Stereotip o ženi u srpskoj kulturi

Sa porastom međugrupne netrpeljivosti i agresivnosti, narasta i interesovanje sociologa, psihologa i politikologa za predrasude i stereotipe. Posle svetskih ratova, recimo, naglo je raslo interesovanje naučnika za iznalaženje adekvatnih koncepata i objektivnih meotoda proučavanja etničkih i rasnih stereotipa, kao i za izučavanje geneze i rasprostiranja ovog važnog socijalnopsihološkog fenomena.

Može se lako zapaziti da je i kod naših socijalnih psihologa, politikologa, istoričara i sociologa zanimanje za stereotipe i njihovo istraživanje naročito rapidno poraslo sa bujanjem nacionalizma i zaoštravanjem međunacionalnih odnosa. A sa izbijanjem oružanih sukoba između etničkih grupa u bivšoj Jugoslaviji proučavanje ovog fenomena sa margine, vrlo brzo dospeva u samo središte teorijskh i empirijskih rasprava (Mihailović, 1998; Milosavljević, 1999; Popadić; Biro, 1999)

Stereotipi, njihova priroda i izučavanje

Tvorac termina «stereotip», Volter Lipman, definisao je ovaj fenomen kao «slike u našim glavama» koje nam pružaju okvire za objašnjenje događaja o kojima smo nedovoljno, tek delimično obavešteni. Ove «slike u glavama» koje se znatno razlikuju od dela «spoljašnjeg sveta» koji prikazuju, obrazuju se pod uticajem društva i kulture, pre nego što je pojedinac u stanju da na osnovu validnog i proverenog ličnog iskusta izgradi vlastito mišljenje o raznovrsnim socijalnim objektima i, posebno, o društvenim grupama. Naši sudovi i verovanja o pojedincima za koje samo znamo da su pripadnici određenih socijalnih, etničkih, religijskih, profesionalnih grupa, pod velikim su uplivom jednog veoma uprošćenog, stereotipnog mišljenja o toj grupi. Naime, čovek nastoji da se što bolje snađe u svetu veoma raznovrsnih ljudi i šarolikih ljudskih skupina, te zato pribegava što jednostavnijem, često šablonskom prikazivanju socijalnih slojeva, etničkih skupina i profesija pomoću svega nekoliko karakterističnih osobina.

Etimologija termina stereotip (od grčkih reči krut, čvrst i reči otisak) sasvim jasno ukazuje da oni predstavljaju u određenom društvu veoma rasprostranjene klišeirane predstave. Stereotipi su ukalupljena, rigidna shvatanja i ocene o svojstvima, sposobnostima i karakternim osobinama pripadnika određene etničke, verske ili rasne društvene grupe. To može biti mišljenje o vlastitoj društvenog grupi, kada je reč o autostereotipima ili o drugoj, kada govorimo i heterostereotipima.

Stereotipi se obrazuju još u detinjstvu kao rezultat nekritičke generalizacije ograničenog iskustva i saobražavanja mišljenja većina, a pod uticajem porodičnog vaspitanja i roditeljskog autoriteta.

Vrlo dugo su stereotipi definisani kao ne samo uprošćena, već i pogrešna, negativna i kruta mišljenja jedne društvene grupe o drugoj. Otuda su najpoznatije, izuzetno mnogo proučavane, rasne i etničke stereotipije. Kasnije, a naročito poslednjih decenija, stereotipi se shvataju pre svega kao složaj uverenja i uprošćenih mišljenja o karakterističnim osobinama i tipičnim obrascima ponašanja neke socijalne grupe, ali se više ne smatra unapred, a priori da su ta mišljenja, ocene i uverenja pogrešni. Najzad, svi naši pojmovi su rezultat procesa apstrakcije i zanemarivanja individualnih razlika, kako bi se otkrile one zajedničke i bitne osobine.

Polne razlike i stereotip o ženi

Danas se osim etničkih i rasnih proučavaju i mnogi drugi stereotipi kao npr. o političarima, sveštenicima, sportistima, glumcima, intelektualcima, starima, mladima, deci itd. Vrlo su rasprostranjene i otud veoma mnogo proučavane i polne stereotipije, u smislu pojednostavljenih ocena, poput: «Žene su lukave...nežne,...glupe», a «muškarci su...racionalni,...grubi,...pametni».

Istraživanja i rasprave o ženi, o njenoj prirodi, o osobinama, kao i stereotipnim predstavama o ženama, uvek su pobuđivala veliku pažnju i kontroverzna mišljenja stručne i šire javnosti. Ne samo u laičkim, nego i u naučnim raspravama o ženi i o predstavi žene, veoma često pod maskom racionlanog i objektivnog naučnog diskursa, skrivaju se emocije, strasti i predrasude.

Polne razlike, fizičke, anatomske i fiziološke, samo su jednim svojim delom urođene, nepromenljive, konstantne, dok su drugim delom – posebno to važi za psihičke, mentalne i duhovne – u velikoj meri stečene, formirane pod uticajem socijalnih, kulturnih i istorijskih činilaca. Žene se od muškaraca razlikuju biološki po anatomskoj konstituciji, po svojoj visini i težini, kao i po svom karakterističnom ukupnom telesnom izgledu. Preciznije rečeno, žene su kao grupa, u proseku nižeg rasta, manje telesne težine, fizički su slabije, ali su žilavije, otpornije na bolesti i duže žive. U pogledu psiholoških karakteristika, muškarci su aktivniji, agresivniji, imaju razvijeniju spacijalnu sposobnost, a žene su pasivnije, osetljivije, manje su agresivne i imaju razvijeniju verbalnu inteligenciju.

Mnoge vrednosti, stavovi, crte ličnosti i interesovanja koji se u zapadnoj kulturi obično smatraju urođenim polnim razlikama, kao na primer da su muškarci ambiciozni, dominantni, grubi i sl, a da su žene podložne, pasivne, nežne, saosećajne i sl, zapravo su pre rezultat socijalizacije polne uloge. A to znači da su proizvod jednog sistema kulturom propisanih i očekivanih stavova, vrednosti, uverenja i obrazaca ponašanja, a ne da su genetski determinisani. U našoj kulturi, recimo, od muškaraca se očekuje da bude borbeniji, više zainteresovan za nauku, sport, tehniku i sl, a od žene da bude osetljivija, ćudljivija, tolerantnija, više zainteresovana za kuću, decu, muža, za kuhinju, umetnost i modu.

Odlike srpske patrijarhalne kulture

Pre razmatranja stereotipa o ženi u balkanskoj i srpskoj patrijahalnoj kulturi, neophodno je, makar i u skici, razjasniti šta se podrazumeva pod pojmom patrijarhalne kulture.

Patrijarhalna kultura se odlikuje posebnim načinom života, osobenom društvenom organizacijom i kulturnim ustanovama, kao i njima odgovarajućom duhovnom kulturom (moral, sistem vrednosti i ideologija), u čijem središtu je poštovanje predaka, vođe plemena i oca porodice (izvorno: praotac, crkveni otac, poglavar plemena).

Srpska patrijarhalna kultura je, pre svega, seljačka kultura. Vuk Karadžić to lepo i sažeto kaže: «Narod srpski nema drugi ljudi osim seljaka. Ono malo Srba što žive po varošima kao trgovci (gotovo same dućanđije) i majstori (ponajviše ćurčije, terzije, jekmekčije, tufekčije), zovu se varošani; i budući da se turski nose i po turskom običaju žive, a uz bune i ratove ili se zatvore s Turcima u gradove, ili s novcima beže u Nemačku; zato oni ne samo što se ne broje među narod Srpski, nego ji još narod i prezire. Srbi, kao seljaci žive samo od zemlje i od stoke» (Geografičesko-statističesko opisanije Srbije, u Danica, Nolit, 1987)

Srpsko patrijarhalno društvo sačinjavale su društvene zajednice obrazovane na načelu srodstva, a to su pleme, bratstvo i rod. Pleme se sastoji od više bratstava i rodova različitog porekla. Integritet plemenu daje ista krsna slava, kao i borba protiv zajedničkog neprijatelja, stranog osvajača ili susednog plemena. Bratstvo, društvenu zajednicu sastavljenu od više rodova, sačinjavaju srodnici koji potiču od istog pretka. Rod («familija», «koleno») je, pak, srodnička zajednica, koju sačinjavaju više porodica, a čiji članovi nose isto prezime i međusobno ne mogu stupati u bračne odnose (Filipović, 1991). Jedna od suštinskih odlika patrijarhalne kulture je dominacija muških pripadnika nad ženskim i starijih nad mlađim.

Stariji uvek zapovedaju onim mlađima. U srpskom jeziku reč «stariji» znači ujedno i viši po rangu, po društvenom položaju ili po činu. U patrijarhalnoj kulturi podrazumeva se da je stariji čovek nesumnjivo i iskusniji, mudriji i sposobniji od mlađeg. Reč starijih je zakon i sluša se bez pogovora. Ova potčinjenost mlađih članova zajednice starijim uzima se kao aksiom, što se vidi iz poslovica, poput ovih: «U mlađega pogovora nema» ili «Blago domu đe se stariji poštuju». (Karadžić, Srpske narodne poslovice, 1987, str. 293; Radunović, 1988, str. 83.)

Uljudno ponašanje mađih prema starijima i njihovo duboko poštovanje osoba po godinama starijim, jasno se iskazuje gestom, delom i rečju (Tanović, S., 1953, str. 350). Kada stariji govori, mlađi obavezno ćute s poštovanjem slušaju i ni po koju cenu neće se suprotstaviti mišljenju starijih, pa i ako se s njim ne slažu.

Jedan od stubova celokupne patrijarhalne kulture jeste poštovanje predaka. Naš uvaženi antropolog Veselin Čajkanović smatra ovaj kult temeljem i suštinom celokupne stare srpske religije. Za to svoje tvrđenje izneo je mnogo ubedljivih dokaza. Krsno ime, glavna srpska slava, predstavlja zapravo pomen mitskom pretku jedne porodice. Dabog, vrhovni srpski Bog, ima svog predstavnika u kumu, koji je pa opet zemaljsko oličenje pretka. (Čajkanović, O vrhovnom Bogu i staroj srpskoj religiji, 1994). Kao zaključak svojih mnogobrojnih i raznolikih istraživanja (krsne slave, Božića, gostoprimstva, kumstva, klicanja predaka) Čajkanović iznosi svoju postavku: «Kao najglavniju karakteristiku srpske religije valja spomenuti veliki značaj koji u njoj ima kult predaka. Svi praznici u godini, sa Badnjim danom i slavom na čelu, grupišu se oko toga kulta; kud i kamo najveći broj žrtava, slučajnih i periodičnih, namenjen je precima. Bez preterivanja može se reći da se cela srpska religija svodi na kult predaka (Čajkanović, Studije iz srpske religije i folklora 1925-1942, 1994, str. 172).

Odnos prema ženi u srpskoj patrijarhalnoj kulturi: etnografski i sociološki izvori

U istraživanju ovog odnosa, upravo imajući u vidu česte predrasude i stereotipe o ženi odenute u naučno ruho, nameće se sledeći metodološki problem: kako, kojim putem doći do objektivnih, pozdanih saznanja o ovom delikatnom, mnogim strastima i afektima opterećenom problemu? Najbolje je kombinovati i ukrštati raznovrsne podatke iz više nezavisnih izvora, koristeći se pre svega objektivnim činjenicama. Ti izvori su: istorijski, sociološki i etnografski podaci, jezik, raznovrsne folklorne tvorevine, priče, poslovice, izreke, pesme itd.

Na osnovu etnografskih, istorijskih podataka utvrđeno je nekoliko karakteristika muško-ženskih odnosa u srpskoj patrijarhalnoj kulturi.

Položaj žene u našoj patrijarhalnoj kulturi objektivno gledano zaista je bio vrlo težak, o čemu dobro svedoči živopisan zapis Vuka Karadžića: «Kod sviju Srba žene su jako potčinjene muževima, a u Crnoj Gori drže ih gotovo kao robinje. Osim svojijeh ženskijeh poslova, kao da predu, tku, kuvaju, muzu itd, one rade i najveći dio poljskijeh i drugijeh poslova, koje inače ljudi rade. Često se može vidjeti kako se žene s teškijem teretom vuku preko stijena i planina, a muž ide prazan s puškom o ramenu i čibukom u ruci. I pri svem tome žena je srećna, ako dobije muža, koji je pored toga ne tuče bez ikakva povoda, samo što mu se tako prohtije. Mlad čovijek i žena ne smiju ništa jedno s drugijem govoriti pred drugijem ljudima, jer bi to bilo nepristojno. Isto tako žena ne smije svog muža nazvati imenom već kaže samo «on»... (kad Srbin pred kakim uglednim čovjekom mora pomenuti svoju ženu, to najčešće reče «s oproštenjem moja žena».) (Karadžić, O Crnoj Gori, 1987, str. 343).

Ovaj vanredno bogat, informativan i jezgrovit opis muško-ženskih odnosa u Crnoj Gori, dobro dopunjavaju zapažanja Milana Đ. Miličevića o odnosu muškaraca prema ženi u Srbiji: «Ženskinje treba da ustanu ranije od muškinja; ono muškinju poleva da se umije (...), seljanka ručkonoša, noseći radinima ručak, obično ima na ramenu obramicu s torbom hleba i s loncem gotovca, na leđima, često kolevku (ako će i ona imati šta radi), za pojasem joj je preslica te idući grabi i što da oprede! Oh, nema lako takve živomučenice kao što je žena seljanka!», piše ovaj naš etnolog (Milićević, M. 1984, str. 134-135).

U našoj tradicionalnoj kulturi kao sveto pravilo važilo je: «Muška strana svakad je pretežnija od ženske», piše Milićević i ilustrije to brojnim primerima. «Kad se rodi muško dete, deveta kuća peva, a kad se rodi žensko dete, deveta kuća plače, vele stare babe. U sretenju red je da muško Boga nazove a žensko da ga primi. (...) Žensko ne treba da primi Boga sedeći već da đipi na noge; a ako prede, da istrgne preslicu iza pojasa! Žensko u Šumadiji ne prelazi puta muškom», kaže ovaj dobar znalac srpske kulture (Milićević, M. 1984, str. 17-18).

Položaj žene u odnosu na muža u patrijarhalnoj kulturi je izrazito inferioran i težak. Žena, supruga, «stopanica» je bespogovorno odana i potčinjena «svom čoveku». Kako piše Svetozar Marković u delu Srbija na istoku, žena je sluga i mužu i njegovim roditeljima», posebno svekrvi. Ona zauzima marginalan, bedan položaj.

U Bogišićevoj anketi na pitanje o pravima i dužnostima žene u odnosu na muža, izveštač iz Hercegovine daje slikovit opis: «Žena je svome mužu pokorna, tako da na samo jedan pogled krivim okom sva stepi, ćuti kad muž na nju viče pa makar ona i imala pravo, ne smije se braniti kad je bije ni pobjeći, pazi da mu je sve spravno i ispravno u kući, povinuje se njegovim zapovjedima i osim što đecu rađa, doji i podiže, sve druge ženske radnje izvršuje, i težačke se radnje štedi ...» (Bogišić, 1874, str. 268).

Negativna diskriminacija ženskog deteta primećuje se još na samom dolasku na svet. Rođenje muškog deteta prati sveopšte veselje, nebuzdana radost, ponos roditelja, pucanje iz pušaka, čašćavanje, rođenje ženskog – muk, žalost, stid a nekada i uzvik: Žensko da se ne rodi! U jednoj priči Vuka Vrčevića pod nazivom «Zet i tazbina», knez veli: «Sin je kutnji temelj, krsna svijeća; vječna domaća čitulja, branič crkve i naroda ...a
đevojka? Ona nije drugo no tuđa večera za suđenu kuću» (Vrčević, 1881).

Muškarac se prema ženi odnosi kao prema ropskom biću. Ona ne može da učestvuje u javnim, političkim, kulturnim ili religijskim poslovima. Kada je poznati putopisac Oto Pirh u Čačku pitao ugledne srpske domaćine da li će školovati žensku decu, dobio je kratak i rečit odgovor: «Trgovinu neće voditi nikad, a ni zvanja dobiti, zašto će im onda veština čitanja i pisanja, osim da se razaberu u ljubavnim pismima i da mogu na njih odgovarati» (Pirh, 1983, str. 150).

U patrijarhalnoj Srbiji je devojka koja «izgubi čast» («posrne»), bila je prezrena od svojih najbližih, katkad oterana od kuće, a nekada čak i kamenovana kao izrod koji je osramotio porodicu! «Svuda se u našem narodu pazi da devojka otidne svom muže čedna», piše Tihomir R. Đorđević u radu «Devojačka nevinost».

Još suroviji je bio odnos muškaraca prema tzv. nevernoj ženi. «Nevernica» je često bila javno osramoćena pred celim selom, kamenovana ili bi joj otkinuli nos, «tako da ostane za uklin svijetu i da se poznaje po grdilu», kako navodi isti ovaj etnolog (Đorđević, T.R, «Jedna kazna za žene» Naš narodni život, tom 1, knj. 2, str. 252).

Omalovažavajući odnos muškaraca prema ženama rečito se vidi i po tome što kada se u Crnoj Gori kaže koliko pleme ima ljudi, kaže se «trista pušaka», što znači da se žene i ne broje, baš kao što se ćerke «ne broje» kada se govori koliko ko ima dece. A prema Grbaljskom zakoniku iz 1427. «Dvije glave ženske (vrede) za jednu mušku».

Dok je devojčica ona je podređena ocu, a kada se uda svom mužu. To, ipak, ne znači da je devojka/žena bez ikakve zaštite i da je prepuštena samovolji muškaraca. Naprotiv, dok je devojka o njoj brine cela porodica, pa i celokupna seoska zajednica, a kada se uda onda nju štite muž i celo njegovo bratstvo.

Ropski, krajnje podređen položaj žene u odnosu prema muškarcu, nije samo karakteristika srpske, već i slovenske, a, verovatno, i celokupne prastare indoevropske kulture.

Poznati češki naučnik Niderle piše: «Ni u familiji ni van nje čovek i žena nisu bili istog prava. Samo je čovek uživao sva prava zajednice. Odnos između čoveka i žene bio je onakav kakav je između suverena i podanika. (...) Žena je, posle muževljeve smrti bila spaljivana isto onako kao i robovi i predmeti koji su umrlome pripadali» (Manuel de l' antiquite Slave).

Slika žene i muško-ženskih odnosa u srpskim narodnim poslovicama i usmenoj književnosti

Poslovice, uzrečice i izreke su sitne forme usmene književnosti. One su drevni poetski oblici, čija je lepota u jednostavnosti i sažetosti. Poslovica krajnje pregnantno, slikovito i lepo izražava široko rasprostranjeno, tipično uverenje ili iskustvo u pogledu nekih bazičnih ljudskih pitanja, potreba ili vrednosti, poput pitanja života i smrti, sudbine, Boga i đavola, pravde i nepravde, žene i deteta i sl.

Savremeno paremiološko izučavanje poslovica, strukturalno-semantička i lingvističko-folkloristička analiza njenog sklopa, jezika i smisla, otkriva nam jedno arhaično viđenje sveta sadržano u ovim jezičkim izrazima. Poslovica na sugestivan način sažima i uobličuje jedno važno iskustvo, tako da može biti pouzdan, čvrst okvir i dobar putokaz za ponašanje i mišljenje ljudi u izvesnim važnim tipičnim situacijama.

Analiza sadržaja grupe, «grozda» poslovica koje se odnose na isti objekat razotkriva nam skriveno narodno, često vrlo drevno i tipično shvatanje tog predmeta ili pojave. Uzmimo, recimo, skup poslovica čiji je predmet čovek: - Čovjek se na čovjeka, a drvo na drvo oslanja; Čovjek se po besedi poznaje; Čovjek bez slobode kao riba bez vode; Čovek se veže za reč, a vo za rogove. Ove poslovice pokazuju jedno dosledno, u velikoj meri usklađeno filozofsko viđenje čoveka kao slobodoljubivog bića, čija su suštinske distinktivne karakteristike da ima razvijenu sposobnost simboličkog opštenja putem govora, kao i sposobnost moralnog suđenja i delanja.

Pošto poslovice na krajnje sveden, jednostavan i uprošćen način izražavaju opšteprihvaćeno, tradicijom nasleđeno shvatanje pripadnika jedne kulture o svetu, čoveku i njegovoj sudbini, sa neskrivenom namerom da ga snabdeju orijentirima i putokazima za snalaženje u životu, smatrao sam da analizom sadržaja srpskih narodnih poslovica o ženi možemo na pouzdan i relativno objektivan način da dođemo do stereotipa o ženi koji dominiraju u našoj tradicijskoj kulturi.

Jezgro uzorka analiziranih poslovica čine one iz zbirke Vuka Karadžića (blizu 7.000 poslovica), zatim Vuka Vrčevića, Milana Vlainca i Milosava Mijuškovića.

Analizom uzorka od oko dvanaest hiljada srpskih narodnih poslovica, došao sam do sledećih zaključaka o u njima sadržanoj stereotipnoj predstavi o ženi i o odnosu društva prema njoj.

S jedne strane, u srpskom jeziku ista reč žena označava i odraslo žensko biće ali i suprugu. A s druge strane, u našem jeziku reč čovek označava i odraslo ljudsko biće ali i muškarca. Već kada se kaže čovek i žena, time se implicira da žena nije čovek u pravom smislu reči, da je ona inferiorna ou odnosu na muškarca. O tome da je žena nepotpuno ljudsko biće, nedovršeni čovek, slikovito govori i izraz koji je Vuk zabeležio: Valaj si i čoek i žena (u Risnu reče se valjanoj ženi).

Ženu «krase», sugerišu poslovice, priče i pesme, uglavnom negativni atributi. Takvih, poglavito negativnih stereotipa o ženi ima više.

Žena je verolomna (neverna, ćudljiva)
- Neveruj ženi, jer se kao mesec meni (M. Mijušković)
- Žena muža korotuje toliko koliko vri zemljana pinjata kad se s ognja digne (Vuk Karadžić)
- Neveruj ljetini dok je ne metneš u ambar, a ženi dok je metneš u grob (Vuk Karadžić)
- Žena vere nema (M. Mijušković).

U mnogim narodnim pesmama javlja se popularni motiv «neverne ljube» kao uzrok pogibije junaka. Tako je, recimo, vojvodu Momčila izdala žena Vidosava, jer joj je «Žura Vukašin» obećao:
«...da će biti gospođa kraljica
(...)
svilu presti na svili sjedeti,
a nositi svilu i kadivu
i još ono sve žeženo zlato» («Ženidba kralja Vukašina»)
Strahinjića Bana iz sličnih motiva izdaje njegova «verna ljuba». U toku megdana nju poziva u pomoć Vlah-Alija i obećava joj.
«...hraniti ću te medom i šećerom,
okititi tebe dukatima
s vrha glave do zelene trave,
udri sada Strahinjića Bana!'
Žensku stranu lasno prevariti:
Lako skoči ka da se pomami...»

Žena je brbljiva
- Gori je ženski jezik no turska sablja (Vuk Karadžić)
- Žene su da zbore, a ljudi da tvore (Vuk Karadžić)
- Opasala se jezikom ko kuja repom (reče se za lajavo žensko) (Vuk Karadžić)
- Žena će samo onu tajnu sačuvati koju nezna (Vuk Karadžić)
- Što jedna žena zna, nije više tajna (LMS)
- Gde je gusaka, tu je i čantranja; gde je žena tu je i brbljanja (LMS).
Žena je lukava (pritvorna)
- Žena se uzda u plač a lupež u laž (Vuk Karadžić)
- Što žena više plače, više muža vara (LMS)
- Ljude je Bog odlikovao snagom za deset žena, a jednu ženu lukavstvom za deset ljudi (Vuk Karadžić)

Žena je zla (pakosna)
- Sve zlo dolazilo je oduvek od žene (Vuk Vrčević)
- Zla kao kuja (Kaže se zloj ženi. Mjesto kuja reče se i kučka) (Vuk Karadžić)
- Đe đavo ne može što svršiti ondje babu (ženu) pošalje (Vuk Karadžić)
- Nema pakosti nad ženskom (LMS)
- Zmija i žena stvar je jedna (Vuk Vrčević)
- Gore je zlu ženu dirnuti no zlu guju (LMS)
- Ženskoj rđi granice nema (M. Mijušković)
- Vatra, voda i žena silnog upropaste (LMS)
- Od zle žena nema većeg zla na svetu (M. Mijušković).

O zloj ženi govore i mnoge narodne priče (npr. Žena vraga prevarila ili Žena je postala od đavola).

Žena je osvetoljubiva
- Gore je zlu ženu dirnuti no zlu guju (LMS)
- Ko će đavola da drži, nek ženu vređa (LMS)

Žena je glupa
- U žene je duga kosa, a kratka pamet (Vuk Karadžić)
- Žene su mudrije od gusaka, kad kiša padne one se u suvo sklone (LMS).

O ženskoj gluposti govore mnoge priče i pesme. Kada u pesmi Ženidba Maksima Crnojevića, Ivan Crnojević zove ženu da ga «sjetuje», ona mu veli:
«Gospodaru, Crnojević-Ivo,
kog su ljube dosle sjetovale,
koga dosle, koga li s' od sele
s dugom kosom a pameću kratkom?»

Sve u svemu, slika žene u poslovicama i narodnj književnosti uglavnom je tamna, mračna, nepovoljna po ženu. Sudeći po našim narodnim poslovicama žena je lukava, zla, brbljiva, verolomna, ćudljiva (Trebješanin, Ž., str. 87-95).

Odnos prema ženi u poslovicama

Da bi se kako valja razumeli stereotipi i predrasude o ženi, potrebno je upoznati kakav je bio odnos društva prema ženi u tradicionalnom srpskom društvu. U Srpskom patrijarhalnom društvu odnos muškarca («čoveka») prema ženi je odnos superiornog bića prema nižem, nadmoćnog prema slabijem, podređenom.

U poslovicama, pokazuje analiza, dominira grub, posednički i omalovažavajući odnos, čije su glavne odlike:

Svojinski:
- Ženu, pušku i konja može čovek pokazati, ali u naručje ne davati (Vuk Karadžić)
-Ženu i izderanu kapu lasno je steći (Vuk Karadžić).

Prezriv:
-Na pseto zamahni, a đevojku udri (Vuk Karadžić)
- Konja i ženu treba držati za ular (Tatomir Vukanović)
- Đevojke rastu ka i zla trava (Vuk Karadžić)
- Nijesam ja tvoja žena (Kad ko hoće nad kim nema pravo, da pokaže svoju vlast i starješinstvo, npr. kad ga udari, ili opsuje itd.) (Vuk Karadžić)
- Ljudi kad buče, žene nek muče (Vuk Karadžić)
- Žene se biju čibukom, a ljudi nožem ali puškom (Vuk Karadžić)
- Ko ženu sluša, gori je od žene (Vuk Karadžić)
- Ko se žene boji grđi je od nje (Vuk Karadžić)

Agresivan:
- Ženu i zmiju po glavi udri (Valtazar Bogišić)
- Ko ženu ne bije, on čovek nije (M. Mijušković)
- Lovac je da lovi, a prepelica da se čuva (Vuk Karadžić)
- Lajava žena, više puta bijena (M. Mijušković)
- Koja se muža ne boji, često suze roni (M. Mijušković).

Odnos muškaraca prema ženi i stereotipi o pojedinim ženskim ulogama u srpskoj patrijarhalnoj kulturi

Stereotipi o ženi u našoj tradicionalnoj kulturi su uglavnom negativni, ali nisu podjednako, u istoj meri negativni prema svim ženskim ulogama. A prema nekim ženskim ulogama čak su i vrlo pozitivni. Naime, da bismo imali objektivnu i iznijansiranu sliku o tome kakvo je shvatanje žene u srpskoj tradicionalnoj kulturi, moramo uzeti u obzir da se veoma razlikuje odnos muškaraca u patrijarhalnom društvu prema različitim socijalnim i biološkim ulogama žene.

Tako, recimo, najlošiji je taj odnos prema vlastitoj ženi, prema supruzi. Poslovice vele.
- Srećnome žene umiru, a nesrećnome kobile crkavaju (Vuk Karadžić)
- Dva puta je čoek u svom životu veseo: prvom kad se oženi, a drugom kad ženu ukopa (Vuk Karadžić)
- Što vrag ne može, to mu zla žena pomogne.
- Ženi ga da ne pjeva (Vuk Karadžić
- Prođi se kučke koja ne ošteni i žene koja ne rodi (M. Mijušković)

Zanimljivo je i neočekivano to da je, sudeći prema poslovicama, u srpskom narodu veoma nepovoljan, odbojan i arogantan stav prema lepoj ženi:
- Lijepe kolo vode, a ružne kuću kuće (Vuk Karadžić)
- Dok se lijepa napravi, ružna posao opravi (M. Mijušković)
- Lepa žena i dobro vino, to su dva slatka otrova (LMS)
- Bolje da je slijepa, no što je lijepa (Tatomir Vukanović).

Ali, zašto je to tako, otkud taj paradoks? Čini mi se da objašnjenje treba tražiti u sistemu vrednosti i ideologiji patrijarhalne kulture. U toj kulturi glavni ženski zadatak je da bude dobra majka i domaćica. Ako je lepa, veruje se, to joj samo može biti na smetnji da obavi svoj osnovni zadatak. Takođe, verovatno, postoji potisnuti strah da će lepa žena možda biti ne samo loša domaćica, već i neverna, a to je onda velika bruka za muža i njegovu porodicu. U prilog takvoj hipotezi govore i sledeće poslovice:
- Ružna žena – mirna glava (M. Mijušković)
- Ružna žena – valjana sluga (M. Mijušković)
- Ko ima lijepu kući i lijepu ženu, nije gospodar od nje (Za kući misli se zato što mu gosti dosađuju, osobito Turci i kaluđeri) (Vuk Karadžić)
- Lepa je žena retko poštena (LMS)
- Podrta kabinica i lepa žena svud zapnu (LMS)

Najpovoljniji je stav prema majci, koja kao i da nije žena, nego svetica.
- Nema ti bez maere dobra na svetu (LMS)
- Materini blagoslov i božji sve jedno su (LMS)
- Majka bila, majka mila (Vuk Karadžić)

Ovu idealizaciju majke i oštro odvajanje od žene uopšte, najbolje izražava sledeća poslovica:
- Žena je žena, ali majka je majka.

U patrijarhalnoj kulturi u velikoj meri je pozitivan i zaštitnički odnos pojedinca i javnog mnjenja prema devojci:
- Grehote je kuditi đevojku (M. Mijušković)
- Na devojku bolje kuršumom nego rđavom reči (M. Mijušković)
- Devom vila, a nevom gnjila (Vuk Karadžić)
- Car ti bejah, dok devojka bejah (Janko Veselinović)

Takođe je u srpskim poslovicama pozitivan odnos prema (dobroj) domaćici:
- Ne stoji kuća na zemlji, nego na ženi (Vuk Karadžđić)
- Žena je kuća i raskuća (Vuk Karadžić)
- Nikoje blago tako ne vredi kao vredna žena (LMS)
- Žena i prećka valja uvek da su kod kuće (LMS)

Da zaključimo, najnepovoljniji su stereotipi o ženi kao supruzi, koja je oličenje zla i lukavosti. Što vrag ne može, tu mu žena pomogle, kaže jedna srpska poslovica. Posebno je nepovoljno mišljenje o lepoj ženi, od koje se u patrijarhalnoj kulturi zazire, kao od opasnog, nepredvidivog i remetilačkog činioca. Nešto je blaži i više pokroviteljski odnos prema devojci. Jedina, istinski svetla tačka u ovoj mračnoj slici o ženi je veoma pozitivna predstava o majci kao bestelesnom, nesebičnom i bezgrešnom biću.

Sažimajući brojne poruke priča, uzrečica i poslovica u kojima se otvoreno ili prikriveno iskazuju stavovi o ženi u njenim različitim ulogama, kao neku vrstu zaključka, možemo sa sigurnošću utvrditi duboko ambivalentan odnos muškarca prema ženi u srpskoj patrijarhalnoj kulturi, odnos koji verovatno još ponajbolje izražava poslovica koja glasi: Žena je muka bez koje se biti ne može.

Slika žene u mitologiji, magiji i religiji

Negativan odnos prema ženi, vidljiv u poslovicama, običajima i svakodnevnom životu, ne proizlazi samo iz profane sfere svakodnevnog života i društvenog položaja žene u patrijarhalnoj kulturi. I u onom najdubljem arhetipskom mitsko-magijskom i religijskom sloju pripadnika judeo-hrišćanske kulture nalazi se dvoguba, pretežna tamna slika žene, Velike Majke, koja rađa ali i ubija – slika boginje Lilit.

U drevnim mitsko-magijskim predstavama žena je uvek povezana sa zemljom i sa podzemnim, htonskim svetom i demonskim silama. Otuda je žena glavni akter u svim bajanjima i mnogim magijskim obredima (Radenković, 1982).

Za ženu je, u našem tradicijskom poimanju, kako pokazuje semantičko istraživanje Nikite Tolstoja na srpskom lingvističkom i etnografskom materijalu, vezan sledeći niz negativnih polova binarnih opozicija: levi, zapadni, donji, zadnji, kasniji, parni itd. Dakle, za predstavu žene vezani su svi oni atributi koji u mitsko-magijskom mišljenju imaju nepovoljno značenje jer su, istovremeno, ti atributi vezani i za «onaj», podzemni svet i za «nečiste sile» (Tolstoj, 1995).

U slovenskoj mitologiji i narodnoj religiji, slika o ženi je dosta mračna. Žena je u mitovima i legendama prikazana kao nesavršeni muškarac, biće inferiorno, sklono grehu, ritualno nečisto i podređeno muškarcu. «Žena je muškarcu suprotstavljena kao levo desnom, kao negativno pozitivnom» (Kabakova, G.I., 2001). Žena je i kod Slovena bila isključena iz sfere sakralnog, nije učestvovala u religioznim obredima jer se smatrala «nečistim bićem» (ritualno čistim smatrane su samo device i starice).

U judeo-hrišćanskoj tradiciji žena je smatrana nečistim, nižim biće i izvorom mnogih zala. U jevrejskoj molitvi kaže se: «Blagosloven budi Bože naš, jer me nisi učinio ni paganinom, ni ženom, ni neznalicom!». Eva, prvobitna žena, nastala je kasnije, od Adamovog rebra i zato je žena po vjeki vjekov podređena muškarcu. A pošto je Adama navela na greh, što je dovelo do isterivanja iz raja, Bog je prokleo i kaznio ženu. Prema Starom zavetu, Gospod Bog reče ženi: «Tebi ću mnoge muke zadati kad zatrudniš, s mukama ćeš djecu rađati, i volja će tvoja stajati pod vlašću muža tvojega, i on će ti biti gospodar» (Prva knjiga Mojsijeva, 3, 16). Žena je, prema istom kanonizovanom izvoru, nečista nedelju dana posle porođaja, a dvostruko duže ako je rodila žensko dete (Treća knjiga Mojsijeva, 12, 1-5).

Ali i u Novom zavetu, ne retko, izričito se govori da je žena ritualno nečista i da je podređena svom mužu. Sveti apostol Pavle u svojoj «Prvoj poslanici Korinćanima» kaže «da je svakome mužu glava Hristos; a muž je glava ženi». Kada je bogosluženje, žena mora da pokrije svoju glavu, a muž – ne, «jer nije muž od žene, nego žena od muža. Jer nije muž sazdan žene radi nego žena muža radi» (Korinćanima poslanica prva, 11., 8-9).

Analizom Biblije, dakle, može se utvrditi da i u hrišćanstvu prevladava jedna nepovoljna slika o ženi kao grešnoj, lakomislenoj, svadljivoj, pakosnoj, prevrtljivoj osobi. Zanimljivo je i indikativno da nije mnogo povoljnija slika o ženi ni u mnogim drugim svetskim religijama, kao što su, recimo, hinduizam, budizam, konfučijanizam, judaizam ili islam. I u drugim velikim svetskim religijskim tradicijama žena se smatra inferiornim bićem, ritualno neadekvatnim i otud nužno podređenom muškarcu (Falk, 1990).

Savremeni stereotipi o ženskoj ulozi ne razlikuju se mnogo od ove tradicionalne predstave o ženi, koje se može rekonstruisati na osnovu narodnih poslovica, izreka, priča i pesama. Empirijska istraživanja vršena u današnje vreme pokazuju da se stereotipna predstava žene u svojoj biti ne menja vekovima. Prema jednom domaćem istraživanju poželjne osobine žene su: osećajna, voli decu, nežna, ljubazna, prijatna (Vuletić, 1985). Drugom istraživanju kulturnog stereotipa ženske uloge kod nas pozitivni stereotip o ženi uključuje osobine: iskrena, popustljiva, uredna, nežna, vredna, skromna, privržena porodici itd. (Mladenović, 1991). Zanimljivo je da se i danas, mada se dosta toga promenlo u socijalizaciji ženske uloge pola, kao pozitivne osobine karakteristične za devojčice uzimaju sledeće: verna, poslušna, privržena, skromna, štedljiva (Mladenović, 1984). Ciljevi socijalizacije razlikuju se za dečaka i devojčicu. «Dobar dečak» je onaj koji će postati autonomni pojedinac, odnosno hrabar, izdržljiv, samostalan i samopouzdan muškarac, a «dobra devojčica» je ona koja će uspešno igrati ulogu majke, supruge i domaćice, koja će biti zavisna i podređena svom mužu (Havelka, 2001).

Ova savremena empirijska istraživanja koja pokazuju stabilnost kulturnog stereotipa o ženi, predstavljaju dobar razlog da se ispitaju koreni, društveni, istorijski, mitološki i religijski savremene stereotipne slike o ženi, kao i sa njom povezane predrasude, moramo se pre svega suočiti sa njenim dubokim korenima u svesnom i nesvesnom delu psihe pripadnika naše, i ne samo naše kulture.
Žarko Trebješanin