Milena Pavlović Barili - pesnikinja slikarstva

Pametna i luda devica, 1939.

Milena Pavlović Barili je rođena 1909. godine u Požarevcu, studirala je
slikarstvo u Beogradu (1922-1926) i Minhenu (1926-1928). Posle
napuštanja Jugoslavije, 1930. godine, živela je u Rimu, Parizu i
Londonu, gde je izlagala sa evropskom umetničkom elitom, poput Žana
Koktoa i Andrea Bretona.
Tada je ušla u novu romantičarsku školu, okrenuta više prošlosti
nego sadašnjosti i postala predstavnica nadrealističkog ili
metafizičkog romantizma.
Dok je živela u SAD, pored slikarstva, radila na komercijalnom dizajnu za modne žurnale.
Za života je uradila preko 300 radova, puno skica i crteža, a poeziju je pisala na više svetskih jezika.
U Njujork je otišla 1939. godine, gde je živela sve do iznenadne i prerane smrti, 1945. godine.


i nekoliko njenih pesama...

SLIKA
Pod mojim kapcima
ti si mesec u bašti,
ti si magla na reci,
ti si jedini uvijen u san,
u Odjek detinjstva
i u plač.
Ti si val što se propinje visoko
tražeći zvezde u visini neba.
Njujork, marta 1940.


Autoportret sa štitom i orlom, 1940.

SABLAST
Oh, mlade žene u belo odevene,
ovaploćenje čini i potajnog milovanja,
da li ste ikad ljubav videle?
Daleko na horizontu,
pre nego što svane dan, njen bledi lik,
skriven pod zlatnom kosom,
s grudima natopljenim krvlju,
kreće se sporo, sanjareći u skitnji.
Čuvajte se, ne recite mu ništa,
on je stariji nego svet.
Skupite svoje skute, sklopite crne rukavice
i vratite se neopažene, sa ugaslim mesecom.
Njujork, juna 1941.
* * *

Devojka sa lampom, 1935.

Nepomične i sjajne gledahu tvoje daleke oči.
Na mojim praznim dlanovima nosim spomen
na oblik tvoje glave, tvojih ramena, tvojih usana,
čuvam i vedri osmeh tvoje dobrote.
Nemam ništa drugo.
Niti će mi išta drugo nedostajati.
Bila sam bogatija od celog sveta.


Model večernje haljine, Vogue, 1940.


Town & Country, 1941.


Hot Pink With Cool Gray - Vogue, 1940.

Internet sajt posvećen stvaralaštvu velike srpske umetnice Milene

www.milenapavlovicbarilli.rs.

Bila je prilicno krhka zdravlja, vec od 1919. godine pocinju problemi sa srcem, a poslije puta u Prag 1929. pocinju i problemi sa kicmom (apsces).
Krajem 1943. udala se za Robert-a Tomass Astor Gosselin-a, obicnog mladica iz Cikaga, deset godina mladjeg od sebe. Veoma lijepog, ali bez imena, bez porijekla i obrazovanja. Uz sve to bolesno-perverznih seksualnih shvatanja (incestoidnog i biseksualnog).
U proljece 1944. prilikom pada, povredjuje prsljen na kicmi, poslije cega izvjesno vrijeme provodi u bolnici. Oporavljena, ponovo intenzivno radi. Saraduje sa kompozitorom Gian Carlom Menottijem, za ciji balet Sebastian radi kostime. Menotti je napisao operu inspirisan nikad zavrsenom Mileninom slikom Svetica.
6. marta 1945. godine iznenada umire u svom apartmanu u Njujorku.

Multimedija:

Film: "Devojka sa lampom" (rezija: Milos Radivojevic; scenario: Slobodan Stojanovic
uloge: Maja Sabljic, Ljuba Tadic, Olga Savic, Irfan Mensur, Bogdan Diklic, Aleksandar Bercek, Tihomir Arsic, Milena Pavlovic, Branka Katic, Predrag Ejdus, Dragan Zaric)
Posljednje ljeto u rodnom Pozarevcu Milena Pavlovic-Barili provela je u trazenju i nalazenju slikarskih resenja koja ce joj doneti svetsku slavu. Film opisuje magicno leto kroz prizmu mlade, savremene glumice koja, spremajuci ulogu, zeli da sazna Mileninu tajnu. Tajna je istovremeno privlacna i nesaznatljiva, pa ce glumica na kraju odustati... (96 minuta, 1992

Knjiga: Nedavno je izasla knjiga autorke Adela-e Mazola o zivotu Milene Pavlovic Barili. Naziv: "Aquae Passeris".
Vida Ognjenovic pise o toj knjizi: "Adele Macola prikazuje Milenino dvojstvo, kao spoj kreativnih razlicitosti, kao izvoriste i osobeni znak njene imaginativne snage, ali i tesko skoro psihoticno breme u njenom svakidasnjem zivotu. Milena ima dva paralelna kulturna nasledja, dve domovine, majcinu i ocevu, a nijednu pravu, nosi dva prezimena - majcino i ocevo, progovorila je na dva jezika materenjem i ocinskom, majci pise najneznija pisma na srpskom, ocu ista takva na talijanskom, umetnicki se izrazava slikanjem i poezijom, gorljivo je privrzena pravoj porodicnoj zajednici, a odrasla je ne poznajuci roditeljski dom, putujuci od oca do majke, koji su proziveli zivot u braku, a nikad zajedno. Ostala je neduzno dete i u liku fatalne zene. Krhka, osecajna, voljena majcina devojcica u matici raspusne i slobodne umetnicke boemije.
Umetnica posvecena idealu cistog slikarstva, eurocentrik, a napusta Evropu, koja slavi njen rad, da bi u Americi radila ilustracije, modni crtez, naruceni portret i kostimografiju. Daleko od svoja oba sveta, zeljna ljubavi i porodicnog doma, u zurbi da sto pre dostigne americki san, udaje se za coveka, koji se njome zeni iz koristoljublja i snobizma, a saznanje o njegovoj moralnoj i psihickoj nakaznosti, ostavice je zauvek na brisanom prostoru, u nigdini izmedju sanjanih ideala i nedostignutih pragmaticnih ideja.
Autorka ove knjige traga za onim najskrivenijim podacima, koji se u Mileninim recenicama javljaju tek kao nagovestaji, poput sencenja na crtezu, i uspeva da u komentarima o slikama, stihovima, porukama i pismima zapazi, kao kakav vrhunski grafolog, mnoge, na oko nevidljive nijanse. Po tonu pisma prepoznaje kad Milena skriva svoje stvarne nevolje da ne bi zalostila roditelje, a kad opet pise istinu, ma i ne bile dobre vesti. Tim skrupuloznim proucavanjem uspela je da upozna slozenu umetnicku licnost slikarke Pavlovic Barili do najfinijih tonova, ali i da odgonetne zagonetku njene tragicne smrti, u cije je uzroke i dijagnozu njena majka Danica-Pavlovic Barili, sumnjala do zadnjeg dana. Iz ove knjige vidimo da je ta sumnja bila zapravo intiutivni nagovestaj istine.

Intervju Adele Macole za "Blic":

Adela Mazola: "Puno pisama pokazuje da je Milena bila srecna nakon udaje za zgodnog mladog covjeka ali ona takodje i postavljaju pitanje o njenoj misterioznoj smrti."
Bjezanje od ljubavi i strasti ne daje plodove.

Da li je ljubav uzrokovala Mileninu smrt? A. Godjevac (Milenin prijatelj iz Amerike) napisao je da je Milena bila zadovoljna nakon udaje za mladica kojeg je voljela. U svakom slucaju, da je to bas bilo tako njena majka vjerovatno ne bi govorila o "greskama i misteriji" Ljubav moze prouzrokovati mnoge stvari, od kojih smrt nije najneuobicajenija i najapsurdnija, kaze Adela Mazola u noveli "Aquae passeris". Adela Mazola je filolog Italijanskog porijekla. Na osnovu ocuvanih pisama porodice Barili bazirana je knjiga i opisuje njeno rano djetinjstvo, obrazovanje, dolazak u Njujork, uspjeh, brak i misterioznu smrt.
Prema nekim pismima, Milenin muz je odgovoran za njenu smrt. Komentarisuci tu cinjenicu Adela kaze da je taj covjek bio veoma zgodan, ali na vrlo losem glasu.
"Cinjenice pokazuju da je on bio rasipnik. Iznajmio je luksuznu kucu i Milena j morala da proda veliki dio svog nakita da plati troskove. Za njega su pricali da je lazov. Njegovo seksualno ponasanje je bilo takodje cudno. Milena ga je vidjela kako vodi ljubav sa sopstvenom majkom. Nakon Milenine smrti, kontaktirao je Mileninu majku. Ta pisma otkrivaju njegov veoma los karakter. Bilo kako bilo, pisma Mileninih prijatelja pokazuju da je ona bila srecna nakon udaje za tog mladog i zgodnog covjeka." kaze Mazola.
-Njegova pisma pokazuju da je on zelio da posjetio Jugoslaviju. Da li je ucinio to?
"Nakon Milenine smrti on se ozenio sa nekom Meksikankom. Imao je sa njom 2 kcerke. Mladja su nazvali Milena. To pokazuje da je on nesto ipak osjecao prema slavnoj slikarki. Doveo je jednom familiju u Jugoslaviju. Posjetili su Pozarevac, i Mileninu zaostavstinu, koju je osnovala Milenina majka. Svjedoci kazu da je on bio dirnut." objasnjava ona.
-Dakle, sta je bio uzrok Milenine smrti: pad s konja, pilule za spavanje, srcani udar ili nesto drugo?
"Ja mislim da smrt dodje kad ljudi izgube kontrolu nad svojim zivotom. Mislim da je "rastrzanost" ubila Milenu. Ona je komunicirala na 2 jezika od ranog djetinjstva, zivjela je u jednom mjestu, ali je dusom bila vezana za drugo, imala je biseksualnog muza. To je nesto sto srce covjeka tesko podnosi."
-Dok ste pisali ovu knjigu, bili ste u kontaktu sa familijom Mileninog oca Bruna. Kakva je njihova reakcija bila na ovu knjigu? "Bili su veoma zainteresovani i spremni da mi pomognu Oni namjeravaju da promovisu i ovu knjigu i Milenin rad svuda u svijetu."
-Milenina majka je imala veoma nesrecan zivot. Iako je bila u braku 40 godina, sa svojim muzem je provela tek nekoliko mjeseci zajedno. Cak se suocila sa smrcu svoje cerke. Zar to nije najgora sudbina?
"Danica, Milenina majka je bila jaka zena. Moram da kazem da je ona usmjerila Milenu. Ona je odlucila da ostane u braku sa Brunom Barilijem, iako je bila sama skoro sve vrijeme. Uradila je to jer je vjerovala u ljubav. Nikad nije pokusala da kcerku zadrzi pored sebe. Pomogla joj je da ode u inostranstvo. Tuga i cekanje su bili njen izbor. Kako god bilo, Milenina tragika je bila sudbina."
-Cesto pominjete sudbinu. Kakav ona ima znacaj za vas?
"To ne znaci da sam fatalista. Naprotiv, zivot shvatam ozbiljno. Mislim da se sastoji od zadataka koje moram da odradim.Mislim da je ljubav veoma vazna. Znam mnogo mirnih, stalozenih, inteligentnih ljudi koji nikad nisu imali srece u ljubavi. Ljubav je velika privilegija. Ljubavni problemi i tuga mogu uzrokovati poboljsanje i napredak.Bjezanje od ljubavi i strasti ne donosi plodove. U tom slucaju ne uzimate od zivota sve sto vam pruza" kaze Mazola.

Milena i Danica Pavlovic Barili, Bruno Barili - Pisma
Izabrala i prevela s italijanskog
Sanja Roic
Ocu Brunu Bariliju New York, Mount Kisco, 95 Morger Ave
17. oktobra 1944.

Najdrazi tata, napokon je stiglo tvoje drago pismo. Kasnim jer sam
u medjuvremenu dosla, da provedem zimu, u selo pokraj Njujorka -
na sat vremena udaljenosti. Zrak je bolji i manje se umaram. Potpuno
sam se oporavila i nosim svoj zeljezni korzet samo kad radim, no jos
sam jako nervozna, a da bi se zivjelo u Njujorku, potrebna je ogromna
energija koje jos nemam u ovom casu. Ovdje nema nicega, maleno selo
kao i sva druga, ali je zrak mnogo bolji i manje je vjetra. Na nekoliko
milja odavde zivi Djankarlo Menoti. Za njegov balet Sebastian nedavno sam
radila kostime. To je jedini balet koji ima pravog uspjeha u ovoj sezoni,
a glazba je tako lijepa. On stanuje sa Samuelom Narberom koji je bio u
Rimu u Americkoj akademiji, a prijatelj je Cecijevih. Iz jednog pisma
Darija Cecija, upucenog njima, doznala sam i da si ti primio moje.
Doznala sam prije nekoliko mjeseci da su te bili upoznali Hju Krizolm,
a zatim Arne Ekstrom. No, sve je to bilo tako neodredjeno i samo je
pojacavalo udaljenost i tisinu.
Htjela sam ti cesce pisati, ali nisam znala o cemu bih, cinilo se do
tvog pisma da su sve neki neodredjeni i beskorisni pregovori.
Ni ja nemam vijesti od mame mjesecima, godinama, ne pamtim vise. Hiljadu
puta sam gubila svaku nadu da cu je ponovo vidjeti, sanjam je, a onda
je jos teze probuditi se. Pa ipak, ponekad mi se cini da je ziva o da
njena misao dopire ovamo.
Ne reci da si se promijenio, svi smo se mnogo promijenili, no ipak
ostajemo isti, a iz tvog pisma osjecam - bez obzira na sve napore i sve
jade - da si ti uvijek onaj moj tata, samo sad jos drazi i blizi. Ne
brini vise. Kako se zivi tamo, ne znam. Mora da je velika skupoca,
prema onome sto se cuje, no ja cu ti svakog mjeseca slati 50 dolara
i pakete. Vise od toga u ovom casu nije dopusteno. Nadam se da si
dobio onaj od proslog mjeseca i molim te da ne brines oko toga, nije
mi naporno da ti ih saljem. Svih sam ovih godina mnogo, mnogo radila,
osobito stvari koje nisam zeljela, no sad je malo lakse, i radim manje
i bolje sam placena, dakle nemaj brige oko toga.
U decembru ce biti godina dana da sam se udala, za jednog mladog
Amerikanca, simpaticnog, koji je tad bio vojnik. Kasnije su ga
demobilizirali jer se nije dobro osjecao. Do jucer je bio ovdje sa
mnom. Sad je otputovao da za sebe nadje nekakvo mjesto. Proslog sam ti
tjedna poslala dva paketa. Nazalost sam pogrijesila adresu i napisala:
61, via del Tritone, ako ih ne primis, molim te, potrazi ih odmah.
Ne usudjujem se upitati te nista posebno, jer znam i osjecam da je
istinsko Bozje cudo sto te imam zivog, ali pisi mi o svemu sto osjecas
i zelis, jer je vjerovatno uvijek bolje nego sto netko zamislja izdaleka.
Kako su Safijevi i na kojoj su adresi otkako su napustili via
B. Oriani? Kako je Kardareli, htjela bih poslati pakete.
Od jednog nepoznatog vojnika sam dobila pismo u kojem je stajalo da je
tetka Noemi ubijena "43. Sirotica, jedino sam od nje rijetko dobivala
po koju poruku preko Crvenog kriza. Mogu li se slati paketi u Parmu,
i kome? Htjela bih da odmah sada budes tu, a pomalo to i jesi. Tako je
lijep suncan dan, cini se dobar znamen. Sada cu ti mnogo cesce pisati,
iako pisma dugo putuju. Ne brini i misli samo na zdravlje. Grlim te s
mnogo ljubavi, tvoja
Milena
Barber je nedavno dao tvoje ime jednom njujorskom casopisu, koji hoce
clanak o modernoj glazbi.

Danica Pavlovic Barili Pozarevac, 22. avgusta 1949.
Brunu Bariliju

Bruno, dragi Bruno, onda je gotovo sve i zanavijek! Eto zasto smo
zivjeli. Osjecam kao da su mi iscupali srce siljatim nozem: komad
po komad.
Napisala sam pismo Tatiani. Htjela bih napisati jedno i tebi, ali
nedostaje papira. Mozda ce ti ga dati procitati.
Koliko sam zahvalna Safijevima, ni ti im to nikad ne smijes
zaboraviti. Oni su za mene sada jos vise nego ranije: cijela moja obitelj
i jedini prijatelji, jer nas Milena povezuje zauvijek.Neka nam Bog pomogne da ustrajemo do nasega kraja.
Tvoja Danica

Bruno Barili Rim (jesen 1951)
Biljeske iz notesa

Danice, vrijeme je da krenes. Preti nam godisnje doba, pripremimo se
na razdvajanje. Treba da dospijes do Beograda i da se vratis svojoj kuci,
da si kraj svog brata.
Na mene ne misli. Tu sam i ne micem se. Nemam vremena za gubljenje,
moram se boriti dok budem mogao.
Razidjimo se herojski, kao sto si me ti naucila, da ostanemo sami.
Treba poci u americku agenciju za informaciju o putu. Najbolje ce biti
karta Rim-Beograd, i putovati bez prekida: Parma je opasna.
Kasno je, Danice. Previse je bilo onog sto smo dozivjeli ovih dana,
vise se od toga ne moze imati.
* * *
Imam strasan poriv da te odmah ponovo vidim, kao da cemo danas umrijeti,
daleko jedno od drugog. Ne smijemo gubiti vrijeme. Sto da ucinimo? Sav
taj problem, uvijek taj problem. Ne mogu ga podnijeti, jer ga nikad
necemo rijesiti, ni ja ni ti. Nema zajednickog mjesta ni zajednickog
prava za nas dvoje.
* * *
Stalo mi je jedino da tebe vidim. Ne bih mogao sresti ni podnijeti
nikoga od svojih (...) spasitelja sada. Mogao bih se spasiti sam, jedino
sam i na svoj nacin, kad bih mogao napisati onih cetrdeset clanaka koji
mi truju krv.
No ako ih ni ja ne mogu napisati (potreban je takav napor da bi moj
istanjeni kostur time bio skrhan u bezbrojne djelice i srusio se u prah),
onda je za mene bolje da ne padnem saka tim spasiteljima. Mnoge sam
upoznao i htio bih da ih nisam upoznao. Sto to hoce od mene, ta naopaka
vrsta? Ako me bas zele spasiti, trebalo bi (dovesti ih do tocke) da se
dadu ubiti zbog mene - a da ih pri tom ni ne upoznam, niti da znam tko
su. Moi c"est le neant #ja, to je nistavilo - prim. prev.# koje me sise
i razdire... kao Milenu, nasu Milace. Tako ce biti s tobom i sa mnom u
ovom odurnom svijetu.
Iz neobjavljenih Notesa (Taccuini)

МИЛЕНА ПАВЛОВИЋ БАРИЛИ (1909-1945), ДОИСТА СРПСКА, ДОИСТА СВЕТСКА
Отерана да успе
Са само дванаест година примљена је у Уметничку школу у Београду, тадашњу Академију. Студирала је у Минхену код чувеног фон Штука, својом уметношћу и својом личношћу пленила у Паризу, Риму, Њујорку. Заузела место уз Фриду Кало и Тамару де Лемпицки. А није могла да добије место ни наставника цртања у (тада) јужносрбијанским паланкама Штипу, Велесу и Тетову, због чега је и отишла! Србија данас обележава стогодишњицу њеног рођења као прворазредни културни догађај. Да ли је то знак да смо схватили?

Пише: Дејан Ђорић

„Све је у Миленином животу изузетно, несвакидашње – почетак, трајање и
крај.” Тако је Миодраг Б. Протић писао о егзотичном животу и делу
Милене Павловић Барили, о том позиву на сан и промишљање, на додавање
неких нових слика, мириса и боја. Сликарка је рођена 1909. године у
Пожаревцу као једино дете Данице Павловић и Бруна Барилија. Мајка јој
је била лепотица из угледне породице, потомак најстарије Карађорђеве
кћери Саве, културна, светска дама, зналац неколико језика, страствени
путник. У Минхену је на Конзерваторијуму студирала клавир и певање, ту
је и упознала Бруна Барилија, композитора, музичког критичара, песника
и естету, пореклом из сликарске породице. Очево име и утицај су Милени
отворили врата књижевних салона, галерија, омогућили улазак у највише
интелектуалне кругове. Имала је изузетне родитеље. Управо је у породици
је најпре упознала естетицизам, дендизам, љубав према сецесији и
прошлости. То што је понела из куће касније је само допунила и развила.

Као вундеркинд, са само дванаест година примљена је у Уметничку школу у
Београду, неку врсту међуратне ликовне академије, коју је завршила
после четири године. Већ тада, 1926, у њеној 17-ој, име јој доспева на
странице Политике. Школски другови су јој били Ђорђе
Андрејевић Кун и Лазар Личеноски. Управо тада се окренула свету мита,
фантазије и гламура, фасцинантној патетици, насликавши Хамлета, рањеног
Индијанца, Рудолфа Валентина и друге глумце, полазећи од филмског
плаката. Бели шеик, романтизам, популарна култура, кич и
екстравагантност су њена идејна полазишта. Она их је, као нико пре ње,
преформулисала визијом ванредне лепоте. Колико су тада наши најбољи
уметници били несхваћени у малој паланачкој средини, чак и од својих
професора, сведочи случај Драгог Стојановића. Он је у Милени, тада,
видео „рођеног декоративног сликара и карикатуристу”!

ИДЕОЛОГИЈА ПОВРАТКА СЛИЦИ

Веома рано је почео да се употпуњава ликовни свет Милене Павловић Барили. И
да бива јасно: њени живот и дело су недељиви. То је време треће
деценије, одоцнелог кубизма, експресионизма, конструктивизма,
интимизма, делимичног повратка Пусену и Енгру. Милена Павловић Барили
уопште није учествовала у српској уметности, не само зато што је
стварала у Паризу, Риму и Њујорку. Њено сликарство и поезија (а певала
је исто онако како је и сликала) немају ничег заједничког са разузданим
авангардизмом тог периода. Сасвим је погрешно вредновати њену уметност
као некакав надреализам или постнадреализам. Били су јој страни
експерименти свих врста. Премда је познавала Ђорђа де Кирика и Алберта
Савинија, по страни је и од италијанских метафизичара. Повратак реду,
традицији али и машти, сецесији и симболизму чине је изузетном у
светској уметности. Јер, не може се рећи да је била анахрона, назадна
или изван свог времена.
Ова уметница, чија идеологија повратка
слици и данас много значи, боље се осећала у Паризу, Фиренци и
Венецији, него у Београду и Пожаревцу. Из данашње перспективе, па и
ондашње, беше сасвим бедно неразумевање и одбацивање на које је наишла
у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. У време када су у нашим
уметничким школама предавали људи који нису честито прочитали ниједну историју уметности,

људи сумњиве писмености и културе, ова најбоља и најобразованија српска
сликарка није могла да добије место наставника цртања у Пожаревцу, нити
у јужносрбијанским паланкама Штипу, Велесу и Тетову! Хтела је да служи
домовини из патриотских разлога, идеалистичких. На сву срећу, била је
несхваћена, што ју практично отерало да успе на светској сцени.
Одлази у Минхен, конкурише за класу Франца фон Штука, знаменитог
професора Академије, последњег великог сликара старог кова, са којим ће
касније бити у пријатељској преписци све до краја његовог живота. Не
знајући чији су, он је на пријемном испиту својим чувеним кружићима
обележио као зреле управо њене радове. Хаберман, други професор на
њеном сведочанству, написао је: „На овај таленат обратити нарочиту
пажњу!”
Код Штука је тада студирао и Ђорђо де Кирико, који о српским сликарима
није имао повољно мишљење, рекавши да су то уметници муљаве, прљаве
палете. Његов каснији пријатељ, Драгош Калајић је целог живота жалио
што је интервјуишући Ђорђа де Кирика пропустио да га пита о Милени
Павловић Барили.

УЧЕНИЦА СТАРИХ МАЈСТОРА

Она није, као толики други, учила од Пикаса и Матиса већ од мајстора из XIX
века (Обрија Бердслија, Густава Климта, Макса Клингера и Арнолда
Беклина), не примећујући Кандинског, надирање апстракције, дадаизма и
авангардизма. У минхенском периоду слика актове, Јапанке и египатске
играчице, а њеним сликама промичу Арабљани, Мексиканци, Персијанци,
Шпанци, црнци, Кинези... Формира се њен лелујави, спирални, поетски
свет космополитске романтичности, отворен ка природи, ноћи, космосу,
деци, цвећу, ванвременом и ванискуственом. У њене слике ће ући лептири,
анђели и богови. На једној од последњих, слика монахињу (себе?)
ватреног срца. Говорила је пет језика, сликала гротеске, ликове из 1001. ноћи,
рококо маркизе, арлекине, играчице (као Жозефину Бекер), париске
жиголое, фаталне жене, учене људе, сењорите, стилизоване и орнаменталне
фигуре. Један од најлепших делова опуса посветила је страшном и
величанственом тренутку сопственог народа, голготи и васкрсу Србије у
Првом светском рату.
Њена уметност спаја живу и бизарну фантазију
са чистом линијом, језу са Ботичелијем и раноренесансним религиозним
сликарством. Осећала је прошлост као садашњост, чула су јој била напета
и отворена, вероватно и превише. Отуда у њеном делу толико посебне
ноћне светлости, меланхолије, јаког контраста и оштрих боја. Иако је
била активна у монденском и клупском животу, и ноћном проводу,
познавала је неискварену ликовност, осамљеност и тишину у стварању
камерних ремек-дела. У XX веку, само је још шпанска сликарка Ремедиос
Варо унела толико тајновитог у своје слике. Надреалисткиње попут
Доротеје Тенинг, Кеј Саж, Леоноре Карингтон, Тојен и Валентине Иго, као
сликарке, не могу да се мере са Миленом Павловић Барили.
По одласку из земље, након минхенске Академије, целу деценију је
боравила у Европи, Паризу, Лондону, Ослу, у градовима Италије и
Шпаније. Како се сећала њена мајка, сликала је као опседнута, дању и
ноћу, без прекида и одмора, проналазећи свој ликовни универзум. Око
1937-38. напустила је свој линеарни стил и (под све већим утицајем
италијанске ренесансе) насликала своја најбоља уља.

СЕНКЕ НЕДОСТОЈНИХ ПОТОМАКА

Откриће потпуног, целовитог сликарства, преклопило се, готово поистоветило, са
њеним одласком у Њујорк 1939. Тамо већ 1940. излаже у галерији Ђулијена
Левија, који је приредио прву изложбу Салвадора Далија и издао прву
његову монографију у Америци. Премда се тада егзистенцијално мучила,
упознала је и портретисала светску елиту. Њене прве године у Америци
обележене су радом на дизајну излога, насловних страна и реклама многих
женских часописа, међу којима су најпознатији Vogue, Harper’s Bazaar и Town and Country.
Како је писала мајци, морала је напорно да ради да би подмирила захтеве
које је наметала припадност високим друштвеним круговима, финансирајући
послугу, разне услуге, купујући скупе тоалете и бунде. На дан
бомбардовања Београда отпочела је молитвени рад на слици са анђелом а
преко Радио Њујорка поздравила је његово ослобођење. У Америци се удала
за Томаса Астора Гослена, официра авијације, чија породица чува Миленин
култ. Након пада са коња и повреде кичме, умрла је 5. марта 1945.
На сликарство Милене Павловић Барили је мало ко из њеног времена утицао
али је она посредно, као родоначелник српске школе фантастичног и
метафизичког сликарства, једне од најбољих у свету, оставила многе
следбенике. Може се рећи да српска модерна уметност почиње са две
сликарке: Надеждом Петровић, зачетницом међуратног и високог
модернизма, и са Миленом Павловић Барили, чије дело и судбина најављују
ноћну, подземну, ирационалну страну српске уметности.
Две развојне линије наше модерне се нигде не сусрећу, то су становишта
у вечном спору. Домаћа стручна и шира јавност у овој Пожаревљанки
открива оно најоригиналније. После Паје Јовановића, а пре Миодрага Дада
Ђурића и Марине Абрамовић, од свих наших уметника једино је она имала
потенцијала да постане светски славна. Њено место је уз Фриду Кало и
Тамару де Лемпицку.
Садашња, као и све претходне културне гарнитуре на власти, пропушта
прилику да свету на прави начин представи дело ове велике уметнице.
Српска академија наука и уметности, Галерија „Милена Павловић Барили” у
Пожаревцу и Музеј савремене уметности у Београду обележили су
стогодишњицу њеног рођења досад најобимнијом ретроспективом њених
радова у Галерији САНУ (мада под ступидним називом „Сан о буђењу”).
Уместо да изложбу отвори Миодраг Б. Протић, који је 1954. открио Милену
нашој јавности, објавио прву студију, монографију и приредио прву већу
изложбу, на отварању је говорио да академик Тасић, некада директор
Народног музеја у Београду, који је Милену преименовао у Милицу!
Врхунац ароганције је одустајање Министарства културе од излагања њених
радова у Италији, и то пошто је пронађена погодна галерија, а средства
одобрена. Светла тачка ове изложбе је пратећа монографија на четири
стотине страна. Коначно можемо прочитати текст Јелице Милојковић,
директорке Галерије „Милена Павловић Барили” у Пожаревцу, најбољег
познаваоца њеног живота и дела, историчарке уметности најзаслужније за
новије шире и боље упознавање ове харизматске личности.