Ljubavnice koje su menjale istoriju

First topic message reminder :

Piše: Elizabet Abot

Prva konkubina koja se pominje u pisanoj istoriji verovatno je Egipćanka Agara, robinja, a možda i crnkinja. Biblijski biograf ove sluškinje Sare, žene vladara Avrama (2000 - 1700 g. p. n. e.), očito ju je smatrao sporednim likom i u tragediji o Sarinoj neplodnosti posvetio joj je tek sedam kratkih poglavlja. Sara i Avram su tokom braka imali mnogo pustolovina, uključujući i opasan boravak u Egiptu, gde je lepa Sara nesvesno privukla pažnju faraona, koji ju je poželeo za svoj harem. Avram ih je izbavio iz nezgodnog položaja predstavivši je kao svoju sestru, posle čega ih je faraon obasuo poklonima, stadima ovaca, goveda, magaraca i kamila, kao i robovima, i muškim i ženskim, a verovatno je bilo i crnih. Kad je vladar saznao da je nasamaren, naredio je Avramu da sa ženom napusti Egipat. Pun obzira, ipak im je dozvolio da zadrže svu stoku i robove.
Avram je postao imućan čovek koji je imao sve osim potomstva, jer je Sara bila nerotkinja. Bilo je malo verovatno da će se to promeniti, s obzirom da je već imala 76 godina, kako beleži autor “Postanka”. On je očajavao zbog nemanja dece, a ona sebe krivila zbog jalovosti, što se u antičkom svetu smatralo prokletstvom, pa čak i dovoljnim osnovom za razvod. Rešenje je bila - plodna konkubina. Avram je pristao, a Agara se nije ni pitala. Mada je imao 86 godina, ubrzo je uspeo da je oplodi. Ali Agaru je probrazio otekli stomak. Na Sarino zaprepašćenje, njena krotka robinja se pretvorila u nadmenu ženu, koja je svoju vlasnicu čak nadmeno i s prezirom gledala. Jesta ona, ali je njena materica bila dovoljno dobra da Sarinog muža snabde zakonitim naslednikom.

Ogorčena supruga obrati se Avramu, ali je on podseti da kao punopravna vlasnica svoju robinju može kazniti kako poželi. Ne zna se šta joj je Sara zapravo uradila (propisana kazna za drskost bilo je da se prestupniku usta izribaju litrom soli), ali je bila toliko gruba da je Agara rešila da pobegne. Anđeo ju je sreo dok luta pustinjom i upita je: “Robinjo Sarina, kuda ti to ideš?” Agara mu ispriča svoju muku. “Vrati se gospođi svojoj i pokori joj se”, zapovedi joj, ali i uteši rekavši kako će toliko dece imati da ih neće moći ni prebrojati. “Sinu koga rodiš nadeni ime Ismail (Bog čuje), jer Gospod je video svu muku tvoju.”

Agara ga je poslušala i Avramu rodila sina i najverovatnije se porodila čučeći između Sarinih novu, po običaju “rađanja na kolenima”, koji je važio za decu predodređenu da postanu naslednici “društvene” majke, umesto one biološke. Ostala je sa supružnicima još 13 godina negujući sina, a onda se dogodilo čudo. Bog je s Avramom sklopio složen zavet kojim je okončana Sarina neplodnost. Ona se isprva smejala kao besmislenoj ideji, smatrajući se prestarom da vodi ljubav, a kamoli rađa. Gospod ju je prekoreo zbog smeha: “Ima li išta što je Bogu teško?”

I očigledno mu ništa nije bilo teško, jer je Sara začela sina Isaka. Tad joj je bilo 90, a Avramu ravno sto godina. Posmatrajući jednom prilikom kako se Isak, koji je izrastao u snažno dete, igra sa svojim starijim polubratom Ismailom, obuzela ju je jaka zlovolja. Kao Avramov prvenac Ismail bi delio očevo nasledstvo. “Oteraj ovu robinju sa sinom njezinim, jer neće on biti naslednik s mojim sinom”, povika Sara suprugu. Avram se silno uznemiri, premda jedino zbog Ismaila, ali ne i Agare. Molitvom se trudito da sazna šta mu je činiti, a Bog mu naloži da postupi kako je supruga zahtevala, jer će i Isak i Ismail biti rodonačelnici velikih naroda. Mada izuzetno bogat čovek Avram ujutro rano usta, uze veknu hleba i mešinu vode od jareće kože, i naredi Agari da ode zajedno sa njihovim malodobnim sinom.

Izgubljeni su njih dvoje lutali pustinjom, a, pošto su ubrzo pojeli i popili svoje bedne zalihe, u očajanju je Agara dovela Ismaila do jednog grma, a onda otišla malo dalje i klonula na tlo: “Da ne gledam kako će mi umrte dete”, zaplakala je gorko. Ali Bog ju je čuvao i ponovo poslao anđele: ”Ne boj se, jer Gospod ču glas detinji odande gde je. Ustani, digni dete i uzmi ga u naručje, jer će od on stvoriti veliki narod.” Agara je u čudu otvorila oči i videla da je Bog zaista stvorio studenac. Napunila je mešinu i napojila žednog sina. Godinama su Ismail i njegova majka živeli u pustinji. Zbližili su se sa lokalnim plzemenima i ljudima, a, kako su imali dovoljno novca, Agara je uspela da ugovori sinovljev brak s jednom Egipćankom. Iako su je Jevreji porobili, pamtila je svoje egipatsko nasleđe. O poznim godinama Agarinog života malo se zna, ali prema biblijskim predanjima Bog je zaista održao dato obećanje: Ismail je imao 12 sinova, knezova rodonačelnika moćnog plemena. Poživeo je 137 godina, kao dugovečni sin još dugovečnijeg oca - Avram je umro u 175. godini, pa su ga Ismail i Isak zajednički sahranili u Makpelskoj pećini.

Godinu dana pošto je 1979. rođena Lora Rouz, ćerka Kamile Parker-Bouls, IRA je izvršila atentat na lorda Mauntbatena, Čarlsovog strica i mentora. Princ je bio ojađen i potražio utehu kod Kamile. Opet su postali nerazdvojni. Pod navalom emocija, on ju je nagovarao da se razvede od Endrua i uda za njega.
Ona je ponovo odbila iz straha da bi taj nerazborit čin uništio njegove izglede da ikad stupi na presto. Čarls je prihvatio njenu odluku, ali se kasnije nije bio u stanju da sakrije žestinu svojih osećanja. Na polo balu, pošto je proveo veče igrajući tesno priljubljen uz Kamilu, njegova zvanična devojka je pozajmila domaćinov BMW i besno odjurila.

Ali je budućem kralju ipak bila potrebna nevesta, devica koja bi obezbedila prestolonaslednike. Kamila, njegova najbliža poverenica, počela je da ocenjuje podesne žene. Ona i kraljica majka su se, nezavisno jedna od druge, odlučile za lejdi Dajanu Spenser, “tihu kao miš“, a visoku, dugonogu i sramežljivo privlačnu mladu devojku iz odgovarajuće porodice, i s odgovarajućom prošlošću, to jest, nikakvom. Bajkovitom venčanju Čarlsa i Dajane prethodila je predsvadbena noć vođenja ljubavi između Čarlsa i Kamile, kao tužan erotski oproštaj.

Dajana je u brak stupila pod teretom lošeg predosećanja o Kamili. “Pitala sam Čarlsa da li je i dalje zaljubljen u Kamilu Parker-Bouls, a on mi nije jasno odgovorio”, poverila se Čarlsovim pomoćnicima. “Šta da činim?” NJeni su poverenici jedino mogli da saosećaju, ne i da je razuvere. U stvari, Čarls je svojoj svadbi pristupio “u zbunjenom i uznemirenom stanju svesti” koje je dodatno otežano činjenicom da još uvek voli Kamilu. Očekivao je, međutim, da će nekako, pošto se oženi Dajanom, moći da nauči i nju da voli.

Pred samo venčanje, Dajana je otkrila dar s urezanom posvetom što je Čarls naručio za Kamilu, kao oproštajni poklon, kako joj je rekao. Dajana je, međutim, bila ljubomorna i uplašena. Nije poverovala Čarlsovim objašnjenjima, plakala je i besnela što je on emocionalno predan drugoj ženi. Kraljevski je brak od samog početka bio osuđen na propast zbog jaza neslaganja, Dajanine nezrelosti i nestabilnosti, Čarlsovog sarkazma i ledene kritičnosti, te njihove uzajamne samozaokupljenosti i samoživosti. I njihovo je vođenje ljubavi bilo nezadovoljavajuće zbog Dajanine odvratnosti prema seksu, i užasne borbe s bulimijom koja ju je iznurivala i potpuno obuzimala. Kao da svi ti problemi nisu bili dovoljni, Dajanino podozrevanje da Čarls spava s Kamilom dodatno je trovalo odnose.

Čarls je rano počeo da na Dajanine izlive besa i tuge uzvraća povlačenjem u sebe i poveravanjem svoje sve veće bede prijateljima, a naročito Kamili, koju je nazivao najboljim prijateljem na svetu. Dajanine pristalice veruju da su Čarls i Kamila održavali intimnu vezu još od samog početka njegovog braka; pristalice Čarlsa i Kamile uporno ostaju pri tome da te veza godinama nije bila praćena seksom, iako je počivala na ljubavi, te da je princ istinski ulagao napor i vreme u svoj težak i nezadovoljavajući brak.

Neosporno je da se, nakon pet godina, taj brak raspao. U “Princu od Velsa”, konačnoj biografiji koju je Čarls pažljivo pročitao red po red pre nego što je objavljena, DŽonatan Dimblbi piše da brak nije okonačan nekim posebnim događajem, već je “propadao postepeno”. U takvom raspletu, Kamila je uvek bila na raspolaganju da sasluša Čarlsovu verziju njegovih domaćih muka. Ona i Čarls su 1986. obnovili seksualnu vezu.

Skoro na samom početku braka, Čarls je preuzeo Hajgrouv, seoski posed oko 18 km udaljen od Kamilinog doma. Hajgrouv, lepo zdanje izgrađeno u neoklasičnom stilu na 340 jutara živopisne zemlje, odgovarao je Čarlsu, ali je razočarao Dajanu. Čarlsov rođak, princ Majkl, verovao je da je Dajana takva “katastrofa” da je Čarls kupio Hajgrouv da bi bio bliže svojim bivšim devojkama, a posebno Kamili.

Dajanini sve ozbiljniji problemi - naročito bulimija i hronična depresija - odbijali su i razdraživali Čarlsa. Dajana se očajno žalila da nije u stanju da ga trone, a čak je i njemu naklonjeni biograf priznao da “princ nije uvek bio brižan”. Kad se Čarls poveravao Kamili, međutim, ili kad su njihovi zajednički priajtelji pripovedali o Dajaninom poslednjem ispadu, Kamila je odano odbacivala Dajanu kao “tu smešnu ženu” i Čarlsa oslobađala svake odgovornosti za duševnu slabost njegove žene. Odista, Dajanini mahniti napori da pridobije muža ojačali su vezu između Čarlsa i Kamile. Vođenje ljubavi postajalo je više od ispunjavanja hitne potrebe, prerastalo je u pobedu nad Dajanom.

Što je kraljevski brak bio jadniji, to je Čarls više zavisio od Kamiline podrške. I Kamila je bila nesrećna u svom braku. Godinama je trpela Endruovo trčanje za suknjama. Pošto joj je dragi stari prijatelj Čarls jasno stavio do znanja da je voli večnom tinjajućom strašću, ona je uzvratila. Saosećajni prijatelji su olakšali vezu. Davali su im na korišćenje svoje domove za bezbedne sastanke, i priznavali njihovu vezu dozvoljavajući joj da cveta u diskretnom i prijateljski nastrojenom društvu.

Kad je Dajana otkrila da njeni tobožnji prijatelji pomažu Čarlsu i Kamili da se tajno sastaju, osećala se izdanom i bespomoćnom da pobedi omrznutu suparnicu. Posebno ju je vređalo što, uprkos lepoti i pažljivo odgajanom ukusu, nije mogla da se takmiči sa starijom, ružnijom i manje otmenom ljubavnicom svog muža.
Tako su mislili i brojni zajedljivi novinari. Omiljeni urednički kliše bio je da jednu do druge postave fotografije Dajane, elegantno odevene, i Kamile na rubu aljkavosti. Često bi birali slike na kojima Kamila pravi grimase ili se mršti. A Kamila je zapravo bila zgodna žena, vitka i lepo zaobljena, i blagoslovena bujnom kosom, koju je decenijama nosila na isti način.

Mada je Dajana imala spektakularnu pojavu, Čarls ne samo što je bio imun na njene draži, već je i zgranut njenom neumerenošću. A uprkos sve brojnijim dokazima da je i ona bila neverna, Čarlsov nedostatak znatiželje graničio se s ravnodušnošću, njegovi su prisni prijatelji zaključili da njemu odgovara bilo šta - čak i neverstvo - što Dajanu drži na odstojanju. Sve je to moralo da ohrabri Kamilu, koja je rizikovala da vidi slike ili priče o Dajani svaki put kad bi uzela novine ili uključila televizor.

Dajana se do 1986. gotovo iselila iz Hajgrouva, koji je nazivala zatvorom, a Kamila se ubrzo uselila s Toskom i Fredijem, svojim terijerima, i Moli, omiljenim riđanom, koji je smešten u Čarlsovoj štali. Kamila je primala Čarlsove goste i priređivala ručkove. Posle tih društvenih događaja, njih dvoje bi se povukli u krevet. Jednom je Kamila naletela na Dajanu, koja je došla u jednu od svojih retkih poseta. Dajana je kasnije rekla prijateljici: “Vrištala sam na Čarlsa što u mom krevetu spava s tom ženom. Stalno sam ga pitala zašto se tuca sa tom kučkom. Znala sam da nemam šanse, da on voli nju, a ne mene - i da je tako uvek bilo.”

Princeza, tada već kraljica medija, vodila je računa da javnost deli njeno gnušanje prema Kamili. Dok su se napadi javnosti na njegovu ljubavnicu zaoštravali, Čarls ju je branio i svojim prijateljima predstavljao kao jedinu ljubav svog života. Kamila je uzvraćala. Iz olupina dva nesrećna braka rodila se velika ljubavna veza, ili su barem tako tvrdile pristalice Čarlsa i Kamile. Ako je trebalo da iznađu moralno, čak i društveno opravdanje za svoju preljubu, i Kamila i Čarls su mogli da navedu vanbračne veze svojih supružnika. “Ta smešna žena”, ponavljala je Kamila. “Rotvajler”, uzvraćala je Dajana ogovarajući prijateljima ženu koja nije puštala njenog muža.

Dajanina se opsednutost Kamilom pojačala 1988, iako je dotad i sama imala nekoliko ljubavnih veza. O njoj je govorila prijateljima i posluzi, a početkom 1989. savetovala se s astrologom kako da izađe na kraj s “Kamilinim prisustvom”. Na rođendanskoj zabavi u čast Kamiline sestre Anabele, odlučila je da se suoči s ljubavnicom svoga muža. Kad je veče poodmaklo, Čarls i Kamila su se iskrali, a Dajana ih je zatekla kako ćaskaju s nekoliko drugih gostiju. Zatražila je da nasamo razgovara s Kamilom. Svi su se povukli, a Čarls nevoljno. Dajana je bila, sećao se, “mirna, ubojito mirna”. Prema jednoj verziji sukoba, ponizno je pitala Kamilu: “Šta je to što ja pogrešno činim?

Šta ne valja sa mnom? Zašto on želi da bude s tobom, a ne sa mnom?” Prema drugoj verziji, Kamili, kojoj je vidno bilo nelagodno, obratila se ovim rečima: “Samo bih želela da znaš da ja tačno znam šta se dešava između tebe i Čarlsa.” U tom se trenutku umešao neko od gostiju, ali je Dajana nastavila: “Žao mi je što sam vam na putu. Očigledno smetam, i to mora da je pakao za vas oboje, ali ne postupajte sa mnom kao s idiotom.” Prema verziji jednog od prisutnih, Dajana je javno pitala: “Zašto jednostavno ne ostaviš mog muža na miru?” Dajana je, međutim, rekla Čarlsu da je samo rekla Kamili da ga voli. Šta god da je istina, Kamila više nije progovorila s Dajanom.

U podmuklom ratu Vindzorovih, Dajana je očito bila pobednik. Najgenijalniji potez načinila je kad je pripadnika obezbeđenja palate ubedila da tajno prisluškuje razgovor preko mobilnog telefona između Čarlsa i Kamile. U toku tog razgovora, njih dvoje izražavaju uzajamnu fizičku čežnju i Čarls ječi: “Bože, kad bih živeo u tvojim pantalonama”, a onda se šali da bi to postigao kad bi se preobrazio u tampon.

Tri godine kasnije, 1992, kaseta je puštena u javnost, u aferi nazvanoj “Kamilagejt”. LJudi su se nadmetali u parodiranju Čarsovog nesrećnog komentara o tamponu. Malobrojni su pomenuli da snimak pokazuje koliko je veza zasnovana na uzajamnoj prisnosti. Čarls je na Kamilinu jadikovku kako ništa važno nije postigla u životu odgovorio pohvalom što ga voli: “To je tvoj veliki uspeh “.

“Dragi, to je lakše nego da izgubiš ravnotežu”, ona je odgovorila. Posle toga i senzacionalne knjige Endrua Mortona “Dajana: NJena istinita priča - njenim rečima” iz 1997, Kamila više nije nikud mogla da ode a ne bude primećena. Ona, i njen život, postali su javna svojina. Izgubila je osam kilograma, počela nekontrolisano da puši, brinući zbog štete koju će publicitet naneti Čarlsu, njenom mužu i porodici.

Princeza Dajana je patila zbog osude javnosti, jer su novinari dovodili u pitanje njen položaj oštećene žene. Tabloid “San” je objavio tzv. skvidži kasetu, na kojoj prisluškivani prodavac polovnih automobila DŽejms Gilbij izjavljuje ljubav Dajani, pita da li je skoro masturbirala, raspravlja o njenoj bojazni da će zatrudneti i saoseća dok se žali na “jebenu (kraljevsku) porodicu”.
Publicitet koji je pratio Čarlsa, Dajanu, Kamilu i Dajanine ljubavnike naškodio je ugledu kraljevske porodice više nego bilo koji događaj od 1936, kad je Edvard VIII abdicirao da bi se oženio Volis Simpson, dvaput razvedenom Amerikankom.

Čarls se povukao u plačljivo očajanje i, poput Bajrona, razmišljao da pobegne u Italiju. Kraljica i princ Filip su bili razjareni zbog uvredljivih napisa u štampi. “Sad cela prokleta zemlja zna s kime se tucaš!”, princ je grmeo. Kamilin otac, major Brus Šand, bio je još gnevniji. “Život moje ćerke je uništen, njena su deca predmet podsmeha”, rekao je Čarlsu. “Celu si moju porodicu izložio sramoti. Moraš odmah da presečeš sve veze s Kamilom!”

Bakingamska palata je 9. decembra 1992. objavila da se Čarls i Dajana razdvajaju, a već na Božić 1993. Čarls je telefonirao Kamili i rekao da, iako je voli, mora da prekine njihovu vezu. Ona je elegantno prihvatila njegovu “neopozivu” odluku, ali već u februaru 1994. Kamila mu je ponovo postala ljubavnica. Čarls je u TV dokumentarcu juna 1994. priznao da su, posle pet godina braka sa Dajanom više nema nade za popravljanje njihovog zajedničkog života, pa su on i gospođa Parker-Bouls postali ljubavnici. Kamila ga je nagovarala da priznaju vezu, verujući da će to okončati medijsku groznicu. Reakcija javnosti opravdala je njen stav.

Čarls se u očima javnosti pokazao kao jedan od bezbroj muškaraca koji je zbog propalog braka uzeo ljubavnicu. Dokumentarac je pred javnost vratio Kamilu, “drugu ženu”. Ona je pokazala izvanrednu snagu noseći se s optužbama, i konačno zadobila odobravanje kraljevske porodice, svog oca i muža, koji je primetio da ne može da razume zbog čega svi prave buku. List “Dejli mejl” je čitaocima postavio retoričko pitanje: “Nije li vreme da prestanemo mrzeti tu dostojanstvenu ženu?”

Dajana nije tako mislila. Pošto je štampa obelodanila njene naizgled neprestane ljubavne ludorije, ona je ponovo krenula u napad. Tokom TV intervjua na “Panorami” 1995, poverila se milionima gledalaca da “nas u ovom braku ima troje, to je pomalo tesno”. Čarlsov prijatelj Nikolas Soums, ministar odbrane, opisao je Dajanin intervju kao “jezivu gnusobu”. NJen novinarski poverenik Ričard Kej napisao je da se “svuda oseća smrad osvete. Uništila je svog muža i suparnicu veštinom izdane žene.” No, “Dejli telegraf” je upozoravao da “njena predstava delimično potvrđuje priče o njenoj nestabilnosti”.

Kamila nije bila uništena. Ona i Čarls su tiho cvetali. Kamila i Endru su se konačno razveli u istinski prijateljskom duhu; on, niti iko od Kamilinih prijatelja, nikad nije na njen račun izneo negativnu primedbu. Čarls joj je obezbedio kola i zajedno su provodili nekoliko dana nedeljno. Kamila nije kraljevska ličnost, ali se Čarls postarao da njegova ljubavnica uživa u bar nekim kraljevskim povlasticama.

Kad je napunila 50 godina, Čarls je u njenu čast priredio rođendansku zabavu u Hajgrouvu, gde je ona, uz njegovo odobrenje, skinula Dajanine pastelne ukrase i preuredila prostor po Čarlsovom ukusu. Kamila je blistala od sreće, a ona i Čarls su lice uz lice igrali uz muziku grupe ABBA. Mediji su se i dalje zanimali za njihov ljubavni odnos, ali ne više zlonamerno. Onda je Dajana 1997. poginula u automobilskoj nesreći u Parizu i opet su se našli u središtu pažnje. Jedan novinski naslov uhvatio je samu suštinu tih priča: “Može li se Kamila nadmetati s preminulom Dajanom?”

Očigledno, može. Kamilina rastuća popularnost (ili barem sve manja nepopularnost) bila je posledica Čarlsove rešenosti da spere ljagu s njenog imena. Angažovao je 1996. stručnjaka za odnose s javnošću, Amerikanca Marka Bolanda, kao zamenika svog ličnog sekretara, koji je pokrenuo “operaciju PB (Parker -Bouls)” da popravi Kamilinu sliku u javnosti i brak s Čarlsom učini prihvatljivijim i za palatu i za javnost. Potpomognut i prolaskom vremena, Boland je bio tako uspešan da ga je magazin “PR vik” imenovao stručnjakom godine. NJegov krunski uspeh bila je “kampanja pridobijanja javnost da prihvati prinčevu partnerku Kamilu, za koju su tabloidi tvrdili da je najnepopularnija žena u Britaniji”.

Kamilina medijska slika lagano se popravljala. Na zabavi u čast Konstantina, bivšeg grčkog kralja, kraljica Elizabeta je 2000. javno priznala Kamilu, a ranije je odbijala da bude u istoj prostoriji s njom. Prvi put je juna 2001. pozvana na ručak u Bakingamsku palatu, mesec dana kasnije Čarls ju je zaljubljeno ljubio u javnosti, a naredne godine pozvao na sahranu njegove bake. Čarlsov je cilj bio da je očisti od kala ljubavničkog položaja i lane je najzad uspeo da se oženi njome.
A ona je kao mlada žena volela da se šali kako ju je prabaka naučila da se “prvo nakloni, a onda uskoči u kraljev krevet”.

I američki ekvivalent evropskoj aristokratiji - njeni predsednici, kao najmoćniji ljudi na svetu - često je imao ljubavnice. No, od političara na vlasti uvek se očekivalo da se drže znatno viših moralnih standarda nego što se to očekivalo od aristokratije. To ih je primoralo da budu diskretni, čak i kada su bili u vezama sa glamuroznim ženama, koje bi inače vrlo rado prikazivali.
Sve donedavno, ako se predsednici nisu ponašali izrazito nedolično, mogli su računati na imunitet novinara i time osudu izbornog tela. Klintonove laži o vezi sa Monikom Levinski označile su kraj saradnje medija s političarima u čuvanju privatnog života ljudi na vlasti. Ironija je što Monika nije trofejna lutkica kojom bi se neko hvalio, nego kikotava i pričljiva bruka. Kao što jedan lik iz “LJudske mrlje” Filipa Rota kaže: “Ovo nije Duboko grlo. Ovo je Dugačak jezik.”

Uvažavani predsednik DŽon F. Kenedi bio je seksualni predator koji je prihvatio načelo svog oca DŽoa da njegovi sinovi treba da “povale što veći broj žena”. DŽFK su povezivali sa filmskim zvezdama, suprugama kolega, damama iz otmenih krugova, aktivistkinjama Demokratske stranke, sekretaricama, stjuardesama, manekenkama i prostitutkama.

U DŽordžtanu, rezidencijalnom sedištu Vašingtona, Kenedijeva seksualna nezasitost bila je legendarna. “Ne mogu da zaspim bez seksa”, govorio je. Ta potreba za seksom nije imala veze s emocijama; bilo je to brzo pražnjenje da se smanji stres i, privremeno, otupi hroničan bol u leđima, koji ga je mučio od detinjstva, pa je morao da leži na leđima prilikom seksa. Nije ga zanimalo da zadovolji partnerku i bilo je opštepoznato da je “katastrofalno loš u krevetu”. Glumica Endži Dikinson podrugljivo je izjavila da je seks sa DŽekom “15 najdosadnijih sekundi njenog života”.

DŽFK postao je predsednik na samom početku seksualne revolucije, veoma povoljnog vremena za osobe njegovih seksualnih apetita. Autorka Nina Berli opisuje Vašington iz Kenedijevog doba kao jedan “falocentrični svet”. Brojne metafore i vokabular uopšte odnosili su se na stanje muda: nekome su “odsečena muda”, situacija je bila “kastrirajuća”, nekoga je neko “šutnuo u jaja”, a neprijatelje je trebalo “zgrabiti za muda”.

U Beloj kući su ’kurac, jebanje, muda i kopile’ postali standardni u razgovorima. U takvom svetu, DŽFK želeo je više od orgazma. Kao i njegov otac, bio je opsednut onom vrstom zvezdanog glamura koji je samo Holivud mogao da ponudi. Želeo je ništa manje nego ljubavnicu na nivou jedne Glorije Svanson. Šezdesetih godina to je bila božanstveno seksi filmska zvezda Merilin Monro.

Spoj predsednika i boginje bio je trijumf fizičke želje i potrebe za razmetanjem nad zdravim razumom. Taj čovek i ta žena podjednako odlučno ignorisali su zaslepljujuće razlike koje su postojale među njima. On je bi zgodan i voljeni predsednik. Ona je bila božanstvena i obožavana filmska zvezda. Ako njemu njegova žena i deca nisu predstavljali problem, njoj su to bili još manje. On se čvrsto nameračio da osvoji najveću holivudsku zvezdu. Ona je, otvorena srca, čeznula da osvoji pažljivog i moćnog muškarca koji bi učinio ono što niko drugi nije uspeo: da potvrdi smisao njenom životu.

Ogroman društveni i finansijski jaz delio je godine stasavanje DŽFK i Norme DŽin Bejker, odnosno Merilin Monro. Normu DŽin rodila je 1926, blizu Holivuda u Kaliforniji, raspuštenica Gledis Monro. Gledisin svet bio je pun tuge i jada i u takvoj sredini otpočela je Norma DŽin svoj život. Sten Giford, otac deteta, odbio je da se oženi Gledis. Pošto je diskriminacija prema neudatim majkama bila veoma oštra, Gledis je dala bebu na stan i hranu kod bivših komšija za pet dolara nedeljno. Posećivala je bebu svake subote, ali Merilin se ne seća da ju je ikada zagrlila ili poljubila, čak joj i objasnila da joj je majka.

Merilin je Gledisino treće dete. Prvi put je zatrudnela sa 14 godina; odbila je da abortira i uz majčino prećutno odobravanje udala se za bebinog oca, mnogo starijeg i veoma nevoljnog DŽaspera Bejkera. Rodio im se sin, a za manje od dve godine i ćerka. Brak je bio kratak i pun nasilja. Tinejdžerka je bila aljkava domaćica, a matori mladoženja alkoholičar, i često ju je divljački tukao. Posle razvoda, kidnapovao je decu i zlostavljao sina kao nekad Gledis. Ona je uspela da ga pronađe i pokušala, bez uspeha, da dobije strateljstvo nad decom.

Kad se vratila u Kaliforniju, bacila se na provod da bi zaboravila muke i očaj, i strano zaljubila u Stena Giforda. Sanjala je o braku, ali Giford, takođe razveden, bio je tako očigledno rezervisan prema toj ideji da ga je Gledis napustila i udala se za norveškog radnika Edvarda Mortensena. Cena za stabilnost koju je tražila bila je neizdrživa dosada. Napustila ga je posle četiri meseca i opet počela da se zabavlja s Gifordom. Čim je zatrudnela, Giford je raskinuo vezu. Gledis je Normi DŽin dala prezime Mortensen, kako bi sakrila da je dete vanbračno.

Mnogo kasnije, opet pokušavajući da pobegne od problema pribegavajući ludim provodima, slomila ju je vest da je njen četrnaestogodišnji sin umro u užasnim bolovima od očeve ruke. Prijatelji se sećaju da je “osnovni problem koji je doveo do pogoršanja Gledisinog mentalnog zdravlja bio osećaj krivice”. Zatim je imala versko preobraćenje, postala vernik sajentološke crkve i objavila osmogodišnjoj Normi DŽin, koja je i dalje živela na stanu i hrani kod stranaca, kako namerava da sagradi lepu kućicu za njih dve.

Dva meseca Norma DŽin je živela sa svojom lepom majkom u njihovoj lepoj beloj kućici. Da bi olakšala otplaćivanje hipoteke, Gledis je izdala drugi sprat. Kad je njen stanar Normi DŽin učinio nešto seksualne prirode tako strašno da je pokušala da kaže mami, ona ju je besno ućutkala, ne prihvatajući primedbe na račun “slavnog stanara”.
Devojčica je plačući zaspala i želela da umre. Nije umrla, ali je počela da muca. Ubrzo je Gledis doživela nervni slom i morala u bolnicu. Dijagnostikovana je kao paranoični šizofreničar. Lepa bela kuća prodata je da bi se otplatili dugovi. Norma DŽin odvedena je, uz velik otpor, u losanđeleski Dom za decu bez roditelja i postala siroče broj 3.463.

Prijateljica njene majke, Grejs, nadala se da će ubediti muža da dozvoli Normi DŽin da živi s njima. Direktor sirotišta je preporučio da on nauči šta je život u porodici. Ponovo je data u hraniteljsku porodicu. Živela je u devet različitih, a međuperiode provodila u sirotištu, sve dok nije pravno prerasla status siročeta. Odrasla je u teškom siromaštvu. NJene hraniteljske porodice bile su siromašne i borile se protiv velike krize primajući siročad. Uvek je bila poslednja u redu za nedeljno kupanje u zejedničkoj vodi i prva koju su krivili ako nešto nije bilo u redu. Za oblačenje je imala samo dve identične bele bluze i dve izbledele plave suknje. Dali su joj nadimak “miš“, a ona je bežala u svet snova, gde je bila tako lepa u crvenim, zlatnim, zelenim i belim raskošnim haljinama da ljudi nisu mogli da skinu pogled sa nje dok je prolazila.

Konačno je Grejs uspela da je dovede kod sebe i Norma DŽin je poverovala da je konačno pronašla dom. No, pet meseci kasnije, muževljevo pijanstvo nateralo je Grejs da Normu DŽin pošalje svojoj tetki. Ana je bila siromašna, ali puna ljubavi i Norma DŽin ju je obožavala. Život van ovog veselog i pobožnog domaćinstva bio je, međutim, teži. Školska deca rugala su joj se zbog skromne odeće iz sirotišta, a dečaci nazivali “daska koja hoda”. Imala je malo prijatelja i mrzela školu.

U crkvi se borila s neobičnom maštarijom - da skine odeću i stoji gola pred bogom i ljudima. Ova fantazija nije kod nje izazivala “nikakav osećaj greha... Maštanje o tome kako me ljudi gledaju pomoglo mi je da se osećam manje usamljeno. Stidela sam se svoje odeće - večite izbledele plave uniforme siromaštva. Gola, bila sam kao ostale devojke.”

A onda je počela da se izdvaja od drugih devojaka. Skriveno pod belim bluzama, njeno telo počelo je da se zaobljuje. Pozajmila je džemper od sitnije drugarice i nosila ga u školi; posle je niko više nije zvao “daska”. NJeno telo pretvorilo se u “čarobnog prijatelja”, i počela je izdašno da koristi ruž i maskaru. LJudi su je gledali s divljenjem, pa je uvidela da više nije jadna Norma DŽin iz sirotišta. NJeni problemi, ipak, nisu još bili rešeni. Tetka Ana nije više mogla da je čuva. Morala bi Norma da provede još dve godine u sirotištu, dok ne napuni 18, ili je njen dečko, pet godina stariji radnik u Lokidu, DŽim Deorti, oženi. Grejs je zaprosila DŽimija za Normu DŽin, a on je prihvatio. Kao DŽimijeva žena, Norma je obožavala seks, i veselo se predavala užitku gde god i kad god bi osetila potrebu, a to je bilo često. Čak i “skidanje pred spavanje bilo je gotovo uvek erotično, ako bih se tuširao a ona ušla u kupatilo, uvek je bila ista priča - seks na licu mesta”, sećao se DŽimi.

Norma DŽin je bila presrećna što ima sopstveni dom i besprekorno ga je održavala. Pravila je DŽimiju sendviče za užinu, ostavljala mu ljubavne poruke u paketu za ručak i trudila se da večera bude gotova kad dođe. Najčešće je kuvala grašak i šargarepu, jer joj se dopao kontrast te dve boje. Postavila je svoje krpene životinje i lutke na vrh police, da mogu videti kako se živi u njenom srećnom domu “Nije imala sopstveno detinjstvo i videlo se da je bez ljubavi i neželjena živela tolike godine”, rekao je DŽimi kasnije.

Bio je rat i DŽimi se prijavio za vojsku. Norma DŽin je poludela, ali je on ipak ostao pri svojoj odluci. Uselila se kod njegove mame i zaposlila u fabrici za proizvodnju avionskih delova. Zapazio ju je vodnik Dejvid Konover, fotograf koji je kamerom beležio život u SAD u ratnim godinama, dok je, obučena u radnički kombinezon, radila za pokretnom trakom. NJen san o tome da je svi gledaju s divljenjem počeo je da se ostvaruje. DŽimi je došao kući na odsustvo, ali kad je morao da se vrati, Norma DŽin je zapala u melanholiju. Odlučila je da telefonira ocu, kog nikad nije videla, a čiji je broj uspela da nabavi. Pre nego što joj je spustio slušalicu, Goford je rekao da nema šta da joj kaže i da ga više nikad ne zove. Danima je nakon toga neutešno plakala.

Kao ratna “udovica” započela je manekensku karijeru. Naučila je kako da se oblači, šminka, češlja, namesti svoje svetlosmeđe lokne i pokaže svoj vedri osmeh i upadljivu senzualnost. Prvi put u životu je zaradila pravi novac i iselila se iz kuće, i pored negodovanja svekrve. Kad joj je muž postavio ultimatum: manekenstvo ili brak, odlučila se za manekenstvo.

No, uvek joj je nedostajala njena nesrećna, bolesna majka, pa ju je pozvala da živi s njom. Dok mentalna bolest nije primorala Gledis da se vrati u bolnicu, ona i ćerka su se trudile da izgrade pravi odnos, kakav nikad ranije nisu imale.

Norma DŽin je preuzela kontrolu nad svojom karijerom. Ofarbala se u plavo, otkrivši da plavuše dobijaju više posla, i potpisala ugovor za manje uloge sa “20. senčeri foksom”, za platu od 125 dolara nedeljno. Sarađivala je u izboru sebi zvučnijeg imena i postala Merilin Monro. Išla je na časove glume, tiho sedela sa svojim psićem u krilu i trudila se da postane što bolja. Kod kuće je neumorno čitala, s istim žarom kao što je gutala enciklopedije dok je kratko bila udata domaćica.
Snimila je nekoliko filmova i konačno 1950. privukla pažnju ulogom ljubavnice korumpiranog advokata u trileru DŽona Hjustona “DŽungla na asfaltu”. Status zvezde dostigla je 1952, sjajnom ulogom u filmu “Sukob po noći”. Na vrhuncu popularnosti, upustila se u nepromišljenu vezu s velikom bejzbol zvezdom DŽoom Dimađom. Iako je DŽo bio opsesivno posesivan i žestoko se protivio njenom načinu života, venčali su se 14. januara 1954. U napadima ljubomore on nije štedeo ni reči ni pesnice. Brak, kratak i očajnički nesrećan, završio se razvodom 3. oktobra 1954.

Sledeći muž, dramski pisac Artur Miler, bio je uspešan kao i DŽo Dimađo, i podjednako neprikladan. Čudo kako je ugušio svoj zdravorazumski predosećaj propasti i 1956. ipak se venčao s njom. Ali, bio je opčinjen njenom senzualnom lepotom. “Ona je takav magnet koji u mužjacima izaziva osnovne instinkte”, govorio je. NJegovoj sestri se činilo da Merilin blista od radosti, što mora da je bilo tačno. Na poleđini slike s venčanja Merilin je napisala: “Nada. Nada. Nada”. No, nada je, kao i sreća, u vezi Miler-Monro bila neuhvatljiva. Ubrzo je otkrila da njen muž, koga je zvala “tatica”, preispituje koliko je bilo pametno što se oženio. Osećao je sažaljenje prema ovoj ženi-detetu pritisnutoj sopstvenim demonima, ali njene nezajažljive emotivne potrebe gušile su mu kreativnost. Pričao je o njoj kao o kurvi i govorio joj da nije znao šta da odgovori na komentar Lorensa Olivijea da je Merilin “kučka koja samo pravi probleme”.

Profesionalno, bila je u top formi - ako se gleda samo krajnji proizvod. Režiseri i kolege su se žalili da uvek kasni, a ponekad se i ne pojavi, da je nepristojna, dezorijentisana i nije u stanju da zapamti ni jednostavne replike. Toni Kertis, koji je morao da je satima čeka svakog dana kad su snimali “Neki to vole vruće”, ljutito se žalio da posle 40. klape iste romantične scene, ljubiti Merilin pruža isti osećaj kao ljubiti Hitlera.

Više puta je pokušala da izvrši samoubistvo, a zbog spontanog pobačaja je duboko patila. Imala je par ne preterano tajnih afera s drugim muškarcima, uključujući i s DŽonom F. Kenedijem. Uprkos psihoterapiji, tonula je sve dublje u stanje pijanog i drogiranog beznađa. Posle jednog neuspelog pokušaja samoubistva, kad ju je prijatelj pitao kako je, omamljeno je odgovorila: “Živa... Kakav maler.” Na dan Kenedijeve predsedničke inauguracije 1961. odletela je za Meksiko da bi se razvela.

Koncentrisala se na DŽFK, udobno smeštenog u Beloj kući. Upoznala ga je sredinom pedesetih, preko njegovog šuraka, glumca Pitera Loforda, koji je imao i ulogu svodnika amatera za Kenedija i armiju seksipilnih glumica raspoloženih za seks. DŽFK je voleo da pravi “recke s poznatim imenom”, zbog sopstvenog uzbuđenja, ali i da bi oca indirektno usrećio. Praviti recke s imenima DŽin Tirni, Endži Dikinson, DŽejn Mensfild i Li Remik bilo je impresivno, ali osvajanjem Merilin, verovatno najslavnije žene na svetu, DŽFK je nadigrao i oca, čiji je glavni trofej bila Glorija Svanson.

Na izvestan način, Merilin i DŽek bili su dobar spoj. Oboje su dostigli sam vrh svojih profesija. Neustrašivo su se upuštali u rizike. Bili su glamurozni miljenici medija. Bili su bestidno promiskuitetni i u svakoj aferi koja je podsećala na vezu tražili emocije i potvrde sopstvene vrednosti. U zajedničkoj potrebi da se dokažu kroz seksualno osvajanje, posegli su jedno za drugim i hvalili se o svom uspehu. No, Merilin je bila bolesna žena koja se upustila u nemoguću misiju da nađe muža i ljubavnika koji će joj biti i otac. NJena nestabilnost i labilno mentalno zdravlje, kao i zavisnost od lekova, nije bilo nikakva tajna, najmanje za DŽFK.

DŽFK i šefovi njegove kampanje bili su svesni koliku bi štetu Merilin mogla da nanese kampanji ako bi progovorila o njihovoj aferi. No, nije samo ona bila potencijalna opasnost - DŽFK je imao afere bezobrazno javno, u Beloj kući, njujorškom hotelu “Karlajl”, te kući svoje sestre Pat i njenog supruga Pitera Loforda u Santa Moniki. Sekretar kabineta Fred Daton žalio se da se DŽFK ponaša “kao da je bog - j... koga god poželi i kad god poželi”. Predsednik je računao na diskreciju medija i saučesništvo preplašenih konobara, vozača i druge posluge kojima su njegovi agenti objasnili: “Što vidiš - ne vidiš. Što čuješ - ne čuješ.”

Ako je Merilin želela da vidi DŽFK, a to je veoma želela, morala je na sastanke da putuje, često predsedničkim avionom, prerušena u sekretaricu, brinetu ili crvenokosu, s maramom i naočarima, notesom i olovkom, i pravi se da zapisuje sve što joj je Piter Loford pokvareno diktira. Da bi mogla telefonirati ljubavniku u Beloj kući, dodeljeno joj je tajno ime “gospođica Grin”, i pozivi su prosleđivani njenom idolu - predsedniku.

Teško je poverovati da je Merilin očekivala da će se DŽFK razvesti od DŽeki i oženiti njome. Kakve god iluzije imala o muškarcima i koliko god bila autodestruktivna, morala je razumeti granice njihove veze. Uvek je DŽFK bio taj koji je koordinirao randevue. Posle druženja sa svojim gostima, povlačili bi se negde na brzi seks, koji mu je bio specijalnost: „Kao petao u kokošinjcu. Hop, hop, hop, i gotovo. Stalno sam ga podsećala da zakopča šlic.“
Bez obzira na to da li su bili u Beloj kući, gde su je neki gosti viđali, hotelu “Karlajl” ili, najčešće, u domu Lofordovih, Merilin i DŽFK uvek su bili okruženi njegovim pajtašima. Po njihovim pričama, ona je uvek bila odevena samo u grudnjak ili kombinezon boje šampanjca, i potpuno omamljena. Oblačila se vrlo sugestivno, očigledno nije nosila gaćice, imala je čupavu kosu, ali je uvek bila toliko seksipilna da je pogled na nju oduzimao dah. Zapanjujuća je činjenica da je DŽFK nastavio vezu, uprkos veoma opravdanom strahu da bi Merilin mogla da se izlane. A dok je trajala njihova veza, Merilin nije bila ćutljiva na tu temu. Za vreme predsedničke kampanje DŽFK, jedna od važnih stavki na dnevnom redu bila je držanje Merilin pod kontrolom. Kad je stupio na dužnost, rizik se povećao, ali on nije bio spreman da se uhvati u koštac s tim problemom.

Tokom snimanja filma “Nešto se mora i pružiti”, iz 1962, konačno je popustilo Merilino poimanje stvarnosti. Doživela je niz udaraca, od kojih je najjači bio vest da se Artur Miler ponovo venčao, i to ženom za koju je Merilin sumnjala da ju je počeo viđati pred kraj njihovog braka, i da je nova supruga već bila trudna. Te godine kupila je skromnu kuću za 35.000 dolara, blizu doktora Ralfa Grinsona, njenog sveprisutnog i veoma kontrolišućeg psihijatra. Uprkos slavi i stalnom radu, morala je pozajmiti novac za kreditni depozit od DŽoa Dimađa.

Snimanje filma je počelo u aprilu, ali su reditelj Kjukor i cela ekipa s velikom strepnjom čekali da vide može li i hoće li se Merilin kontrolisati, zapamtiti replike, stići na vreme, ili se, pak, uopšte ne pojaviti. Strahovi su bili opravdani. Ako bi se uopšte pojavila, to je bilo s velikim zakašnjenjem, i često je povraćala od straha što mora da stane pred kamere. Gutala je pilule koje joj je prepisao Grinson da bi se izborila s akutnom depresijom i delovala zbunjeno. Zatim se požalila da joj nije dobro, te su lekari potvrdili da ima infekciju grla. Povremeno je pokušavala da radi, ali bi se često onesvestila ili odlazila kući ranije.

Kjukor je očajnički pokušao da se prilagodi prilikama i snima scene bez nje, dok su ostali glumci i 104 člana ekipe čekali da zvezda dođe. Dovoljno se oporavila za povratak na posao 14. maja. Kolektivno olakšanje bilo je kratkog veka, jer se pojavila preteća glasina kako namerava da ide u NJujork na rođendansku proslavu predsednika Kenedija, 19. maja. Advokati “Foksa” su joj naredili da ne napušta filmski set i upozorili da oglušavanje o naredbu predstavlja kršenje ugovora. Merilin se, pak, posavetovala sa drugim advokatom, Robertom Kenedijem, tada ministrom unutrašnjih poslova SAD. Bobi je ionako bio zabrinut da bi vrh Demokratske partije popreko gledao na njeno pojavljivanje na rođendanskoj proslavi i usrdno ju je molio da ne dolazi. Novinari su već otvoreno pričali o gotovo javnoj aferi njegovog brata, ali još nisu izveštavali o tome. Bobi, intelektualac porodice, čestiti i pouzdani brat, uvideo je da je ovo sjajna prilika za popravljanje štete. No, DŽFK je insistirao da ona dođe, a Merilin nije nameravala da propusti priliku da otpeva „Srećan rođendan“ predsedniku pred 15.000 demokrata u Medison skver gardenu.

Ista ona Merilin koja nije mogla da ustane iz kreveta, koja je brkala i zaboravljala replike, isplanirala je svoj nastup na ljubavnikovoj proslavi do najsitnijih detalja. Naložila je svom kreatoru Žan-Luju da joj sašije spektakularnu haljinu boje kože od providne svile, optočenu ogromnim lažnim dijamantima; bila je toliko tesna da se morala našivati na golo telo. Koštala je 12.000 dolara, a mogla da stane na dlan. Preko haljine nosila je bundu od hermelina pozajmljenu iz garderobe “Foksa”, a plavu kosu natapirala tako da joj loknice šarmantno padaju preko lica.

Čak i na ovako važan događaj je kasnila. Kad se konačno pojavila, posle duhovite najave Pitera Loforda: „žena koja će i na nebo kasniti“, na sceni se pojavila nestvarna vizija žene. Fotografije snimane iz ugla iza nje pokazuju DŽFK kako pažljivo posmatra i sedi sam, pošto je DŽeki (za ovu priliku je izabrala da svoje dugačko, vitko telo istakne jednostavnom i elegantnom haljinom nekog poznatog kreatora) odbila da se izloži poniženju koje Merilinino pevanje njenom mužu izaziva. Novinar “Tajma” Hju Sidi seća se kako se „požuda prosto osetila u vazduhu. Kenedi je samo zinuo.“ Merilin je otpevala pesmu, posebno komponovanu za tu priliku, i masa je oduševljeno aplaudirala. DŽFK se popeo do nje na binu i izjavio da se sad, pošto mu je otpevana rođendanska pesma na tako čedan i zdrav način, može i povući iz politike. Te noći Merilin je provela dva sata sa njim. Više ga nikad nije videla.

Merilin se vratila na snimanje filma “Nešto se mora i pružiti”, a nakon čuvene scene gde gola pliva u bazenu, ponovo je dospela u centar pažnje. Nekoliko dana je odlično radila, a onda je jednog ponedeljka bila toliko rasejana da su svi pomislili kako se nešto strašno dogodilo preko vikenda. I jeste. DŽek Kenedi, veliki ljubavnik koji je stavio veto na usrdne molbe brata Bobija da se njen nastup za predsednikov rođendan otkaže i organizovao da Piter Loford pošalje po nju helikopter i preveze je do aerodroma, konačno je zbog straha od gubitka fotelje nateran da prekine njihovu vezu.
Uzdrmala ga je i uplašila poseta direktora FBI Edgara Huvera, pet dana nakon proslave njegovog rođendana. Huver je upozorio predsednika da njegova afera sa Merilin i, još više, mafijaškom lutkicom DŽudit Kembel Eksner, dovodi u opasnost njegov mandat na vrhuncu hladnog rata i kubanske krize. Istog dana DŽFK je nazvao DŽudit i saopštio joj da prekida njihovu vezu.

Isključio je i privatnu liniju koju je koristio za Merilin i dao instrukcije telefonistkinji na centrali Bele kuće da više ne prosleđuje njene pozive. Nije ni pokušao da se suoči sa Merilin. Taj neprijatan i potencijalno opasan zadatak pripao je Lofordu. Merilin je bila poneta uspehom koji je doživela na rođendanskoj proslavi, sigurna u moć svoje lepote i neponovljivog tela, čvrstih dugih nogu, punih grudi i oble zadnjice, kojoj se DŽFK posebno divio. „Kakvo dupe!“, uzdisao je. To fenomenalno dupe nije moglo da shvati zašto je odjednom otpisana.

Patriša Loford, Piterova poslednja žena, pričala je kako se Piter odlučio da bude brutalno iskren prema Merilin. „Rečeno joj je da više nikad neće moći da razgovara s predsednikom i nikad neće postati prva dama.“ Kad se rasplakala, Piter je dodao: „Merilin, ti si samo jedna u nizu DŽekovih jebačkih šema.“ Vikend je provela omamljena sedativima, ali u ponedeljak se javila na posao, iako je jedva mogla da stoji. Delovala je uništeno, a zatim radila devet dana bez prestanka, sve do svog 36. rođendana, 1. juna. Kjukor je zabranio proslavu, ali ga je ekipa ignorisala i iznenadila Merilin kafom i tortom od pet dolara. NJen filmski partner Din Martin, koji je uvek bio pun podrške, doneo je šampanjac. Kasnije se Merilin, prema utvrđenom rasporedu, pojavila na dobrotvornoj priredbi za obolele od mišićne distrofije na stadionu “Dodžer”.

DŽFK više nije bio dostupan. Ignorisao je i njena pisma, koja je Loford, koji ih je očigledno čitao, opisao kao „prilično patetična“. Merilin se žalila Lofordu, a verovatno i DŽFK, da Kenedijevi „koriste ljude, a zatim ih odbace kao obično đubre“. Te nedelje, posle svog rođendana, osećala se previše bolesno da bi mogla otići na posao. Studiju je prekipelo, te su joj 8. juna dali otkaz i tražili odštetu od milion dolara. Merilin, koja se sada borila i za mentalno zdravlje i za karijeru, stupila je u kontakt s uticajnim ljudima iz filmske industrije i uspela da izdejstvuje dovoljno podrške da podnese protivtužbu. U jednomesečnoj kampanji dala je intervjue i fotografisala se za časopise Vog, Lajf i Kosmopolitan, te brojne druge medije, sama i sa glumcima i ekipom filma.

Tokom borbe za povratak na posao često je viđala Boba Kenedija, bratovljevog izaslanika sa zadatkom da joj objasni koliko je važno da drži jezik za zubima i prestane da pokušava stupiti u vezu sa DŽekom. Uspeli su da sklope dogovor, po kom se Merilin verovatno obavezuje na ćutanje o njihovoj vezi. Bobi je zauzvrat razgovarao sa svojim prijateljem, šefom studija, i 16 dana posle otkaza, “Foks” je Merilin vratio na posao, uz znatno veću platu. Neko vreme nakon tog događaja Bobi je prestao da odgovara na Merilinine pozive. LJuta i povređena, pokušala je na svaki način da stupi u kontakt s njim. Posle osam registrovanih, neuspelih poziva u Ministarstvo pravde, pozvala ga je kod kuće.

„Bobi je bio strahovito ljut na Merilin što se usudila da uradi tako nešto“, seća se ćerka Pitera Loforda, Patriša. I Merilin je bila strašno ljuta i duboko povređena. „Baš bih mogla da održim konferenciju za štampu. Imala bih štošta da kažem na ovu prokletu temu! Sad mi je jasno da su Kenedijevi dobili od mene sve što su hteli i nastavili da žive svoj život!“ Umrla je 4. avgusta, pre nego što je uspela da progovori, od prevelike doze barbiturata, za koji se ne zna ko joj je dao, a možda ga je uzela i sama.

DŽo Dimađo je obavio pripreme za sahranu, zabranivši Lofordovima, Frenku Sinatri, Semiju Dejvisu junioru i drugima da odaju poštu njenim posmrtnim ostacima; krivio je industriju zabave za njenu smrt. Artur Miler, koji je pretpostavljao da je izvršila samoubistvo, rekao je da se dogodilo neminovno. Samo je DŽeki Kenedi izgovorila banalnost koja se pokazala tačnom: „Živeće zauvek.“

Merilin je mislila da je u DŽFK pronašla muškarca dovoljno časnog i moćnog da zadovolji njene potrebe. Nije razumela da je on koristi, da njegov suštinski prezir prema ženama obuhvata i nju, pa, ako njegova supruga i majka njegove dece - inače, klasa za sebe - nije uspela da ga zadrži, tek ona nije imala šanse. Nije čak bila ni njegova najvažnija „druga žena“

Selija Sančez Mandulej je sve do smrti 1980. bila najvažnija osoba u životu Fidela Kastra. Rođena je 1927. kao jedna od pet kćeri doktora Manuela Sančeza Silveirea i živela na jugozapadu provincije Orijente, gde je dugo bila politički aktivna. Od početka se razlikovala od drugih obrazovanih i privilegovanih žena koje su svoje usluge nudile pokretu.
Bila je izuzetno inteligentna i efikasna, usredsređena na ciljeve i disciplinovana. Svesrdno se zalagala za ideje koje je zastupao pokreta, i odlično poznavala svoju pokrajinu, njenu političku strukturu, važne ličnosti, topografiju i ljude. Kad su Kastro i kompanjerosi počeli da planiraju invaziju, Selija je postala jedan od glavnih stratega. Obezbedila im je navigacione mape, organizovala tajni seljački pokret i gradske grupe za podršku revoluciji, prikupljala za pobunjenike neophodne zalihe, od hrane do oružja. Kad su se Selija i Fidel konačno upoznali, ona je uveliko bila jedan od ključnih članova operacije.

Srela se sa njim 1957. na jednom pašnjaku u gerilskom području. Bio je zarastao u bradu, u prljavoj i poderanoj odeći, sa zelenom beretkom na glavi, a verovatno je strašno zaudarao zbog brojnih meseci provedenih na planini Sijera Maestre. Pošto su cele noći pešačili preko planina, Selija i njen pratilac naišli su na Fidela i njegove ljude negde oko pet ujutro. Satima su razgovarali planirajući sledeće korake ustanka. Obedovali su na obližnjem polju šećerne trske, a zatim nastavili razgovor do duboko u noć.

Selija je po mnogo čemu bila Fidelova idealna žena, s izuzetnim osećanjem za strategiju, poznavanjem oružja, sposobnošću da ljude pretvori u saveznike i obezbedi potrebne zalihe hrane, municije i bilo čega drugog što je Kastru trebalo, čak i zubara kad ga je boleo zub ili reportera “NJujork tajmsa” da piše o napretku operacije. Jedina mana bila joj je što nije posedovala klasičnu lepotu kojoj se Fidel divio kod drugih žena. Za razliku od ljupke i ozbiljne Mirte, strastvene i putene Nati ili mlade, lepe Isabel Kustodio, u koju je kratko vreme bio zaljubljen u Meksiku, Selija je delovala prilično neugledno.

Imala je veliki orlovski nos, duguljasto lice, maslinastu boju kože i neobuzdanu tamnu kosu, koju je ponekad nosila podignutu u elegantnu punđu, a češće vezanu u običan konjski rep. Imala je mršav torzo, tanke noge i ni traga od mekih oblina. Sa svojih 30 godina nije bila ni mlada. Ali, često se smejala i imala promukao, energičan glas. Umela je i da sluša i da govori. NJen stil je tačno, ali otrovno, opisan kao bezličan i jednostavan. Selija je dodavala samo jednostavan nakit svojoj praktičnoj odeći. Na fotografijama se vidi da je često nosila male okrugle ili velike viseće minđuše. Na Sijeri, u srcu ustanka, oblačila je zelenu vojničku košulju i pantalone, ali uvek stavljala i zlatan nožni lančić preko čizama.

Od prvog susreta bilo je jasno da su Fidel i Selija srodne duše. Ona je dolazila i odlazila noseći informacije i zalihe, a vraćala sa s instrukcijama i listama. Kad su bili radvojeni, česta su komunicirali pismima. NJihova korespondencija svedoči o njihovom prisnom i intimnom odnosu, ali i o vojnoj kampanji koja je ubrzo oslobodila Kubu od korumpiranog Batiste. Kako je vojna kampanja napredovala, vlasti su postale svesne Selijinih aktivnosti. Kad je saznala da joj se sprema hapšenje, pobegla je u planine, u kamp gerilaca. Ona i Fidel su postali nerazdvojni.

Uselila se u njegovu malu drvenu kuću, koja je služila i kao komandni štab. Delili su spavaću sobu i krevet. Preuzela je manju sobu za svoju kancelariju, dok je Fidel koristio prednji deo kuće. Nikad nisu prestajali da rade, pričaju i planiraju u nedogled. Do Batistinog pada, pobunjenici sa Sijera Maestre podigli su primitivne bolnice, radionice za proizvodnju lakog oružja i municije, štamparsku mašinu i izuzetno važnu radio-stanicu.

Kad je u retkim prikama morala da napusti kamp da bi nadgledala operacije na drugim mestima, Selija je Fidelu veoma nedostajala. „Tvoj odlazak je ostavio pravi vakuum za sobom. Čak i kad žena ide preko planina s puškom u ruci, naši muškarci pored nje uvek postaju uredniji, pristojniji, veći džentlemni - pa čak i hrabriji.“ Dodao je i nekoliko rečenica lične prirode: „A ti, što ne svratiš ovamo nakratko? Šaljem veliki zagrljaj.“ Pošto je jednom čuo netačnu vest da je Selija uhapšena, Fidel je napisao poruku u kojoj kaže da su ona i još jedan revolucinar „stubovi nosači. Ako ste ti i on dobro, sve ide dobro i mi smo mirni.“ Če Gevara je smatrao da je Selija jedina „poznata i pouzdana veza“ pobunjenika.

Ono što Selija nije pobuđivala kod Fidela bile su bujice romantičnih izjava (ponekad i ljubomornih ispada) i strastvene želje koje prožimaju njegova pisma upućena Nati Revuelta. A, budući da je bila izuzetno inteligentna i imala izvrsnu moć zapažanja, Selija mora da je slutila da se srećni dani provedeni sa Fidelom na Sijeri neće lako ponoviti. Mnogo godina kasnije, u priči sa Fidelom i grupom američkih novinara, sećala se tih izuzetnih godina: „O, pa to su bila najbolja vremena, zar ne? Nikada više nećemo biti tako srećni. Nikad.“

Cela Kuba slavila je Fidela. Za vreme njegovog trijumfalnog ulaska u Havanu, Nati Revuelta željno ga je čekala u gomili, kao i vojska drugih žena koje su mu ushićeno klicale; mnoge su zavidele Seliji što je ostvarila posebnu vezu sa njim. A ona je znala da se ne može takmičiti za Fidelovo srce, niti očekivati brak, čak ni vernost. U novom okruženju i vremenu rešila je da pretvori odnos sa Fidelom u vezu koja će ih zauvek ujediniti, tako da kad se neminovno pojave druge žene, nijedna neće moći da uzurpira mesto koje je zauzela u vođinom životu.

Mora da je osmislila strategiju s istom mirnom efikasnošću i brigom za detalje koja je odlikovala njen rad tokom revolucije. Nameravala je da Fidelu postane preko potrebna, kao dok su živeli na Sijera Maestri. Pomoglo je što je volela revoluciju koliko i on. Od samog početka vodila je glavnu reč. Kastrov glavni štab, koji je zauzimao tri luksuzna apartmana na vrhu havanskog hotela „Hilton“, a gde je on u jednom imao i kancelarije, bio je pod njenom kontrolom. Kasnije je njen skučeni i ofucani stan na 11. ulici u rezidencijalnoj četvrti Vedada postao njegov operativni centar. Bila je njegov najpouzdaniji savetnik i neumorni radnik, čak mu je i obroke pripremala u svojoj maloj kuhinji i dostavljala ih gde god se nalazio.

Fidel se oslanjao na Seliju u svakom segmentu svog života. Samo ona imala je pravo da ga kritikuje u lice, ukazuje mu na greške i predlaže rešenja. No, svima drugima je govorila da je Fidel uvek u pravu. NJena uloga kao Fidelova desne ruke davala joj je status nezvanične prve dame Kube. Držala je i moćne zvanične funkcije, a u vreme pre nego što je umrla bila je ministar u Državnom savetu i član CK Komunističke partije. NJen delokrug prostirao se naširoko, obuhvatajući čak i usmenu istoriju revolucije. Dizajnirala je Lenjinov park, veličanstveno mesto za rekreaciju, i bila strasno zainteresovana za ekologiju.

Selija je bila previše inteligentna i sposobna da bi se žrtvovala za ljubav. Posvetila je svoj život Fidelu zato što su joj, kao i kod njega, principi revolucije bili u krvi. Mnogo pre no što ga je srela posvetila se politici društvene pravde. Selijin uticaj osećao se nadaleko i često je ublažavao teške prilike. Na Sijeri, savetovala je milost kad je najjači pobunjenički poriv bio da se osvete za mučenja i ubistva mladih saradnika, koja su Batistine brutalne pristalice činile. No, kad je Fidel zauzeo Batistino mesto i upustio se u sopstvena zverstva, Selijin ublažavajući uticaj izgleda nije preživeo silazak sa planina.

Godine su prolazile. Selija je bila nedodirljiva i čak ni najzaljubljenije žene nisu mogle da je zamene. Ipak, morala je da se nosi sa Kastrovim brojnim ženama, neke su bile ljubavnice, druge brzo zaboravljene prolazne romanse. A vođa je imao „reku posvećenih i željnih žena, koje su brzo proticale kroz njegov život. Čak i u novoj, revolucionarnoj varijanti, opstala je stara feudalna tradicija kad se davao danak gospodaru. Željno su iščekivale da im on oduzme nevinost, a Selija je hrabro čuvala stražu, vičući na lepe Kubanke, isterujući ih iz njegovog kreveta i spavaće sobe.“

Marita Lorenc imala je samo 17 godina kad ju je Kastro zapazio. Na njegov poziv, ova upadljivo lepa Nemica uselila se u sobu blizu njegove u hotelu „Havana Libre“. Dugo mu je bila stalna pratilja, ali kad je napustila Kubu i preselila se u SAD, pokušala je da zaradi pišući memoare.
Najčešće je Kastro trenutnim favoritima slao cveće za rođendan i, kao poseban gest, njihove majke iznenađivao poklonima kao što su ekskluzivna paelja ili jastog, jer je hrane na Kubi bilo u ograničenim količinama.

Osoba zadužena za dostavu ovih poslastica? Selija, koja je čak u domenu Fidelovih žena imala uticaja. Naporedo sa njima dvoma, sve do Selijine smrti živela je Delija Soto del Vale Horhe, s kojom je Kastro imao šest sinova. Kastro ju je uvek držao po strani i ona nikad nije dobila zvaničan status, osim reputacije ljubavnice. Selija, koja je uticala na njega više nego bila koja druga žena, iako mu nije rodila decu, čiji su trenuci najveće sreće bili dok su živeli kao ljubavnici na Sijera Maestri, umrla je od raka pluća 1980. Fidel joj je odao počast u smrti kao što ju je poštovao za života, pa je naručio izradu komemorativnih kipova i tako obezbedio da zauvek bude deo kubanske legende.

Selija, koja se nikad nije udavala, sjedinila se preko istorijskog prijateljstva sa čovekom koga je volela i poštovala, kome se divila i verovala mu više nego bilo kom drugom. Želela je Fidela i znala pod kojim uslovima može zauvek da ga ima. Bila je spremna da prihvati njegovu nesposobnost da je fizički želi ili odriče se uživanja sa drugim, privlačnijim ženama. Zauzvrat, zahtevala je i dobila moćnu poziciju u središtu kubanske vlade, javno priznanje i pravo da život provede kraj Kastra. Za razliku od ostalih njegovih trenutnih i bivših ljubavnica, nije morala da brine o svojoj funkciji ili padanju u nemilost. Nekad davno ga je volela i dobro procenila, zatim sopstvene potrebe i zahteve prekrojila tako da odgovaraju njemu i zadovoljavaju nju.

Omiljeno mesto za seksualne odnose Hitlera i Eve Braun bila je duga crvena sofa čipkom prekrivena, ista ona na kojoj su Musolini, Čemberlen i Daladije pozirali fotografima tokom neslavne Minhenske konferencije
Burna veza Adolfa Hitlera i Eve Braun ostala bi nezapažena da diktator neženja nije bio arhitekta najvećeg ljudskog uništenja u istoriji. Rođen je 1889. kao sin Klare Polcl i njenog rođaka Alojza Šiklgrubera, a prezime Hitler dobio je tek kad se njegova nevenčana majka udala za Johana Georga Hidlera, čije je prezime u nekim matičnim knjigama napisano kao Hitler, pa ga je zadržao. Adolf je bio četvrto dete Klare i Alojza, ali prvo preživelo. NJegova mlađa sestra, Paula, bila je ometena u razvoju, a tu je činjenicu Hitler i mrzeo i krio.

Kad je krajem 1929. upoznao 17-godišnju Evu Braun, bio je propali umetnik i militantni nacionalista koji se još koprcao da dođe na vlast. Neženja po izboru, jer se (poput engleske kraljice Elizabete I) “oženio” svojom zemljom, pa ne bi mogao da izdvoji vreme koje bi muž trebalo da posveti ženi i porodici. Nije želeo ni decu. “Potomcima genija je obično teško da se snađu u svetu. Uz to, uglavnom su kreteni.” Ovakav stav verovatno je proizašao iz straha da bi mogao proizvesti još jednu Paulu. Ali, žene mu nikad nisu nedostajale. Privlačio ih je snagom svojih govora, harizmom i razoružavajućom samouverenošću da Nemačkoj može vratiti staru slavu. Zato su zatvarale oči pred njegovim niskim rastom, bezobličnom odećom i, kako je Eva govorila, “smešnim brčićima”, i padale su pred njim. Neke su se bacale pod njegova kola da bi se zaustavio i utešio ih. A on je uzvraćao galantnošću, ljubljenjem ruke, flertom, prihvatajući njihovo obožavanje kao nešto što mu pripada.

Prednost je davao jedrim plavušama i uživao da flertuje s glumicama i drugim ženama koje su ga zabavljale ili na neki drugi način ostavljale utisak. Voleo je mlade žene, a kad su 1927. kod njega došle da žive obudovela polusestra Angela Raubal i njena maloletna ćerka Angela ili Geli, Hitler s zaljubio u tu devojku. Držao ju je gotovo kao zatvorenicu u stanu, zabranjujući joj da izlazi bez njegove dozvole, a izlazila bi samo uz pratnju koju bi on ovlastio. Geli je pravila scene, plakala i pretila, ali je Hitler ostao neumoljiv. Posle jedne žestoke svađe, Geli je 1931. uzela Hitlerov revolver i sebi prostrelila srce. Hitler je bio preneražen, ožalošćen, ali i uznemiren zbog mogućih političkih posledica ako mediji otkriju seksualnu vezu s mladom sestričinom. Nacisti su, ipak, uspeli da Gelino samoubistvo u novinama predstave kao posledicu depresije zbog neuspele ambicije da postane pevačica. Hitler je kratko tugovao. Naručio je od nekog umetnika da izradi njen portret na osnovu fotografije i kućepaziteljki naredio da svake nedelje stavlja sveže cveće u Gelinu sobu.

I tokom veze s Geli, ženskaroš Hitler viđao se i s drugim ženama. Jedna od njih bila je Eva Braun, još mlađa od Geli. Upoznali su se u studiju njegovog prijatelja, učitelja govorništva i zvaničnog fotografa, naciste Hajnriha Hofmana. Hitler je ušao u trenutku kad je Eva na lestvama slagala robu na policu, pri čemu su joj nehotice bile otkrivene lepo oblikovane noge. Bilo mu milo videvši da joj je i lice dopadljivo, i povremeno, između Geli i drugih “prijateljica”, ugovarao je sastanke i s Evom. Ona je svog poslodavca upitala: “Ko je taj Adolf?” NJen otac, Fric Braun, odmahnuo je rukom pri pomenu Hitlera: “Svaštar, imbecil koji misli da je sveznajući i želi da promeni svet.” Ilze, Evina starija sestra, koja je radila za Jevrejina dr Marksa, laringologa, i bila zaljubljena u njega, prezirala je Hitlera. Adolfa je očaralo Evino totalno neznanje o njemu, njegovoj stranci i politici. Žene, mislio je, imaju katastrofalan uticaj na politiku. Zar Lola Montez nije uništila bavarskog kralja Ludviga? “Političareva devojka ne sme da bude pametna”, tvrdio je. Iz te perspektive, Eva je bila savršena. Zabranila je da se u njenom prisustvu raspravlja o politici i nikad nije ni pristupila Nacističkoj partiji.

Šta je onda Evu izdvajalo od brojnih rivalki? Bila je veoma zgodna, plavooka plavuša koja je oksiženom blajhala kosu, šminkom isticala otmene crte lica i oblačila se elegantno u odeću koju je sama šila. Imala je izvanredan stas i ostala u formi čak i pošto su joj prošli školski dani klizanja i gimnastike. (Na filmu koji su snimili ona i Hitler, Eva popravlja i vozi neka kolica.) Bila je živahna, poticala iz ugledne porodice, prilično pametna ali zapanjujuće neobaveštena. Gutala je ljubavne romane poput “Prohujalo s vihorom”, i kao tinejdžerka volela zabavu, a majka joj se nadala da će uz pomoć dobrog izgleda moći da obezbedi što bolji brak. Kod kuće je Eva delila sobu s Ilze i Gretl, mlađom sestrom. Fric i Franciska su bili veoma pobožni katolici, a posebno se otac razočarao kad se Evina karijera u samostanskoj školi brzo završila jer opatice nisu mogle da podnesu nevolje koje je stvarala. Trudio se da je obuzda, ali je Eva bila usredsređena na ono što je želela od života.

Gotovo od prvih izlazaka Eva je žudela za Adolfom, koji je pokazivao samo sporadično zanimanje, pa je Ilze sestru zadirkivala što juri za starcem. Gelina je smrt olakšala situaciju i Hitler je mogao Evu da odvede u svoj dom, gde su održavali seksualne odnose. Omiljeno mesto bila im je duga crvena sofa čipkom prekrivenim, ista ona na kojoj su Musolini, Čemberlen i Daladije pozirali fotografima tokom neslavne Minhenske konferencije.

Eva je i dalje bila samo jedna od mnogih Hitlerovih žena, mada prva koju je pozvao da zajedno provedu noć. Jedna od ozbiljnih rivalki bila joj je Vinifred Vagner, engleska udovica Vagnerovog sina Zigfrida. Ali, čim je zaključila da se iza Hitlerove uredne pojave u javnosti krije zverska narav, odustala je od veze. Odbili su je i seksualni zahtevi da glumi njegovu majku i šiba ga
Evu očigledno Hitler nije zamišljao u ulozi gospodarice. Imali su seksualne odnose, ali to nije bio glavni aspekt njene privlačnosti. Hitler je uživao da je sluša kako brblja o glumcima i pojedinostima sa zabava na koje su išli. NJegova kućepaziteljka ocenila je Evu kao ne previše inteligentnu ali lepuškastu lutku, dok je Hitler njeno prazno ćeretanje smatrao razonodom koja mu je odmarala misli od posla dok je Nemačku gurao da postane plavi nacistički monolit.

No, on je Evu zanemarivao u dužim periodima, a ona je čekala kod kuće dokona. Zato je 1932. odlučila da ga uplaši, kako bi je shvatio ozbiljno. Jedne noći uzela je očev revolver, a sestra Ilze ju je našla kako leži u lokvi krvi, s metkom zaglavljenim kraj vratne žile. Ilze je odmah pozvala lekara, za koga je pretpostavljala da će obavestiti Hitlera. Metak je lako izvađen, a Eva je bila zadovoljna što ju je Hitler posetio u bolnici i darivao cvećem. “To je uradila iz ljubavi prema meni. Sad moram da je pazim”, navodno je govorio jednom prijatelju.

Ali, glavna briga bio mu je publicitet, jer je previše samoubilački raspoloženih žena u njegovom životu moglo ugroziti njegove političke šanse. Eva je roditelje slagala o motivima za pokušaj samoubistva, život se nastavio dalje, ali je problem u njihovom odnosu bio Evin otac, koji se kleo da će preći na drugu stranu ulice ako vidi Hitlera. Da je Fric znao kako je njegova “devičanska” ćerka u vezi s tim nitkovom, sigurno bi pokušao okončati vezu.

Eva je pribegavala lažima, a Hitler se nikad nije približio stanu njenih roditelja, već je slao limuzinu i šofera da pokupi njegovu devojku na uličnom ćošku. Nedelju dana pošto je 1933. došao na vlast, Eva je napunila 21 godinu. Hitler joj je poklonio komplet jeftinog nakita od turmalina, koji je ona do kraja smrti čuvala kao dragocenost. Kod kuće je poklon krila i nosila ga samo kad je sa ljubavnikom. NJene sestre takođe su čuvale tajnu o telefonskim razgovorima koje šapatom vodi sa Hitlerom.

Evina kampanja za osvajanje firerovog srca, ipak, nije proizvela spektakularne rezultate. Znala je da je njegove kolege ismevaju kao “glupu kravu”, da je on redovno vara i nema nameru da se oženi njome. Stavio joj je do znanja i da je drugorazredna devojka, koju bi nemačko visoko društvo preziralo, i naredio da ih ne fotografišu zajedno. Javnost još nije bila potpuno nacifikovana i smejala bi se njihovoj romansi.

Eva je takođe znala da Hitler ume da bude nemilosrdan. Pošto je pobio stotine političkih protivnika, ali i sebi odanih ljudi, Fric Braun je besno vikao kako je Hitler potpuno lud. No, Eva je prihvatila Hitlerovo objašnjenje: on od svojih podređenih traži apsolutnu poslušnost, a sudove je zaobišao zato što je “vrhovni sudija i car nemačkog naroda”. Za Evu je jevrejsko pitanje bilo mnogo teže. Odrasla je družeći se s brojnim Jevrejima, a sestra Ilze je bila zaljubljena u Jevrejina. Prihvatajući Hitlerovu presudu da Jevreji zagađuju naciju, prekinula je sve veze s Jevrejima koje je znala, mada je posredovala da spreči hapšenje jedne Jevrejke - poslala joj nešto novca i upozorila je da odmah napusti Nemačku, a prestravljena žena je sutradan pobegla u Italiju. Eva je predložila Hitleru i da dozvoli Eduardu Blohu, austrijskom lekaru koji je njegovu voljenu majku lečio do pred smrt, da emigrira, umesto da ga pokupe.

Osim tih posredovanja, Eva je lako usvojila Hitlerove zatrovane stavove. Ilze se, naravno, odlučno protivila nacističkom antijevrejstvu. Kad su objavljeni Nirnberški zakoni, njen poslodavac Jevrejin osetio se obaveznim da je otpusti i kasnije je pobegao u SAD. Ilzi je slomljeno srce, i zato se s Evom ogorčeno svađale oko Hitlera i jevrejskog pitanja.

Uprkos Hitlerovim jezivim karakternim nedostacima, Eva je sebe zamišljala kao njegovu srodnu dušu, veliku ljubav i plemenitu ženu koja će za njega živeti i umreti. Neka gatara je predvidela da će jednog dana cela Nemačka znati za nju kao ljubavnicu moćnog čoveka. “Od prvih naših susreta obećala sam sebi da ću te svud pratiti, pa i u smrt. Ceo se moj život sastoji u ljubavi prema tebi”, Hitlera će Eva podsetiti 1944.

NJeni su roditelji 1934. najzad otkrili da je u vezi sa Hitlerom. Otac se osetio poniženim, ali zbog firerovog položaja, malo je mogao da učini kako bi vezu prekinuo. Posle Evinog pokušaja samoubistva, Hitler ju je skoro svake večeri zvao telefonom, iako je odbijao da je javno prizna kao ljubavnicu. S druge strane, godilo mu je kad bi novine objavile fotografije na kojima večera s poznatim glumicama.

Možda je bio svestan da su čak i vatreni nacisti ismevali njegovu seksualnu agilnost i govorili da je impotentan. Jedan daktilograf je 1943. osuđen na dve godine zatvora jer je recitovao popularnu pesmicu: “Onaj koji vlada u ruskom maniru/ frizira se po francuski/ brke potkresuje prema engleskoj modi/ a sam nije rođen u Nemačkoj/ i uči nas pozdravu rimskom/ od naših žena mnogo dece traži/ ali sam ne može da ih pravi/ i on je vođa nemački.”

Vitka i zategnutog tela, Eva Braun se zgrozila saznavši da se na oduševljenog Hitlera bacila Juniti Mitford, prsata i debelonoga ćerka engleskog lorda Redzdejla i sestra Dajane Mozli, žene vođe Engleske fašističke stranke
Na svoj 23. rođendan Eva Braun je 1935. počela voditi dnevnik. Već u prvoj belešci žali se da je Hitler poslao ženu svog ađutanta u studio Hajnriha Hofmana s toliko cveća da je kancelarija mirisala poput mrtvačnice, ali nije joj poklonio ono za čim je čeznula - malog jazavičara da joj pravi društvo dok čeka svog neuhvatljivog ljubavnika. Bila je zlovoljna i što mora i dalje da radi kod Hofmana da bi prikrila svoj pravi poziv - Hitlerova ljubavnica. Nagovestila je fireru da bi njihovi sastanci bili jednostavniji kad bi imala sopstveni stan. A onda je napravila taktičku grešku. Primila je ulaznicu za bal i zamolila Hitlera za dozvolu da je iskoristi. On je pristao, ali je Evu kaznio time što ju je nedeljama ignorisao, čak i kad je bio u Minhenu. Jednom je ojađena satima stajala ispred restorana i posmatrala ga kako šarmira drugu ženu. Ipak je bila svesna da kod Hitlera apsolutno sve mora biti po njegovom, čak i u odnosima sa svetskim vođama. Ako mu se neko usprotivi ili samo oduzme monopol u razgovoru, durio se ili dobijao strašne napade gneva.

U maju 1935. užasnuta Eva je otkrila da se na oduševljenog Hitlera bacila Juniti Valkirije Mitford, prsata i debelonoga ćerka engleskog lorda Redzdejla i sestra Dajane Mozli, žene vođe Engleske fašističke stranke. Napisala je Hitleru pismo i dala rok da joj se javi, a kad je rok prošao, progutala je 24 tablete za spavanje. Opet ju je našla sestra Ilze i pozvala dr Marksa da je spase. Eva je dobro proračunala ishod, jer su pokušaji samoubistva privlačili Hitlerovu pažnju. U avgustu ju je preselio u novi stančić, sa sestrom Gretl i jednom mađarskom služavkom. Hitler je novo ljubavno gnezdo ukrasio izuzetnim slikama, koje je “pozajmio” iz nemačkih muzeja ili ukrao iz jevrejskih umetničkih zbirki. No, Evi je bila najdraža slika Hitlerova “Asamska crkva”.

Hitler se brinuo da bi ga neki sused mogao prepoznati kad dolazi. Ubrzo je sestre Braun preselio u kuću s odlično opremljenim podzemnim bunkerom, u predgrađu Minhena. Naložio je da Eva dobije privatnu telefonsku liniju, “mercedes benc” sa šoferom i, kao najbolji poklon, škotske terijere Stazija i Negusa. Najzad se osećala sigurnom, dane je provodila ulepšavajući se, sunčajući i igrajući se sa terijerima, a kasnije i nemačkim ovčarom kojeg joj je Hitler poklonio. NJena sestrica Gretl zabavljala se s nekoliko esesovaca pre no što se udala za SS grupenfirera Hermana Fegelajna, oficira za vezu između Himlera i Hitlera.

Eva je garderobu stalno dopunjavala otmenom odećom, cipelama i zbirkom nakita, a svakog jutra dolazio joj je frizer. Prkosno je pazila kako se hrani i vežbala s religioznom predanošću, da bi očuvala vitak stas i zategnutu figuru, umesto da postane mekana i mesnata, kako je firer priželjkivao. Pre nego što su prvi put zajedno spavali, napunila je grudnjak maramicama kako bi pomislio da ima veće grudi. A on se stalno žalio na njenu mršavosti i optuživao ju je da robuje modi.

Evina rođaka Gertruda Vajsker, koju je pozvala 1944. da joj pravi društvo dok je Hitler odsutan, sećala se da se Eva bar pet puta dnevno presvlačila, plivala i vežbala da bi ispunila “prazninu u sebi”. Čak su zajedno slušale Bi-Bi-Si, iako je to podlegalo smrtnoj kazni. I pored dokone egzistencije, nije zanemarila ljudske dimenzije. Najzad se pomirila s roditeljima, koji su prihvatili da im ćerka živi u grehu s 23 godine starijim čovekom. Ubrzo je Evina kuća postala Hitlerovo utočište. Svake je večeri dolazio, često potišten i razdražljiv, a odlazio ujutro osvežen i veseo, umiren nežnim milovanjima svoje ljubavnice, koja je pažljivo slušala njegove monologe, uključujući i stalne ispade protiv Jevreja. Uprkos liberalnom odgoju, Eva je ćutala i žrtvovala porodične principe radi Hitlerove manije.

NJena starija sestra Ilze postupala je drugačije i jednom pokušala da posreduje u ime Artura Ernsta Rutre, jevrejskog pisca kom se divila. Umesto da ga oslobode, ustreljen je “pri pokušaju bekstva”. Od tada se Ilze uzdržavala da ikome pomogne. Evu očigledno nije grizla savest ni kad se rat rasplamsao, a mora da je znala šta se dešava u logorima. Hofman je često nju i Hitlera zabavljao šalama o obližnjem Dahauu, a pošto joj je 1944. kuća oštećena u vazdušnom napadu, baš su iz Dahaua poslali sužnje da je poprave. Kad se Gretl udala, Eva ju je posetila i videla logoraše koji su radili u domu Fegelajnovih.

Mogla je da utiče ako joj je do nečeg bilo stalo. Kad je Himler zatvorio ženske frizerske salone, Eva je lobirala da se naredba opozove. Nemice treba da izgledaju najbolje što mogu za svoje muževe ili ljubavnike vojnike, tvrdila je. Izdejstvovala je i da se povuku propisi protiv kupovine hrane na crnom tržišu - kako bi inače dobra Nemica mogla nahraniti svog muža ratnika i njihovu decu? Ubedila je Hitlera da naredi nemačkim vojnicima da stoje u javnom prevozu kako bi žene mogle da sede. Pred kraj rata saznala je da neki general namerava da se ogluši o naređenje da pogubi 35.000 ratnih zarobljenika, ako Hitler ne postigne primirje sa saveznicima. Smotala je firera da baš tom generalu poveri nadzor nad zarobljenicima, čime su mnogi životi spaseni. Ubedila ga je i da odloži direktivu o plavljenju tunela radi sprečavanja prodora Rusa. Mnogi nemački vojnici i civili tu su se sklonili i ona im je dala vremena da pobegnu.

Simon de Bovoar je vrlo rano odbacila instituciju braka kao licemernu i zaglupljujuću, a isto je učinio i Žan-Pol Sartr, njen kolega filozof i romanopisac, s kojim je bila u vezi, tako zamršenoj da je njihovi biografi analiziraju i gotovo dve decenije po njihovoj smrti. Studenti filozofije Sartr i De Bovoar su 1929. diplomirali, najpre on pa ona, i do kraja njihovog zajedničkog života Simon je dobrovoljno prihvatila da bude na drugom mestu. “Sartr je odgovarao predstavi partnera iz snova, za kojim sam čeznula od 15. godine”, napisala je. “Bio je moj dvojnik u kome sam otkrila težnje koje su u meni gorele, uzdignute do usijanja.”
Diploma je Simon donela nastavnički posao, platu i nezavisnost, za kojom je žudela. Ona i Sartr, kako ga je uvek zvala, sklopili su “sporazum o slobodi”, koji će obnavljati svake druge godine i redefinisati svoj savez: provešće dve godine u “najvećoj mogućoj prisnosti” i biti verni jedno drugom. Posle će se razdvojiti na dve-tri godine, štitiće se svešću da su jedno drugom suštinska ljubav, ali će biti slobodni da iskuse slučajne ljubavi.

Osigurali su se protiv eventualnog bola koji bi jedno drugom naneli neverstvima time što su obećali trajnu posvećenost i time očekivali da se, za razliku od bračne, njihova veza nikad neće izopačiti u dužnost ili naviku. Po modelu Sartr-Bovoar, brak je bio prevaziđena institucija, vezana za malograđanski ugled u društvu. Povezali su svoj “sporazum o slobodi” sa “sporazum o otvorenosti”, po kome neće lagati jedno drugo, niti ništa skrivati. Simon je prihvatila sporazum kao garanciju da Sartr nikad neće dozvoliti da ona postane žrtva samoobmane. Sartr će, ipak, stalno kršiti sporazum. Jednom je priznao da je lagao sve svoje žene, “pogotovo Dabra”, kako je zvao Simon.

Uprkos Sartrovim bezočnim preljubama, seksualna strast mu je izmicala. Pošto je bio nizak i zdepast, razrok i ružan, nikad nije verovao da žene zaista mogu uživati u njegovom telu. Simon je, pak, bila izuzetno senzualna i vodila se fizičkom žudnjom. Kao “izuzetno lepu, sa zanosnim očima i lepim nosićem”, pamti je jedna prijateljica.

Na muškarce je snažno delovala njena kombinacija sebe nesvesne lepote i inteligencije, i Simon je bila u vezama iz kojih je izlazila gonjena “gorućim naletima tiranskih i šokantnih želja koje su je udarale silinom groma”. Simon je spavala s mnogim muškarcima i ponekim ženama i mučila ju je nesposobnost da kontroliše svoju žudnju. Nije se usuđivala da se poveri ni Sartru, što je povećalo njene muke time što je prekršila zavet otvorenosti. “Moje je telo postalo kamen spoticanja umesto spone našeg saveza i osećam žestoku krivnju prema njemu.”

Rano je Simon počela da pati od napada depresije, čije je dolaske ubrzavao alkohol. Ćutke bi sedela i pila, a onda briznula u snažan plač. Kao odgovor na njen bol, koji je poistovećivao sa šizofrenijom, Sartr ju je zaprosio. Simon je odbila. Odlučno je namerila da prevaziđe stalno oslanjanje na Sartra i sama je otišla u Marsej. No, par se složio da izmeni prvobitan sporazum i odloži rastanak dok ne navrše 30 godina.

Iz Avra, udaljenog preko 700 kilometara, Sartr je i dalje nagovarao Simon da se ne odrekne svoje ambicije i potrage za filozofskom istinom. Pisao joj je nežna pisma: “Najdraža, ne možeš znati kako mislim na tebe svakog božjeg minuta. Pomisao na tebe me nikad ne napušta i stalno s tobom vodim male razgovore u svojoj glavi.” Simon je savladala depresiju intelektualno okrepljujućim maratonskim šetnjama u prirodi, na koje je išla svake dve nedelje. Godinu dana kasnije, pošto je prešla u Ruan i mogla tri dana nedeljno da provodi sa Sartrom, počela je da piše roman. Istovremeno je kritikovala Sartrove spisateljske poduhvate, a on je uvek prihvatao njene savete.

Sredinom tridesetih Sartr je utonuo u depresiju i svojevrsno ludilo, koje su pogoršale doze meskalina. Posle toga, progonile su ga halucinacije, u kojima ga puzeći svuda prati džinovski jastog. NJegov jad proistekao je iz toga što nije postigao ogroman uspeh o kom je sanjao. Do tada je Simon zaključila da on kao filozof nije dovoljno talentovan i ubedila ga da se okrene književnosti, što mu je s vremenom donelo željeni uspeh.

Sedamnaestogodišnja Olga Kozakjevič, koja je 1935. došla da živi sa Simon i Sartrom, bila je prva u nizu Simoninih studentkinja štićenica koje su se pridružile “porodici” kao surogat-deca. Bila je jedna od retkih koja nije postala Sartrova ljubavnica. On, koji je tad dostigao “najnižu tačku ludila”, razvio je žestoku strast prema zbunjenoj, depresivnoj i buntovnoj tinejdžerki. Filozofski, Simon je verovala u intenzivne veze troje ljudi kao način da se ona i Sartr vide kroz oči intimnog prijatelja. Mada se Olga divila Sartru, fizički joj je bio odvratan i odbila je da spava s njim. Istovremeno, iskorišćavala je njegovu opsednutost i primorala ga da joj ispuni sve želje.

Sartr je bio tako zanesen 17-godišnjom Olgom Kozakjevič da se ponekad Simon pitala “da li se sva moja sreća zasniva na divovskoj laži”. Ubrzo je bila “istinski užasnuta” pri pomisli na budućnost kraj Olge. Sledeće godine Sartr je zakomplikovao situaciju kad je zaveo Olginu mlađu sestru Vandu, a onda odjurio da svoj trijumf podeli sa Simon. Sartrove druge žene često su zabavljale Simon detaljima o svojim vezama s njim. Simon je, kaže njen biograf Dirdri Ber, bila “postiđena i rastužena zbog svog neželjenog saučesništva u onome što je na kraju postalo njegov seksualni život s drugima, i gotovo nikad s njom.”
Tragala je za seksualnim zadovoljenjem uz pomoć niza muškaraca i mladih žena. Jedan od ljubavnika bio joj je Žak-Loran Bost, Olgin momak, i tu vezu je Simon detaljno opisala Sartru, što mora da je podstakla i želja za osvetu, a ne samo naklonost. Simon je sredila svoja osećanja prema vezi Olge i Sartra u svom romanu “Gošća” iz 1943, gde je Olga nazvana Ksavijer, Sartr je Pjer, a Fransoaz sama Simon. Fransoaz optužuje Pjera da je dopustio da se njegova ljubav prema njoj ohladi i pretvori u naviku.

Kad on to porekne, ona mu kaže da su njegova osećanja “šuplja iznutra kao izbeljene grobnice u Bibliji”. Fransoaz pokušava da uvuče Ksavijer u intenzivno prijateljstvo, što je po njoj jedini način da se spase. Pošto Ksavijer odbije ponudu, Fransoaz je ubije, a njenu smrt predstavi kao samoubistvo.
U stvarnom životu, za sestrama Kozakjevič usledile su druge Simonine štićenice. Sartr ih je zavodio uz Simonino saučesništvo, pa su nju optužili da mu podvodi devojke, a ona je te optužbe odbacivala.

Sartr se pozivao na nju kod njenih studentkinja, pričala je ona “kako bi se uverio da će dobiti tačno ono što želi... Takođe, veoma je važno da parovi koji su dugo zajedno počinju da igraju uloge i preuzimaju odgovornost jedno za drugo unutar veze. Ne smeta ti da igraš neku ulogu da osobi koju voliš olakšaš.” U godinama koje su usledile, kad god bi neka žena odbila Sartra, on je sa Simon analizirao prethodna odbijanja, ne bi li našli smernice koje će im pomoći u konkretnim situacijama.

Sartr je 1939. predložio izmenu sporazuma: od tada će uvek biti zajedno, pošto niko drugi ne može da razume kako se njih dvoje razumeju. Simon je isprva bila zapanjena. A onda, prožeta srećom, pristala je.
Šest godina kasnije, Sartr je uništio tu sreću kad se ozbiljno zaljubio u francusku glumicu koja je živela u SAD, Dolores Vaneti Erenrajh. Bivša ljubavnica nadrealističkog pisca Andrea Bretona, a sad rastavljena od muža Amerikanca, bila je poletna i vrlo sitna, niža čak i od Sartra, i, za razliku od svih ostalih njegovih žena, nije želela da ga deli sa Simon.

Dolores nije prihvatila ulogu slučajne ljubavi: i ona se osećala suštinskom. Sartr je obavestio Simon da voli Dolores i da će s njom provoditi po nekoliko meseci svake godine. Simon je mozgala nad implikacijama takvog rasporeda, a onda ga direktno upitala ko mu više znači, ona ili Dolores. Sartrov odgovor bio je neodređen. Dolores mu znači strašno mnogo, rekao je, ali on je s njom, sa Simon.

Simonina vera u postojanost njene i Sartrove veze uzdrmala se, kao nikad ranije. On se vratio u NJujork da živi s Dolores, a onda je upravo njoj posvetio ceo broj “Modernih vremena”, časopisa koji su osnvali on, Simon i drugi egzistencijalisti. Da li je Simon gubila čoveka kom se zavetovala na doživotnu odanost? Otišla je 1947. u NJujork i, da udovolji Sartru, upoznala Dolores.

Suparnice su bile učtive, ali Simon je obavestila Sartra da je to što Dolores puno pije zabrinjavajuće. Ubrzo je u Čikagu upoznala Nelsona Olgrena, koji tek što je objavio svoj prvi roman o ružnoj strani američkog života. Živeo je u siromaštvu, mnogo pio i bio prvi muškarac sa kojim je veoma iskusna Simon, u 40. godini, doživela orgazam. Spavali su istog dana kad su se upoznali, i iskreno su se zaljubili jedno u drugo.

Veza Olgrena sa Simon potvrdila je njegov stav da ljubav nikad nije srećna. Premda su, kad bi ona došla u SAD, zajedno živeli i putovali, Simon nije mogla da se uda za njega, niti s njim skrasi u Čikagu i rodi mu dete, koje je on želeo. Niti je mogla da se odrekne Sartra, što je on zahtevao. Nagovarala ga je da nađe druge ljubavnice, čak se venča s drugom ženom, premda ga je uveravala da je on (kao i Sartr) suštinska ljubav koja joj je sve na svetu. Ali Nelsonu, kao ni Dolores, teorije o suštinskoj i slučajnoj ljubavi nisu značile ništa - Simon je morala da izabere. Izabrala je Sartra, a on nju.

Tokom pet godina Simon i Nelson su jedno drugom poslali stotine pisama, a njena su plamtela od ljubavi. Obraćala mu se sa “moj voljeni mužu”, a za sebe je pisala “zauvek tvoja žena”. Uprkos toj ljubavi, Simon nije ni pomišljala da ostavi Sartra. “Ukoliko bih se odrekla svog života sa Sartrom, bila bih prljavo stvorenje, izdajnica i sebična žena... Nemoguće je nekog voleti više nego što ja volim tebe, telom, srcem i dušom. Ali, Sartru sam potrebna.”

S vremenom se Simonina veza s Nelsonom Olgrenom raspala, i on se opet oženio svojom bivšom suprugom. Simonina zbunjenost oko prirode njene veze sa Sartrom i Olgrenom nadahnula ju je da istraži suštinu situacije u kojoj se nalaze žene, kako bi mogla da razume vlastitu. Rezultat je bio “Drugi pol” (1949), klasična knjiga koja se bavi ženama, kroz biologiju, istoriju, mitove o njima, i realnost njihovog života. Poslednje poglavlje “Ka oslobođenju, nezavisna žena” zaključuje da, “zarad vrhovne pobede, neophodno je da, putem prirodnih razlika, muškarci i žene nedvosmisleno potvrde svoje bratstvo”.
“Drugi pol” je inspirisao i uticao na milione žena, ali izazivao i gnev. Britanski naučnik K. B. Radford kritikuje Simon što izvodi filozofsko iz ličnog, i ocenjuje “Drugi pol” kao, “pre svega, jedan dokument srednje klase, tako izvitoperen autobiografskim uticajem da lični problemi spisateljice dobijaju preteran značaj u njenoj raspravi o feminitetu”. Didri Ber, međutim, to drugačije shvata: Simon de Bovoar je proširila “studiju o sebi u studiju o svim ženama u mnogim kulturama i situacijama kroz vreme”.

Simon je ponovo proživela i svoju vezu s Olgrenom u romanu “Mandarini” iz 1954. i memoarima iz 1963. “Moć stvari”, gde odbacuje seksualnu vernost kao nešto što se “često propoveda, retko kad praktikuje, obično je doživljavaju oni koji je sebi nameću kao da se time sakate: a onda se zbog toga teše sublimacijama i pićem”. Mnogi parovi imaju dogovore kao ona sa Sartrom, dodala je, ali je opasnost da nova ljubav istisne staru uvek prisutna, pa “umesto dve slobodne osebe, suočavaju se žrtva i mučitelj”.

Olgren je odgovorio kivnim prikazom njene knjige, ismevajući njenu ideju o suštinskoj i slučajnoj ljubavi: “Svima onima koji mogu da iskuse ljubav slučajno, nedavno je otkazao mozak. Kako ljubav može biti slučajna? Ta žena priča kao da je sposobnost da se održi osnovna ljudska veza - fizička ljubav žene i muškarca - nešto protivprirodno, dok se sloboda sastoji u tome da se ’i pored svih odstupanja održi izvesna vernost’! To znači da je ona u stanju da doživi samo slučajno.” Taj indirektni dijalog dvoje bivših ljubavnika postavio je važna pitanja o prirodi veza, ali ni u kom slučaju nije i odgovorio na njih. Olgren je izrazio veru u brak zasnovan na ljubavi, pomognut posvećenošću i podizanjem dece. Uzeo je za gotovo da supružnici treba da žive zajedno i ismejao je Simoninu i Sartrovu vezu, posve različitu od toga. Simon, dodao je Olgren, uzdigla je “usputnu naklonost mrtvu već 20 godina u strast klasičnih razmera”

Ali, Simon se čvrsto držala svog sporazuma, starog nekoliko decenija. Teško je zaključiti da je Simon tim sporazumom stekla nezavisnost i ličnu autonomiju, kojima je nadahnula mnoge žene. NJena upornost da se kao intelektualac i filozof večito stavlja na drugo mesto, iza Sartra, njeno saučesništvo u održavanju njegove ergele žena i njena spremnost da laže svoje ljubavnike (uključujući i Sartra) i medije, dokazi su paralelnog života, sasvim različitog od skladnog saveza dvoje ravnopravnih ljudi, o kakvom je pisala.

Tokom šezdesetih, kad je Sartr zašao u svoje zbrkane, bolne pedesete, upoznao je Arlet Elkaim, 18-godišnju studentkinju, Jevrejku iz Alžira, i načinio je svojom ljubavnicom. Arletina privlačnost, sećala se Simon, bila je u tome što je “bila veoma mlada, lepa i inteligentna. Uz to i niža od njega.” Uprkos konkurenciji bolje kotiranih ljubavnica, Arlet je pridobila Sartra. Usvojio ju je, delom zbog imigracionih razloga, i postavio za svog književnog izvršioca, što je bila uloga koju je Simon zaslužila doživotnom službom, u koju je spadalo i to što ga je čistila kad bi zbog bolesti i lekova izgubio kontrolu i nad bešikom i nad crevima.

Kako bi zabavila Sartra, pošto je do 1974. gotovo oslepeo, te više nije mogao da čita i piše, Simon je započela serijski intervju, koji je pretvorila u svojevrsnu ispripovedanu autobiografiju, objavljenu 1981. pod nazivom “Ceremonija oproštaja: Razgovori sa Sartrom”. Još jednom pregazivši njihov sporazum o otvorenosti, sakrila je od njega da je beznadežno oboleo od raka, i opravdala je tu obmanu time što bi istina “samo pomutila njegove poslednje godine, a nikakvog dobra mu ne bi donela”. Kad je 1980. Sartr umro u 74. godini, više od 50.000 ljudi pratilo je kola s njegovim kovčegom. Simon je bila tako umrtvljena valijumom da nije mogla ni stajati kraj groba. Posle toga, srušila se, i odvedena je u bolnicu, gde je morala da leži zbog upale pluća.

“Moja smrt nas neće spojiti”, napisala je u zaključku. “To je jednostavno tako. Samo je po sebi veličanstveno što smo mogli tako dugo da proživimo u harmoniji.” Bila je to još jedna obmana javnosti, dok se u privatnom životu ljuto borila sa Arlet - slučajnom ljubavi koja je postala suštinska - oko Sartrovih književnih ostataka. Simon više nije napisala nijednu knjigu, i umrla je 1986, gotovo tačno šest godina posle Sartra.

Glorija Svanson, sitna, seksi 28-godišnjakinja sa tamnom kosom, blago povijenim nosem i krupnim plavim očima, bila je 1927. najpopularnija američka filmska zvezda. Udata po treći put, za francuskog markiza Anrija de la Falez da la Kudrea, imala je ćerku Mišel i usvojenog sina DŽozefa. Inteligentna i ambiciozna, slobodnih seksualnih shvatanja, ako ne i promiskuitetna, nezavisna, upuštala se u velike lične i profesionalne rizike. Još pre pojave feminizma bila je feministkinja. Na vrhuncu karijere odbila je ugovor od milion dolara i napustila sigurnost “Paramaunta” da bi osnovala svoju firmu.
Imala je i mnogo problema. Muževi su joj pravili velike dugove, ni Anri se nije razlikovao od prethodnika. Zabrinjavala ju je njegova odluka da se vrati u Francusku i pokuša da se afirmiše. Još više ju je brinulo što je, iako astronomski plaćena, bila gotovo švorc. Imala je skandalozno visoke lične troškove od 10.000 dolara mesečno. Živela je na Beverli Hilsu u dvospratnoj vili sa 22 sobe, pet kupatila i garažom za luksuzni “pirs-erou” i “kadilak”. “Publika je želela da živimo kao kraljevi i kraljice”, objašnjavala je kasnije. “To smo i činili. Zašto da ne?”

Bankovni račun mogao je da se napuni samo ako bi njeni filmovi doneli zaradu u bioskopima. Luksuzan života mogla je da nastavio jedino kao uspešan producent. NJen prvi film nije uspeo da vrati novac koji je pozajmila da bi ga snimila. Distribucija drugog filma “Sejdi Tompson”, kontroverzne priče Samerseta Moma o prostitutki i svešteniku koji pokušava da je preobrati, a gde je Glorija lično glumila problematičnu devojku, jako je kasnila jer su Glorijini advokati vodili parnicu protiv cenzora koji su sprovodili zakone o moralu. Uz to, poreska služba osporavala je njene prijave poreza na dohodak iz 1921. i 1926.

Finansijski problemi naveli su savetnike da uvedu DŽoa Kenedija u njen život. Kenedi je oduševljeno prihvatio poziv. Glorija je predstavljala sve čemu se divio: slavu, talenat i lepotu. Do 1927. on je već bio bogat bankar, jedan od čelnika filmske industrije, sa dobrim vezama (predsednik “Film buking ofis”), i vlasnik niz bioskopa. Ovaj nasmejani 40-godišnjak, dečačkog lika, bio je oženjen Rouz Ficdžerald, ćerkom DŽona Fransisa - Medenog Fica Ficdžeralda, verovatno najmoćnijeg čoveka u Bostonu.

DŽo je bio na dobrom putu da stvori pravu dinastiju; do 1927. Rouz je bila trudna po sedmi put. Glorija je na njihovom prvom sastanku nastupila s tipičnom samosvešću iskusne zvezde. DŽou se sviđao njen odlučni nastup, ali je bio iznenađen njenom sitnom građom i čudio se izboru jela: dinstani celer, boranija i cukini. Gloriji DŽo nije delovao nimalo bankarski u odelu koje mu je loše stajalo i s razvezanom kravatom. “Sa naočarima i isturenom bradom delovao je kao nečiji ujak iz radničke klase”, sećala se.

DŽo je postavljao konkretna pitanja u vezi sa finansijama njene producentske kuće. Odlučila je da mu veruje i odobrila pristup poslovnim knjigama. Pošto ih je proučio, DŽo joj je preko telefona podneo neprijatan izveštaj: poslovi su joj bili u potpunom haosu, a konsultanti i ostali zaposleni - balast. Zato nije bio zainteresovan da je uzme za klijenta. Ipak je ubrzo, verovatno zbog njegove sve veće vezanosti za Gloriju, promenio mišljenje i dao joj, kako je ona opisala, “fenomenalnu jednokratnu ponudu”. “Prepusti sve meni”, predložio je. “Dovešću nekoliko ljudi koji rade za mene i kad stupimo na scenu, leteće glave.”

DŽo i kolege, koje je Glorija u šali nazivala “konjanici”, ozbiljno su se uvukli u njen život i provodili sate u njenoj kući, pažljivo proučavajući izveštaje. Bili su tako pažljivi “da mi je pretilo da se pretvorim u buktinju svaki put kad bih posegnula za cigaretom, jer su bar dvojica trčala s upaljenom šibicom”. Glorija je bila ubeđena da vođenje finansija može prepustiti ovim efikasnim ljudima i njihovom šefu DŽou, kom su se očigledno divili. Prvo, likvidirana je Glorijina firma i konstituisano novo pravno lice.

DŽo je trebalo da pomoge Gloriji u vođenju firme, kako bi mogla da se usredsredi na snimanje filmova. Uz strepnju, ali i čvrsto ubeđena da Kenedi najbolje zna, složila se da prepusti prava na svoja prva dva filma investicionoj banci u kojoj se ranije ozbiljno zadužila, čime bi ne samo izbrisala dug nego obezbedila i nešto likvidnog kapitala. “Sve što sam znala”, pisala je Glorija kasnije, “bilo je da sam u prošlosti pravila greške, a on, bar dosad u poslovima sa mnom, nijednu. Zato sam mu, iako nevoljno, rekla da sklopi ugovor.”

Na Glorijinu nesreću, bila je to DŽoova prva greška, ali izuzetno skupa, jer je film “Sejdi Tompson” postao veliki hit, novom vlasniku doneo puno para, a Gloriji samo profesionalno priznanje. Na samom početku njihove saradnje, sećala se Glorija, “DŽozef je u roku od dva meseca potpuno preuzeo kontrolu nad mojim životom.” U izvesnoj meri i ona je nad njegovim. Privlačnost je bila uzajamna, seksualna tenzija, prećutna ali opipljiva, počela je da se uvlači u njihov odnos. No, Glorija je imala brojne razloge da se ne upusti u vanbračnu aferu. U Holivudu su vladala stroga pravila o moralu, koja su se odnosila i na filmove i na njihove zvezde, a Glorija je već bila u nemilosti zbog kršenja tih pravila. Uz to, volela je svog šarmantnog supruga, iako je osećala da među njima nema bliskosti.

DŽo Kenedi je sa suprugom Rouz živeo u braku utemeljenom na sve brojnijoj deci, a ne ličnom odnosu, inače uljudnom i hladnom. Rouz je zahtevala da im obezbedi finansijsku sigurnost, poštuje verske običaje i ispunjava porodične obaveze, a ona je prelazila preko njegovih neverstava.
Pošto je ispunio zahteve i dozvolio joj da zadovolji ekskluzivni modni ukus, znao je da Rouz neće praviti skandale. Bilo je samo pitanje vremena i strateškog planiranja, što mu je bila jača strana, kad će Gloriju odvući u krevet. Lukavo se rešio njenog muža Anrija nudeći mu posao direktora evropskog ogranka “Patea”, i Anri je bio ushićen.

Sročili su ugovor i već sutradan DŽo je organizovao da jedan od njegovih “konjanika” vodi Anrija na pecanje po pučini. Čim su otišli, DŽo je ušao u Glorijinu hotelsku sobu i bez reči je poljubio. Jednom rukom joj je držao glavu, a drugom gotovo strgao kimono. “Bio je kao divlji konj uhvaćen lasom, grub i naporan. Posle brzog seksa ležao je kraj mene i milovao mi kosu. Od tada me je posedovao više od mog muža”, sećala se Glorija.

DŽo je na Beverli Hilsu iznajmio kuću u kojoj ga supruga i deca nikad nisu posetili, a on je putovao na Istočnu obalu da ih vidi kad mu je bilo zgodno. Domaćinstvo su vodile dve sluškinje, te po jedan batler, baštovan i kuvar. Često je uzvraćao Gloriji gostoprimstvo večerama u svojoj kući, koje nikad nisu bile intimne.

Gosti su obično bili njegovi “konjanici”, a razgovoralo se uglavnom o poslovnim temama. Kad bi ispratili goste, DŽo i Glorija su vodili ljubav, a zatim bi je neko od “konjanika” vozio kući. Tokom dana su se retko viđali, ali nikad sami. DŽo je nastavio da prati svaki detalj u životu svoje dece i često komunicirao s Anrijem. Terao je Gloriju da krsti svog usvojenog sina - i pomisao na nekrštenu dušu uznemiravala mu je verska osećanja.

Tokom povremenih dolazaka u SAD, Anri nije pokazivao sumnju u ženinu vernost. Možda zbog zahvalnosti za posao ili “kulturnog evropskog stava kako takve afere treba pustiti da prožive svoj kratki vek, pogotovo što ova nije mogla dovesti do razvoda”, razmišljala je Glorija. Verovatnije je da je Anri imao ljubavnicu u Parizu. DŽo je Gloriji pravio veće probleme. Pohvalio se kako joj je bio veran i uspeo da izbegne seks sa Rouz - te godine zaista nije bilo nove Kenedijeve bebe.

No, on je želeo da mu Glorija rodi dete. Bez uvijanja je odgovorila da će, ako tako nešto opet spomene, spakovati stvari i vratiti se u Kaliforniju. “Publiku ne možeš da izmanipulišeš. Bila bih gotova već sutra”, objasnila mu je. S vremenom je shvatila da ljudi iz sveta filma ipak znaju za njihovu vezu i doživljavaju ih kao “modifikovanu verziju Hersta i Marion Dejvis, samo nepodložnu optužbi, jer smo oboje bili u čvrstom braku”.

DŽo i Glorija bili su zadovoljni vezom, iako je seks bio traljav, jer se on nije obazirao na njene potrebe. Ali, zajednički posao je loše išao. “Kraljica Keli”, film koji je DŽo bukvalno naterao Gloriju da snimi, bio je potpuni krah, a koštao je 800.000 dolara. “Nikad u životu nisam imao promašaj”, besneo je. Glorija je nominovana za Oskara za “Sejdi Tompson” (film kome je DŽo predvideo propast), dok je “Kraljicu” doživela kao veliki emotivni, fizički i finansijski udarac. Kad je videla koliko je film loš, doživela je nervni slom i morala u bolnicu. “Neću da ulazim u detalje njene reakcije zbog činjenice da mi duguje priličnu sumu novca zbog ovog filma, ali je bila daleko od prijatne”, pisao je DŽo Anriju.

DŽo je obično bio pun ljubavi i često posesivan, što je Gloriji prijalo. Jedan nepromišljeni put za London bio je najekstremniji primer. Naterao je Gloriju da putuje istim prekookeanskim brodom kojim su išli on, Rouz i njegova sestra. “Molim te, Rouz želi da te upozna”, moljakao je. Put je bio veoma uspešan, iako Glorija nije bila sigurna koliko Rouz o njima zna. DŽo joj je sve svoje vreme posvetio, a Rouz se ljubazno i majčinski odnosila prema njegovoj ljubavnici.

Jednom je DŽo pobesneo na nekog putnika što zuri u Gloriju, a Rouz mu se glasno pridružila. “Da li je ta žena budala ili svetica”, pitala se Glorija. Anri se pridružio društvu i Rouz je na sva usta hvalila Glorijinog “fee-no-mee-nalnog” muža. Anrija je nervirala DŽoova posesivnost, ali nije prigovarao, bojeći se da izgubi odlično plaćen posao. “Anri je bio na DŽoovom platnom spisku, a mene je bukvalno posedovao”, sećala se Glorija. “Nikad pre nisam nekoj osobi verovala koliko DŽou.” On ju je finansirao, ali je Anri bio gospodar njenog srca.

Kad su se vratili u SAD na premijeru filma “Uljez”, za koji je ona tačno predvidela da će postati hit, Glorija je dobila poziv da se u nekom hotelu nađe s jednim anonimnim gostom. Bio je to bostonski kardinal O’Konel, porodični prijatelj Kenedijevih, koji je želeo da razgovara o njenom odnosu sa DŽoom. Besno mu je odgovorila da su samo poslovni partneri.

“Molim vas da prekinete vezu sa njim, jer svaki put kad se vidite, dovodite ga u situaciju da počini greh... Nema načina da živi u skladu sa svojom verom i nastavi vezu sa vama.” Glorija je besno krenula prema izlazu. “O tome treba da razgovarate sa Kenedijem”, rekla je. Kasnije je saznala da DŽo nije znao ništa o ovom razgovoru. Nikad nije saznala da li su Rouz ili prijatelji familije nagovorili kardinala na ovaj pastirski korak.

DŽo Kenedi se povratio od očaja izazvanog krahom “Kraljice Keli” i kupio scenario, verujući da će ga on opravdati kao filmskog mogula. Glorija Svanson nije bila u to ubeđena, ali je pristala da glumi u filmu “Kakva udovica”. Senarista i dobitnik Pulicerove nagrade Sendi Hauard dobio je na poklon “kadilak” od DŽoa.
Pred snimanje, muž Anri je Gloriji u pismu saopštio da je njihov brak gotov. “Vatra je sagorela predivni hram naše ljubavi. Malo toga se može spasti iz pepela. Mostovi koje smo gradili su srušeni i ništa ih više ne može sagraditi.” Završio je tužno pismo sa: “Zbogom, draga - sve je gotovo.” Afera sa Kenedijem koštala ju je braka, a Anri se ubrzo oženio Konstansom Benet, prelepom američkom starletom.

I “Kakva udovica” je bila pravi fijasko. DŽo je doživeo poniženje, znatno gore nego posle “Kraljice Keli”, jer je njegovo ime na špici bilo upadljivo. Gloriji je njen računovođa javio da je Hauardov “kadilak” zaračunat njoj lično. Na večeri kod DŽoa spomenula je da su u njegovoj firmi napravili grešku i dodala u šali: “Ti si Sendiju poklonio auto i tebi se zahvalio, a ne meni.” Glorija je, šokirana, videla kako se DŽo sledio, a onda zagrcnuo od besa. Izašao je iz sobe i posle pola sata, dok je Glorija čekala da se vrati, jedan od njegovih “konjanika” se ponudio da je odveze kući. Posle nekoliko dana, koje je provela čekajući poziv ili izvinjenje, shvatila je da više nije Kenedijeva ljubavnica. Narednog meseca je formalno prekinuo i njihovu poslovnu saradnju i nestao iz Glorijinog života.

Proneli su se tračevi da je zaradio pet miliona dolara prodajom kompanije i da planira povlačenje iz filmske industrije, kako bi se okrenuo politici. “Opet sam bila potpuno sama”, sećala se Glorija, “bez ljubavi i bez sigurnosti.” Ubrzo je otkrila da, uprkos nekretninama i drugim vrednostima, ima vrlo malo novca. Svoj život je potpuno bila prepustila DŽou, a on joj ga je vratio u očajnom stanju. Saznala je s gorčinom da je DŽo, osim “kadilaka”, na račun njene firme zaračunao i bundu koju joj je poklonio i impresivni bungalov sagrađen za filmske setove. Računi su bili loše vođeni, a Kenedijeva firma je odbila da joj pomogne.

DŽo nikad nije bio toliko opsednut svojom glamuroznom ljubavnicom da bi zaboravio da bude biznismen. Čak je nju učinio pravno odgovornom za svoje nečuveno loše procene. Kad joj je donosio poklone i uživao u njenom zahvaljivanju, nikad je nije podsetio da je, zapravo, ona ta koja plaća te darove, a bilo mu je jasno da ona nije razumela prirodu brojnih dokumenata koje je naveo da potpiše. Posle naglog prekida sa DŽoom morala je da se bori za povratak emotivne i finansijske stabilnosti. Neko vreme patila je od zdravstvenih tegoba, naglo gubila na težini i fizički bivala sve lošije. Ali, odgovornosti samohrane majke, koja vodi raskošan život, te karijera u koju treba ulagati, brzo su je naterali da ustane iz kreveta.

Ponovo se udala - loše - i dobila još jedno dete. Zatim se razvela i preudala, i tog puta loše, pa se opet razvela. Ovi kratki i očajni brakovi nisu je sprečili da se svesrdno baci na pravljenje filmova, ali je do 1942. ostala sa vrlo malo novca, morala je drastično da smanji svoje troškove i nađe druge načine da zaradi za život. Oprobala se na televiziji, a kad je imala 50 godina, u velikom stilu vratila se 1949. na veliko platno hitom “Bulevar sumraka”, filmom o mlađem muškarcu koji je u vezi sa starijom ženom u Holivudu. Ponovo popularna, nastavila je da glumi, čak i na Brodveju, sve dok se nije zaiteresovala za vajarstvo, u čemu je takođe bila uspešna. NJen šesti i poslednji brak, sa Bilom Daftijem, kad je imala gotovo 77 godina, a on 60, bio je srećan.

Godinu i po dana pošto ju je iznenada ostavio, DŽo je pozvao Gloriju telefonom. Rekao je da mu je u gostima Frenklin Ruzvelt, sledeći predsednik SAD. Gnevna što ima obraza da je zove, tresnula mu je slušalicu. S vremenom su je nagovorili da se pomire i ostvare pristojan odnos. Do svoje smrti, DŽo se svima hvalio kako poznaje Gloriju i da su dobri prijatelji. Kad ga je udarila kap, poslala mu je telegram sa željom za brzo ozdravljenje i potpisala se kao Keli. Teško je poverovati da je izabrala baš ime njegovog najvećeg filmskog neuspeha, bez likovanja.

Pedeset godina nakon veze sa Kenedijem, Glorija je napisala memoare. Na opis njihove veze uticali su prolazak vremena, neverovatni profesionalni uspesi, odlično zdravlje, sreća u privatnom životu i izuzetna prirodna lepota - u svojim sedamdesetim, u popularnoj emisiji “Kerol Barnet šou”, igrala je u oskudnom kostimu i pokazala telo na kom bi joj pozavidele i 30-godišnjakinje. Ni pola veka nije bilo dovoljno da izbriše gorčinu koju je osećala prema čoveku koji je obećao spas, a ostavio njen život u haosu. Svesno mu je bila trofej i dozvolila da paradira s njom pred bilo kim koga je želeo da impresionira, čak i pred sopstvenom ženom.