Prijem
Portal
Galerija
Traži
Registruj se
Pristupi
MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Iz istorije svetskih prvenstava u fudbalu
Pon Jul 05, 2010 6:24 am
SP 1930
Prvo Svetsko prvenstvo u fudbalu, održano u Urugvaju 1930. godine imalo je neslavan
uvod, neverovatno zanimljive anegdote i skandalozne zaplete i rasplete.
Naime, na njemu je učestvovalo 13 zemalja a malo je nedostajalo da na
njemu ne bude evropskih timova.
Odluka o domaćinu prvog Svetskog prvenstva u fudbalu doneta je na
kongresu Međunarodne fudbalske federacije (FIFA) 1928 kada je procenjeno
da bi bilo dobro da pionirski poduhvat zaživi na južnoameričkom tlu i
tlu prvaka Olimpijskih igara 1924. i 1928. godine.
Ljute što je FIFA odlučila da se igra u dalekom Urugvaju, do kojeg se
putovalo čitavu večnost, evropske reprezentacije (Italija, Švedska,
Holandija i Španija) su dva meseca pre početka takmičenja odbile da se
nađu na Mondijalu.
Bilo je tu više problema za fudbalere, u to vreme amatere, jer i das u
pristali da putuju po dve nedelje do Montevidea, nisu pronalazili način
da dobiju plaćeno odsustvo sa posla. Da prvenstvo ipak prođe i sa
učešćem Evropljana, pobrinuo se inicijator Mondijala Žil Rime, pa je
tako autoritativnim tonom poslao Francuze do Urugvaja, a njoj su se
pridružile Rumunija, Jugoslavija i Belgija.
Francuski skulptor Abel Lefle dizajnirao je prvi trofej namenjen
osvajaču titule prvaka sveta. Zlatna statua bila je teška 3,8 kilograma,
a visoka 35 santimetara.
Još 1930. je odlučeno da ona pređe u trajno vlasništvo tima koji prvi
tri puta osvoji titulu prvaka sveta, pa je od 1970. godine bila u
trajnom vlasništvu Brazila - dok nije ukradena.
Urugvaj je bio dobar domaćin. Ne samo što su za potrebe Mondijala
sagradili velelepni stadion Sentenario koji je primao skoro 100.000
gledalaca, već su i snosili deo putnih troškova zemljama učesnica sa
drugih kontinenata. Ipak, Sentenario nije završen na vreme, pa se na
početku turnira igralo na drugim objektima, međutim, na kraju je i to
sređeno pa se titula mogla slaviti zajedno sa obeležavanjem
stogodišnjice nezavisnosti.
Iako su Mondijal obeležili Urugvaj i Argentina, novinari su za najveći
"hit" proglasili Jugoslaviju i njenog golmana Milovana Jakšića, koji je
dobio nadimak "Veliki Milovan" (El Grande Milovan). U redovima
Jugoslavije igrali su isključivo srpski fudbaleri jer su Hrvati
bojkotovali nacionalni tim zbog premeštanja sedišta FSJ iz Zagreba u
Beograd.
Jugosloveni su eliminisali veliki Brazil u grupnoj fazi, a u polufinalu
su nesportskim sredstvima sprečeni da eliminišu domaćina. Jugoslavija je
golom Branislava Sekulića povela već u 4. minutu što je bio signal za
domaćina da i van terena ništa ne prepuste slučaju.
Sudija je bio Almeida Rega iz Brazila, kojem je s jedne strane verovatno
bilo krivo što je Jugoslavija izbacila Brazil, a kojem je s druge
strane sigurno naloženo da "interveniše" ako dođe do obrta na terenu.
Zato je Rega gledao kako na sve načine da zaustavlja napade Jugoslavije,
a čitav skandal u njegovoj režiji otišao je toliko daleko da je pred
treći gol Urugvajaca lopta izašla u aut, a jedan policajac ju je nogom
vratio u teren i uposlio napadače domaćih. Sudija je samo pokazao da se
igra dalje i malo mu je nedostajalo da posle gola poleti u zagrljaj
domaćim igračima.
Inače neverovatni sudija je i pre ovog meča napravio blago rečeno
skandal - meč između Francuske i Argentine (0:1) greškom je skratio za
šest minuta, a kada je shvatio šta je učinio, tražio je od igrača, od
kojih su mnogi već počeli da se tuširaju, da se vrate na teren!
Šampionat su obeležile i druge veoma zanimljive priče. Tako je za vreme
polufinalnog meča sa Argentinom, trener američke selekcije pao u nesvest
nakon što je slučajno razbio bočicu sa hloroformom prilikom ukazivanja
pomoći jednom svom igraču.
Strelac jednog od četiri gola za Urugvaj na finalnoj utakmici sa
Argentinom Hektor Kastro bio je nezamenjiv član reprezentacije iako je
imao samo jednu ruku. Kastro je bez ruke ostao još kao dečak, ali ga to
nije omelo da napravi izuzetnu sportsku karijeru.
Reprezentacija Rumunije učestvovala je na SP na zahtev kralja Karolja
II. Rumunski vladar, koji je obožavao da gleda fudbalske mečeve, sam je
odredio ekipu za nastup na Mondijalu, a od poslodavaca za koje su radili
izabrani igrači, zahtevao je da im obezbede plaćeno tromesečno
odsustvo.
Golman urugvajske reprezentacije Antonio Macali odstranjen je iz tima
neposredno uoči početka šampionata, zato što je napustio hotel i posetio
porodicu. Osam nedelja pre starta prvenstva urugvajski nacionalni tim
bio je izolovan u jednom hotelu u Montevideu, a Macali se jedne večeri
iskrao iz sobe i otišao da vidi familiju. Iskusni golman, koji je
osvojio dve zlatne olimpijske medalje 1924. i 1928, izbačen je iz ekipe i
nikada u karijeri nije odigrao nijedan meč na Mondijalu.
Kapiten reprezentacije Francuske na meču sa Meksikom, prvoj utakmici te
zemlje na šampionatima sveta, Aleks Vilplan ubijen je 1945. godine zbog
saradnje sa nacistima. Vilplan, koji je rođen u Alžiru, tokom rata je
sarađivao sa Gestapoom i odgovoran je za smrt mnogih francuskih
rodoljuba.
Reprezentativci Argentine i Urugvaja uoči početka finalne utakmice nisu
mogli da se dogovore kojom loptom će odigrati meč. Nakon konsultacija sa
sudijom postignut je sporazum, pa je prvo poluvreme odigrano loptom
koju su poneli Argentinci, dok je drugih 45 minuta na terenu bio fudbal
koji su doneli Urugvajci.
Fudbaleri urugvajske reprezentacije pobedom na prvenstvu stekli su
status nacionalnih heroja. Svaki član državnog tima na poklon je dobio
veliku parcelu, sa izgrađenom kućom u Montevideu.
Šampionat je odigran u samo jednom gradu, Montevideu, što je jedini
slučaj u istoriji dosadašnjih prvenstava. To je, takođe, jedini
šampionat na kome nije odigran meč za treće mesto. Igračima po završetku
turnira nisu uručene medalje, već je svaki igrač primio plaketu.
Rezultati Jugoslavije:
Bilans: Dve pobede, poraz u polufinalu
Jugoslavija - Brazil 2:1 (2:0)
(Tirnanić 21, Bek 30 - Žoao Koeljo Neto Preguinjo 62)
Jugoslavija - Bolivija 4:0 (0:0)
(Bek 60, 67, Marjanović 65, Vujadinović 86)
Urugvaj - Jugoslavija 6:1 (3:1)
(Sea 18, 67, 72, Anselmo 20, 31, Iriarte 61 – Vujadinović 4)
Prvo Svetsko prvenstvo u fudbalu, održano u Urugvaju 1930. godine imalo je neslavan
uvod, neverovatno zanimljive anegdote i skandalozne zaplete i rasplete.
Naime, na njemu je učestvovalo 13 zemalja a malo je nedostajalo da na
njemu ne bude evropskih timova.
Odluka o domaćinu prvog Svetskog prvenstva u fudbalu doneta je na
kongresu Međunarodne fudbalske federacije (FIFA) 1928 kada je procenjeno
da bi bilo dobro da pionirski poduhvat zaživi na južnoameričkom tlu i
tlu prvaka Olimpijskih igara 1924. i 1928. godine.
Ljute što je FIFA odlučila da se igra u dalekom Urugvaju, do kojeg se
putovalo čitavu večnost, evropske reprezentacije (Italija, Švedska,
Holandija i Španija) su dva meseca pre početka takmičenja odbile da se
nađu na Mondijalu.
Bilo je tu više problema za fudbalere, u to vreme amatere, jer i das u
pristali da putuju po dve nedelje do Montevidea, nisu pronalazili način
da dobiju plaćeno odsustvo sa posla. Da prvenstvo ipak prođe i sa
učešćem Evropljana, pobrinuo se inicijator Mondijala Žil Rime, pa je
tako autoritativnim tonom poslao Francuze do Urugvaja, a njoj su se
pridružile Rumunija, Jugoslavija i Belgija.
Francuski skulptor Abel Lefle dizajnirao je prvi trofej namenjen
osvajaču titule prvaka sveta. Zlatna statua bila je teška 3,8 kilograma,
a visoka 35 santimetara.
Još 1930. je odlučeno da ona pređe u trajno vlasništvo tima koji prvi
tri puta osvoji titulu prvaka sveta, pa je od 1970. godine bila u
trajnom vlasništvu Brazila - dok nije ukradena.
Urugvaj je bio dobar domaćin. Ne samo što su za potrebe Mondijala
sagradili velelepni stadion Sentenario koji je primao skoro 100.000
gledalaca, već su i snosili deo putnih troškova zemljama učesnica sa
drugih kontinenata. Ipak, Sentenario nije završen na vreme, pa se na
početku turnira igralo na drugim objektima, međutim, na kraju je i to
sređeno pa se titula mogla slaviti zajedno sa obeležavanjem
stogodišnjice nezavisnosti.
Iako su Mondijal obeležili Urugvaj i Argentina, novinari su za najveći
"hit" proglasili Jugoslaviju i njenog golmana Milovana Jakšića, koji je
dobio nadimak "Veliki Milovan" (El Grande Milovan). U redovima
Jugoslavije igrali su isključivo srpski fudbaleri jer su Hrvati
bojkotovali nacionalni tim zbog premeštanja sedišta FSJ iz Zagreba u
Beograd.
Jugosloveni su eliminisali veliki Brazil u grupnoj fazi, a u polufinalu
su nesportskim sredstvima sprečeni da eliminišu domaćina. Jugoslavija je
golom Branislava Sekulića povela već u 4. minutu što je bio signal za
domaćina da i van terena ništa ne prepuste slučaju.
Sudija je bio Almeida Rega iz Brazila, kojem je s jedne strane verovatno
bilo krivo što je Jugoslavija izbacila Brazil, a kojem je s druge
strane sigurno naloženo da "interveniše" ako dođe do obrta na terenu.
Zato je Rega gledao kako na sve načine da zaustavlja napade Jugoslavije,
a čitav skandal u njegovoj režiji otišao je toliko daleko da je pred
treći gol Urugvajaca lopta izašla u aut, a jedan policajac ju je nogom
vratio u teren i uposlio napadače domaćih. Sudija je samo pokazao da se
igra dalje i malo mu je nedostajalo da posle gola poleti u zagrljaj
domaćim igračima.
Inače neverovatni sudija je i pre ovog meča napravio blago rečeno
skandal - meč između Francuske i Argentine (0:1) greškom je skratio za
šest minuta, a kada je shvatio šta je učinio, tražio je od igrača, od
kojih su mnogi već počeli da se tuširaju, da se vrate na teren!
Šampionat su obeležile i druge veoma zanimljive priče. Tako je za vreme
polufinalnog meča sa Argentinom, trener američke selekcije pao u nesvest
nakon što je slučajno razbio bočicu sa hloroformom prilikom ukazivanja
pomoći jednom svom igraču.
Strelac jednog od četiri gola za Urugvaj na finalnoj utakmici sa
Argentinom Hektor Kastro bio je nezamenjiv član reprezentacije iako je
imao samo jednu ruku. Kastro je bez ruke ostao još kao dečak, ali ga to
nije omelo da napravi izuzetnu sportsku karijeru.
Reprezentacija Rumunije učestvovala je na SP na zahtev kralja Karolja
II. Rumunski vladar, koji je obožavao da gleda fudbalske mečeve, sam je
odredio ekipu za nastup na Mondijalu, a od poslodavaca za koje su radili
izabrani igrači, zahtevao je da im obezbede plaćeno tromesečno
odsustvo.
Golman urugvajske reprezentacije Antonio Macali odstranjen je iz tima
neposredno uoči početka šampionata, zato što je napustio hotel i posetio
porodicu. Osam nedelja pre starta prvenstva urugvajski nacionalni tim
bio je izolovan u jednom hotelu u Montevideu, a Macali se jedne večeri
iskrao iz sobe i otišao da vidi familiju. Iskusni golman, koji je
osvojio dve zlatne olimpijske medalje 1924. i 1928, izbačen je iz ekipe i
nikada u karijeri nije odigrao nijedan meč na Mondijalu.
Kapiten reprezentacije Francuske na meču sa Meksikom, prvoj utakmici te
zemlje na šampionatima sveta, Aleks Vilplan ubijen je 1945. godine zbog
saradnje sa nacistima. Vilplan, koji je rođen u Alžiru, tokom rata je
sarađivao sa Gestapoom i odgovoran je za smrt mnogih francuskih
rodoljuba.
Reprezentativci Argentine i Urugvaja uoči početka finalne utakmice nisu
mogli da se dogovore kojom loptom će odigrati meč. Nakon konsultacija sa
sudijom postignut je sporazum, pa je prvo poluvreme odigrano loptom
koju su poneli Argentinci, dok je drugih 45 minuta na terenu bio fudbal
koji su doneli Urugvajci.
Fudbaleri urugvajske reprezentacije pobedom na prvenstvu stekli su
status nacionalnih heroja. Svaki član državnog tima na poklon je dobio
veliku parcelu, sa izgrađenom kućom u Montevideu.
Šampionat je odigran u samo jednom gradu, Montevideu, što je jedini
slučaj u istoriji dosadašnjih prvenstava. To je, takođe, jedini
šampionat na kome nije odigran meč za treće mesto. Igračima po završetku
turnira nisu uručene medalje, već je svaki igrač primio plaketu.
| Svetsko prvenstvo 1930. Domaćin: Urugvaj Šampion: Urugvaj (prva titula) Finale: Urugvaj - Argentina (4:2) Najbolji strelac: Stabile (Argentina) 8 Ukupno golova: 70 (18 mečeva) Najefikasnija selekcija: Argentina (18) Prvi gol ikada na Mondijalima: Lusijen Loran (Francuska) Gledanost: 434.000 Prosek gledalaca po meču: 24.111 |
Rezultati Jugoslavije:
Bilans: Dve pobede, poraz u polufinalu
Jugoslavija - Brazil 2:1 (2:0)
(Tirnanić 21, Bek 30 - Žoao Koeljo Neto Preguinjo 62)
Jugoslavija - Bolivija 4:0 (0:0)
(Bek 60, 67, Marjanović 65, Vujadinović 86)
Urugvaj - Jugoslavija 6:1 (3:1)
(Sea 18, 67, 72, Anselmo 20, 31, Iriarte 61 – Vujadinović 4)
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Iz istorije svetskih prvenstava u fudbalu
Pon Jul 05, 2010 6:26 am
SP 1934
Drugi Mondijal, održan u Italiji 1934. godine, pamtiće se po odsustvu aktuelnog šampiona sveta Urugvaja i promociji fašističkog vođe Benita Musolinija.
Urugvajci su odbili da doputuju u Evropu i brane titulu jer im se nije dopalo što se vodeće selekcije sa „starog kontinenta“ nisu udostojile da dođu na njihovo tle četiri godine ranije.
Na šampionatu su uz izuzetak prvaka sveta i Engleske, igrale sve ekipe koje su u tom trenutku predstavljale „krem“ fudbala. Jugoslavije nije bilo u Italiji jer je eliminisana u kvalifikacijama. Prvenstvo je od prvog do poslednjeg sudijskog zvižduka obeležio Musolini koji je od malena bio vatreni navijač Bolonje.
Poučen iskustvom Adolfa Hitlera sa Olimpijade u Berlinu, Musolini je gledao da se na sve načine promoviše na turniru. Odobrio je budžet od 3,5 miliona lira za organizaciju Mondijala, „preoteo“ Argentini trojicu veoma kvalitetnih fudbalera, prisustvovao gotovo svim mečevima „azura“, a poslednjih sedam dana šampionata vršio je ogromnu propagandu i mobilisao navijače da dođu na stadion i podrže ekipu u finalnom duelu sa Čehoslovačkom.
Za razliku od prethodnog turnira, koji je održan samo u jednom gradu, Mondijal u Italiji odigran je u osam gradova - Rimu, Trstu, Firenci, Napulju, Đenovi, Bolonji, Milanu i Torinu (na stadionu koji je dobio ime po fašističkom vođi), a 16 timova učesnika šampionata igralo je po kup sustemu.
Prolaz u četvrtfinale obezbedilo je osam evropskih selekcija, a u tom krugu je odigran jedan od najdramatičnijih duela svih vremena između Italije i Španije. Na tom susretu je brutalnu povredu oka zaradio legendarni golman Španije Rikardo Zamora koji je sprečio Italijane da slave pa je zbog remija meč morao ponovo da se igra sutradan, kada je pobednika rešio Đuzepe Meaca. Domaćini su zatim eliminisali i Austriju pa su ušli u finale sa Čehoslovacima, odigrano na stadionu Nacionalne fašističke partije.
Iako su gubili sa 1:0, Italijani su uspeli da preokrenu rezultat i ulepšaju dan, mesec i čitavu godinu Musoliniju.
Ni na ovom prvenstvu zanimljive i neobične priče nisu nedostajale. Kapiten italijanske reprezentacije Luiđi Alemandi podigao je pehar namenjen pobedniku, iako je nekoliko meseci ranije izbačen iz državnog tima zbog primanja mita.
Alemandi je, kako je utvrđeno istragom, prihvatio mito od 50.000 lira da učestvuje u lažiranju meča koji je njegov Juventus igrao sa gradskim rivalom Torinom. Dakle, Kalčopoli je u Italiji postojao i pre Kalčopolija.
Strelac izjednačujućeg gola za Italiju u finalu Rajmondo Orsi dan posle odlučujuće utakmice došao je na stadion sa fotoreporterima, koji su tražili da im još jednom demonstrira način na koji je postigao spektakularan gol. Orsi je više od 20 puta pokušao da ponovi ono što mu je uspelo u duelu sa Čehoslovacima, ali lopta nijednom nije završila u mreži.
Italija je jedini organizator prvenstva koje je učestvovao u kvalifikacijama za završni turnir šampionata sveta. U duelu sa Grčkom Italijani su, na svom terenu u Milanu, pobedili sa 4:0 i plasirali se na šampionat čiji su bili domaćini.
Leopold Kilholc bio je najefikasniji igrač švajcarske reprezentacije na Mondijalu u Italiji, iako je sve utakmice igrao noseći naočare. Na dva meča, protiv Holandije i Čehoslovačke on je dao tri gola, od kojih je jedan postigao glavom!
Za reprezentaciju Italije nastupio je Luis Monti, koji je na prethodnom šampionatu igrao za Argentinu. On je prvi igrač koji je igrao za dve različite zemlje na prvenstvima sveta.
U Italiji je prvi put učestvovao tim iz Afrike. Egipat je u kvalifikacijama pobedio Palestinu ukupnim rezultatom 11:2, a na Mondijalu je odigrao samo jedan meč protiv Mađarske, koji je izgubio sa 4:2.
Građanski rat u Španiji prekinuo je na neko vreme karijeru jednog od junaka drugog Mondijala, slavnog golmana Rikarda Zamore. Svetski mediji u julu 1936. preneli su vest da su republikanci uhvatili i streljali Zamoru, što su kasnije nacionalisti generala Franka pokušali da iskoriste za svoju propagandu.
Zamora je samo uhapšen, ali je zahvaljujući spremnosti da priča o fudbalu i igra ga sa čuvarima, stekao njihovu naklonost i uspeo da se izvuče iz zatvora i pobegne u Nicu gde je nastavio karijeru.
Svetsko prvenstvo 1934.
Domaćin: Italija
Šampion: Italija (prva titula)
Finale: Italija - Čehoslovačka (2:1 posle
produžetaka /1:1)
Najbolji strelci: Najedli (Čehoslovačka),
Konen (Nemačka), Skijavio (Italija) 4
Ukupno golova: 70 (17 mečeva)
Najefikasnija selekcija: Italija (12)
Gledanost: 363.000
Prosek gledalaca po meču: 21.352
Rezultati Jugoslavije:Eliminisana u kvalifikacijama
Bilans u kvalifikacijama: Jedan remi, jedan poraz
24.9.1933 Beograd: Jugoslavija – Švajcarska 2:2 (2:0)
24.9.1933 Bern: Švajcarska – Rumunija 2:2 (0:1)
29.4.1934 Bukurešt: Rumunija – Jugoslavija 2:1 (1:0)
Drugi Mondijal, održan u Italiji 1934. godine, pamtiće se po odsustvu aktuelnog šampiona sveta Urugvaja i promociji fašističkog vođe Benita Musolinija.
Urugvajci su odbili da doputuju u Evropu i brane titulu jer im se nije dopalo što se vodeće selekcije sa „starog kontinenta“ nisu udostojile da dođu na njihovo tle četiri godine ranije.
Na šampionatu su uz izuzetak prvaka sveta i Engleske, igrale sve ekipe koje su u tom trenutku predstavljale „krem“ fudbala. Jugoslavije nije bilo u Italiji jer je eliminisana u kvalifikacijama. Prvenstvo je od prvog do poslednjeg sudijskog zvižduka obeležio Musolini koji je od malena bio vatreni navijač Bolonje.
Poučen iskustvom Adolfa Hitlera sa Olimpijade u Berlinu, Musolini je gledao da se na sve načine promoviše na turniru. Odobrio je budžet od 3,5 miliona lira za organizaciju Mondijala, „preoteo“ Argentini trojicu veoma kvalitetnih fudbalera, prisustvovao gotovo svim mečevima „azura“, a poslednjih sedam dana šampionata vršio je ogromnu propagandu i mobilisao navijače da dođu na stadion i podrže ekipu u finalnom duelu sa Čehoslovačkom.
Za razliku od prethodnog turnira, koji je održan samo u jednom gradu, Mondijal u Italiji odigran je u osam gradova - Rimu, Trstu, Firenci, Napulju, Đenovi, Bolonji, Milanu i Torinu (na stadionu koji je dobio ime po fašističkom vođi), a 16 timova učesnika šampionata igralo je po kup sustemu.
Prolaz u četvrtfinale obezbedilo je osam evropskih selekcija, a u tom krugu je odigran jedan od najdramatičnijih duela svih vremena između Italije i Španije. Na tom susretu je brutalnu povredu oka zaradio legendarni golman Španije Rikardo Zamora koji je sprečio Italijane da slave pa je zbog remija meč morao ponovo da se igra sutradan, kada je pobednika rešio Đuzepe Meaca. Domaćini su zatim eliminisali i Austriju pa su ušli u finale sa Čehoslovacima, odigrano na stadionu Nacionalne fašističke partije.
Iako su gubili sa 1:0, Italijani su uspeli da preokrenu rezultat i ulepšaju dan, mesec i čitavu godinu Musoliniju.
Ni na ovom prvenstvu zanimljive i neobične priče nisu nedostajale. Kapiten italijanske reprezentacije Luiđi Alemandi podigao je pehar namenjen pobedniku, iako je nekoliko meseci ranije izbačen iz državnog tima zbog primanja mita.
Alemandi je, kako je utvrđeno istragom, prihvatio mito od 50.000 lira da učestvuje u lažiranju meča koji je njegov Juventus igrao sa gradskim rivalom Torinom. Dakle, Kalčopoli je u Italiji postojao i pre Kalčopolija.
Strelac izjednačujućeg gola za Italiju u finalu Rajmondo Orsi dan posle odlučujuće utakmice došao je na stadion sa fotoreporterima, koji su tražili da im još jednom demonstrira način na koji je postigao spektakularan gol. Orsi je više od 20 puta pokušao da ponovi ono što mu je uspelo u duelu sa Čehoslovacima, ali lopta nijednom nije završila u mreži.
Italija je jedini organizator prvenstva koje je učestvovao u kvalifikacijama za završni turnir šampionata sveta. U duelu sa Grčkom Italijani su, na svom terenu u Milanu, pobedili sa 4:0 i plasirali se na šampionat čiji su bili domaćini.
Leopold Kilholc bio je najefikasniji igrač švajcarske reprezentacije na Mondijalu u Italiji, iako je sve utakmice igrao noseći naočare. Na dva meča, protiv Holandije i Čehoslovačke on je dao tri gola, od kojih je jedan postigao glavom!
Za reprezentaciju Italije nastupio je Luis Monti, koji je na prethodnom šampionatu igrao za Argentinu. On je prvi igrač koji je igrao za dve različite zemlje na prvenstvima sveta.
U Italiji je prvi put učestvovao tim iz Afrike. Egipat je u kvalifikacijama pobedio Palestinu ukupnim rezultatom 11:2, a na Mondijalu je odigrao samo jedan meč protiv Mađarske, koji je izgubio sa 4:2.
Građanski rat u Španiji prekinuo je na neko vreme karijeru jednog od junaka drugog Mondijala, slavnog golmana Rikarda Zamore. Svetski mediji u julu 1936. preneli su vest da su republikanci uhvatili i streljali Zamoru, što su kasnije nacionalisti generala Franka pokušali da iskoriste za svoju propagandu.
Zamora je samo uhapšen, ali je zahvaljujući spremnosti da priča o fudbalu i igra ga sa čuvarima, stekao njihovu naklonost i uspeo da se izvuče iz zatvora i pobegne u Nicu gde je nastavio karijeru.
Svetsko prvenstvo 1934.
Domaćin: Italija
Šampion: Italija (prva titula)
Finale: Italija - Čehoslovačka (2:1 posle
produžetaka /1:1)
Najbolji strelci: Najedli (Čehoslovačka),
Konen (Nemačka), Skijavio (Italija) 4
Ukupno golova: 70 (17 mečeva)
Najefikasnija selekcija: Italija (12)
Gledanost: 363.000
Prosek gledalaca po meču: 21.352
Rezultati Jugoslavije:Eliminisana u kvalifikacijama
Bilans u kvalifikacijama: Jedan remi, jedan poraz
24.9.1933 Beograd: Jugoslavija – Švajcarska 2:2 (2:0)
24.9.1933 Bern: Švajcarska – Rumunija 2:2 (0:1)
29.4.1934 Bukurešt: Rumunija – Jugoslavija 2:1 (1:0)
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Iz istorije svetskih prvenstava u fudbalu
Pon Jul 05, 2010 6:28 am
SP 1938
Treći Mondijal imao je pravi predratni uvod. Reprezentacija Austrije kvalifikovala se za SP
ali nije mogla da nastupi jer je Nemačka tri meseca pre početka turnira
izvršila aneksiju te zemlje. Zbog pripajanja Austrije Nemačkoj,
šampionat je ostao bez jednog učesnika, pošto je FIFA odlučila da ne
popunjava upražnjeno mesto, pa se Švedska direktno plasirala u
četvrtfinale.
Ovo je bio i prvi Mondijal na kojem su igrači nosili brojeve na leđima
dresova, a prvi put je učestvovao i tim iz Azije. Nastupala je Holandska
Istočna Indija, danas Indonezija i to bez prethodnog učešća u
kvalifikacijama.
Italija je uspela da odbrani titulu što i ne čudi ako se uzme u obzir da
je fašistička vlast pretila svojim fudbalerima smrću. Oni su naime,
uoči početka finalnog meča sa Mađarskom iz Rima primili telegram u kome
je kratko pisalo „pobeda ili smrt“.
Uobičajenim fašističkim pozdravom italijanski vođa nameravao je da
dodatno motiviše reprezentativce, a neubičajni sadržaj tog telegrama
izazvao je kasnije brojne polemike.
Golman mađarske reprezentacije Antal Sabo posle meča nekoliko puta je
izjavio, ali mu je retko ko verovao, da je namerno puštao golove,
plašeći se za živote italijanskih igrača.
Musolini je upleo prste, doduše neprovereno i u polufinalni duel Italije
protiv Brazila. Popularne „karioke“ su na teren istrčali bez najboljeg
igrača Leonidasa, koji je navodno bio umoran, kako ga je pravdao
selektor Ademar Pimenta. Istorija nikada nije utvrdila pravi razlog
njegovog odsustva iz veoma važnog meča, ali pojedini stručnjaci
decenijama unazad tvrde da je Musolini urgirao da on ne igra zbog boje
kože. Italijanski diktator je, što je opšte poznata stvar bio rasista i
nije želeo da crveni pred nacijom ukoliko bi fudbalere sa SP izbacio
jedan tamnoputi fudbaler.
Ima još zanimljivih priča u vezi sa Leonidasom. On je tokom karijere u
Brazilu radio i kao privatni detektiv. Taj posao je napustio pred kraj
karijere, kada ga je narod već uveliko nazivao „crnim dijamantom“. Posle
fudbala je radio kao radio reporter, da bi se potom zainteresovao za
nameštaj pa je otvorio jedan veliki salon.
Leonidas će biti upamćen i kao prvi fudbaler Mondijala koji se zbog
klizavog terena izuo i nameravao da igra bos. To se dogodilo na meču
Brazila i Poljske, ali mu sudija Ivan Eklind nije dao da trčkara bez
kopački.
I legendarni italijanski fudbaler Đuzepe Meaca ušao je u anale Svetskih
prvenstava ali ne samo zbog golova, koji su doduše u jednoj
zanimljivosti bili uzrok. Njemu je naime posle pogotka iz jedanaesterca
protiv Brazila spao šorc za koji su ga tokom meča stalno hvatali
protivnički fudbaleri. Meaci nije bilo prijatno kada je shvatio da je
usred radovanja ostao bez šorca, ali su ga u trenutku okružili saigrači
kako slika ne bi obišla svet.
Četvrtfinalni duel Brazila i Čehoslovačke više je ličio na ragbi meč.
Već na početku susreta brazilski defanzivac Zeze povredio je
protivničkog napadača Nejedlija i odmah je isključen iz igre. Pred
odlazak na odmor pokoškali su se Maćado i Jan Riha, pa su i oni morali u
svlačionicu pre predviđenog vremena.
Susret dva rivala završen je sa čak trojicom isključenih i petoricom
povređenih igrača. U opštoj fudbalskoj tuči najteže su prošli Nejedli,
kome je slomljena noga i golman njegovog tima František Planička, koji
je zaradio prelom ruke!
Trofej koji je Italija osvojila doživeo je neobičnu sudbinu posle
Mondijala. Potpredsednik FIFA Italijan Otorino Barasi tokom Drugog
svetskog rata čuvao ga je u svom stanu, u kutiji za cipele ispod kreveta
u spavaćoj sobi. Plašeći se za sudbinu „Zlatne boginje“ on ju je
podigao iz sefa u jednog rimskog banci i preneo u svoj stan.
Svetsko prvenstvo 1938.
Domaćin: Francuska
Šampion: Italija (druga titula)
Finale: Italija - Mađarska (4:2)
Najbolji strelac: Leonidas (Brazil) 8
Ukupno golova: 84 (18 mečeva)
Najefikasnija selekcija: Mađarska (15)
Gledanost: 376.000
Prosek gledalaca po meču: 20.888
Rezultati Jugoslavije:
Eliminisana u kvalifikacijama
Bilans u kvalifikacijama: Po jedna pobeda i poraz
10.10.1937 Varšava: Poljska – Jugoslavija 4:0 (2:0)
3.4.1938 Beograd: Jugoslavija – Poljska 1:0 (0:0)
Treći Mondijal imao je pravi predratni uvod. Reprezentacija Austrije kvalifikovala se za SP
ali nije mogla da nastupi jer je Nemačka tri meseca pre početka turnira
izvršila aneksiju te zemlje. Zbog pripajanja Austrije Nemačkoj,
šampionat je ostao bez jednog učesnika, pošto je FIFA odlučila da ne
popunjava upražnjeno mesto, pa se Švedska direktno plasirala u
četvrtfinale.
Ovo je bio i prvi Mondijal na kojem su igrači nosili brojeve na leđima
dresova, a prvi put je učestvovao i tim iz Azije. Nastupala je Holandska
Istočna Indija, danas Indonezija i to bez prethodnog učešća u
kvalifikacijama.
Italija je uspela da odbrani titulu što i ne čudi ako se uzme u obzir da
je fašistička vlast pretila svojim fudbalerima smrću. Oni su naime,
uoči početka finalnog meča sa Mađarskom iz Rima primili telegram u kome
je kratko pisalo „pobeda ili smrt“.
Uobičajenim fašističkim pozdravom italijanski vođa nameravao je da
dodatno motiviše reprezentativce, a neubičajni sadržaj tog telegrama
izazvao je kasnije brojne polemike.
Golman mađarske reprezentacije Antal Sabo posle meča nekoliko puta je
izjavio, ali mu je retko ko verovao, da je namerno puštao golove,
plašeći se za živote italijanskih igrača.
Musolini je upleo prste, doduše neprovereno i u polufinalni duel Italije
protiv Brazila. Popularne „karioke“ su na teren istrčali bez najboljeg
igrača Leonidasa, koji je navodno bio umoran, kako ga je pravdao
selektor Ademar Pimenta. Istorija nikada nije utvrdila pravi razlog
njegovog odsustva iz veoma važnog meča, ali pojedini stručnjaci
decenijama unazad tvrde da je Musolini urgirao da on ne igra zbog boje
kože. Italijanski diktator je, što je opšte poznata stvar bio rasista i
nije želeo da crveni pred nacijom ukoliko bi fudbalere sa SP izbacio
jedan tamnoputi fudbaler.
Ima još zanimljivih priča u vezi sa Leonidasom. On je tokom karijere u
Brazilu radio i kao privatni detektiv. Taj posao je napustio pred kraj
karijere, kada ga je narod već uveliko nazivao „crnim dijamantom“. Posle
fudbala je radio kao radio reporter, da bi se potom zainteresovao za
nameštaj pa je otvorio jedan veliki salon.
Leonidas će biti upamćen i kao prvi fudbaler Mondijala koji se zbog
klizavog terena izuo i nameravao da igra bos. To se dogodilo na meču
Brazila i Poljske, ali mu sudija Ivan Eklind nije dao da trčkara bez
kopački.
I legendarni italijanski fudbaler Đuzepe Meaca ušao je u anale Svetskih
prvenstava ali ne samo zbog golova, koji su doduše u jednoj
zanimljivosti bili uzrok. Njemu je naime posle pogotka iz jedanaesterca
protiv Brazila spao šorc za koji su ga tokom meča stalno hvatali
protivnički fudbaleri. Meaci nije bilo prijatno kada je shvatio da je
usred radovanja ostao bez šorca, ali su ga u trenutku okružili saigrači
kako slika ne bi obišla svet.
Četvrtfinalni duel Brazila i Čehoslovačke više je ličio na ragbi meč.
Već na početku susreta brazilski defanzivac Zeze povredio je
protivničkog napadača Nejedlija i odmah je isključen iz igre. Pred
odlazak na odmor pokoškali su se Maćado i Jan Riha, pa su i oni morali u
svlačionicu pre predviđenog vremena.
Susret dva rivala završen je sa čak trojicom isključenih i petoricom
povređenih igrača. U opštoj fudbalskoj tuči najteže su prošli Nejedli,
kome je slomljena noga i golman njegovog tima František Planička, koji
je zaradio prelom ruke!
Trofej koji je Italija osvojila doživeo je neobičnu sudbinu posle
Mondijala. Potpredsednik FIFA Italijan Otorino Barasi tokom Drugog
svetskog rata čuvao ga je u svom stanu, u kutiji za cipele ispod kreveta
u spavaćoj sobi. Plašeći se za sudbinu „Zlatne boginje“ on ju je
podigao iz sefa u jednog rimskog banci i preneo u svoj stan.
Svetsko prvenstvo 1938.
Domaćin: Francuska
Šampion: Italija (druga titula)
Finale: Italija - Mađarska (4:2)
Najbolji strelac: Leonidas (Brazil) 8
Ukupno golova: 84 (18 mečeva)
Najefikasnija selekcija: Mađarska (15)
Gledanost: 376.000
Prosek gledalaca po meču: 20.888
Rezultati Jugoslavije:
Eliminisana u kvalifikacijama
Bilans u kvalifikacijama: Po jedna pobeda i poraz
10.10.1937 Varšava: Poljska – Jugoslavija 4:0 (2:0)
3.4.1938 Beograd: Jugoslavija – Poljska 1:0 (0:0)
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Iz istorije svetskih prvenstava u fudbalu
Pon Jul 05, 2010 6:30 am
SP 1950
Posle pauze od 12 godina izazvane Drugim svetskim ratom, publika širom sveta ponovo je
imala priliku da prati zbivanja na Mondijalu, ovog puta u Brazilu.
Šampionat je, kao i oni pre njega, imao svoju nimalo simpatičnu
uvertiru u obliku bojkota pojedinih zemalja, zabrana, arogantnih stavova
i nažalost, samoubistava nesrećnih navijača.
FIFA je Brazilu dodelila organizaciju SP jer je bio pošteđen ratnih
strahota, a pred početak turnira je trofej nazvan Kup Žila Rimea.
Brazilci su bili toliko uvereni u trijumf ekipe da su, poput Urugvajaca
20 godina ranije, sagradili ogromno zdanje koje će primati 200.000
gledalaca i koje će se zvati Marakana.
Na turnir po treći put uzastopno nisu došli Argentinci. Sada im je
glavni razlog bojkota bila svađa sa rukovodstvom reprezentacije Brazila.
I Italijani su želeli da se povuku i ne brane titulu jer im je 1949.
godine poginulo osam igrača, ali su na kraju ipak došli. Turci se nisu
pojavili iz ekonomskih razloga, dok su Indijci okrenuli leđa Svetskom
prvenstvu jer im nije dozvoljeno da igraju bosi.
Zanimljivo je da su i Škoti odbili da učestvuju ali iz sasvim drugih
razloga. Prvenstvo Britanije, na kome su se nadmetali Engleska, Škotska,
Vels i Irska, vrednovano je i kao kvalifikaciono takmičenje za Mondijal
a pravo da se takmiče u Brazilu izborili su pobednici Englezi i
drugoplasirani Škotlanđani. Britanski vicešampioni su odustali od učešća
jer su pre toga javno obećali da će u Brazil putovati samo kao šampioni
Velike Britanije.
Nakon brojnih otkaza u Brazil su doputovali igrači 13 ekipa, uključujući
i Jugoslaviju, a prvi i jedini put u istoriji svetskih šampionata
primenjen je format takmičenja koji nije predviđao polufinalne duele i
finalni meč.
Brazil se mučio do finalne grupe, dok je Urugvaju bio otvoren put jer su
u njihovoj grupi bili Škoti i Turci pa su maltene automatski otišli u
finale. Englezi su razočarali iako su ih svi smatrali velikim favoritom.
Tukli su ih SAD i Španija i morali su ranije kući.
Stariji ljubitelji fudbala sigurno pamte priče da su Englezi sve do
Brazila ’50 odbijali da igraju na Mondijalima uz prosto obrazloženje da
nijedan rival nije dorastao njihovim zvezdama.
U finalnoj grupi su bili Brazil, Urugvaj, Švedska i Španija. Brazilu je u
poslednjem kolu bio dovoljan i bod protiv Urugvaja ali dogodilo se ono
što niko nije očekivao – Urusi su slavili sa 2:1 i postali po drugi put
svetski prvaci. Koliko je Brazil bio siguran u osvajanje titule,
dovoljno svedoči izjava gradonačelnika Rija de Žaneira koji je pre meča
sa Urugvajem svoju zemlju uveliko proglasio šampionom i koji je sve
sugrađane unapred častio sa sledeća dva, neradna dana. Poraz od Urugvaja
doneo je masovni talas depresije, histerije i samoubistava.
A sad malo i zanimljivosti. Odlučujućem susretu za šampionsku titulu
između domaće selekcije i Urugvaja prisustvovalo je skoro 200.000
gledalaca, što i danas predstavlja rekord po broju navijača na jednoj
utakmici.
Strelac jedinog pogotka na meču SAD – Engleska Amerikanac Džo Getjens
umro je u zatvoru u Haitiju 14 godina po završetku šampionata u Brazilu.
Getjens je u zatvor dospeo nakon što je optužen da je bio organizator
antidržavnih aktivnosti. Nekadašnji fudbalski as nije bio politički
angažovan na Haitiju, ali su najbliži članovi njegove porodice
predstavljali glavnu opoziciju diktatoru Fransou Divalijeu. Uz pomoć
gangsterske policije „Toton Makut“ nemilosrrdni „Papa Dok“ uklanjao je
sve rivale, a medju njegovim brojnim žrtvama je i strelac gola je koji
je osramotio engleski državni tim i spustio na zemlju fudbalski javnost
te zemlje.
Getjensovo telo nikada nije pronađeno.
Svetsko prvenstvo: 1950.
Domaćin: Brazil
Šampion: Urugvaj (druga titula)
Finale: Urugvaj - Brazil (2:1)
Najbolji strelac: Ademir (Brazil) 9 golova
Ukupno golova: 88 (22 meča)
Najefikasnija selekcija: Brazil (22)
Gledanost: 1.069.354
Prosek gledalaca po meču: 48.607
Jugoslavija je u Brazil doputovala sa mladim sastavom
koji su predvodili Čajkovski, Bobek, Mitić i Vukas i nagovestili su
uspehe u narednim godinama. Na Mondijalu su igrali samo fudbaleri iz
Partizana, Crvene zvezde, Hajduka i Dinama. Rajko Mitić je doživeo
veliku nezgodu pred meč sa Brazilom.
Jedan od najboljih jugoslovenskih fudbalera svih vremena
povredio je glavu prilikom izlaska iz tunela na teren, pa je propusto
početak utakmice, pošto su lekari morali da mu previju ranu. Domaći tim
je iskoristio njegovo odsustvo i poveo sa 1:0 golom Ademira već u
četvrtom minutu.
Nakon što je Mitić ušao u igru, Jugoslavija je uspostavila
ravnotežu na terenu, pa se na odmor otišlo rezultatom 1:0. Pošto nije
znao za primljeni gol, Mitić je na poluvremenu, u svlačionici,
kritikovao saigrače zbog malodušnosti i međusobnih razmirica, tvrdeći da
je sve u redu i da ekipa ima dobar rezultat.
Na kraju su jugoslevenski reprezentativci poraženi sa
2:0, pa su tako ostale nedovoljne za veći uspeh njihove prethodnepobede
nad Švajcarcima i Meksikancima.
Treba reći da je ovaj tim Jugoslavije dve godine pre
Mondijala, na Olimpijskim igrama osvojio srebro.
Rezultati:
Jugoslavija - Švajcarska 3:0 (3:0)
(Mitić 60, Tomašević 70, Ognjanov 76)
Jugoslavija - Meksiko 4:1 (2:0)
(Bobek 20, Čajkovski 20, 51, Tomašević 80 - Ortiz 89 p)
Brazil - Jugoslavija 2:0 (1:0)
(Ademir 4, Zizinjo 89)
Posle pauze od 12 godina izazvane Drugim svetskim ratom, publika širom sveta ponovo je
imala priliku da prati zbivanja na Mondijalu, ovog puta u Brazilu.
Šampionat je, kao i oni pre njega, imao svoju nimalo simpatičnu
uvertiru u obliku bojkota pojedinih zemalja, zabrana, arogantnih stavova
i nažalost, samoubistava nesrećnih navijača.
FIFA je Brazilu dodelila organizaciju SP jer je bio pošteđen ratnih
strahota, a pred početak turnira je trofej nazvan Kup Žila Rimea.
Brazilci su bili toliko uvereni u trijumf ekipe da su, poput Urugvajaca
20 godina ranije, sagradili ogromno zdanje koje će primati 200.000
gledalaca i koje će se zvati Marakana.
Na turnir po treći put uzastopno nisu došli Argentinci. Sada im je
glavni razlog bojkota bila svađa sa rukovodstvom reprezentacije Brazila.
I Italijani su želeli da se povuku i ne brane titulu jer im je 1949.
godine poginulo osam igrača, ali su na kraju ipak došli. Turci se nisu
pojavili iz ekonomskih razloga, dok su Indijci okrenuli leđa Svetskom
prvenstvu jer im nije dozvoljeno da igraju bosi.
Zanimljivo je da su i Škoti odbili da učestvuju ali iz sasvim drugih
razloga. Prvenstvo Britanije, na kome su se nadmetali Engleska, Škotska,
Vels i Irska, vrednovano je i kao kvalifikaciono takmičenje za Mondijal
a pravo da se takmiče u Brazilu izborili su pobednici Englezi i
drugoplasirani Škotlanđani. Britanski vicešampioni su odustali od učešća
jer su pre toga javno obećali da će u Brazil putovati samo kao šampioni
Velike Britanije.
Nakon brojnih otkaza u Brazil su doputovali igrači 13 ekipa, uključujući
i Jugoslaviju, a prvi i jedini put u istoriji svetskih šampionata
primenjen je format takmičenja koji nije predviđao polufinalne duele i
finalni meč.
Brazil se mučio do finalne grupe, dok je Urugvaju bio otvoren put jer su
u njihovoj grupi bili Škoti i Turci pa su maltene automatski otišli u
finale. Englezi su razočarali iako su ih svi smatrali velikim favoritom.
Tukli su ih SAD i Španija i morali su ranije kući.
Stariji ljubitelji fudbala sigurno pamte priče da su Englezi sve do
Brazila ’50 odbijali da igraju na Mondijalima uz prosto obrazloženje da
nijedan rival nije dorastao njihovim zvezdama.
U finalnoj grupi su bili Brazil, Urugvaj, Švedska i Španija. Brazilu je u
poslednjem kolu bio dovoljan i bod protiv Urugvaja ali dogodilo se ono
što niko nije očekivao – Urusi su slavili sa 2:1 i postali po drugi put
svetski prvaci. Koliko je Brazil bio siguran u osvajanje titule,
dovoljno svedoči izjava gradonačelnika Rija de Žaneira koji je pre meča
sa Urugvajem svoju zemlju uveliko proglasio šampionom i koji je sve
sugrađane unapred častio sa sledeća dva, neradna dana. Poraz od Urugvaja
doneo je masovni talas depresije, histerije i samoubistava.
A sad malo i zanimljivosti. Odlučujućem susretu za šampionsku titulu
između domaće selekcije i Urugvaja prisustvovalo je skoro 200.000
gledalaca, što i danas predstavlja rekord po broju navijača na jednoj
utakmici.
Strelac jedinog pogotka na meču SAD – Engleska Amerikanac Džo Getjens
umro je u zatvoru u Haitiju 14 godina po završetku šampionata u Brazilu.
Getjens je u zatvor dospeo nakon što je optužen da je bio organizator
antidržavnih aktivnosti. Nekadašnji fudbalski as nije bio politički
angažovan na Haitiju, ali su najbliži članovi njegove porodice
predstavljali glavnu opoziciju diktatoru Fransou Divalijeu. Uz pomoć
gangsterske policije „Toton Makut“ nemilosrrdni „Papa Dok“ uklanjao je
sve rivale, a medju njegovim brojnim žrtvama je i strelac gola je koji
je osramotio engleski državni tim i spustio na zemlju fudbalski javnost
te zemlje.
Getjensovo telo nikada nije pronađeno.
Svetsko prvenstvo: 1950.
Domaćin: Brazil
Šampion: Urugvaj (druga titula)
Finale: Urugvaj - Brazil (2:1)
Najbolji strelac: Ademir (Brazil) 9 golova
Ukupno golova: 88 (22 meča)
Najefikasnija selekcija: Brazil (22)
Gledanost: 1.069.354
Prosek gledalaca po meču: 48.607
Jugoslavija je u Brazil doputovala sa mladim sastavom
koji su predvodili Čajkovski, Bobek, Mitić i Vukas i nagovestili su
uspehe u narednim godinama. Na Mondijalu su igrali samo fudbaleri iz
Partizana, Crvene zvezde, Hajduka i Dinama. Rajko Mitić je doživeo
veliku nezgodu pred meč sa Brazilom.
Jedan od najboljih jugoslovenskih fudbalera svih vremena
povredio je glavu prilikom izlaska iz tunela na teren, pa je propusto
početak utakmice, pošto su lekari morali da mu previju ranu. Domaći tim
je iskoristio njegovo odsustvo i poveo sa 1:0 golom Ademira već u
četvrtom minutu.
Nakon što je Mitić ušao u igru, Jugoslavija je uspostavila
ravnotežu na terenu, pa se na odmor otišlo rezultatom 1:0. Pošto nije
znao za primljeni gol, Mitić je na poluvremenu, u svlačionici,
kritikovao saigrače zbog malodušnosti i međusobnih razmirica, tvrdeći da
je sve u redu i da ekipa ima dobar rezultat.
Na kraju su jugoslevenski reprezentativci poraženi sa
2:0, pa su tako ostale nedovoljne za veći uspeh njihove prethodnepobede
nad Švajcarcima i Meksikancima.
Treba reći da je ovaj tim Jugoslavije dve godine pre
Mondijala, na Olimpijskim igrama osvojio srebro.
Rezultati:
Jugoslavija - Švajcarska 3:0 (3:0)
(Mitić 60, Tomašević 70, Ognjanov 76)
Jugoslavija - Meksiko 4:1 (2:0)
(Bobek 20, Čajkovski 20, 51, Tomašević 80 - Ortiz 89 p)
Brazil - Jugoslavija 2:0 (1:0)
(Ademir 4, Zizinjo 89)
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Iz istorije svetskih prvenstava u fudbalu
Pon Jul 05, 2010 6:32 am
SP 1954
Jedan od najčudnijih šampionata planete održan u Švajcarskoj 1954, kada je postavljen i danas
važeći rekord efikasnosti, kako ukupnoj tako i po onoj koja je
„mađarska laka konjica“ postavila sa 27 pogodaka a onda na opšte
zaprepaštenje poražena od Nemaca u velikom finalu.
Bio je to prvi Mondijal na kome su igrači počeli da razmenjuju dresove
posle odigrane utakmice, a i prvi u istoriji šampionata sveta čiju je
ceremoniju svečanog otvaranja mogao da prati i TV auditorijum. Ujedno,
prvi put je jedan od učesnika Svetskog prvenstva određen bacanjem
novčića: Turci i Španci ni posle majstorice nisu rešili pitanje
pobednika pa je o mestu koje vodi u Švajcarsku odlučivao žreb. Pojedini
tvde da je on obavljen bacanjem novčića, pojedini da su se izvlačile
slamčice, no u svakom slučaju bilo bi zanimljivo videti kako bi se u ova
moderna vremena neko pomirio sa sudbinom da na Mondijal ne ide samo
zato što je „bilo pismo, a ne glava“, ili obrnuto.
Da se nešto čudno sprema najavio je i neobični format takmičenja, u kome
je 16 reprezentacija bilo svrstano u četiri grupe s tim što su u svakoj
postavljena dva nosioca - koja međusobno nisu igrala. Nisu tada važila
pravila o međusobnim duelima koji odlučuju o konačnom plasmanu dva tima
sa istim brojem bodova, već se igrao dodatni meč baraža, a upravo je tim
putem Nemačka krenula do titule.
Pažnja je, međutim, bila usmerena na dominantne Mađare i njihov
četvrtfinalni duel sa sjajnim Brazilom, koji je posle poraza od 4:2
teško podneo eliminaciju pa je došlo do sveopšte makljaže u svlačionici
posle koje su selektor “lake konjice” Sebeš i reprezentativac Brazila
Pinjeiro morali da potraže pomoć u bolnici.
U drugom planu ostao je zbog toga i najefikasniji duel na Mondijalu
ikada, u kome je Austrija savladala domaćina Švajcarsku sa 7:5 iako je
gubila sa 3:0 na poluvremenu. Četvrtfinale je poput Švajcaraca bio
poslednji stepenik i za Jugoslaviju, koja je sa 2:0 izgubila od potonjih
šampiona iz Savezne republike Nemačke, ali i za Engleze koji su
poraženi od branioca trofeja Urugvaja sa 4:2.
Hroničari fudbala tvrde da je duel Mađarska - Urugvaj u polufinalu jedan
od najboljih ikada viđenih na šampionatu planete, a “laka konjica” je
pobedom od 4:2 nanela urugvjaskim fudbalerima prvi mondijalski poraz u
njihovoj istoriji. Sa druge strane, Nemci su pregazili Austrijance (6:1)
i sve je bilo spremno za finale u kome se očekivala laka pobeda Mađara.
Očekivala, jer su u grupi deklasirali Nemce sa 8:3, a u finalu poveli
sa 2:0 za samo osam uvodnih minuta.
Ipak, “panceri” su uspeli da naprave preokret, a trijumf od 3:2 za
titulu naveo je odlazećeg predsednika FIFA Žila Rimea da izgovori
antologijsku rečenicu “Nikada ne otpisujte Nemce”.
Treće mesto Austrija je osvojila pobedom nad Urugvajem od 3:1.
Svetsko prvenstvo 1954.
Domaćin: Švajcarska, četvrtina finala
Šampion: SR Nemačka (prva titula)
Finale: SR Nemačka - Mađarska 3:2 (2:2)
Najbolji strelac: Kočiš (Mađarska) 11 golova
Ukupno golova: 140 (26 meča, prosek 5,38)
Najefikasnija selekcija: Mađarska, 27 golova
Gledanost: 889.500 (prosečno 34.211 po meču)
Učinak Jugoslavije
Reprezentacija Jugoslavije je posle minimalne pobede nad
nosicima iz Francuske, zahvaljujući golu Miloša Milutinovića, prošla
dalje uz nerešeni rezultat sa Brazilom (1:1, nakon što je Didi odgovorio
na pogodak Zebeca). “Plavi” su eliminisani od Nemaca u četvrtfinalu i
to uz autogol Horvata i pogodak Rana, koji je “pancerima” doneo i titulu
prvaka u meču za trofej.
Jedan od najčudnijih šampionata planete održan u Švajcarskoj 1954, kada je postavljen i danas
važeći rekord efikasnosti, kako ukupnoj tako i po onoj koja je
„mađarska laka konjica“ postavila sa 27 pogodaka a onda na opšte
zaprepaštenje poražena od Nemaca u velikom finalu.
Bio je to prvi Mondijal na kome su igrači počeli da razmenjuju dresove
posle odigrane utakmice, a i prvi u istoriji šampionata sveta čiju je
ceremoniju svečanog otvaranja mogao da prati i TV auditorijum. Ujedno,
prvi put je jedan od učesnika Svetskog prvenstva određen bacanjem
novčića: Turci i Španci ni posle majstorice nisu rešili pitanje
pobednika pa je o mestu koje vodi u Švajcarsku odlučivao žreb. Pojedini
tvde da je on obavljen bacanjem novčića, pojedini da su se izvlačile
slamčice, no u svakom slučaju bilo bi zanimljivo videti kako bi se u ova
moderna vremena neko pomirio sa sudbinom da na Mondijal ne ide samo
zato što je „bilo pismo, a ne glava“, ili obrnuto.
Da se nešto čudno sprema najavio je i neobični format takmičenja, u kome
je 16 reprezentacija bilo svrstano u četiri grupe s tim što su u svakoj
postavljena dva nosioca - koja međusobno nisu igrala. Nisu tada važila
pravila o međusobnim duelima koji odlučuju o konačnom plasmanu dva tima
sa istim brojem bodova, već se igrao dodatni meč baraža, a upravo je tim
putem Nemačka krenula do titule.
Pažnja je, međutim, bila usmerena na dominantne Mađare i njihov
četvrtfinalni duel sa sjajnim Brazilom, koji je posle poraza od 4:2
teško podneo eliminaciju pa je došlo do sveopšte makljaže u svlačionici
posle koje su selektor “lake konjice” Sebeš i reprezentativac Brazila
Pinjeiro morali da potraže pomoć u bolnici.
U drugom planu ostao je zbog toga i najefikasniji duel na Mondijalu
ikada, u kome je Austrija savladala domaćina Švajcarsku sa 7:5 iako je
gubila sa 3:0 na poluvremenu. Četvrtfinale je poput Švajcaraca bio
poslednji stepenik i za Jugoslaviju, koja je sa 2:0 izgubila od potonjih
šampiona iz Savezne republike Nemačke, ali i za Engleze koji su
poraženi od branioca trofeja Urugvaja sa 4:2.
Hroničari fudbala tvrde da je duel Mađarska - Urugvaj u polufinalu jedan
od najboljih ikada viđenih na šampionatu planete, a “laka konjica” je
pobedom od 4:2 nanela urugvjaskim fudbalerima prvi mondijalski poraz u
njihovoj istoriji. Sa druge strane, Nemci su pregazili Austrijance (6:1)
i sve je bilo spremno za finale u kome se očekivala laka pobeda Mađara.
Očekivala, jer su u grupi deklasirali Nemce sa 8:3, a u finalu poveli
sa 2:0 za samo osam uvodnih minuta.
Ipak, “panceri” su uspeli da naprave preokret, a trijumf od 3:2 za
titulu naveo je odlazećeg predsednika FIFA Žila Rimea da izgovori
antologijsku rečenicu “Nikada ne otpisujte Nemce”.
Treće mesto Austrija je osvojila pobedom nad Urugvajem od 3:1.
Svetsko prvenstvo 1954.
Domaćin: Švajcarska, četvrtina finala
Šampion: SR Nemačka (prva titula)
Finale: SR Nemačka - Mađarska 3:2 (2:2)
Najbolji strelac: Kočiš (Mađarska) 11 golova
Ukupno golova: 140 (26 meča, prosek 5,38)
Najefikasnija selekcija: Mađarska, 27 golova
Gledanost: 889.500 (prosečno 34.211 po meču)
Učinak Jugoslavije
Reprezentacija Jugoslavije je posle minimalne pobede nad
nosicima iz Francuske, zahvaljujući golu Miloša Milutinovića, prošla
dalje uz nerešeni rezultat sa Brazilom (1:1, nakon što je Didi odgovorio
na pogodak Zebeca). “Plavi” su eliminisani od Nemaca u četvrtfinalu i
to uz autogol Horvata i pogodak Rana, koji je “pancerima” doneo i titulu
prvaka u meču za trofej.
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Iz istorije svetskih prvenstava u fudbalu
Pon Jul 05, 2010 6:33 am
SP 1958
Peleov Mondijal mogao bi lako da bude drugi naziv za šampionat sveta održan 1958. u
Švedskoj na kome je Brazil posle pet neuspešnih pokušaja konačno postao
šampion, a 17-godišnjak ušao u istoriju fudbala po mnogim rekordima.
Iako je Pele bio i ostao najmlađi strelac Mondijala sa 17 godina i 239,
najmlađi strelac het-trika na Svetskom prvenstvu i najmlađi osvajač
titule, “karioke” nisu delovale impresivno sve do poslednja dva nastupa u
Švedskoj, kada su Francuze a onda i Šveđane savladali sa po 5:2 i došli
do trona.
Prvo Svetsko prvenstvo čiji su žreb prenosile TV stanice obeležio je i
sjajni Francuz Žist Fonten, strelac 13 pogodaka što je i danas
nedosanjani san svih ostalih golgetera koji su imali čast da nastupe na
Mondijalima. Fonten, koji je tek pred sam početak turnira uvršten u prvu
postavu zbog povrede Renea Bilara, imao je sjajnu podršku u Rejmonu
Kopi, rođenom Kopaševski, poljskom imigrantu koji se fudbalu posvetio
tek nakon što je izgubio deo levog kažiprsta radeći kao rudar, a koji je
zbog svojih zasluga u dresu “trikolora” postao prvi fudbaler kome je
dodeljen orden “Legije časti”.
No, Francuzi su uz poraz od Jugoslavije a onda debakla protiv “karioka”
morali da se zadovolje trećim mestom, pobedom nad dotadašnjim prvacima
iz SR Nemačke sa 6:3, a Brazil je na svom čudesnom putu ušao u istoriju i
kao tim koji je bio učesnik prvog mondijalskog meča bez postignutih
golova: posle pobede nad Austrijom, Brazilci su odigrali 0:0 sa
Engleskom, što je bio prvi tako okončan susret na svetskim prvenstvima
posle 116 odigranih duela. Predvođeni Peleom u odlučujućem meču za
nastavak takmičenja potonji prvaci pobedili su SSSR, a onda je pred
njima “minimalcem” pao i Vels pre nego što su oružje položili Francuska i
Švedska.
Za razliku od velikog slavlja u Brazilu, Argentince je posle
razočaravajućeg poslednjeg mesta u preliminarnoj fazi dočekalo više
hiljada ogorčenih navijača koji su u Buenos Ajresu, pored ostalog,
reprezentativce i članove stručnog štaba gađali đubretom, flašama i
trulim povrćem.
Mondijal u Švedskoj jedini je i na kome su nastupile sve četiri
reprezentacije iz Velike Britanije, no iako su i Englezi i Škoti i Vels i
Severna Irska krenuli sa takmičenjem iz različitih grupa niko od njih
nije uspeo da prebrodi četvrtfinale.
Svetsko prvenstvo 1958.
Domaćin: Švedska, vice-šampion
Šampion: Brazil (prva titula)
Finale: Brazil - Švedska 5:2 (2:1)
Najbolji strelac: Žist Fonten (Francuska) 13 golova
Ukupno golova: 126 (35 meča, prosek 3,51)
Najefikasnija selekcija: Francuska, 23 gola
Gledanost: 832.078 (prosečno 23.773 po meču)
Učinak Jugoslavije
Reprezentacija Jugoslavije je posle remija sa Škotskom (1:1)
napravila sjajan rezultat pobedivši Francuze sa 3:2 i pored golova
Fontena jer je na njegov drugi, u 85. minutu, samo dva minuta kasnije
odgovorio najbolji strelac “plavih” Todor Veselinović, koji je Mondijal
završio sa tri pogotka. Beara, Zebec, Šekularac i drugovi prošli su
dalje odigravši 3:3 sa Paragvajem kog je samo pobeda vodila u
četvrtfinale, ali je potom usledio sudar sa aktuelnim šampionima. Beare
nije bilo na golu, a po “plave” je i ovoga puta bio koban gol Helmuta Rana.
Peleov Mondijal mogao bi lako da bude drugi naziv za šampionat sveta održan 1958. u
Švedskoj na kome je Brazil posle pet neuspešnih pokušaja konačno postao
šampion, a 17-godišnjak ušao u istoriju fudbala po mnogim rekordima.
Iako je Pele bio i ostao najmlađi strelac Mondijala sa 17 godina i 239,
najmlađi strelac het-trika na Svetskom prvenstvu i najmlađi osvajač
titule, “karioke” nisu delovale impresivno sve do poslednja dva nastupa u
Švedskoj, kada su Francuze a onda i Šveđane savladali sa po 5:2 i došli
do trona.
Prvo Svetsko prvenstvo čiji su žreb prenosile TV stanice obeležio je i
sjajni Francuz Žist Fonten, strelac 13 pogodaka što je i danas
nedosanjani san svih ostalih golgetera koji su imali čast da nastupe na
Mondijalima. Fonten, koji je tek pred sam početak turnira uvršten u prvu
postavu zbog povrede Renea Bilara, imao je sjajnu podršku u Rejmonu
Kopi, rođenom Kopaševski, poljskom imigrantu koji se fudbalu posvetio
tek nakon što je izgubio deo levog kažiprsta radeći kao rudar, a koji je
zbog svojih zasluga u dresu “trikolora” postao prvi fudbaler kome je
dodeljen orden “Legije časti”.
No, Francuzi su uz poraz od Jugoslavije a onda debakla protiv “karioka”
morali da se zadovolje trećim mestom, pobedom nad dotadašnjim prvacima
iz SR Nemačke sa 6:3, a Brazil je na svom čudesnom putu ušao u istoriju i
kao tim koji je bio učesnik prvog mondijalskog meča bez postignutih
golova: posle pobede nad Austrijom, Brazilci su odigrali 0:0 sa
Engleskom, što je bio prvi tako okončan susret na svetskim prvenstvima
posle 116 odigranih duela. Predvođeni Peleom u odlučujućem meču za
nastavak takmičenja potonji prvaci pobedili su SSSR, a onda je pred
njima “minimalcem” pao i Vels pre nego što su oružje položili Francuska i
Švedska.
Za razliku od velikog slavlja u Brazilu, Argentince je posle
razočaravajućeg poslednjeg mesta u preliminarnoj fazi dočekalo više
hiljada ogorčenih navijača koji su u Buenos Ajresu, pored ostalog,
reprezentativce i članove stručnog štaba gađali đubretom, flašama i
trulim povrćem.
Mondijal u Švedskoj jedini je i na kome su nastupile sve četiri
reprezentacije iz Velike Britanije, no iako su i Englezi i Škoti i Vels i
Severna Irska krenuli sa takmičenjem iz različitih grupa niko od njih
nije uspeo da prebrodi četvrtfinale.
Svetsko prvenstvo 1958.
Domaćin: Švedska, vice-šampion
Šampion: Brazil (prva titula)
Finale: Brazil - Švedska 5:2 (2:1)
Najbolji strelac: Žist Fonten (Francuska) 13 golova
Ukupno golova: 126 (35 meča, prosek 3,51)
Najefikasnija selekcija: Francuska, 23 gola
Gledanost: 832.078 (prosečno 23.773 po meču)
Učinak Jugoslavije
Reprezentacija Jugoslavije je posle remija sa Škotskom (1:1)
napravila sjajan rezultat pobedivši Francuze sa 3:2 i pored golova
Fontena jer je na njegov drugi, u 85. minutu, samo dva minuta kasnije
odgovorio najbolji strelac “plavih” Todor Veselinović, koji je Mondijal
završio sa tri pogotka. Beara, Zebec, Šekularac i drugovi prošli su
dalje odigravši 3:3 sa Paragvajem kog je samo pobeda vodila u
četvrtfinale, ali je potom usledio sudar sa aktuelnim šampionima. Beare
nije bilo na golu, a po “plave” je i ovoga puta bio koban gol Helmuta Rana.
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Iz istorije svetskih prvenstava u fudbalu
Pon Jul 05, 2010 6:35 am
SP 1962
Sjajan nastup Jugoslavije ali i problemi sa premijama koji su uneli veliki raskol u
državni tim koji je, po mnogim ocenama, mogao i dalje od osvojenog
četvrtog mesta, ostali su u Čileu 1962. u senci tadašnje fudbalske
novotarije, “katanaća”. Čuveni “bunker” je na žalost ljubitelja fudbala
drastično smanjio efikasnost, ali ipak nije omeo Brazilce da odbrane
titulu iako im je grubost rivala onemogućila da računaju na najboljeg
igrača, Pelea.
Šampionat u Čileu je održan i pored razornog zemljotresa koji je
prethodno pogodio ovu južnoameričku zemlju, pa apeli Brazila i Argentine
da se njima dodeli organizacija takmičenja nisu urodili plodom. Urodili
su, međutim, oni da se više ne dozvole “preletači” jer je FIFA tokom
Mondijala 1962. donela odluku da više nema menjanja reprezentacija za
koju igrač nastupi, što je najviše obradovalo Argentince koji su
izgubili Alfreda di Stefana, novog člana španske selekcije, i Omara
Sivorija, koji se priklonio Italijanima.
Kada je o samom takmičenju reč, efikasnost je pala za gol po meču zbog
“katanaća” koji su u delo najviše sprovodili Italijani, ali ništa manje
ni Nemci i domaćini. Koliko su odbrani posvetili pažnju reprezentativci
Čilea govori i podatak da su zvezdu aktuelnih šampiona Pelea propisno
isprebijali, pa je njegovo mesto nedugo zatim morao da zauzme Amarildo.
To je ujedno bila jedina izmena u redovima Brazilaca, koji su do titule
stigli koristeći svega 12 igrača na turniru.
U Čileu su redom ispadali favoriti, najpre dvostruki prvaci Italijani i
Urugvajci, a onda i Španci i Argentinci, pa evropski prvaci iz
Sovjetskog Saveza, sjajni Englezi, Nemci i Mađari koji su polako počeli
da tonu u zaborav, a među četiri najbolje selekcije ostala je i
Jugoslavija, koja je na šampionat došla kao olimpijski prvak i zvanično
druga selekcija Evrope.
Čehoslovaci, koji su iskoristili nezadovoljstvo u taboru "plavih",
domogli su se finala u kome su čak i poveli protiv Brazila, ali su uz
sjajnog Garinču tri pogotka "karioka" bili zaslužni za novi trofej, kao i
novi neuspeh selekcije ČSSR-a koja je, poput meča sa Italijom u finalu
1934, ponovo prokockala prednost u duelu za tron.
Svetsko prvenstvo 1962.
Domaćin: Čile, treće mesto
Šampion: Brazil (druga titula)
Finale: Brazil – Čehoslovačka 3:1 (1:1)
Najbolji strelci: Jerković (Jugoslavija),
Garinča i Vava (Brazil), Albert (Mađrska), Ivanov (SSSR), Sančez (Čile) po 4 gola
Ukupno golova: 89 (2,78 po meču)
Najefikasnija selekcija: Brazil (14)
Gledanost: 898.754 (prosečno 28.086)
Učinak Jugoslavije
Kao zvanični prvak Olimpijskih igara i vice-šampion Evrope,
Jugoslavija je u Čile stigla sa velikim ambicijama, predvođena
Dragoslavom Šekularcem koji je na kraju uvršten u idealni tim turnira.
Posle poraza od SSSR-a (0:2) čiji je gol čuvao slavni Lav Jašin usledile
su pobede nad Urugvajem (3:1) i Kolumbijom (5:0), a zatim je u
četvrtfinalu konačno pala i SR Nemačka, zahvaljujući golu Radakovića tri
minuta pre kraja.
Obećane premije za uspeh u Čileu naprasno su postale problem
za "plave" kojima je državno rukovodstvo poručilo da "treba da igraju
zbog ljubavi prema domovini". To je poremetilo atmosferu u ekipi
dovoljno da se protiv Čehoslovačke pruži bleda partija, pa je posle
polufinalnog poraza od 3:1 usledio meč za treće mesto sa Čileancima,
koji su slavili sa 1:0 golom Rohasa u poslednjim trenucima utakmice.
Sjajan nastup Jugoslavije ali i problemi sa premijama koji su uneli veliki raskol u
državni tim koji je, po mnogim ocenama, mogao i dalje od osvojenog
četvrtog mesta, ostali su u Čileu 1962. u senci tadašnje fudbalske
novotarije, “katanaća”. Čuveni “bunker” je na žalost ljubitelja fudbala
drastično smanjio efikasnost, ali ipak nije omeo Brazilce da odbrane
titulu iako im je grubost rivala onemogućila da računaju na najboljeg
igrača, Pelea.
Šampionat u Čileu je održan i pored razornog zemljotresa koji je
prethodno pogodio ovu južnoameričku zemlju, pa apeli Brazila i Argentine
da se njima dodeli organizacija takmičenja nisu urodili plodom. Urodili
su, međutim, oni da se više ne dozvole “preletači” jer je FIFA tokom
Mondijala 1962. donela odluku da više nema menjanja reprezentacija za
koju igrač nastupi, što je najviše obradovalo Argentince koji su
izgubili Alfreda di Stefana, novog člana španske selekcije, i Omara
Sivorija, koji se priklonio Italijanima.
Kada je o samom takmičenju reč, efikasnost je pala za gol po meču zbog
“katanaća” koji su u delo najviše sprovodili Italijani, ali ništa manje
ni Nemci i domaćini. Koliko su odbrani posvetili pažnju reprezentativci
Čilea govori i podatak da su zvezdu aktuelnih šampiona Pelea propisno
isprebijali, pa je njegovo mesto nedugo zatim morao da zauzme Amarildo.
To je ujedno bila jedina izmena u redovima Brazilaca, koji su do titule
stigli koristeći svega 12 igrača na turniru.
U Čileu su redom ispadali favoriti, najpre dvostruki prvaci Italijani i
Urugvajci, a onda i Španci i Argentinci, pa evropski prvaci iz
Sovjetskog Saveza, sjajni Englezi, Nemci i Mađari koji su polako počeli
da tonu u zaborav, a među četiri najbolje selekcije ostala je i
Jugoslavija, koja je na šampionat došla kao olimpijski prvak i zvanično
druga selekcija Evrope.
Čehoslovaci, koji su iskoristili nezadovoljstvo u taboru "plavih",
domogli su se finala u kome su čak i poveli protiv Brazila, ali su uz
sjajnog Garinču tri pogotka "karioka" bili zaslužni za novi trofej, kao i
novi neuspeh selekcije ČSSR-a koja je, poput meča sa Italijom u finalu
1934, ponovo prokockala prednost u duelu za tron.
Svetsko prvenstvo 1962.
Domaćin: Čile, treće mesto
Šampion: Brazil (druga titula)
Finale: Brazil – Čehoslovačka 3:1 (1:1)
Najbolji strelci: Jerković (Jugoslavija),
Garinča i Vava (Brazil), Albert (Mađrska), Ivanov (SSSR), Sančez (Čile) po 4 gola
Ukupno golova: 89 (2,78 po meču)
Najefikasnija selekcija: Brazil (14)
Gledanost: 898.754 (prosečno 28.086)
Učinak Jugoslavije
Kao zvanični prvak Olimpijskih igara i vice-šampion Evrope,
Jugoslavija je u Čile stigla sa velikim ambicijama, predvođena
Dragoslavom Šekularcem koji je na kraju uvršten u idealni tim turnira.
Posle poraza od SSSR-a (0:2) čiji je gol čuvao slavni Lav Jašin usledile
su pobede nad Urugvajem (3:1) i Kolumbijom (5:0), a zatim je u
četvrtfinalu konačno pala i SR Nemačka, zahvaljujući golu Radakovića tri
minuta pre kraja.
Obećane premije za uspeh u Čileu naprasno su postale problem
za "plave" kojima je državno rukovodstvo poručilo da "treba da igraju
zbog ljubavi prema domovini". To je poremetilo atmosferu u ekipi
dovoljno da se protiv Čehoslovačke pruži bleda partija, pa je posle
polufinalnog poraza od 3:1 usledio meč za treće mesto sa Čileancima,
koji su slavili sa 1:0 golom Rohasa u poslednjim trenucima utakmice.
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Iz istorije svetskih prvenstava u fudbalu
Pon Jul 05, 2010 6:36 am
SP 1966
Mondijal održan u Engleskoj neki će pamtiti po "golu koji to nije", a koji je odlučio
pobednika finala, u kome je domaćin takmičenja posle produžetaka
savladao SR Nemačku 4:2. Neki, pak, po brojnim novinama poput prve
maskote u istoriji prvenstva sveta, prve anti-doping kontrole a i prvog
završnog turnira posle Drugog svetskog rata u kome nije bilo
reprezentacije Jugoslavije.
Od želje Brazilaca da osvoje treći put u nizu slavni trofej najpre nije
bilo ničeg jer je – trofej nestao. Srećom po organizatore, "Boginju" je u
žbunju, sedam dana posle krađe, pronašao jedan pas pa se "kariokama"
otvorila mogućnost da 1966. ostvare nešto što nikome nije pošlo za
rukom. Ipak, povratak Pelea i Garinče na Mondijal ne da nije bio
dovoljan za novu slavu, već su Brazilci ispali već u prvoj fazi
savladavši samo Bugare.
Mondijal na "Ostrvu" prvi je na kome nije bilo selekcija iz Afrike, koji
su bojkotovali takmičenje jer su morali da igraju dodatni baraž u
kvalifikacijama, pa je tako samo Severna Koreja upotpunila listu
učesnika a da nije sa evropskog i južnoameričkog kontinenta. A upravo je
Severna Koreja postala hit šampionata, savladavši Italijane na svom
putu ka četvrtfinala, gde je bio i kraj junaka sa Dalekog istoka jer je
Portugalija, prevođena najboljim strelcem turnira Euzebijom, nadoknadila
deficit sa poluvremena (2:3) i sa tri gola u drugom delu meča došla do
polufinala.
Englezi su potom eliminisali Portugalce, a onda odigrali antologijsko
finale sa Nemcima u kome je rezultat bio 2:2 posle 90 minuta igre. Džef
Harst je zatim postigao "gol koji to nije", jer se lopta odbila od
prečke na mesto na kome linija razdvaja ostatak igrališta od proslave
pogotka, a sudije su posle konsultacija priznale gol, na radost publike
na Vembliju i nevericu Nemaca koji verovatno ni danas ne žele da
priznaju da je to bilo regularno.
Harst je potom sa novim pogotkom postavio konačnih 4:2, pa se tako
desilo da Englezi prvi put osvoje titulu prvaka sveta, a i da po prvi
put do trofeja dođu dva brata, Bobi i Džeki Čarlton.
Svetsko prvenstvo 1966.
Domaćin: Engleska
Šampion: Engleska (prva titula)
Finale: Engleska – SR Nemačka 4:2 (1:1, 2:2)
Najbolji strelac: Euzebio (Portugalija) 9 golova
Ukupno golova: 89 (2,78 po meču)
Najefikasnija selekcija: Portugalija (17)
Gledanost: 1.638.924 (prosečno 51.216)
Učinak Jugoslavije
"Plavi" nisu uspeli da se po prvi put od Drugog svetskog
rata domognu završnog turnira na Svetskom prvenstvu jer su u
kvalifikacionoj grupi završili tek kao treći, ispred Luksemburga, a iza
Francuza i Norvežana. Očekivalo se sasvim suprotno od reprezentacije
Jugoslavije, tim pre što je Paritzan te godine stigao do finala Kupa
šampiona, ali su dva poraza od Francuza, kao i lošiji međusobni učinak
sa Norvežanima (3:0 za domaćine u Oslu, 1:1 u Beogradu) bili
nepremostiva prepreka za učešće na Mondijalu.
Mondijal održan u Engleskoj neki će pamtiti po "golu koji to nije", a koji je odlučio
pobednika finala, u kome je domaćin takmičenja posle produžetaka
savladao SR Nemačku 4:2. Neki, pak, po brojnim novinama poput prve
maskote u istoriji prvenstva sveta, prve anti-doping kontrole a i prvog
završnog turnira posle Drugog svetskog rata u kome nije bilo
reprezentacije Jugoslavije.
Od želje Brazilaca da osvoje treći put u nizu slavni trofej najpre nije
bilo ničeg jer je – trofej nestao. Srećom po organizatore, "Boginju" je u
žbunju, sedam dana posle krađe, pronašao jedan pas pa se "kariokama"
otvorila mogućnost da 1966. ostvare nešto što nikome nije pošlo za
rukom. Ipak, povratak Pelea i Garinče na Mondijal ne da nije bio
dovoljan za novu slavu, već su Brazilci ispali već u prvoj fazi
savladavši samo Bugare.
Mondijal na "Ostrvu" prvi je na kome nije bilo selekcija iz Afrike, koji
su bojkotovali takmičenje jer su morali da igraju dodatni baraž u
kvalifikacijama, pa je tako samo Severna Koreja upotpunila listu
učesnika a da nije sa evropskog i južnoameričkog kontinenta. A upravo je
Severna Koreja postala hit šampionata, savladavši Italijane na svom
putu ka četvrtfinala, gde je bio i kraj junaka sa Dalekog istoka jer je
Portugalija, prevođena najboljim strelcem turnira Euzebijom, nadoknadila
deficit sa poluvremena (2:3) i sa tri gola u drugom delu meča došla do
polufinala.
Englezi su potom eliminisali Portugalce, a onda odigrali antologijsko
finale sa Nemcima u kome je rezultat bio 2:2 posle 90 minuta igre. Džef
Harst je zatim postigao "gol koji to nije", jer se lopta odbila od
prečke na mesto na kome linija razdvaja ostatak igrališta od proslave
pogotka, a sudije su posle konsultacija priznale gol, na radost publike
na Vembliju i nevericu Nemaca koji verovatno ni danas ne žele da
priznaju da je to bilo regularno.
Harst je potom sa novim pogotkom postavio konačnih 4:2, pa se tako
desilo da Englezi prvi put osvoje titulu prvaka sveta, a i da po prvi
put do trofeja dođu dva brata, Bobi i Džeki Čarlton.
Svetsko prvenstvo 1966.
Domaćin: Engleska
Šampion: Engleska (prva titula)
Finale: Engleska – SR Nemačka 4:2 (1:1, 2:2)
Najbolji strelac: Euzebio (Portugalija) 9 golova
Ukupno golova: 89 (2,78 po meču)
Najefikasnija selekcija: Portugalija (17)
Gledanost: 1.638.924 (prosečno 51.216)
Učinak Jugoslavije
"Plavi" nisu uspeli da se po prvi put od Drugog svetskog
rata domognu završnog turnira na Svetskom prvenstvu jer su u
kvalifikacionoj grupi završili tek kao treći, ispred Luksemburga, a iza
Francuza i Norvežana. Očekivalo se sasvim suprotno od reprezentacije
Jugoslavije, tim pre što je Paritzan te godine stigao do finala Kupa
šampiona, ali su dva poraza od Francuza, kao i lošiji međusobni učinak
sa Norvežanima (3:0 za domaćine u Oslu, 1:1 u Beogradu) bili
nepremostiva prepreka za učešće na Mondijalu.
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Iz istorije svetskih prvenstava u fudbalu
Pon Jul 05, 2010 6:37 am
SP 1970
Šampionat planete u Meksiku prošao je u senci velikog Pelea, i čini se još većeg sjaja
kolektivne igre Brazilaca za koje fudbalski stručnjaci i danas smatraju
da je najbolji tim koji je ikada igrao fudbal. No, kako je ovom
Mondijalu prethodio jedan pravi rat, i to zbog najvažanije sporedne
stvari na svetu, kao i dve važne novine u fudbalu, Svetsko prvenstvo
održano 1970. po mnogo detalja ušlo je u anale ovog sporta.
Po prvi put je timovima bilo dozvoljeno da vrše izmene tokom
utakmice, a po prvi put su sudije mogle da igračima pokazuju kartone.
Jedini žuti pokazan je golmanu Hondurasa, jer se opravdano bunio što je
faul za njegov tim - lukavo izveo meksički igrač (!?), a akcija je
krunisana pogotkom što uopšte nije zanimalo sudiju, koji je nesrećnom
čuvaru mreže "uručio" prvu javnu opomenu u istoriji Mondijala.
Honduras je, međutim, bio u centru pažnje i pre takmičenja jer je u
dvomeču kvalifikacija sa Salvadorom (1:0, 0:3) tenzija toliko narasla da
su nemiri u obe zemlje obeležili taj baraž. Mediji su se jedne strane
potrudili da prikažu kako se u San Salvadoru pale automobili državljana
Hondurasa, slično je bilo i u zemlji velikog rivala u kojoj se masovno
javljalo o salvadorskom teroru nad emigrantima, pa je na scenu stupilo
oružje: avijacija Salvadora bomboradovala je aeorodrom prestonuce
Hondurasa Tegusigalpe, čime je počeo oružani sukob. Pet dana rata bilo
je dovoljno da život izgubi oko 3.000 ljudi, a nedelju dana posle
potpisivanja primirja odigrana je majstorica u kojoj je Salvador posle
pordužetaka slavio sa 3:2 i otišao na Mondijal.
A na Mondijalu, prvom sa kog je slika u boji obilazila svet i one koji
su uživali u čarima TV-prenosa i prvom koje je imalo zvaničnu ceremoniju
otvaranja, vladali su Brazilci. Partije najboljeg fudbalera sveta i
njegovih saigrača poput Rivelinja, Žersona, Karlosa Alberta i Žairzinja
opčinile su planetu iako je Brazil morao da prođe prvu grupu ikada
nazvanu "grupom smrti", jer su bili u grupi sa Englezima, ČSSR-om i
Rumunijom.
Nakon što su "karioke" nadoknadile deficit protiv Urugvaja i slavile u
polufinalu sa 3:1, iskoristile su umor Italijana koji su do konačnih 4:3
protiv SR Nemačke stigli tek posle produžetaka u kojima je postignuto
čak pet golova. Žairzinjo se i u trijumfu nad "azurima" od 4:1 upisao u
strelce, čime je uspeo da postigne svaki gol na odigranom meču na tom
prvenstvu sveta. Poslednja akcija "karioka" koju je golom završio Karlos
Alberto smatra se jednom od najlepših u istoriji Mondijala jer je u
njoj učestvovao skoro ceo brazilski tim, zaključno sa maestralnim
asistentom Peleom.
U senci trećeg trijumfa Brazila, zbog čega im je u trajno vlasništvo
pripao trofej - koji je ukraden u decembru 1983. i nikada nije pronađen,
ostali su i hapšenje engleske zvezde Bobija Mura u Kolumbiji zbog
navodne krađe u prodavnici ali i sjajna igra Nemca Gerda Milera, koji je
sa 10 golova bio najbolji strelac.
Svetsko prvenstvo 1970.
Domaćin: Meksiko, četvrtfinale
Šampion: Brazil (3. titula)
Finale: Brazil - Italija 4:1 (1:1)
Najbolji strelac: Gerd Miler (SR Nemačka) 10 golova
Ukupno golova: 95 (prosečno 2,97)
Najefikasnija selekcija: Brazil (19)
Gledanost: 1.603.975 (prosečno 50.124)
Učinak Jugoslavije
Iako su bili evropski vice-šampioni, "plavi" po drugi put u
nizu nisu uspeli da prebrode kvalifikacije. U grupi su uspeli da završe
ispred favorita Španije, iako su u Beogradu odigrali 0:0 a u Barseloni
poraženi sa 2:1, no dva poraza od Belgijanaca koji su kvalifikacije
završili na prvom mestu sa devet bodova bili su dovoljni da Jugoslavija
sa sedam bodova, baš kao i Španija sa šest i Finska sa dva, Mondijal u
Meksiku prate putem TV prenosa. Belgijanci na tom Svetskom prvenstvu
nisu uspeli da prebrode grupu iz koje su dalje prošli domaćin i SSSR.
Šampionat planete u Meksiku prošao je u senci velikog Pelea, i čini se još većeg sjaja
kolektivne igre Brazilaca za koje fudbalski stručnjaci i danas smatraju
da je najbolji tim koji je ikada igrao fudbal. No, kako je ovom
Mondijalu prethodio jedan pravi rat, i to zbog najvažanije sporedne
stvari na svetu, kao i dve važne novine u fudbalu, Svetsko prvenstvo
održano 1970. po mnogo detalja ušlo je u anale ovog sporta.
Po prvi put je timovima bilo dozvoljeno da vrše izmene tokom
utakmice, a po prvi put su sudije mogle da igračima pokazuju kartone.
Jedini žuti pokazan je golmanu Hondurasa, jer se opravdano bunio što je
faul za njegov tim - lukavo izveo meksički igrač (!?), a akcija je
krunisana pogotkom što uopšte nije zanimalo sudiju, koji je nesrećnom
čuvaru mreže "uručio" prvu javnu opomenu u istoriji Mondijala.
Honduras je, međutim, bio u centru pažnje i pre takmičenja jer je u
dvomeču kvalifikacija sa Salvadorom (1:0, 0:3) tenzija toliko narasla da
su nemiri u obe zemlje obeležili taj baraž. Mediji su se jedne strane
potrudili da prikažu kako se u San Salvadoru pale automobili državljana
Hondurasa, slično je bilo i u zemlji velikog rivala u kojoj se masovno
javljalo o salvadorskom teroru nad emigrantima, pa je na scenu stupilo
oružje: avijacija Salvadora bomboradovala je aeorodrom prestonuce
Hondurasa Tegusigalpe, čime je počeo oružani sukob. Pet dana rata bilo
je dovoljno da život izgubi oko 3.000 ljudi, a nedelju dana posle
potpisivanja primirja odigrana je majstorica u kojoj je Salvador posle
pordužetaka slavio sa 3:2 i otišao na Mondijal.
A na Mondijalu, prvom sa kog je slika u boji obilazila svet i one koji
su uživali u čarima TV-prenosa i prvom koje je imalo zvaničnu ceremoniju
otvaranja, vladali su Brazilci. Partije najboljeg fudbalera sveta i
njegovih saigrača poput Rivelinja, Žersona, Karlosa Alberta i Žairzinja
opčinile su planetu iako je Brazil morao da prođe prvu grupu ikada
nazvanu "grupom smrti", jer su bili u grupi sa Englezima, ČSSR-om i
Rumunijom.
Nakon što su "karioke" nadoknadile deficit protiv Urugvaja i slavile u
polufinalu sa 3:1, iskoristile su umor Italijana koji su do konačnih 4:3
protiv SR Nemačke stigli tek posle produžetaka u kojima je postignuto
čak pet golova. Žairzinjo se i u trijumfu nad "azurima" od 4:1 upisao u
strelce, čime je uspeo da postigne svaki gol na odigranom meču na tom
prvenstvu sveta. Poslednja akcija "karioka" koju je golom završio Karlos
Alberto smatra se jednom od najlepših u istoriji Mondijala jer je u
njoj učestvovao skoro ceo brazilski tim, zaključno sa maestralnim
asistentom Peleom.
U senci trećeg trijumfa Brazila, zbog čega im je u trajno vlasništvo
pripao trofej - koji je ukraden u decembru 1983. i nikada nije pronađen,
ostali su i hapšenje engleske zvezde Bobija Mura u Kolumbiji zbog
navodne krađe u prodavnici ali i sjajna igra Nemca Gerda Milera, koji je
sa 10 golova bio najbolji strelac.
Svetsko prvenstvo 1970.
Domaćin: Meksiko, četvrtfinale
Šampion: Brazil (3. titula)
Finale: Brazil - Italija 4:1 (1:1)
Najbolji strelac: Gerd Miler (SR Nemačka) 10 golova
Ukupno golova: 95 (prosečno 2,97)
Najefikasnija selekcija: Brazil (19)
Gledanost: 1.603.975 (prosečno 50.124)
Učinak Jugoslavije
Iako su bili evropski vice-šampioni, "plavi" po drugi put u
nizu nisu uspeli da prebrode kvalifikacije. U grupi su uspeli da završe
ispred favorita Španije, iako su u Beogradu odigrali 0:0 a u Barseloni
poraženi sa 2:1, no dva poraza od Belgijanaca koji su kvalifikacije
završili na prvom mestu sa devet bodova bili su dovoljni da Jugoslavija
sa sedam bodova, baš kao i Španija sa šest i Finska sa dva, Mondijal u
Meksiku prate putem TV prenosa. Belgijanci na tom Svetskom prvenstvu
nisu uspeli da prebrode grupu iz koje su dalje prošli domaćin i SSSR.
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Iz istorije svetskih prvenstava u fudbalu
Pon Jul 05, 2010 6:38 am
SP 1974
Jubilarni deseti šampionat sveta održan je u Saveznoj Republici
Nemačkoj, u kojoj je domaćin uspeo da osvoji titulu iako je u finalu
morao da nađe rešenje za "totalni fudbal" Holanđana koje je predvodio
Johan Krojf.
Ovaj Mondijal doneo je novine u vidu dve faze takmičenja po grupama, s
tim što se posle druge odmah znalo ko će u finale jer su mesta bila
rezervisana za prvoplasirane ekipe na tabeli.
Svetsko prvenstvo bez Engleza, Španaca, Francuza i do tada tradicionalno
jakih Mađara koji takođe nisu uspeli da prebrode kvalifikacije, a
prisustvo prvog "pravog" afričkog predstavnika Zaira i šampiona
Okeanije, Australije, nije bilo dovoljno da se ostvari san organizatora o
prepunim tribinama.
Zair je ušao u istoriju i kao jedan od tri tima koji je na Mondijalu
izgubio meč sa devet golova razlike, a za čuvenih 9:0 bili su zaduženi
jugoslovenski fudbaleri koji su bili svesni da ih gol-razlika u grupi sa
Brazilom i neobično snažnom Škotskom vodi u drugu fazu takmičenja po
grupama. To se i obistinilo, Škoti su i bez poraza ispali, a "plavi" su
prošli dalje uz remi sa braniocem trofeja.
Ipak, u centru pažnje bili su Holanđani i njihova nova vizija fudbala u
kojoj je "svako radio sve", ili bar bio kadar da odgovori na svaku
poverenu ulogu na terenu. Nasuprot njima bili su domaćini iz SR Nemačke,
koji su lukavo, neki kažu i namerno, izgubili u prvoj fazi od Istočnih
Nemaca da bi u drugoj fazi izbegli Holandiju i Brazil. Bekenbauer i
"družina koja se nikada ne predaje" bili su više nego dostojan rival
Krojfu i njegovim saigračima koji su poveli u velikom finalu, i to prvim
jedanaestercem dosuđenim u završnoj borbi za titulu, no nemačka
mašinerija je uzvratila nedugo zatim na isti način, a onda preko Gerda
Milera došla do konačnih 2:1 i titule prvaka sveta.
Miler, kome je to bio 62. gol u 68. meču za Zapadnu Nemačku, objavio je
potom kraj reprezentativne karijere, pa su "panceri" počeli da traže
novog golgetera koji bi ga dostojno odmenio i poveo kao novom podizanju
trofeja. A kada je o trofeju reč, Franc Bekenbauer je prvi kao pobednik
Mondijala podigao novi pehar jer je "Zlatna boginja" data u trajno
vlasništvo Brazilcima. FIFA je od tog šampionata planete uvela pravilo
da pehar četiri godine "čuva" prvak sveta, a zatim ga predaje narednom, s
tim što mu za prethodne zasluge sleduje replika.
Svetsko prvenstvo 1974.
Domaćin: Saveza Republika Nemačka
Šampion: SR Nemačka (druga titula)
Finale: SR Nemačka - Holandija 2:1 (2:1)
Najbolji strelac: Lato (Poljska) 7 golova
Ukupno golova: 97 (prosečno 2,55)
Najefikasnija selekcija: Poljska (16)
Gledanost: 1.768.152 (prosečno 46.530)
Učinak Jugoslavije
Krah u drugoj fazi takmičenja nije bio strašan sam po sebi,
koliko razlozi za takav učinak "plavih" - kao i u Čileu, 12 godina
ranije, obećane a zakasnele premije unele su razdor u tabor
reprezentacije Jugoslavije koja je čak pretila bojkotom pojedinih
utakmica. Na sve to se nadovezao i odlazak predsedavajućeg selektorske
komisije Miljana Miljanića u Madrid, da usred Mondijala i zvanično
preuzme rukovođenje timom Reala, pa i ne čudi što je sve stalo posle
dobro odrađene prve faze.
Nakon mečeva sa Brazilom (0:0), Zairom (9:0) i Škotima
(1:1), "plavi" su ostali bez boda u drugoj fazi jer su ih prvo pobedili
potonji prvaci iz SR Nemačke sa 0:2, zatim Poljaci sa 2:1 uz do tada
neviđen razlog za jedanaesterac (Jugoslavija je imala loptu na
protivničkoj polovini, a Karasi je u sopstvenom kaznenom prostoru udario
suparničkog igrača), a posle tog poraza od najvećeg hita prvenstva
usledio je i završni udarac, od Švedske (2:1).
Tako je pomalo tužno završena priča sjajne generacije, koja
se na Mondijal plasirala odigravši majstoricu sa Španijom (1:0), a koju
su pored ostalih činili Džajić, Bajević, Oblak, Katalinski, Aćimović,
Petković i drugi. Tadašnji hroničari, a i mnogi posle njih, tvrdili su
da je to bio tim za veća dela od bilo kog prethodnog koji je
predstavljao Jugoslaviju, no uspeh je izostao.
Jubilarni deseti šampionat sveta održan je u Saveznoj Republici
Nemačkoj, u kojoj je domaćin uspeo da osvoji titulu iako je u finalu
morao da nađe rešenje za "totalni fudbal" Holanđana koje je predvodio
Johan Krojf.
Ovaj Mondijal doneo je novine u vidu dve faze takmičenja po grupama, s
tim što se posle druge odmah znalo ko će u finale jer su mesta bila
rezervisana za prvoplasirane ekipe na tabeli.
Svetsko prvenstvo bez Engleza, Španaca, Francuza i do tada tradicionalno
jakih Mađara koji takođe nisu uspeli da prebrode kvalifikacije, a
prisustvo prvog "pravog" afričkog predstavnika Zaira i šampiona
Okeanije, Australije, nije bilo dovoljno da se ostvari san organizatora o
prepunim tribinama.
Zair je ušao u istoriju i kao jedan od tri tima koji je na Mondijalu
izgubio meč sa devet golova razlike, a za čuvenih 9:0 bili su zaduženi
jugoslovenski fudbaleri koji su bili svesni da ih gol-razlika u grupi sa
Brazilom i neobično snažnom Škotskom vodi u drugu fazu takmičenja po
grupama. To se i obistinilo, Škoti su i bez poraza ispali, a "plavi" su
prošli dalje uz remi sa braniocem trofeja.
Ipak, u centru pažnje bili su Holanđani i njihova nova vizija fudbala u
kojoj je "svako radio sve", ili bar bio kadar da odgovori na svaku
poverenu ulogu na terenu. Nasuprot njima bili su domaćini iz SR Nemačke,
koji su lukavo, neki kažu i namerno, izgubili u prvoj fazi od Istočnih
Nemaca da bi u drugoj fazi izbegli Holandiju i Brazil. Bekenbauer i
"družina koja se nikada ne predaje" bili su više nego dostojan rival
Krojfu i njegovim saigračima koji su poveli u velikom finalu, i to prvim
jedanaestercem dosuđenim u završnoj borbi za titulu, no nemačka
mašinerija je uzvratila nedugo zatim na isti način, a onda preko Gerda
Milera došla do konačnih 2:1 i titule prvaka sveta.
Miler, kome je to bio 62. gol u 68. meču za Zapadnu Nemačku, objavio je
potom kraj reprezentativne karijere, pa su "panceri" počeli da traže
novog golgetera koji bi ga dostojno odmenio i poveo kao novom podizanju
trofeja. A kada je o trofeju reč, Franc Bekenbauer je prvi kao pobednik
Mondijala podigao novi pehar jer je "Zlatna boginja" data u trajno
vlasništvo Brazilcima. FIFA je od tog šampionata planete uvela pravilo
da pehar četiri godine "čuva" prvak sveta, a zatim ga predaje narednom, s
tim što mu za prethodne zasluge sleduje replika.
Svetsko prvenstvo 1974.
Domaćin: Saveza Republika Nemačka
Šampion: SR Nemačka (druga titula)
Finale: SR Nemačka - Holandija 2:1 (2:1)
Najbolji strelac: Lato (Poljska) 7 golova
Ukupno golova: 97 (prosečno 2,55)
Najefikasnija selekcija: Poljska (16)
Gledanost: 1.768.152 (prosečno 46.530)
Učinak Jugoslavije
Krah u drugoj fazi takmičenja nije bio strašan sam po sebi,
koliko razlozi za takav učinak "plavih" - kao i u Čileu, 12 godina
ranije, obećane a zakasnele premije unele su razdor u tabor
reprezentacije Jugoslavije koja je čak pretila bojkotom pojedinih
utakmica. Na sve to se nadovezao i odlazak predsedavajućeg selektorske
komisije Miljana Miljanića u Madrid, da usred Mondijala i zvanično
preuzme rukovođenje timom Reala, pa i ne čudi što je sve stalo posle
dobro odrađene prve faze.
Nakon mečeva sa Brazilom (0:0), Zairom (9:0) i Škotima
(1:1), "plavi" su ostali bez boda u drugoj fazi jer su ih prvo pobedili
potonji prvaci iz SR Nemačke sa 0:2, zatim Poljaci sa 2:1 uz do tada
neviđen razlog za jedanaesterac (Jugoslavija je imala loptu na
protivničkoj polovini, a Karasi je u sopstvenom kaznenom prostoru udario
suparničkog igrača), a posle tog poraza od najvećeg hita prvenstva
usledio je i završni udarac, od Švedske (2:1).
Tako je pomalo tužno završena priča sjajne generacije, koja
se na Mondijal plasirala odigravši majstoricu sa Španijom (1:0), a koju
su pored ostalih činili Džajić, Bajević, Oblak, Katalinski, Aćimović,
Petković i drugi. Tadašnji hroničari, a i mnogi posle njih, tvrdili su
da je to bio tim za veća dela od bilo kog prethodnog koji je
predstavljao Jugoslaviju, no uspeh je izostao.
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Iz istorije svetskih prvenstava u fudbalu
Pon Jul 05, 2010 6:39 am
SP 1978
Kada se u istoj rečenici spomenu Argentina i fudbal, prva asocijacija je Dijego
Maradona, no i pored velikog pritiska javnosti selektor "gačuosa" Menoti
nije hteo da vidi talentovanog 17-godišnjaka na turniru na kome je
domaćin konačno želeo i uspeo da dođe do trofeja.
Pored Maradone šampionat sveta 1978. propustile su i dve legende
fudbala, Johan Krojf i Franc Bekenbauer, prvi zbog pokušaja otmice
njegovog sina u Barseloni ali i vojne diktature u Argentini, a drugi jer
je već bio na zalasku karijere i otisnuo se u SAD gde je potpisao
prilično dobar ugovor ne bi li popularisao najvažniju sporednu stvar na
svetu.
Tako su na Mondijalu u Argentini zasijale nove zvezde, od brazilca Zika,
preko Nemca Rumenigea, Francuza Platinija, Italijana Rosija, a više od
svih njih - najbolji strelac i igrač tog prvenstva sveta, Mario Kempes.
Kempes je takmičenje završio sa šest golova, dva u finalu protiv
Holandije, ali je sam plasman domaćina u završnicu ostao u senci velike
buke koju su digli Brazilci. I ovoga puta igrale su se dve faze
takmičenja po grupama, a kako su večiti južnoamerički rivali odigrali
nerešno - o plasmanu u finale odlučivala je gol-razlika. Brazil je
očekivano savladao Poljake sa 3:1 pa je Argentini dva sata kasnije
trebalo čak četiri gola razlike u meču sa Peruom.
Utakmica je završena rezultatom 6:0, što je za Brazilce bilo više
nego dovoljno da Argentince optuže za nameštanje rezultata,
potkrepljujući svoje tvrdnje da je Peru dobio i finansijsku i
materijalnu pomoć od države koja je organizovala Mondijal. FIFA nije
razmišljala o promeni ostvarenog rezultata, ali je posle takvog iskustva
odlučila da se ubuduće igraju polufinalni mečevi posle druge faze
takmičenja.
Finale je pripalo "gaučosima" koji su posle produžetaka, uz dva pomenuta
gola Kempesa, savladali Holanđane sa 3:1 i tako po prvi put osvojili
titulu prvaka sveta.
Svetsko prvenstvo 1978.
Domaćin: Argentina
Šampion: Argentina (prva titula)
Finale: Argentina - Holandija 3:1 (1:0, 0:1, 2:0)
Najbolji strelac: Kempes (Argentina) 6 golova
Ukupno golova: 97 (prosečno 2,55)
Najefikasnije selekcije: Argentina i Holandija (15)
Gledanost: 1.546.151 (prosečno 40.688)
Učinak Jugoslavije
"Plavi" nisu učestvovali na ovom Mondijalu iako su bili u
prilici da je izbore u poslednjem kvalifikacionom meču sa Špancima.
Jugoslavija je nakon poraza u Sevilji (1:0) i u Zagrebu od Rumuna (0:2)
napravila čudo u Bukureštu gde je posle deficita od 3:2 na poluvremenu
došla do pobede od 6:4 pa joj je za plasman na Svetsko prvenstvo trebala
pobda nad Španijom od dva gola razlike. No, 90.000 ljudi na beogradskoj
Marakani pamtiće taj susret samo po dve stvari - minimalni poraz koji
je ozvaničio kraj nadanja, kao i činjenicu da je španski reprezentativac
Huanito pogođen staklenom flašicom, čuvenim "unučetom", nakon što je
publici prilikom izlaska sa terena pokazao palac okrenut na dole.
Kada se u istoj rečenici spomenu Argentina i fudbal, prva asocijacija je Dijego
Maradona, no i pored velikog pritiska javnosti selektor "gačuosa" Menoti
nije hteo da vidi talentovanog 17-godišnjaka na turniru na kome je
domaćin konačno želeo i uspeo da dođe do trofeja.
Pored Maradone šampionat sveta 1978. propustile su i dve legende
fudbala, Johan Krojf i Franc Bekenbauer, prvi zbog pokušaja otmice
njegovog sina u Barseloni ali i vojne diktature u Argentini, a drugi jer
je već bio na zalasku karijere i otisnuo se u SAD gde je potpisao
prilično dobar ugovor ne bi li popularisao najvažniju sporednu stvar na
svetu.
Tako su na Mondijalu u Argentini zasijale nove zvezde, od brazilca Zika,
preko Nemca Rumenigea, Francuza Platinija, Italijana Rosija, a više od
svih njih - najbolji strelac i igrač tog prvenstva sveta, Mario Kempes.
Kempes je takmičenje završio sa šest golova, dva u finalu protiv
Holandije, ali je sam plasman domaćina u završnicu ostao u senci velike
buke koju su digli Brazilci. I ovoga puta igrale su se dve faze
takmičenja po grupama, a kako su večiti južnoamerički rivali odigrali
nerešno - o plasmanu u finale odlučivala je gol-razlika. Brazil je
očekivano savladao Poljake sa 3:1 pa je Argentini dva sata kasnije
trebalo čak četiri gola razlike u meču sa Peruom.
Utakmica je završena rezultatom 6:0, što je za Brazilce bilo više
nego dovoljno da Argentince optuže za nameštanje rezultata,
potkrepljujući svoje tvrdnje da je Peru dobio i finansijsku i
materijalnu pomoć od države koja je organizovala Mondijal. FIFA nije
razmišljala o promeni ostvarenog rezultata, ali je posle takvog iskustva
odlučila da se ubuduće igraju polufinalni mečevi posle druge faze
takmičenja.
Finale je pripalo "gaučosima" koji su posle produžetaka, uz dva pomenuta
gola Kempesa, savladali Holanđane sa 3:1 i tako po prvi put osvojili
titulu prvaka sveta.
Svetsko prvenstvo 1978.
Domaćin: Argentina
Šampion: Argentina (prva titula)
Finale: Argentina - Holandija 3:1 (1:0, 0:1, 2:0)
Najbolji strelac: Kempes (Argentina) 6 golova
Ukupno golova: 97 (prosečno 2,55)
Najefikasnije selekcije: Argentina i Holandija (15)
Gledanost: 1.546.151 (prosečno 40.688)
Učinak Jugoslavije
"Plavi" nisu učestvovali na ovom Mondijalu iako su bili u
prilici da je izbore u poslednjem kvalifikacionom meču sa Špancima.
Jugoslavija je nakon poraza u Sevilji (1:0) i u Zagrebu od Rumuna (0:2)
napravila čudo u Bukureštu gde je posle deficita od 3:2 na poluvremenu
došla do pobede od 6:4 pa joj je za plasman na Svetsko prvenstvo trebala
pobda nad Španijom od dva gola razlike. No, 90.000 ljudi na beogradskoj
Marakani pamtiće taj susret samo po dve stvari - minimalni poraz koji
je ozvaničio kraj nadanja, kao i činjenicu da je španski reprezentativac
Huanito pogođen staklenom flašicom, čuvenim "unučetom", nakon što je
publici prilikom izlaska sa terena pokazao palac okrenut na dole.
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Iz istorije svetskih prvenstava u fudbalu
Pon Jul 05, 2010 6:41 am
SP 1982
Italijani su do svoje
treće titule svetskog prvaka stigli ponajviše zahvaljujući igraču koji
isprva nije ni trebalo da se nađe na Mondijalu u Španiji, Paolu Rosiju
koji je 1982. zaigrao za reprezentaciju tek nakon što mu je pred sam
start takmičenja nacionalni Savez sa tri na dve godine smanjio
suspenziju zbog klađenja i nameštanja utakmica.
No, priča o nameštanju dobila je svoju veliku epizodu i na samom
završnom turniru: Zapadna Nemačka i Austrija odigrali su "tačno" 1:0,
što je obema ekipama odgovaralo - a nikako Alžircima koji su svoj
poslednji meč preliminarne faze odigrali dan ranije pa im je ostalo da
se (uzalud) nadaju da se neće desiti baš ono što se i dogodilo. Suočena
sa brojnim kritikama, FIFA je nedugo zatim odlučlila da se ubuduće
utakmice poslednjeg kola prve faze nadmetanja u jednoj grupi igraju u
isto vreme, no od toga je Alžir imao male koristi u Španiji.
Na ovom šampionatu planete prvi put se igralo po novom sistemu, u
kome je uvećan broj timova (24) bio podeljen u šest grupa, iz kojih su
po dve najuspešnije prolazile dalje – u nove grupe. Pobednici
novoformiranih grupa išli su u polufinale, a put "azura" do vrha počeo
je prilično bledo jer su prvu fazu završili bez pobede, a prošli su
dalje samo zahvaljujući golu više od trećeplasiranog Kamerunaca. Od
trijumfalnog pohoda Italijana ne bi bilo ničeg da su arbitri priznali
gol Rožea Mile Peruu, ali kako se to nije dogodilo "azuri" su uspeli da
nastave sa takmičenjem, a onda su natrčali na Brazil, koji je isprašio
Maradonine Argentince sa 3:1 i tako najavio nove uspehe.
Ipak, Paolo Rosi je zablistao u drugoj fazi, sa tri gola "kariokama"
(3:2) raspršio je njihov san o četvrtoj tituli, a zatim je u polufinalu
presudio i Poljacima postigavši oba pogotka na tom meču. U finalu su
Italijane čekali Zapadni Nemci, koji su Mondijal počeli porazom od
Alžira (2:1) a onda na putu do završne borbe za titulu prebrodili duele
sa Engleskom, Španijom i u polufinalu sa Francuskom, koju su posle 3:3
eliminisali boljim izvođenjem penala, što je bio prvi takav slučaj u
istoriji svetskih prvenstava.
"Azure", međutim, niko nije mogao da zaustavi na putu ka slavi, pa je
posle miroljubivih 0:0 na poluvremenu Rosi načeo "pancere", a potom
Tardeli i Altobeli uvećali vođstvo pre nego što je Brajtner pred sam
kraj meča postigao utešni gol za konačnih 3:1.
Svetsko prvenstvo 1982.
Domaćin: Španija
Šampion: Italija (treća titula)
Finale: Italija - SR Nemačka 3:1 (0:0)
Najbolji strelac: Paolo Rosi (Italija) 6 golova
Najbolji igrač: Paolo Rosi (Italija)
Ukupno golova: 146 (prosečno 2,81)
Najefikasnija selekcija: Francuska (16)
Gledanost: 2.109.723 (prosečno 40.571)
Učinak Jugoslavije
Prilično mlada ekipa koju je selektor Miljanić poveo u
Španiju nije se proslavila na ovom Mondijalu, delom zbog lošeg starta, a
delom zbog čuvenog danskog sudije Lunda Sorensena.
"Plavi" su najpre odigrali samo 0:0 sa amaterima iz
Severne Irske, pa je dodatno na značaju dobio meč sa domaćinom
takmičenja. Golom Gudelja Jugoslavija je povela, a onda su Španci dobili
krila u vidu Sorensenovih odluka: prvo je svirao penal zbog prekršaja
Zajeca na 17-18 metara od gola koji je branio Dragan Pantelić, a onda je
rešio da promašeni jedanaesterac Huanita ponovi jer se golman "plavih"
pre vremena kretao po gol-liniji, što u to vreme nije bilo u skladu sa
fudbalskim pravilima. Španija je na kraju slavila sa 2:1, pa je ostala
nada u poslednje kolo.
Penal koji je Vladimir Petrović Pižon izveo protiv
Hondurasa u 88. minutu bio je dovoljan za pobedu, a onda se čekalo čitav
dan na odluku da li je dovoljan i za prolazak dalje. Tek sutradan, kao
što su predviđala tadašnja pravila i raspored takmičenja, na teren su
izašli Španci i Severni Irci, a meč je završen šokantnim porazom
domaćina Mondijala – koji je prijao samo njima i Ircima, jer su prošli
dalje, za razliku od "plavih".
Italijani su do svoje
treće titule svetskog prvaka stigli ponajviše zahvaljujući igraču koji
isprva nije ni trebalo da se nađe na Mondijalu u Španiji, Paolu Rosiju
koji je 1982. zaigrao za reprezentaciju tek nakon što mu je pred sam
start takmičenja nacionalni Savez sa tri na dve godine smanjio
suspenziju zbog klađenja i nameštanja utakmica.
No, priča o nameštanju dobila je svoju veliku epizodu i na samom
završnom turniru: Zapadna Nemačka i Austrija odigrali su "tačno" 1:0,
što je obema ekipama odgovaralo - a nikako Alžircima koji su svoj
poslednji meč preliminarne faze odigrali dan ranije pa im je ostalo da
se (uzalud) nadaju da se neće desiti baš ono što se i dogodilo. Suočena
sa brojnim kritikama, FIFA je nedugo zatim odlučlila da se ubuduće
utakmice poslednjeg kola prve faze nadmetanja u jednoj grupi igraju u
isto vreme, no od toga je Alžir imao male koristi u Španiji.
Na ovom šampionatu planete prvi put se igralo po novom sistemu, u
kome je uvećan broj timova (24) bio podeljen u šest grupa, iz kojih su
po dve najuspešnije prolazile dalje – u nove grupe. Pobednici
novoformiranih grupa išli su u polufinale, a put "azura" do vrha počeo
je prilično bledo jer su prvu fazu završili bez pobede, a prošli su
dalje samo zahvaljujući golu više od trećeplasiranog Kamerunaca. Od
trijumfalnog pohoda Italijana ne bi bilo ničeg da su arbitri priznali
gol Rožea Mile Peruu, ali kako se to nije dogodilo "azuri" su uspeli da
nastave sa takmičenjem, a onda su natrčali na Brazil, koji je isprašio
Maradonine Argentince sa 3:1 i tako najavio nove uspehe.
Ipak, Paolo Rosi je zablistao u drugoj fazi, sa tri gola "kariokama"
(3:2) raspršio je njihov san o četvrtoj tituli, a zatim je u polufinalu
presudio i Poljacima postigavši oba pogotka na tom meču. U finalu su
Italijane čekali Zapadni Nemci, koji su Mondijal počeli porazom od
Alžira (2:1) a onda na putu do završne borbe za titulu prebrodili duele
sa Engleskom, Španijom i u polufinalu sa Francuskom, koju su posle 3:3
eliminisali boljim izvođenjem penala, što je bio prvi takav slučaj u
istoriji svetskih prvenstava.
"Azure", međutim, niko nije mogao da zaustavi na putu ka slavi, pa je
posle miroljubivih 0:0 na poluvremenu Rosi načeo "pancere", a potom
Tardeli i Altobeli uvećali vođstvo pre nego što je Brajtner pred sam
kraj meča postigao utešni gol za konačnih 3:1.
Svetsko prvenstvo 1982.
Domaćin: Španija
Šampion: Italija (treća titula)
Finale: Italija - SR Nemačka 3:1 (0:0)
Najbolji strelac: Paolo Rosi (Italija) 6 golova
Najbolji igrač: Paolo Rosi (Italija)
Ukupno golova: 146 (prosečno 2,81)
Najefikasnija selekcija: Francuska (16)
Gledanost: 2.109.723 (prosečno 40.571)
Učinak Jugoslavije
Prilično mlada ekipa koju je selektor Miljanić poveo u
Španiju nije se proslavila na ovom Mondijalu, delom zbog lošeg starta, a
delom zbog čuvenog danskog sudije Lunda Sorensena.
"Plavi" su najpre odigrali samo 0:0 sa amaterima iz
Severne Irske, pa je dodatno na značaju dobio meč sa domaćinom
takmičenja. Golom Gudelja Jugoslavija je povela, a onda su Španci dobili
krila u vidu Sorensenovih odluka: prvo je svirao penal zbog prekršaja
Zajeca na 17-18 metara od gola koji je branio Dragan Pantelić, a onda je
rešio da promašeni jedanaesterac Huanita ponovi jer se golman "plavih"
pre vremena kretao po gol-liniji, što u to vreme nije bilo u skladu sa
fudbalskim pravilima. Španija je na kraju slavila sa 2:1, pa je ostala
nada u poslednje kolo.
Penal koji je Vladimir Petrović Pižon izveo protiv
Hondurasa u 88. minutu bio je dovoljan za pobedu, a onda se čekalo čitav
dan na odluku da li je dovoljan i za prolazak dalje. Tek sutradan, kao
što su predviđala tadašnja pravila i raspored takmičenja, na teren su
izašli Španci i Severni Irci, a meč je završen šokantnim porazom
domaćina Mondijala – koji je prijao samo njima i Ircima, jer su prošli
dalje, za razliku od "plavih".
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Iz istorije svetskih prvenstava u fudbalu
Pon Jul 05, 2010 6:43 am
SP 1986
Kako dati dva gola na istom meču a ući u istoriju sa oba, jednim kao najlepšim ikada a jednim
koji služi kao opis lukavstva i kršenja pravila ne bi li se stiglo do
cilj, zna samo Maradona. "Dijegov Mondijal" mogao bi da bude opis
šampionata održanom u Meksiku 1986. na kome su Argentinci stigli do
druge titule prvaka sveta, usput pobedivši Englesku u jednom od
najčuvenijih mečeva koji su odigrani na prvenstvima sveta u fudbalu.
Da nije bilo finansijske krize čitava ova priča imala bi verovatno
potpuno drugačiji scenario, jer su upravo ekonomski razlozi primorali
Kolumbiju da odustane od organizacije takmičenja koju joj je poverila
FIFA. Meksiko je tako, samo godinu dana pred početak nadmetanja, izabran
za mesto odigravanja završnog turnira čime je ova zemlja postala prva
kojoj je svetska kuća fudbala to poverila dva puta.
I ovoga puta, kao četiri godine ranije, učestvovalo je 24 tima što je za
osam bilo više nego na većini uvodnih Mondijala ali se po prvi put
posle preliminarne faze takmičenja igralo po nokaut sistemu, što je
mečevima donelo dodatnu draž, kao i tenziju.
Najveću je imao četvrtfinalni duel Argentinaca i Engleza, jer su se
susreli timovi koji su i pre takmičenja svrstavani među najveće
favorite. "Gordi albion" je predvodio najbolji strelac Mondijala Gari
Lineker, "gaučose" nepredvidivi Maradona koji je ušao u istoriju fudbala
po svoja dva pogotka na ovoj utakmici. Prvi je dao rukom, praveći se na
terenu da je to učinio glavom, što je sudiji promaklo pa je taj potez
ostao zapamćen kao "Božja ruka", kako je to najbolji igrač šampionata
kasnije slikovito opisao. Drugi je "kudravi gaučos" postigao nanizavši
pet protivničkih igrača pre nego što je svoju majstoriju krunisao
slanjem lopte u mrežu. Utešni gol za Engleze postigao je upravo Lineker,
pred kraj meča, koji je posebnu tenziju imao i zbog 74-dnevnog rata
Argentine i Engleske dve godine ranije na Foklandskim ostrvima.
Uz dva Maradonina pogotka Belgiji u polufinalu, na red je došao veliki
duel sa Zapadnom Nemačkom za trofej. Na dva gola "gaučosa" selekcija SR
Nemačke odgovorila je preko Rumenigea i Felera u samoj završnici, ali je
sedam minuta pre kraja Buručaga iskoristio sjajno dodavanje Maradone da
postavi konačnih 3:2 u korist Argentinaca koji su tako po drugi put u
svojoj istoriji prigrlili pehar namenjen prvaku sveta.
Svetsko prvenstvo 1986.
Domaćin: Meksiko, četvrtfinale
Šampion: Argentina (druga titula)
Finale: Argentina - SR Nemačka 3:2 (1:0)
Najbolji strelac: Lineker (Engleska) 6 golova
Najbolji igrač: Dijego Maradona
Ukupno golova: 132 (prosečno 2,54)
Najefikasnija selekcija: Argentina (14)
Gledanost: 1.768.152 (prosečno 46.530)
Učinak Jugoslavije
Jedno od najlošijih izdanja u kvalifikacijama "plavi" su
imali pred Mondijal 1986, jer su u grupi od pet ekipa na kraju bili
uspešniji samo od nejakog Luksemburga. Preslišali su tadašnje
jugoslovenske reprezentativce i Bugari, i Istočni Nemci i Francuzi, pa
su na kraju dve pobede nedostale "plavima" da se domognu najvećeg
fudbalskog takmičenja. U tadašnjoj ekipi zaigrali su iskusni fudbaleri
poput Baždarevića, Vokrija, Šestića i Zajeca, ali je polako počela da se
formira nova ekipa koja je, četiri godine kasnije, uz slavnu generaciju
"Čileanaca" bila na pragu velikog mondijalskog uspeha.
Ipak, Jugoslavija je imala svog predstavnika na Svetskom
prvenstvu u Meksiku, jer je Zoran Petrović delio pravdu na dva meča kao glavni arbitar.
Kako dati dva gola na istom meču a ući u istoriju sa oba, jednim kao najlepšim ikada a jednim
koji služi kao opis lukavstva i kršenja pravila ne bi li se stiglo do
cilj, zna samo Maradona. "Dijegov Mondijal" mogao bi da bude opis
šampionata održanom u Meksiku 1986. na kome su Argentinci stigli do
druge titule prvaka sveta, usput pobedivši Englesku u jednom od
najčuvenijih mečeva koji su odigrani na prvenstvima sveta u fudbalu.
Da nije bilo finansijske krize čitava ova priča imala bi verovatno
potpuno drugačiji scenario, jer su upravo ekonomski razlozi primorali
Kolumbiju da odustane od organizacije takmičenja koju joj je poverila
FIFA. Meksiko je tako, samo godinu dana pred početak nadmetanja, izabran
za mesto odigravanja završnog turnira čime je ova zemlja postala prva
kojoj je svetska kuća fudbala to poverila dva puta.
I ovoga puta, kao četiri godine ranije, učestvovalo je 24 tima što je za
osam bilo više nego na većini uvodnih Mondijala ali se po prvi put
posle preliminarne faze takmičenja igralo po nokaut sistemu, što je
mečevima donelo dodatnu draž, kao i tenziju.
Najveću je imao četvrtfinalni duel Argentinaca i Engleza, jer su se
susreli timovi koji su i pre takmičenja svrstavani među najveće
favorite. "Gordi albion" je predvodio najbolji strelac Mondijala Gari
Lineker, "gaučose" nepredvidivi Maradona koji je ušao u istoriju fudbala
po svoja dva pogotka na ovoj utakmici. Prvi je dao rukom, praveći se na
terenu da je to učinio glavom, što je sudiji promaklo pa je taj potez
ostao zapamćen kao "Božja ruka", kako je to najbolji igrač šampionata
kasnije slikovito opisao. Drugi je "kudravi gaučos" postigao nanizavši
pet protivničkih igrača pre nego što je svoju majstoriju krunisao
slanjem lopte u mrežu. Utešni gol za Engleze postigao je upravo Lineker,
pred kraj meča, koji je posebnu tenziju imao i zbog 74-dnevnog rata
Argentine i Engleske dve godine ranije na Foklandskim ostrvima.
Uz dva Maradonina pogotka Belgiji u polufinalu, na red je došao veliki
duel sa Zapadnom Nemačkom za trofej. Na dva gola "gaučosa" selekcija SR
Nemačke odgovorila je preko Rumenigea i Felera u samoj završnici, ali je
sedam minuta pre kraja Buručaga iskoristio sjajno dodavanje Maradone da
postavi konačnih 3:2 u korist Argentinaca koji su tako po drugi put u
svojoj istoriji prigrlili pehar namenjen prvaku sveta.
Svetsko prvenstvo 1986.
Domaćin: Meksiko, četvrtfinale
Šampion: Argentina (druga titula)
Finale: Argentina - SR Nemačka 3:2 (1:0)
Najbolji strelac: Lineker (Engleska) 6 golova
Najbolji igrač: Dijego Maradona
Ukupno golova: 132 (prosečno 2,54)
Najefikasnija selekcija: Argentina (14)
Gledanost: 1.768.152 (prosečno 46.530)
Učinak Jugoslavije
Jedno od najlošijih izdanja u kvalifikacijama "plavi" su
imali pred Mondijal 1986, jer su u grupi od pet ekipa na kraju bili
uspešniji samo od nejakog Luksemburga. Preslišali su tadašnje
jugoslovenske reprezentativce i Bugari, i Istočni Nemci i Francuzi, pa
su na kraju dve pobede nedostale "plavima" da se domognu najvećeg
fudbalskog takmičenja. U tadašnjoj ekipi zaigrali su iskusni fudbaleri
poput Baždarevića, Vokrija, Šestića i Zajeca, ali je polako počela da se
formira nova ekipa koja je, četiri godine kasnije, uz slavnu generaciju
"Čileanaca" bila na pragu velikog mondijalskog uspeha.
Ipak, Jugoslavija je imala svog predstavnika na Svetskom
prvenstvu u Meksiku, jer je Zoran Petrović delio pravdu na dva meča kao glavni arbitar.
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Iz istorije svetskih prvenstava u fudbalu
Pon Jul 05, 2010 6:45 am
SP 1990
Repriza finala iz 1986. desila se u Italiji, gde su ovoga puta Nemci bili spremni za
nadmudrivanje i nadigravanje sa nepredvidivim Argentincima. Ipak, kao
Mondijal sa najmanje datih golova po odigranom meču, uz čak 16 crvenih
kartona i prvo isključenje u finalima, taj šampionat sveta mnogima nije
ostao u sjajnom sećanju, uključujući i "plave" koji su bili na korak od
polufinala pre nego što se Jugoslavija i defnitivno raspala.
Pomalo je u senci tog raspada koji se tek nazirao - retko ko upamtio da
se i SFRJ zvanično kandidovala za dobijanje organizacije Svetskog
prvenstva. Ipak, rukovodstvo Saveza uvidelo je da su male šanse u
konkurenciji Italije, SSSR-a (potonjih finalista izbora) kao i SR
Nemačke, Engleske, Austrije i Grčke, te se prilikom drugog, završnog
roka odustalo od ove namere.
No, pomenuti izuzetno defanzivni pristup igri doneo je i dobre stvari
fudbalu. Istina, tek posle tog turnira. Nakon što su Irci stigli sve do
četvrtfinala postigavši samo dva gola, a igrači Argentine svega pet
golova na putu do finala, FIFA je uvela promene pa se posle Mondijala u
Italiji počelo dobijati tri umesto dva boda za pobedu, ne bi li se
pospešio napadački fudbal, a golmanima je bilo zabranjeno da hvataju
lopte koje im saigrači namerno vraćaju, čime se stalo na put besmisleno
dugom zadržavanju igre.
Sjajne predstave Kameruna, koji su za početak pobedili tada aktuelnog
šampiona iz Argentine, pa u grupi završili ispred evropskog
vice-šampiona SSSR-a, bili su poslastica za sve ljubitelje fudbala
kojima je u sećanju ostao i njihov 38-godišnji golgeter Rože Mila, kako
po pogocima tako i po plesu kojima ih je proslavljao.
Na kraju, do finala su stigli Argentinci i Nemci, prvi penalima preko
SFRJ i Italije kojima od pomoći nije bio ni najbolji strelac turnira
Toto Skilaći, a drugi "minimalcem" protiv Čehoslovaka i penalima protiv
Engleza. Na kraju je penal i rešio pobednika ovog Mondijala, jer je
Andres Breme sa "bele tačke" u 85. minutu borbe za trofej presudio
Argentincima i doneo Nemcima treću titulu prvaka sveta.
Skilaći je pored toga što je bio najbolji strelac - postao i prvi
zvanično proglašeni naj-igrač Svetskog prvenstva, jer je na Mondijalu
1990. ustanovljena nagrada "Zlatna lopta" koja se od tada dodeljuje
najboljem pojedincu na šampionatu planete.
Svetsko prvenstvo 1990.
Domaćin: Italija
Šampion: SR Nemačka (treća titula)
Finale: SR Nemačka - Argentina 1:0 (0:0)
Najbolji strelac: Salvatore Skilaći (Italija) 6 golova
Najbolji igrač: Salvatore Skilaći (Italija)
Ukupno golova: 115 (prosečno 2,21)
Najefikasnija selekcija: Zapadna Nemačka (15)
Gledanost: 2.516.348 (prosečno 48.391)
Učinak Jugoslavije
Tri godine pred ovaj šampionat sveta prvaci planete u
konkurenciji igrača do 20 godina starosti postali su fudbaleri
Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Ta zlatna "Čileanska
generacija", koja je ostala upamćena kao najbolje što smo mogli a nismo
na kraju imali u seniorskoj konkurenciji, ali i kao najefikasnija u
istoriji U-20 prvenstava sveta sa 2,44 gola po meču, dala je samo
četvoricu učesnika Mondijala u Italiji (Lekovića, Jarnija, Prosinečkog i
Šukera), dok se na spisku nije našlo mesta za igrače poput Petrića,
Bobana i Mijatovića.
Od svih njih samo je Prosinečki dobio šansu od selektora
Ivice Osima, i to u četvrtfinalu protiv Argentine u kome su "plavi"
igrali od 31. minuta bez isključenog Šabanadžovića a ipak odoleli
Maradoni, Kaniđi i drugarima. Na red su došli penali, u kojima ni
Ivkovićeva odbrana Maradoninog šuta nije bila dovoljna za trijumf jer su
svoje šuteve loše izveli Stojković, Dragoljub Brnović i Hadžibegić.
Tako je slavlje posle dve Piskijeve majstorije u četvrtfinalu protiv
Španaca, jedan od najlepših lažnjaka u svetu fudbala i jedan savršeni
slobodnjak, brzo utihnulo, baš kao što je brzo došlo i do raspada
zemlje.Prolaz kroz grupu i pored poraza od SR Nemačke (4:1), a
pobede nad Kolumbijom (1:0) i Ujedinjenim Arapskim Emiratima (4:1) bili
su uz sjajan trijumf nad Španijom (2:1 posle produžetaka) poslednji
juriš generacije za čije se pojedine mlade članove i naslednike veterana
koji su u Italiji nosili dres SFRJ tek očekivalo da pokore svet kao što
su to učinili u Čileu. Od toga, međutim, nije bilo ništa, jer je rat učinio svoje.
Repriza finala iz 1986. desila se u Italiji, gde su ovoga puta Nemci bili spremni za
nadmudrivanje i nadigravanje sa nepredvidivim Argentincima. Ipak, kao
Mondijal sa najmanje datih golova po odigranom meču, uz čak 16 crvenih
kartona i prvo isključenje u finalima, taj šampionat sveta mnogima nije
ostao u sjajnom sećanju, uključujući i "plave" koji su bili na korak od
polufinala pre nego što se Jugoslavija i defnitivno raspala.
Pomalo je u senci tog raspada koji se tek nazirao - retko ko upamtio da
se i SFRJ zvanično kandidovala za dobijanje organizacije Svetskog
prvenstva. Ipak, rukovodstvo Saveza uvidelo je da su male šanse u
konkurenciji Italije, SSSR-a (potonjih finalista izbora) kao i SR
Nemačke, Engleske, Austrije i Grčke, te se prilikom drugog, završnog
roka odustalo od ove namere.
No, pomenuti izuzetno defanzivni pristup igri doneo je i dobre stvari
fudbalu. Istina, tek posle tog turnira. Nakon što su Irci stigli sve do
četvrtfinala postigavši samo dva gola, a igrači Argentine svega pet
golova na putu do finala, FIFA je uvela promene pa se posle Mondijala u
Italiji počelo dobijati tri umesto dva boda za pobedu, ne bi li se
pospešio napadački fudbal, a golmanima je bilo zabranjeno da hvataju
lopte koje im saigrači namerno vraćaju, čime se stalo na put besmisleno
dugom zadržavanju igre.
Sjajne predstave Kameruna, koji su za početak pobedili tada aktuelnog
šampiona iz Argentine, pa u grupi završili ispred evropskog
vice-šampiona SSSR-a, bili su poslastica za sve ljubitelje fudbala
kojima je u sećanju ostao i njihov 38-godišnji golgeter Rože Mila, kako
po pogocima tako i po plesu kojima ih je proslavljao.
Na kraju, do finala su stigli Argentinci i Nemci, prvi penalima preko
SFRJ i Italije kojima od pomoći nije bio ni najbolji strelac turnira
Toto Skilaći, a drugi "minimalcem" protiv Čehoslovaka i penalima protiv
Engleza. Na kraju je penal i rešio pobednika ovog Mondijala, jer je
Andres Breme sa "bele tačke" u 85. minutu borbe za trofej presudio
Argentincima i doneo Nemcima treću titulu prvaka sveta.
Skilaći je pored toga što je bio najbolji strelac - postao i prvi
zvanično proglašeni naj-igrač Svetskog prvenstva, jer je na Mondijalu
1990. ustanovljena nagrada "Zlatna lopta" koja se od tada dodeljuje
najboljem pojedincu na šampionatu planete.
Svetsko prvenstvo 1990.
Domaćin: Italija
Šampion: SR Nemačka (treća titula)
Finale: SR Nemačka - Argentina 1:0 (0:0)
Najbolji strelac: Salvatore Skilaći (Italija) 6 golova
Najbolji igrač: Salvatore Skilaći (Italija)
Ukupno golova: 115 (prosečno 2,21)
Najefikasnija selekcija: Zapadna Nemačka (15)
Gledanost: 2.516.348 (prosečno 48.391)
Učinak Jugoslavije
Tri godine pred ovaj šampionat sveta prvaci planete u
konkurenciji igrača do 20 godina starosti postali su fudbaleri
Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Ta zlatna "Čileanska
generacija", koja je ostala upamćena kao najbolje što smo mogli a nismo
na kraju imali u seniorskoj konkurenciji, ali i kao najefikasnija u
istoriji U-20 prvenstava sveta sa 2,44 gola po meču, dala je samo
četvoricu učesnika Mondijala u Italiji (Lekovića, Jarnija, Prosinečkog i
Šukera), dok se na spisku nije našlo mesta za igrače poput Petrića,
Bobana i Mijatovića.
Od svih njih samo je Prosinečki dobio šansu od selektora
Ivice Osima, i to u četvrtfinalu protiv Argentine u kome su "plavi"
igrali od 31. minuta bez isključenog Šabanadžovića a ipak odoleli
Maradoni, Kaniđi i drugarima. Na red su došli penali, u kojima ni
Ivkovićeva odbrana Maradoninog šuta nije bila dovoljna za trijumf jer su
svoje šuteve loše izveli Stojković, Dragoljub Brnović i Hadžibegić.
Tako je slavlje posle dve Piskijeve majstorije u četvrtfinalu protiv
Španaca, jedan od najlepših lažnjaka u svetu fudbala i jedan savršeni
slobodnjak, brzo utihnulo, baš kao što je brzo došlo i do raspada
zemlje.Prolaz kroz grupu i pored poraza od SR Nemačke (4:1), a
pobede nad Kolumbijom (1:0) i Ujedinjenim Arapskim Emiratima (4:1) bili
su uz sjajan trijumf nad Španijom (2:1 posle produžetaka) poslednji
juriš generacije za čije se pojedine mlade članove i naslednike veterana
koji su u Italiji nosili dres SFRJ tek očekivalo da pokore svet kao što
su to učinili u Čileu. Od toga, međutim, nije bilo ništa, jer je rat učinio svoje.
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Iz istorije svetskih prvenstava u fudbalu
Pon Jul 05, 2010 6:46 am
SP 1994
Kada u SAD kažu fudbal, oni ne misle na istu igru kao mi, Svetsko prvenstvo u sokeru
jednostavno ne zvuči kako treba, ali to nije sprečilo FIFA da 1994.
godine Mondijal pošalje u Ameriku.
Nasuprot očekivanjima, tamo se svašta izdešavalo, nekoliko događaja ušlo
u istoriju, bilo je nekoliko odličnih mečeva, a fudbal je na jednom
prilično "nefudbalskom" terenu napravio novi značajan korak. Šampion je,
naravno, bio Brazil - tada rekordni četvrti put.
"Jenkiji" su dobili organizaciju 15. Svetskog prvenstva ispred Maroka i
Brazila 1988. godine, a kritike su odmah počele da se gomilaju. Nacijama
kojima je pravi fudbal u tradiciji ništa nije bilo po volji - ni
stadioni, ni hot dogovi, ni to što domaćin nema profesionalnu ligu, ni
očekivana komercijalizacija igre, pa čak ni nekako "baš američka"
maskota Strajker. Na kraju krajeva, odnos domaćina prema fudbalu se
video i u jednom albumu sa sličicama - Aleksi Lalas je umesto u dresu
uslikan sa lenonkama na licu i sa gitarom u rukama.
Afrika je ponovo stavljena na čekanje, a gledajući iz ove perspektive to
je bio pun pogodak.
Devet američkih gradova su od 17. juna do 17. jula 1994. godine živeli i
disali jednu igru koja je samo nekoliko meseci ranije i dalje bila
"igra za žene", velike korporacije su radile svoj posao punom parom, a
do tada neviđen spoj fudbala, radoznalosti, reklame i velike mašinerije
podmazane novcem donele su svetu najposećeniji Mondijal ikada!
Ogromna zdanja na kojima su igrani mečevi bili su krcati, prosečna
poseta je bila nepunih 69.000, a ukupna čak 3,6 miliona. Brojka koja
nije srušena uprkos tome što se u SAD odigralo poslednje SP sa samo 24
reprezentacije. Ujedno, to je bio i poslednji put da je trećeplasirani
tim iz grupe imao šansu da se nađe u drugoj rundi.
Mondijal u Americi će ostati upamćen po više stavki u koloni "po prvi
put". Posle 12 godina na najvažnijem fudbalskom događaju nije bilo
Dijega Maradone, koji je pao na doping testu. U SAD su ekipe po prvi put
dobijale tri boda za pobede, sudije nisu uvek nosile crno, brojevi
igrača su bili odštampani i na grudima, a u Pontijak Silverdomu je
odigran i prvi meč na SP u zatvorenom.
Od imena će se pamtiti Oleg Salenko, prvi čovek koji je dao pet golova
na jednom meču na SP, Rože Mila, koji je baš na tom meču Rusija -
Kamerun postao najstariji igrač i strelac ikada sa 42 godine, Štefan
Efenberg, koga je Berti Fogs poslao kući zbog čuvenog srednjeg prsta na
meču sa Korejcima, kao i, na žalost, Andres Eskobar. Kolumbijac je
ubijen po povratku u domovinu zbog autogola koji je koštao njegovu
selekciju eliminacije već u grupi, a domaćinu značio odlazak u osminu
finala.
SAD se kao trećeplasirana ekipa iz grupe susrela sa budućim šampionom
Brazilom, koji je posle minimalca put do finala krčio preko sjajnog meča
sa Holandijom (3:2) i novog minimalca protiv Švedske. Tamo je čekala
Italija, a razočaravajuće finale je posle 120 minuta čvrste igre bez
šansi prvi put u istoriji SP rešeno penalima.
San "azura" je završen sada već legendarnim udarcem Roberta Bađa preko
prečke - 3:2 za Brazilce, koji su pobedu posvetili preminulom vozaču
Formule 1 Ajrtonu Seni.
Treće mesto su osvojili Šveđani ubedljivom pobedom nad Bugarskom (4:0),
uz koju je bio dobar deo ovdašnjih navijača. Naročito u meču sa
Nemačkom. Bugari predvođeni Hristom Stoičkovim su napravili veliki
preokret na ekstravagantno podšišanoj travi, nakon što je Lotar Mateus
sa bele tačke doveo "pancere" u prednost. Stoičkov je zakucao slobodnjak
u mrežu, a zatim je Jordan Lečkov postao heroj svojim udarcem glavom za
2:1. Ipak, više od toga nisu mogli jer ih je u polufinalu dočekala
nadmoćna Italija predvođena tragičarem turnira "Malim Budom".
Svetsko prvenstvo 1994.
Domaćin: SAD, osmina finala
Šampion: Brazil (4. titula)
Finale: Brazil - Italija (0:0, 3.2 p.p.)
Najbolji strelac: Oleg Salenko (Rusija), Hristo Stoičkov (Bugarska) 6
Najbolji igrač: Romario (Brazil)
Ukupno golova: 141 (52 meča)
Najefikasnija selekcija: Švedska (15)
Gledanost: 3.587.538 (prosečno 68.991 po meču)
Učinak Jugoslavije
Zbog raspada SFRJ i sankcija Ujedinjenih nacija,
reprezentacija Savezne republike Jugoslavije nije učestvovala u
kvalifikacijama.
Kada u SAD kažu fudbal, oni ne misle na istu igru kao mi, Svetsko prvenstvo u sokeru
jednostavno ne zvuči kako treba, ali to nije sprečilo FIFA da 1994.
godine Mondijal pošalje u Ameriku.
Nasuprot očekivanjima, tamo se svašta izdešavalo, nekoliko događaja ušlo
u istoriju, bilo je nekoliko odličnih mečeva, a fudbal je na jednom
prilično "nefudbalskom" terenu napravio novi značajan korak. Šampion je,
naravno, bio Brazil - tada rekordni četvrti put.
"Jenkiji" su dobili organizaciju 15. Svetskog prvenstva ispred Maroka i
Brazila 1988. godine, a kritike su odmah počele da se gomilaju. Nacijama
kojima je pravi fudbal u tradiciji ništa nije bilo po volji - ni
stadioni, ni hot dogovi, ni to što domaćin nema profesionalnu ligu, ni
očekivana komercijalizacija igre, pa čak ni nekako "baš američka"
maskota Strajker. Na kraju krajeva, odnos domaćina prema fudbalu se
video i u jednom albumu sa sličicama - Aleksi Lalas je umesto u dresu
uslikan sa lenonkama na licu i sa gitarom u rukama.
Afrika je ponovo stavljena na čekanje, a gledajući iz ove perspektive to
je bio pun pogodak.
Devet američkih gradova su od 17. juna do 17. jula 1994. godine živeli i
disali jednu igru koja je samo nekoliko meseci ranije i dalje bila
"igra za žene", velike korporacije su radile svoj posao punom parom, a
do tada neviđen spoj fudbala, radoznalosti, reklame i velike mašinerije
podmazane novcem donele su svetu najposećeniji Mondijal ikada!
Ogromna zdanja na kojima su igrani mečevi bili su krcati, prosečna
poseta je bila nepunih 69.000, a ukupna čak 3,6 miliona. Brojka koja
nije srušena uprkos tome što se u SAD odigralo poslednje SP sa samo 24
reprezentacije. Ujedno, to je bio i poslednji put da je trećeplasirani
tim iz grupe imao šansu da se nađe u drugoj rundi.
Mondijal u Americi će ostati upamćen po više stavki u koloni "po prvi
put". Posle 12 godina na najvažnijem fudbalskom događaju nije bilo
Dijega Maradone, koji je pao na doping testu. U SAD su ekipe po prvi put
dobijale tri boda za pobede, sudije nisu uvek nosile crno, brojevi
igrača su bili odštampani i na grudima, a u Pontijak Silverdomu je
odigran i prvi meč na SP u zatvorenom.
Od imena će se pamtiti Oleg Salenko, prvi čovek koji je dao pet golova
na jednom meču na SP, Rože Mila, koji je baš na tom meču Rusija -
Kamerun postao najstariji igrač i strelac ikada sa 42 godine, Štefan
Efenberg, koga je Berti Fogs poslao kući zbog čuvenog srednjeg prsta na
meču sa Korejcima, kao i, na žalost, Andres Eskobar. Kolumbijac je
ubijen po povratku u domovinu zbog autogola koji je koštao njegovu
selekciju eliminacije već u grupi, a domaćinu značio odlazak u osminu
finala.
SAD se kao trećeplasirana ekipa iz grupe susrela sa budućim šampionom
Brazilom, koji je posle minimalca put do finala krčio preko sjajnog meča
sa Holandijom (3:2) i novog minimalca protiv Švedske. Tamo je čekala
Italija, a razočaravajuće finale je posle 120 minuta čvrste igre bez
šansi prvi put u istoriji SP rešeno penalima.
San "azura" je završen sada već legendarnim udarcem Roberta Bađa preko
prečke - 3:2 za Brazilce, koji su pobedu posvetili preminulom vozaču
Formule 1 Ajrtonu Seni.
Treće mesto su osvojili Šveđani ubedljivom pobedom nad Bugarskom (4:0),
uz koju je bio dobar deo ovdašnjih navijača. Naročito u meču sa
Nemačkom. Bugari predvođeni Hristom Stoičkovim su napravili veliki
preokret na ekstravagantno podšišanoj travi, nakon što je Lotar Mateus
sa bele tačke doveo "pancere" u prednost. Stoičkov je zakucao slobodnjak
u mrežu, a zatim je Jordan Lečkov postao heroj svojim udarcem glavom za
2:1. Ipak, više od toga nisu mogli jer ih je u polufinalu dočekala
nadmoćna Italija predvođena tragičarem turnira "Malim Budom".
Svetsko prvenstvo 1994.
Domaćin: SAD, osmina finala
Šampion: Brazil (4. titula)
Finale: Brazil - Italija (0:0, 3.2 p.p.)
Najbolji strelac: Oleg Salenko (Rusija), Hristo Stoičkov (Bugarska) 6
Najbolji igrač: Romario (Brazil)
Ukupno golova: 141 (52 meča)
Najefikasnija selekcija: Švedska (15)
Gledanost: 3.587.538 (prosečno 68.991 po meču)
Učinak Jugoslavije
Zbog raspada SFRJ i sankcija Ujedinjenih nacija,
reprezentacija Savezne republike Jugoslavije nije učestvovala u
kvalifikacijama.
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Iz istorije svetskih prvenstava u fudbalu
Pon Jul 05, 2010 6:48 am
SP 1998
Ono što nisu uspeli Žist Fonten i Rajmon Kopa, ili generacija koju je predvodio Mišel
Platini, uspeli su 1998. da pred svojom publikom urade reprezentativci
Francuske koji su, uz lidersku ulogu Zinedina Zidana, osvojili prvu
titulu prvaka sveta.
Po prvi put u istoriji Mondijala za titulu su se na završnom turniru
nadmetale 32 nacionalne selekcije, osam više nego na prethodnom. Po prvi
put su timovi bili "primorani" da putuju, jer je svaki stadion bio
namenjen za mečeve više grupa, a uvedeno je i pravilo "zlatnog gola"
kojim je pobednik postajao tim koji u produžecima prvi postigne gol.
Jedna od novina koja se od tada zadržala jeste i obaveza četvrtog
arbitra da javnost obavesti koliko će se minuta nadoknade vremena
igrati.
Šampionat u zemlji galskih petlova obeležile su bravure Ronalda, koji je
proglašen za najboljeg igrača Mondijala pre finalnog meča u kome su
"karioke" glatko poražene od "trikolora" sa 3:0, ali i nekoliko
iznenađenja. Najveće su priredili debitanti, Hrvati, koji su napravili
senzaciju doguravši do polufinala, usput pobedivši i Nemce sa 3:0 u
četvrtfinalnom duelu. Imali su "vatreni" i prednost protiv domaćina,
bili su na korak od završne borbe za trofej, a onda je francuski
defanzivac Lilijan Tiram postigao svoja dva jedina gola u
reprezentativnom dresu i zakazao duel sa braniocem trofeja.
Finale se pretvorilo u potpunu dominaciju izabranika Emea Žakea, kojima
na putu do jedine titule prvaka sveta nije smetalo ni to što je Zidan
morao da pauzira dva meča zbog isključenja u pobedi nad Saudijskom
Arabijom. "Trikolori" su tada bili prepuni zvezda, kako iskusnih poput
Đorkaefa i Petija, tako i mladih koje je predvodio tada 21-godišnji
Tjeri Anri, pa su sa pravom postali sedma reprezentacija koja se popela
na svetski tron.
Hrvati su na kraju zauzeli treće mesto pobedom nad Holandijom, koja
je prethodno izbacila Jugoslaviju i Argentinu rezultatom 2:1, a u
četvrtfinalu završila san Brazilaca da mogu do nove titule, eliminsavši
ih boljim izvođenjem penala.
Svetsko prvenstvo 1998.
Domaćin: Francuska
Šampion: Francuska (prva titula)
Finale: Francuska - Brazil 3:0 (2:0)
Najbolji strelac: Davor Šuker (Hrvatska) 6 golova
Najbolji igrač: Ronaldo (Brazil)
Ukupno golova: 171 (prosečno 2,67)
Najefikasnija selekcija: Francuska (14)
Gledanost: 2.785.100 (prosečno 43.517)
Učinak Jugoslavije
Povratak na svetsku scenu posle osmogodišnje pauze, uz
izbacivanje "F" iz skraćenice SFRJ jer je u međuvremenu bivšu državu
zbog raspada nasledila zajednica u kojoj su, pod imenom Savezne
Republike Jugoslavije, ostali Srbija i Crna Gora, burno je dočekan u
čitavoj zemlji, gladnoj novih fudbalskih uspeha.
Ekipa satkana i od mladih nada poput Stankovića,
Ognjenovića, Miloševića, Kovačevića ali i starih asova, od kojih su
trojica osvojila sa Zvezdom titulu klupskog prvaka Evrope a Mijatović
baš tog leta sa madridskim Realom za koji je postigao pobedonosni
pogodak u finalu Lige šampiona, imala je na sebi veliko breme - čitava
nacija, ostatak bivše Jugoslavije, želela je novo čudo. Ne baš nalik
onom iz Čilea, kada je deo te ekipe postao prvak sveta u U-20
konkurenciji, više nalik onom iz Italije 1990, kada se bilo na korak od polufinala.
Međutim, minimalna pobeda nad Iranom, pa čuvenih 2:2 sa
Nemcima koji su deficit nadoknadili u poslednjih 17 minuta, bili su uvod
u napeti meč sa Amerikancima koji je rešio defanzivac Komljenović.
"Plavi" su tako došli do osmine finala, u kojoj su natrčali na Holandiju
koja do tada nije blistala, ali je izbegla treći remi na svom četvrtom
meču u Francuskoj zahvaljujući golu koji je Edgar Davids postigao za konačnih 2:1 u 92. minutu utakmice.
Ono što nisu uspeli Žist Fonten i Rajmon Kopa, ili generacija koju je predvodio Mišel
Platini, uspeli su 1998. da pred svojom publikom urade reprezentativci
Francuske koji su, uz lidersku ulogu Zinedina Zidana, osvojili prvu
titulu prvaka sveta.
Po prvi put u istoriji Mondijala za titulu su se na završnom turniru
nadmetale 32 nacionalne selekcije, osam više nego na prethodnom. Po prvi
put su timovi bili "primorani" da putuju, jer je svaki stadion bio
namenjen za mečeve više grupa, a uvedeno je i pravilo "zlatnog gola"
kojim je pobednik postajao tim koji u produžecima prvi postigne gol.
Jedna od novina koja se od tada zadržala jeste i obaveza četvrtog
arbitra da javnost obavesti koliko će se minuta nadoknade vremena
igrati.
Šampionat u zemlji galskih petlova obeležile su bravure Ronalda, koji je
proglašen za najboljeg igrača Mondijala pre finalnog meča u kome su
"karioke" glatko poražene od "trikolora" sa 3:0, ali i nekoliko
iznenađenja. Najveće su priredili debitanti, Hrvati, koji su napravili
senzaciju doguravši do polufinala, usput pobedivši i Nemce sa 3:0 u
četvrtfinalnom duelu. Imali su "vatreni" i prednost protiv domaćina,
bili su na korak od završne borbe za trofej, a onda je francuski
defanzivac Lilijan Tiram postigao svoja dva jedina gola u
reprezentativnom dresu i zakazao duel sa braniocem trofeja.
Finale se pretvorilo u potpunu dominaciju izabranika Emea Žakea, kojima
na putu do jedine titule prvaka sveta nije smetalo ni to što je Zidan
morao da pauzira dva meča zbog isključenja u pobedi nad Saudijskom
Arabijom. "Trikolori" su tada bili prepuni zvezda, kako iskusnih poput
Đorkaefa i Petija, tako i mladih koje je predvodio tada 21-godišnji
Tjeri Anri, pa su sa pravom postali sedma reprezentacija koja se popela
na svetski tron.
Hrvati su na kraju zauzeli treće mesto pobedom nad Holandijom, koja
je prethodno izbacila Jugoslaviju i Argentinu rezultatom 2:1, a u
četvrtfinalu završila san Brazilaca da mogu do nove titule, eliminsavši
ih boljim izvođenjem penala.
Svetsko prvenstvo 1998.
Domaćin: Francuska
Šampion: Francuska (prva titula)
Finale: Francuska - Brazil 3:0 (2:0)
Najbolji strelac: Davor Šuker (Hrvatska) 6 golova
Najbolji igrač: Ronaldo (Brazil)
Ukupno golova: 171 (prosečno 2,67)
Najefikasnija selekcija: Francuska (14)
Gledanost: 2.785.100 (prosečno 43.517)
Učinak Jugoslavije
Povratak na svetsku scenu posle osmogodišnje pauze, uz
izbacivanje "F" iz skraćenice SFRJ jer je u međuvremenu bivšu državu
zbog raspada nasledila zajednica u kojoj su, pod imenom Savezne
Republike Jugoslavije, ostali Srbija i Crna Gora, burno je dočekan u
čitavoj zemlji, gladnoj novih fudbalskih uspeha.
Ekipa satkana i od mladih nada poput Stankovića,
Ognjenovića, Miloševića, Kovačevića ali i starih asova, od kojih su
trojica osvojila sa Zvezdom titulu klupskog prvaka Evrope a Mijatović
baš tog leta sa madridskim Realom za koji je postigao pobedonosni
pogodak u finalu Lige šampiona, imala je na sebi veliko breme - čitava
nacija, ostatak bivše Jugoslavije, želela je novo čudo. Ne baš nalik
onom iz Čilea, kada je deo te ekipe postao prvak sveta u U-20
konkurenciji, više nalik onom iz Italije 1990, kada se bilo na korak od polufinala.
Međutim, minimalna pobeda nad Iranom, pa čuvenih 2:2 sa
Nemcima koji su deficit nadoknadili u poslednjih 17 minuta, bili su uvod
u napeti meč sa Amerikancima koji je rešio defanzivac Komljenović.
"Plavi" su tako došli do osmine finala, u kojoj su natrčali na Holandiju
koja do tada nije blistala, ali je izbegla treći remi na svom četvrtom
meču u Francuskoj zahvaljujući golu koji je Edgar Davids postigao za konačnih 2:1 u 92. minutu utakmice.
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Iz istorije svetskih prvenstava u fudbalu
Pon Jul 05, 2010 6:49 am
SP 2002
Sumrak favorita obeležio je početak prvog Mondijala koji su zajedničkim snagama
organizovale dve države, Japan i Južna Koreja, što je bio prvi takav
slučaj a za sada i jedini u istoriji najvećeg fudbalskog takmičenja. Ono
što nije bilo prvi, već rekordni peti put - Brazil je stigao do trona.
Aktuelni prvak Francuska ne samo da nije ponovila uspeh nego nije uspela
ni da postigne gol u grupi u kojoj su je pobedili Senegal i Danaska, a
Urugvaj izvukao remi. Ništa bolje nije prošla ni Argentina, koja se
poput Nigerije loše provela u "grupi smrti" iz koje su dalje otišli
senzacionalni lideri na tabeli Šveđani, drugoplasirani Englezi koji su
"gaučose" savladali uz penal Dejvida Bekama, pa su veterani poput
Batistute, Kaniđe i Simeonea ostatak takmičenja proveli kao posmatrači.
Brazil, međutim, nije imao takvih problema, ako se izuzme žestok otpor
Turske i u prvom meču na prvenstvu i u polufinalu, a da se Englezi ne
nađu u samoj završnici pobrinuo se njihov golman Simen koji je dozvolio
da ga Ronaldinjo matira iz slobodnog udarca sa velike distance i
pozicije koja svakako nije uobičajena za postizanje golova. Još jednom
predvođeni Ronaldom, koji je bio najbolji strelac turnira, Brazilci su
stigli do finala u kome je upravo on dva puta matirao zvanično najboljeg
igrača turnira, golmana Nemaca Olivera Kana, za rekordnu petu titulu
"karioka". Kan je tako nastavio "prokletstvo najboljeg", jer je četiri
godine ranije Ronaldo dobio tu nagradu a onda doživeo poraz u finalu,
što se potom 2006. desilo i Zinedinu Zidanu.
Nadmetanje u Japanu i Južnoj Koreji bilo je prvo na kome je učestvovalo
sedam timova koji su ranije osvajali titulu prvaka sveta, ali i
poslednje na kome je aktuelni prvak uz organizatore stekao automatsko
pravo da nastupi. Pored trijumfa Brazila ljubitelji fudbala pamtiće
neverovatne primere deljenja pravde u korist Južne Koreje, naročito u
osmini finala protiv Italijana kao i u četvrtfinalu sa Špancima, ali i
činjenicu da je Bora Milutinović po peti uzastopni put doveo jednu
reprezentaciju na završni turnir, no sa Kinom ovoga puta nije osvojio ni
bod, niti su njegovi izabranici uspeli da postignu gol.
Svetsko prvenstvo 2002.
Domaćin: Japan i Južna Koreja
Šampion: Brazil (peta titula)
Finale: Brazil - Nemačka 2:0 (0:0)
Najbolji strelac: pravi Ronaldo (Brazil) 8 golova
Najbolji igrač: Oliver Kan (Nemačka)
Ukupno golova: 161 (prosečno 2,52)
Najefikasnija selekcija: Brazil (18)
Gledanost: 2.705.197 (prosečno 42.269)
Učinak Jugoslavije
Reprezentacija Savezne Republike Jugoslavije nije uspela da
se kvalifikuje na ovaj turnir, što i ne čudi jer su od 2000. do 2001.
vodila čak petorica trenera. Najpre Ilija Petković, potom Milovan Đorić,
a na dve kvalifikacione utakmice selektorska komisija u sastavu Vujadin
Boškov kao predsednik, te Ivan Ćurković i Dejan Savićević kao članovi.
Ta, jubilarna 15. "ekipna uprava" reprezentacija
Jugoslavije od njenog nastanka, koju su odbori ili komisije najviše
vodili neposredno posle Drugog svetskog rata, susrela se sa teškim putem
do Mondijala, jer su Đorićevi izabranici uspeli da u tri meča pobede
jedino Luksemburg, a onda su usedili remiji sa Švajcarcima i Slovencima.
U grupi su još bili i potonji pobednici, Rusi, a kako je mesta u
završnici kvalifikacija bilo još samo za drugu poziciju koja vodi u
baraž, o tome je odučivao direktan duel sa Slovenijom i to na stadionu u Humskoj.
Gosti su po kišom nakvašenom terenu poveli golom
Milinovića već u 10. minutu, a sve što su "plavi" uspeli da urade jeste
da iz jedine prave prilike preko Đorđevića izjednače u 51. minutu, ne i
da naprave priželjkivani preokret. Slovenci su u poslednjem kolu
očekivano dobili Farane i otišli u baraž, potom i na Mondijal, a
ovdašnji razičarani ljubitelji fudbala još jednom su najveće takmičenje
pratili uz TV prenose bez čuvene navijačke euforije.
Sumrak favorita obeležio je početak prvog Mondijala koji su zajedničkim snagama
organizovale dve države, Japan i Južna Koreja, što je bio prvi takav
slučaj a za sada i jedini u istoriji najvećeg fudbalskog takmičenja. Ono
što nije bilo prvi, već rekordni peti put - Brazil je stigao do trona.
Aktuelni prvak Francuska ne samo da nije ponovila uspeh nego nije uspela
ni da postigne gol u grupi u kojoj su je pobedili Senegal i Danaska, a
Urugvaj izvukao remi. Ništa bolje nije prošla ni Argentina, koja se
poput Nigerije loše provela u "grupi smrti" iz koje su dalje otišli
senzacionalni lideri na tabeli Šveđani, drugoplasirani Englezi koji su
"gaučose" savladali uz penal Dejvida Bekama, pa su veterani poput
Batistute, Kaniđe i Simeonea ostatak takmičenja proveli kao posmatrači.
Brazil, međutim, nije imao takvih problema, ako se izuzme žestok otpor
Turske i u prvom meču na prvenstvu i u polufinalu, a da se Englezi ne
nađu u samoj završnici pobrinuo se njihov golman Simen koji je dozvolio
da ga Ronaldinjo matira iz slobodnog udarca sa velike distance i
pozicije koja svakako nije uobičajena za postizanje golova. Još jednom
predvođeni Ronaldom, koji je bio najbolji strelac turnira, Brazilci su
stigli do finala u kome je upravo on dva puta matirao zvanično najboljeg
igrača turnira, golmana Nemaca Olivera Kana, za rekordnu petu titulu
"karioka". Kan je tako nastavio "prokletstvo najboljeg", jer je četiri
godine ranije Ronaldo dobio tu nagradu a onda doživeo poraz u finalu,
što se potom 2006. desilo i Zinedinu Zidanu.
Nadmetanje u Japanu i Južnoj Koreji bilo je prvo na kome je učestvovalo
sedam timova koji su ranije osvajali titulu prvaka sveta, ali i
poslednje na kome je aktuelni prvak uz organizatore stekao automatsko
pravo da nastupi. Pored trijumfa Brazila ljubitelji fudbala pamtiće
neverovatne primere deljenja pravde u korist Južne Koreje, naročito u
osmini finala protiv Italijana kao i u četvrtfinalu sa Špancima, ali i
činjenicu da je Bora Milutinović po peti uzastopni put doveo jednu
reprezentaciju na završni turnir, no sa Kinom ovoga puta nije osvojio ni
bod, niti su njegovi izabranici uspeli da postignu gol.
Svetsko prvenstvo 2002.
Domaćin: Japan i Južna Koreja
Šampion: Brazil (peta titula)
Finale: Brazil - Nemačka 2:0 (0:0)
Najbolji strelac: pravi Ronaldo (Brazil) 8 golova
Najbolji igrač: Oliver Kan (Nemačka)
Ukupno golova: 161 (prosečno 2,52)
Najefikasnija selekcija: Brazil (18)
Gledanost: 2.705.197 (prosečno 42.269)
Učinak Jugoslavije
Reprezentacija Savezne Republike Jugoslavije nije uspela da
se kvalifikuje na ovaj turnir, što i ne čudi jer su od 2000. do 2001.
vodila čak petorica trenera. Najpre Ilija Petković, potom Milovan Đorić,
a na dve kvalifikacione utakmice selektorska komisija u sastavu Vujadin
Boškov kao predsednik, te Ivan Ćurković i Dejan Savićević kao članovi.
Ta, jubilarna 15. "ekipna uprava" reprezentacija
Jugoslavije od njenog nastanka, koju su odbori ili komisije najviše
vodili neposredno posle Drugog svetskog rata, susrela se sa teškim putem
do Mondijala, jer su Đorićevi izabranici uspeli da u tri meča pobede
jedino Luksemburg, a onda su usedili remiji sa Švajcarcima i Slovencima.
U grupi su još bili i potonji pobednici, Rusi, a kako je mesta u
završnici kvalifikacija bilo još samo za drugu poziciju koja vodi u
baraž, o tome je odučivao direktan duel sa Slovenijom i to na stadionu u Humskoj.
Gosti su po kišom nakvašenom terenu poveli golom
Milinovića već u 10. minutu, a sve što su "plavi" uspeli da urade jeste
da iz jedine prave prilike preko Đorđevića izjednače u 51. minutu, ne i
da naprave priželjkivani preokret. Slovenci su u poslednjem kolu
očekivano dobili Farane i otišli u baraž, potom i na Mondijal, a
ovdašnji razičarani ljubitelji fudbala još jednom su najveće takmičenje
pratili uz TV prenose bez čuvene navijačke euforije.
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Iz istorije svetskih prvenstava u fudbalu
Pon Jul 05, 2010 6:50 am
SP 2006
Osamnaesti šampionat planete održan je u Nemačkoj, a da nije bilo skandala prilikom odabira
domaćina po svoj prilici bismo najbolje timove sveta 2006. gledali u
Južnoj Africi, a ne 2010.
U poslednjoj rundi glasanja kome će pripasti organizacija Mondijala
Nemci su pobedili Južnu Afriku sa 12:11, ali tek nakon mnogo peripetija.
Delegat Okeanije Čarli Dempsi odlučio je naprasno da ne da nikome glas u
finalnoj fazi izbora - navodeći neverovatan pritisak koji se stvarao
oko te odluke. Da je poslušao instrukcije svojih pretpostavljenih njegov
glas bi otišao južnoafričkoj kandidaturi pa bi pri nerešenom ishodu
odlučivao lično predsednik FIFA, Sep Blater koji je pred glasanje i
izjavio da mu je najdraža upravo misao da se Svetsko prvenstvo održi u
Africi.
Ništa manje nije bio neobičan ni žreb, jer je od svih reprezentacija baš
ona koja je predstavljala državnu zajednicu Srbija i Crna Gora svrstana
- u poseban šešir, sama. To je urađeno kako bi se izbegla mogućnost da u
jednoj od osam grupa bude tri ekipe iz Evrope, a Hajdi Klum se
potrudila da je ovdašnji ljubitelji fudbala ne pamte samo po lepoti već i
po "srećnoj ruci" pošto je "plave" poslala na Holandiju, Argentinu i
Obalu Slonovače.
Iz te "grupe smrti" na kraju niko nije došao do polufinala, u kome su se
našli iznenađenje turnira, domaćin Nemačka sa podmlađenim sastavom,
Portugalci koji su prethodno izbacili i Holanđane i Engleze, kao i
Italijani i Francuzi, željni novog trofeja.
"Azuri" su, poput Holandije i Španije koji su zastali već u prvoj
nokaut fazi, mogli mnogo ranije da odu kući nego što su se nadali, ali
su u 95. minutu uspeli da protiv Australije iznude penal preko heroja
nacije, beka Fabija Grosa. Frančesko Toti je sa "bele tačke" postigao
gol za radost Italije, ali i za otkaz na državnoj televiziji u Kini, gde
se reporter, inače veliki zaljubljenik u italijanski fudbal, previše
uneo u opis sopstvene radosti tokom prenosa.
Groso je bio strelac i gola u polufinalu protiv Nemačke, ovoga puta u
119. minutu pre nego što je Del Pjero potvrdio odlazak "azura" u finale,
do kog su "trikolori" došli eliminsavši Špance, Brazilce i Portugalce.
Završnu borbu za trofej obeležili su golovi Zidana i Materacija, zatim
njihovo koštanje i Zizuovo isključenje zbog antologijskog udarca glavom u
grudi prgavog defanzivca koji je ga je verbalno isprovocirao. Na red su
došli penali u kojima se Italijanima nije desio "novi Bađo" kao protiv
Brazila 1994. već su sa bele tačke došli do četvrte titule zahvaljujući
nerealizovanom jedanaestercu Trezegea.
Svetsko prvenstvo 2006.
Domaćin: Nemačka
Šampion: Italija (četvrta titula)
Finale: Italija - Francuska 1:1, penalima 5:3
Najbolji strelac: Miroslav Klose (Nemačka) 5golova
Najbolji igrač: Zinedin Zidan (Francuska)
Ukupno golova: 147 (prosečno 2,3)
Najefikasnija selekcija: Nemačka (13)
Gledanost: 3.353.655 (prosečno 52.401)
Učinak Jugoslavije
Gotovo savršena odbrana, koja je u kvalifikacijama primila
samo jedan gol na deset mečeva i bez poraza završila kao prva u grupi
ispred Španije, BiH, Belgije, Litvanije i nejakog San Marina, bila je
najveći adut "plavih" u Nemačkoj. Sve dok se atmosfera naglo nije
pogoršala u poslednjoj fazi priprema za Mondijal.
Povreda Nemanje Vidića, prećutkivani sukob igrača na
pripremama kao i pomalo nesrećni poraz od Holandije na startu turnira
uneli su dodatnu nervozu u ekipu selektora Ilije Petkovića koji je
uvrstio i svog sina Dušana na spisak putnika. On se, pak, zbog pritiska
javnosti - vratio u Beograd iz Austrije, baš kada su ostali
reprezentativci krenuli put Nemačke.
Tamo je u drugom kolu usledio debakl protiv Argentine od
6:0, a onda i poraz od Obale Slonovače od 3:2 u meču timova koji su se
time opraštali od Mondijala. Srbija i Crna Gora su se tada oprostili i
od zajedničke fudbalske selekcije, jer se državna zajednica nedugo zatim i zvanično raspala.
Osamnaesti šampionat planete održan je u Nemačkoj, a da nije bilo skandala prilikom odabira
domaćina po svoj prilici bismo najbolje timove sveta 2006. gledali u
Južnoj Africi, a ne 2010.
U poslednjoj rundi glasanja kome će pripasti organizacija Mondijala
Nemci su pobedili Južnu Afriku sa 12:11, ali tek nakon mnogo peripetija.
Delegat Okeanije Čarli Dempsi odlučio je naprasno da ne da nikome glas u
finalnoj fazi izbora - navodeći neverovatan pritisak koji se stvarao
oko te odluke. Da je poslušao instrukcije svojih pretpostavljenih njegov
glas bi otišao južnoafričkoj kandidaturi pa bi pri nerešenom ishodu
odlučivao lično predsednik FIFA, Sep Blater koji je pred glasanje i
izjavio da mu je najdraža upravo misao da se Svetsko prvenstvo održi u
Africi.
Ništa manje nije bio neobičan ni žreb, jer je od svih reprezentacija baš
ona koja je predstavljala državnu zajednicu Srbija i Crna Gora svrstana
- u poseban šešir, sama. To je urađeno kako bi se izbegla mogućnost da u
jednoj od osam grupa bude tri ekipe iz Evrope, a Hajdi Klum se
potrudila da je ovdašnji ljubitelji fudbala ne pamte samo po lepoti već i
po "srećnoj ruci" pošto je "plave" poslala na Holandiju, Argentinu i
Obalu Slonovače.
Iz te "grupe smrti" na kraju niko nije došao do polufinala, u kome su se
našli iznenađenje turnira, domaćin Nemačka sa podmlađenim sastavom,
Portugalci koji su prethodno izbacili i Holanđane i Engleze, kao i
Italijani i Francuzi, željni novog trofeja.
"Azuri" su, poput Holandije i Španije koji su zastali već u prvoj
nokaut fazi, mogli mnogo ranije da odu kući nego što su se nadali, ali
su u 95. minutu uspeli da protiv Australije iznude penal preko heroja
nacije, beka Fabija Grosa. Frančesko Toti je sa "bele tačke" postigao
gol za radost Italije, ali i za otkaz na državnoj televiziji u Kini, gde
se reporter, inače veliki zaljubljenik u italijanski fudbal, previše
uneo u opis sopstvene radosti tokom prenosa.
Groso je bio strelac i gola u polufinalu protiv Nemačke, ovoga puta u
119. minutu pre nego što je Del Pjero potvrdio odlazak "azura" u finale,
do kog su "trikolori" došli eliminsavši Špance, Brazilce i Portugalce.
Završnu borbu za trofej obeležili su golovi Zidana i Materacija, zatim
njihovo koštanje i Zizuovo isključenje zbog antologijskog udarca glavom u
grudi prgavog defanzivca koji je ga je verbalno isprovocirao. Na red su
došli penali u kojima se Italijanima nije desio "novi Bađo" kao protiv
Brazila 1994. već su sa bele tačke došli do četvrte titule zahvaljujući
nerealizovanom jedanaestercu Trezegea.
Svetsko prvenstvo 2006.
Domaćin: Nemačka
Šampion: Italija (četvrta titula)
Finale: Italija - Francuska 1:1, penalima 5:3
Najbolji strelac: Miroslav Klose (Nemačka) 5golova
Najbolji igrač: Zinedin Zidan (Francuska)
Ukupno golova: 147 (prosečno 2,3)
Najefikasnija selekcija: Nemačka (13)
Gledanost: 3.353.655 (prosečno 52.401)
Učinak Jugoslavije
Gotovo savršena odbrana, koja je u kvalifikacijama primila
samo jedan gol na deset mečeva i bez poraza završila kao prva u grupi
ispred Španije, BiH, Belgije, Litvanije i nejakog San Marina, bila je
najveći adut "plavih" u Nemačkoj. Sve dok se atmosfera naglo nije
pogoršala u poslednjoj fazi priprema za Mondijal.
Povreda Nemanje Vidića, prećutkivani sukob igrača na
pripremama kao i pomalo nesrećni poraz od Holandije na startu turnira
uneli su dodatnu nervozu u ekipu selektora Ilije Petkovića koji je
uvrstio i svog sina Dušana na spisak putnika. On se, pak, zbog pritiska
javnosti - vratio u Beograd iz Austrije, baš kada su ostali
reprezentativci krenuli put Nemačke.
Tamo je u drugom kolu usledio debakl protiv Argentine od
6:0, a onda i poraz od Obale Slonovače od 3:2 u meču timova koji su se
time opraštali od Mondijala. Srbija i Crna Gora su se tada oprostili i
od zajedničke fudbalske selekcije, jer se državna zajednica nedugo zatim i zvanično raspala.
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu|
|
|
