Jozef je izdašno obezbedio i Kati. Ona ga je nadživela 24 godine, a i kad je došlo do kraha berze 1929, ona i njen sin, kojem je Franc dao plemićku titulu barona, nastavili su dobro da žive.

Kamila Parker-Bouls nesumnjivo je naslavnija kraljevska ljubavnica tokom 20. veka. Uprkos neobaziranju na većinu konvencija ona je osvojila dostojanstveno srce britanskog prestolonaslednika Čarlsa. Uspela je čak i da prodre u nekada neprijateljski nastrojenu nacionalnu psihu.
Alis Kepel, Kamilina prabaka i ljubavnica Čarlsovog čukundede, kad je Edvard VIII abdicirao da bi se oženio Volis Simpson, besno je frknula i spomenula da su se u njeno doba te stvari rešavale na bolji način. Kraljevi su imali žene, ali i ljubavnice, pa nije trebalo ništa komplikovati. Vremena su se promenila, pa način na koji je princ Čarls morao da rešava svoje emotivne probleme prilično se razlikuju od čukundedine epohe.

Upoznavanje Kamile i Čarlsa nije bilo spektakularno. Sreli su se po pljusku na terenu za polo; ona je još uvek bila Kamila Šand, mlada aristokratkinja željna zabave koja se, iako pokisla do gole kože i odevena u jahaće odelo koje joj nije najbolje stajalo, prestavila Čarlsu dok je ovaj gladio svog mokrog ponija. Ćaskali su duže od sat vremena. U jednom trenutku, Kamila ga je podsetila kako je njena prabaka bila ljubavnica njegovog čukundede.

Bilo je to 1970. i Kamila je imala 23 godine, a Čarls 22. Premda ne basnoslovno bogati, ona i njena porodica ipak su bili članovi Čarlsovog društvenog kruga. Kamila je obučavana da postane žena bogatog i važnog muškarca. U njenoj školi, Kvins Gejt u Južnom Kensingtonu, obrazovane su buduće žene polovine diplomatskog kora i još većeg dela plemstva. „Mila“, kako su tada zvali Kamilu, bila je „dobra, čvrsta, pouzdana osoba, veoma zabavna i popularna“, sećala se jedna njena školska drugarica. Druga je primetila da je uprkos nedostatku lepote „imala izvesnu auru. Što joj je nedostajalo od spoljašnje privlačnosti, nadoknađivala je samouverenošću.

Kerolin Venson, Kamilina doživotna prijateljica, se seća da je ova bila „duhovita i pametna; momci su je voleli... S njima je bila u stanju da razgovara o onim stvarima koje su njih zanimale. Uvek je bila devojka iz mladićkih snova. Nikad nije trudila da se doteruje da bi privukla momke - u običnoj odeći, izgriženih i prljavih noktiju, raščupane kose i s malo ili nimalo šminke, ipak je odisala seksualnom privlačnošću i delovala kao magnet za muškarce.

Kad je upoznala Čarlsa, Kamila je živela zajedno s prijateljicom koja je trpela njenu prljavu sobu s razbacanom odećom zato što je „tako slatka i bilo je nemoguće na nju se naljutiti. Poput nekog velikog, razigranog psetanceta“, Kamila je bila u ozbiljnoj vezi s Endruom Parker-Boulsom, oficirom i Čarlsovim prijateljem. Endru je bio šarmantan, seksualno iskusan i velikodušan, ali su njegova stalna neverstva duboko vređala Kamilu.

U početku je Kamila ohrabrivala Čarlsa da bi izravnala račune s Endruom. Princ je njom bio očaran, i uskoro su svi u njihovom krugu znali da su postali par. Čarls je voleo Kamilin uvrnut smisao za humor, dobru narav i prirodnost. Zajednička im je bila duboka ljubav prema konjima i seoskom životu engleske aristokratije. A kao i Kamilini drugi ljubavnici, Čarls je zdušno odgovarao na njenu neobuzdanu seksualnost. Princ nije naišao na ozbiljan otpor svojoj vezi s Kamilom. Ali ju je njegov mentor i poverenik i stric, lord Luis Mauntbaten, smatrao ljubavnicom pre nego suprugom. Čak je i s odobravanjem primetio da Kamilina fizička sličnost i maniri „izvanredno“ podsećaju na Alis Kepel. Za razliku od svoje zadivljujuće usredsređene pretkinje, Kamilino je srce, međutim, bilo tako podeljeno da je jednom prilikom pitala prijateljicu da li je moguće da istovremeno voli dva muškarca.

Čarls se 1971. upisao na Pomorski koledž u Dartmutu i otplovio je, ostavivši za sobom duga, romantična pisma sastavljana na palubi broda. Endruu je laskalo što je Kamila počela da se zabavlja s princem i pokazivao je obnovljeno zanimanje na nju. Ubrzo je Kamila podlegla strasti prema budućem suprugu.

No, nije konačno raskinula vezu s Čarlsom sve dok je on, prilikom jedne posete, nije zaprosio. Kamila ga je blago odbila. Voli ga, rekla je, ali ne može da se uda za njega. Nedugo potom, na mornaričkom brodu “Minerva”, Čarls je saznao da su Kamila i Endru Parker-Bouls vereni. Povukao se u svoju kabinu, ali su kasnije njegovi brodski drugovi primetili da su mu se oči zacrvenele.

Kad se ponovo našao na kopnu i oporavio od tuge, Čarls je izlazio s mnogim poželjnim mladim ženama. Takođe je obnovio prijateljstvo sa već udatom Kamilom i njenim mužem. Kamila i Endru su tad živeli u otvorenom braku, kako su to opisali njihovi prijatelji. Ona je dane provodila sama u Boulhajdu, njihovom imanju na selu, dok je Endru živeo u Londonu i kući se vraćao uglavnom tokom vikenda.

Činilo se da je Kamila srećna ne selu, vodila je domaćinstvo, uređivala baštu, jahala konje i brinula o svojim bebama i psima. Kad joj je rođen sin, Tomas Henri Čarls, kum mu je bio njen bivši ljubavnik i dragi prijatelj princ Čarls.

Godinu dana pošto je 1979. rođena Lora Rouz, ćerka Kamile Parker-Bouls, IRA je izvršila atentat na lorda Mauntbatena, Čarlsovog strica i mentora. Princ je bio ojađen i potražio utehu kod Kamile. Opet su postali nerazdvojni. Pod navalom emocija, on ju je nagovarao da se razvede od Endrua i uda za njega.
Ona je ponovo odbila iz straha da bi taj nerazborit čin uništio njegove izglede da ikad stupi na presto. Čarls je prihvatio njenu odluku, ali se kasnije nije bio u stanju da sakrije žestinu svojih osećanja. Na polo balu, pošto je proveo veče igrajući tesno priljubljen uz Kamilu, njegova zvanična devojka je pozajmila domaćinov BMW i besno odjurila.

Ali je budućem kralju ipak bila potrebna nevesta, devica koja bi obezbedila prestolonaslednike. Kamila, njegova najbliža poverenica, počela je da ocenjuje podesne žene. Ona i kraljica majka su se, nezavisno jedna od druge, odlučile za lejdi Dajanu Spenser, “tihu kao miš“, a visoku, dugonogu i sramežljivo privlačnu mladu devojku iz odgovarajuće porodice, i s odgovarajućom prošlošću, to jest, nikakvom. Bajkovitom venčanju Čarlsa i Dajane prethodila je predsvadbena noć vođenja ljubavi između Čarlsa i Kamile, kao tužan erotski oproštaj.

Dajana je u brak stupila pod teretom lošeg predosećanja o Kamili. “Pitala sam Čarlsa da li je i dalje zaljubljen u Kamilu Parker-Bouls, a on mi nije jasno odgovorio”, poverila se Čarlsovim pomoćnicima. “Šta da činim?” NJeni su poverenici jedino mogli da saosećaju, ne i da je razuvere. U stvari, Čarls je svojoj svadbi pristupio “u zbunjenom i uznemirenom stanju svesti” koje je dodatno otežano činjenicom da još uvek voli Kamilu. Očekivao je, međutim, da će nekako, pošto se oženi Dajanom, moći da nauči i nju da voli.

Pred samo venčanje, Dajana je otkrila dar s urezanom posvetom što je Čarls naručio za Kamilu, kao oproštajni poklon, kako joj je rekao. Dajana je, međutim, bila ljubomorna i uplašena. Nije poverovala Čarlsovim objašnjenjima, plakala je i besnela što je on emocionalno predan drugoj ženi. Kraljevski je brak od samog početka bio osuđen na propast zbog jaza neslaganja, Dajanine nezrelosti i nestabilnosti, Čarlsovog sarkazma i ledene kritičnosti, te njihove uzajamne samozaokupljenosti i samoživosti. I njihovo je vođenje ljubavi bilo nezadovoljavajuće zbog Dajanine odvratnosti prema seksu, i užasne borbe s bulimijom koja ju je iznurivala i potpuno obuzimala. Kao da svi ti problemi nisu bili dovoljni, Dajanino podozrevanje da Čarls spava s Kamilom dodatno je trovalo odnose.

Čarls je rano počeo da na Dajanine izlive besa i tuge uzvraća povlačenjem u sebe i poveravanjem svoje sve veće bede prijateljima, a naročito Kamili, koju je nazivao najboljim prijateljem na svetu. Dajanine pristalice veruju da su Čarls i Kamila održavali intimnu vezu još od samog početka njegovog braka; pristalice Čarlsa i Kamile uporno ostaju pri tome da te veza godinama nije bila praćena seksom, iako je počivala na ljubavi, te da je princ istinski ulagao napor i vreme u svoj težak i nezadovoljavajući brak.

Neosporno je da se, nakon pet godina, taj brak raspao. U “Princu od Velsa”, konačnoj biografiji koju je Čarls pažljivo pročitao red po red pre nego što je objavljena, DŽonatan Dimblbi piše da brak nije okonačan nekim posebnim događajem, već je “propadao postepeno”. U takvom raspletu, Kamila je uvek bila na raspolaganju da sasluša Čarlsovu verziju njegovih domaćih muka. Ona i Čarls su 1986. obnovili seksualnu vezu.

Skoro na samom početku braka, Čarls je preuzeo Hajgrouv, seoski posed oko 18 km udaljen od Kamilinog doma. Hajgrouv, lepo zdanje izgrađeno u neoklasičnom stilu na 340 jutara živopisne zemlje, odgovarao je Čarlsu, ali je razočarao Dajanu. Čarlsov rođak, princ Majkl, verovao je da je Dajana takva “katastrofa” da je Čarls kupio Hajgrouv da bi bio bliže svojim bivšim devojkama, a posebno Kamili.

Dajanini sve ozbiljniji problemi - naročito bulimija i hronična depresija - odbijali su i razdraživali Čarlsa. Dajana se očajno žalila da nije u stanju da ga trone, a čak je i njemu naklonjeni biograf priznao da “princ nije uvek bio brižan”. Kad se Čarls poveravao Kamili, međutim, ili kad su njihovi zajednički priajtelji pripovedali o Dajaninom poslednjem ispadu, Kamila je odano odbacivala Dajanu kao “tu smešnu ženu” i Čarlsa oslobađala svake odgovornosti za duševnu slabost njegove žene. Odista, Dajanini mahniti napori da pridobije muža ojačali su vezu između Čarlsa i Kamile. Vođenje ljubavi postajalo je više od ispunjavanja hitne potrebe, prerastalo je u pobedu nad Dajanom.

Što je kraljevski brak bio jadniji, to je Čarls više zavisio od Kamiline podrške. I Kamila je bila nesrećna u svom braku. Godinama je trpela Endruovo trčanje za suknjama. Pošto joj je dragi stari prijatelj Čarls jasno stavio do znanja da je voli večnom tinjajućom strašću, ona je uzvratila. Saosećajni prijatelji su olakšali vezu. Davali su im na korišćenje svoje domove za bezbedne sastanke, i priznavali njihovu vezu dozvoljavajući joj da cveta u diskretnom i prijateljski nastrojenom društvu.