Stanislav Vinaver

Надежда Винавер

КЊИГА СЕЋАЊА, ЉУБАВИ И ЗАХВАЛНОСТИ

Једноставне, ненаметљиве, тихог тока, са скоро заборављеним речима које нас враћају у доба старе части и поштовања отаџбине, песме у збирци Ратни другови Станислава Винавера, посвећене друговима изгинулим у Великом рату, својом трагичном суштином примакле су се нашем времену.

Много историје и много политике стоји иза ове књиге. Први светски рат, у Србији без предаха настављен на Балканске ратове, на истом рањеном тлу, са истим борцима али у страшнијим условима, са непребројивим српским умирањима, у борбама, по логорима Аустроугарске, по непроходним гудурама Албаније, уз тихе обале средоземних мора – књижевно надахнуће у кратком раздобљу, заборављен је.

Настала као спомен на ову херојску и трагичну епопеју, Винаверова књига није историја већ је књижевни текст, недвосмислен, чист као чиста суза. Иако изграђено и на филозофском искуству пишчевом и на искуству народа, скромног, навикнутог на трпљење, ово дело се може разумети само као књижевност – мимеза смрти у трену историјског бездана.

Смрт је стална, умножавана сваки дан, свугде, ,,у громовитом и страховитом вриску челика и гвожђа“, у леденим белинама, у дубоким водама мора, па ипак Винаверове песме не говоре о смрти већ о животу који би се наставио да није смрти.

Песме у овој збирци се разликују од дотад објављених Винаверових стихова. Он није хтео строги распоред, није хтео правилне строфе, није хтео сликове – рима би оваквом садржају сметала, била би извештачена. Форма се морала повиновати јасно конципираном садржају и нагласити мирни тон епитафа. Овакво исказивање је захтевало сопствену логику књижевног уобличавања и због тога је Винавер одабрао наративно-говорни стих верујући да он може најбоље да одговори тематици и да обезбеди „природни“ ток излагања.

Показаће се касније да то није неки „композициони парадокс“ јер ће оваква врста писања постати продуктивна у српској књижевности. Због тога је данашњим читаоцима ближи овај стих него оним од пре неколико деценија.

Епопеје се не пишу компликованим језиком и када данас читамо ове редове, реалистичне по многим детаљима и дубоке по снази да сасвим једноставно обухвате животе својих јунака од почетка до краја и да им смисао нађу, онда нас њихова поетичност потсећа на неки загубљени па пронађени еп који чува своју магију.

Винавер хоће да говори обичним језиком о „обичним“ стварима рата јер невоље о којима пише никакви бирани, никакви апстраховани изрази не могу учинити трагичнијим нити храброст учинити већом. То се у ствари Винаверова духовна стварност изједначује са стварношћу и не тражи прибежиште у свету уметности и у свету строге логике из којих је он дошао, и зато ту нема ни трага од „болног и славног декора цивилизације“, нема негдашњих царстава ни царева, нити призива савести човечанства. Постоји човек, сам, српски војник, сам наспрам два велика царства која су га напала. Огромно европско узнемирење, ратовање на великом пространству се наслућује али пред нама остаје човек који ратује за своју земљу и с којим је сав народ, у збегу, у болести, пропасти, и жалости. А стварност тог рата је имала своју логику и тражила је своје људе.

Рат је био заједничка опасност и заједничка одбрана. Та одбрана је у великој мери била ствар љубави и држала се чврсто свог смисла. На исти начин је настала Винаверова збирка: захваљујући љубави могле су се у сећању одржати све те слике и постати сведочанство о благости душе многог ратника. Ту нигде нема сукоба хуманости и задатка.

У овим стиховима нема захукталости, нема великих речи, нема патетике. Цела Србија је ратни пејзаж и сви су у рату: људи, жене, деца, сва поља и њихово једро класје „што шушти тамно“, све шуме, виногради, сваки камен и, песнички виђено, цела „природа је огрезла у војни план“:

Са грана очекују
Још нераспевана
Стршљенска јата митраљеза.

На истуреноме пропланку
Место је за батерије
што грме од брда до брда
Нестрпљиво чекајући
Онај последњи промукли пролом
Потмуле, глухе
Рањене даљине
Која се прибира,
Која издише
Са друге стране вида и слуха…

Песмама у овој збирци није намењена етичка функција нити величање храбрости али ред вредности је јасан: опште стоји испред појединца. Винавер неће да наглашава трагедију, неће да сугерише антрополошко виђење катастрофе као што од својих јунака неће да прави легенде. Њихови животи и смрт су једноставни али њихове мале биографије су тако упечатљиве, пластичне, да неке ликове видимо као живе. Честити трећепозивац у поцепаном гуњу, са старом пушком, чува мали железнички мост а кад затутњи воз, тако га види песник, он се испрси и салутира а да при том ни један мишић не затрепери на његовом лицу. Слика скоро незамислива данас и свакако несхватљива већини. Они који памте људе такве оданости и поштовања војничке дужности разумеће зашто им песник додељује улогу вечитог стражара: онда када, избегли с војском надалеко, више не буду могли да чувају родни камен и родно блато, они ће занавек остати чувари обала онога тајанственог острва у Јонском мору чији помен је деценијама међу Србима будио успомене на хиљаде ратника којима су његове воде подариле мир.

Разумевање живота народа и његових патњи у овим стиховима није само у опису већ у осећајима којима текст одише.

У Винаверов пејзаж смрти и његов уживљај улазе најпре болнице, она у Ваљеву препуна рањеника и болесника од пегавца који „разрогачених очију, суви и црни и неземаљски“, од болести избезумљени, урлају од тескобе и којих је свугде „по ходницима, у дворишту, на калдрми“, по логорима, возовима, кућама – слика Србије са црним барјацима по селима, колибама, вајатима, шљивицима и црном судбином домова на којима се вију. „Морија затоми свет.“

Пејзаж смрти у Србији „раздераних небеса“, знаних и незнаних војишта када се умирало у ужасној ватри и води, кад „све се гибало, таласало, заносило, тресло“, кад су се „улице јежиле, извори текли крвљу, видици горели језивим пламеном“ не означава крај војничке вере јер су они знали зашто умиру.

Пејзаж смрти у леденој Албанији, у ноћима „студеним и бездушним“ пуним „радозналих и злих звезда“ крај утрнулих ватри и занемелих костура, у „мећави злокобној“, у глади, а касније у непознатој, далекој Француској где море личи на српске зелене ливаде а маслине на шљивике, где побожне сестре стрпљиво теше болеснике пред смрт…

Сваки од песникових другова ће доживети рат на свој начин и умрети са другом искром у оку и другом жељом за животом и зато је свака песма различита.

Умире млади човек и кад зна за Платона, или Јулија Цезара, и за величанствене складове Рима, као и онај бивши минхенски ђак што по ваздуху шара катедрале и палате, и онај водник, Гире са Сорбоне, који је схватио да нема примитивног менталитета, да нема књиге из које се може научити о рату и људима у рату:

…И да је најтеже на свету
Теже од интегралног рачуна
И санскрита

Постати обичан сељак…

Винавер се носио са великим питањима математике и филозофије, остао доживотни истражитељ моћи језика и музике, али није заборавио сетну мелодију што ју је, „у великом клокотању страховитог казана“, изводио стари трубач Трећег батаљона, арију већ онда заборављене старинске носталгије „која се жално отегне и нагло прекине“ и наличи заборављеним везовима и шарама на ћилиму, што у Винаверовој естетици држи високо место.

У овој збирци има и песама са фином дистанцом према јавном исказивању жалости, има ироније, има војничких прича…

У својој епопеји Винавер само понекад напушта бојиште. Кад историјски бесмисао пређе границе, када моћна непријатељска ратна сила почне моћно да се свети ,,нејачи и бабама“ затвореним у гранатираној шабачкој цркви, да их туче и мучи свакојако, онда у свести побожне видарице, баба Ранђице, у тешкој тузи за изгинулим синовима, дође до слома и „уроци“ и „нежити“, и „помори и слепе бољетице“ трансцендирају – од једва укротивих зала до послушних слугу о којима она, у страшној усамљености и сувишности, матерински брине.

У томе код Винавера не треба тражити ни митологије ни демонологије, од тога ништа нема. То душе несретних живих траже ону загубљену тачку сусрета, оно имагинарно одредиште у бескрају, пре него што се распрсну у ситне, преситне делове непојама. Од неразумевања и неприхватања ужаса и губитка сваке наде до скретања с ума није далек пут!

Песме у овој збирци се не препричавају, као што се не препричавају тужбалице и нарицаљке; оне питају и саме одговарају. Њихова изражајна средства су неизменљива; у срце дирају не знамо како; не треба дирати ни њихов облик, ни симболику, нити њихову естетику смрти.

Винавер је у срцу носио удивљење, поштовање и љубав за своје мртве другове и током више од двадесет година није престао да жели да о њима остави епско-поетски спомен.

Већ у Дневнику париског студента, започетог у Скопљу 1914. године где је ђачки батаљон припреман за ратовање, једног дана Винавер бележи како је писао песме и како су се слогови сами слагали, тражили се „…Волео бих да имам по једну песму о сваком другу…“ а онда додаје: „Обука за време рата. Док чинимо покрете, сви мислимо на рат. Он је пропратна музика.“ Ти млади људи, многи од њих добровољци, знали су за шта се припремају. После завршене обуке заиста је дошла наредба да се они употребе искључиво у борачким јединицама.(1)

Жељу да пише о својим ратним друговима Винавер је успео да оствари али таква књига, објављена пред Други светски рат, 1939. године, појавила се у време неповољно по садржај и версификациони облик.(2) Остала је позната врло малом броју читалаца и изгледа да није ни стигла до унутрашњости Србије, где би многи волели да су је могли прочитати.

У периоду после Другог светског рата пут таквој књижевности у целини је био затворен.

Данас не само да нема више преживелих учесника некадашњих ратова, већ нема више ни сећања на херојско време и мало ко зна значај њихове борбе, мало ко схвата шта су они постигли.

У садашњем тренутку, у једном горком историјском тренутку за Србију, скоро пуних девет деценија од Првог рата, објављивање ове књиге такође је изазов. У чему се ситуација понавља?

У српском избрисаном историјском сећању и нашој несмелости да тражимо одговоре на то питање почива, нажалост, могућност обнове прилика које су почеле на југословенској идејној сцени одмах после првог великог рата и у којима, услед недовољне политичке моћи државе и времена да се заустави извртање истине, бујају садржаји неограниченог историјског и политичког бесмисла, и изврнутих суштина са свим анахронизмима: аргументација коју је васпоставио још средњевековни actus fidei и даље живи, и док се све мењало, механизми притиска на Србе остали су исти. Успешно интернационализовани негативни ставови и данас се исказују истим метафорама.

Да ли због тога што мало знамо о својој недалекој историји, ми се не питамо да ли је идеја о цикличној палингенези зла, селективно ускладиштеној само за неке народе, сулуда или одржива? Несвесни обнове негативних токова ми данас као да верујемо да се ово што нам се догађа, догађа први пут.

Историју Винаверове књиге стога не можемо одвојити од историје народа, бурне, трагичне и несмирајне.

Књижевна критика може да да оцену Винаверових песама, али услове за њихову рецепцију код нас мораће да објасни културна, а пре свега политичка историја.

Отварању самог питања рецепције и ове књиге и последица њеног објављивања, може много да помогне једна студија о књижевности везаној за Први светски рат.

Године 1965, у издању Матице српске и Српске књижевне задруге, појавила се књига прозних текстова о Првом светском рату из пера познатих српских књижевника, насловљена попут Винаверове: Ратни другови. Приређивач књиге, Раде Константиновић, дао је предговор занимљив са више страна. Реч је, најпре, о озбиљном истраживачу и изванредном познаваоцу српске међуратне књижевности, као и Винаверовог дела. Та уводна студија говори о истом времену и теми о којима говори прећутана Винаверова књига, а управо опажање ствари са временске дистанце, које у том тексту налазимо, враћа неидентичном Винаверовом делу право да одговори на своје сопствено питање и повеже га са његовим повратком у данашњи језички и духовни свет у Србији. Константиновићев предговор „О једном ћутању“ почиње чуђењем што, сем малих изузетака, о периоду Великог рата нису писали истакнути писци. У свом скоро метафизичком понирању у проблем књижевног представљања историјског сећања, које он лишава естетике и у настајању и у деловању, и зауставља на податку појединачног књижевног документа о једној фази ратне историје, сведене на модалитете понашања ратника изложених стравичном физичком напору (и таквој неизвесности да очај није довољна реч), Раде Константиновић се пита како је могуће да, у дугом раздобљу од педесет година, од велике епохе ратова, човек из Првог светског рата, човек са Цера, човек из Албаније, ,,једна од највећих загонетки нашег духа“, у српској књижевности остане необрађен и да потоне у заборав. Питање је јасно. Он се даље пита какав смо то свет који нема потребу за изразом, за језичким суочавањем са собом, који се задовољава фразом или реториком јер ,,звучном реториком покушавамо да прикријемо суштинске, непречишћене наше колективне садржаје и рачуне“.

Када је ово размишљање формулисано, било се навршило педесет година заборава. Ваља пре свега рећи да, иако међу њима има много сличности, овде је реч о два историјска раздобља и две врсте заборава, међуратном и забораву после другог рата, који је званична власт наметнула по цену тешке казне. Због тога се те године не могу просто сабирати. Треба, уз то, дефинисати одакле заборав између два велика рата. О томе ће писци говорити, а и Винавер међу њима.

Константиновићево тумачење књижевних радова са тематиком Првог светског рата тежи да успостави један општи референцијални систем за то историјско време, општи по ређању узрока којима се објашњавају неуспеси рата (а о крају рата и победи се не говори у његовом предговору) и по налажењу законитости за претпостављену метаморфозу ратника јер, консеквентно таквој замисли, они у рату постају свесни фактицитета својих заблуда и предрасуда о предзнаку свога националног бића – са снажним, по претпоставци, дејством на имагинарно, сведено само на српску књижевност. Теза веома занимљива. Антропоморфизам непознат: епско-етичко херојство у домену атара, толико снажан утицај „херојске“ фразе из дневника војника, писама, читуља, на књижевни израз да она наставља да блокира књижевност!

Да ли српски епски дух (и то онда када га је „историја“ лишила његових претпоставки), фараонично-каријатидна сенка, у одмаклом ХХ веку, може заиста да омета појаву књижевног дела аутентичног књижевног израза?

Ако прихватимо став да Србин престаје бити епски херој чим је напустио своју околину зато што је, удаљен од ње, ужасно био гладан, што је удаљен од огњишта осећао хладноћу и слеђен остао у беспућу као содомска фигура обложена сољу, то значи заборавити да је човек физичко биће, да је тешко постићи рационализацију туге, да нема адаптације на бол и да вербално мирење исказано фразом није ни објашњење ни мирење већ знак. Знак чега? Знак патње већине. Ако ове чињенице немамо у виду, онда не можемо разумети ниједну драму хуманитета, а најмање Винаверову књигу. Формуле за признавање личног жртвовања за отаџбину у европском кругу су скоро истоветне, почев од Роланда, и не анализирају се а најмање се напада њихов патос, наглашен кад су у питању браниоци нападнуте земље.

Претпоставка о „рашчишћавању“ са епском идејом смрти за отаџбину, несретног ратника је теоријски лишавала достојанства смрти. Рекао би човек да су текстови о Србима у рату добри само ако су дефетистички!

Који би се критеријум провере ставова овде могао увести? Да ли ми, сада, треба да потежемо, на пример, питање о моралној тешкоћи и антрополошкој проблематичности овакве наше претпоставке око проблема, анахроног за већину европског света? Ако претпоставку оправдамо, значи да досадашње незнање и пасивност у њеном доказивању треба исправити. Ево нас на Гадамеровом негативитету искуства, продуктивном и спасоносном – ка једном истинитоноснијем искуству!

Данас знамо више него шездесетих година прошлог века, када је изгледало да је проблем идентификације националних „разлога“ био решен, а много више него 1939. године када се под видом „борбе за ново друштво“ све што је претходило сматрало анахроним. То су, време је показало, били предпланови за ново српско сужањство.

Ако прихватимо тврдњу да смо свет који нема потребу за изразом, за језичким суочавањем са собом и који се задовољава фразом зато што „звучном реториком покушавамо да прикријемо суштинске, непречишћене наше колективне садржаје и рачуне“ онда напуштамо поље књижевних услова и залазимо у идеолошке, политичке разлоге опредмећивања „нерашчишћених рачуна“ на овом тлу. Рашчишћавање рачуна увек је погађало један исти народ. То је било постало могуће зато што је тривијални политички интернационализам био заглушио све уши и што је, вешто и без образложења, успео да идеју отаџбине одбије, селективно, само Србима.

Књижевни догађај односно појаву књижевног дела не прате исте последице какве прате политичке догађаје. Али ако читалац располаже „хоризонтом очекивања“ да тражи и види само политику у сваком тексту, онда свакако није криво књижевно дело због недостатка објективације корисника.

Апстракција „фраза“ не покрива ништа стварно егзистентно, већ је проблем у томе што су разлози за херојство у постхеројско доба код нас били изложени порузи. То је нарочито познато у другом периоду заборава у Србији, после Другог светског рата, када ратници са ордењем из Првог рата нису смели изаћи на улицу.

Винаверова књига нема фраза. Иако је добро знао механизме рата и ратне циљеве нападача, он ни на једном месту није тражио закономерности случаја и зато се све опеване личности издижу изнад условљености догађања. Винавер није мешао политику са књижевном инспирацијом а идеја буквалног преслика догађаја у књижевном делу и очекивање да оно служи као дословно сведочанство из којег ће се извлачити закључци широког спектра о моралним трансформацијама народа, била му је страна – многе своје странице он ће посветити управо одбрани књижевности.

Винавер је прошао ратове, Албанију, добро упознао Крф и Видо али никад, ни у једном каснијем сећању, „беда војничке службе“ неће му бити доминантна нити инспирација за неку занимљиву причу, за извлачење насилних контраста у сећањима, моралу, за стварање громогласних закључака за потребе датог тренутка.

Више од многих тадашњих књижевника био је занет новинама у европској књижевности, у филозофији или музици али сви „модернитети“ нису му помутили људска осећања нити способност да разликује фикцију од реалности. Његова књига о рату донеће му, међутим, доста проблема.

Студија на којој смо се задржали о белетристичком занемаривању једног историјског периода, врло податног за обраду, са обиљем могућих тема и интерпретација, написана двадесет година после завршетка другог великог рата, аргументацијом коју је изнела приближила нам је могућност идеја и ситуација које су налагале да се критичком суду изложи цела васељенска збиља ако се нађе да има везе са поменима херојства Срба у ратовима. У тој сенци морала је остати макар једна новела неког млађаног збуњеног писца.

Само је време страшног политичког замешатељства могло да допусти да у међуратном периоду дође, не до једноставног занемаривања жртава које су Срби поднели током рата за ослобођење земље већ до систематичног оспоравања многих заслуга, на које су победници, у скромности и у жељи да не ремете крхку равнотежу, пристајали.

За напад на Винаверову књигу о ратним друговима коришћене су расправе о рату, већ дуго вођене међу европским интелектуалцима.

Очекивање да књижевна дела буду сведоци свога времена и поуздана сведочанства о догађајима историјске, политичке, културне врсте, старо је и распрострањено.

Идеје о историјској вредности књижевног текста нарочито су се манифестовале у питањима рата кад су она била покренута и када су од појединих европских књижевника с краја ХIХ века, а нарочито из ХХ века створила симболе идеологија, заступнике десничара, левичара, носиоце традиционалних идеја или модерних токова, критичаре друштва или праве аналитичаре.(3) Да би истакли своје нове погледе и смелост, понеки од тих књижевника јесу жестоко нападали институционално уређење својих држава (колоније, на пример) али су најчешће умели да процене границе критика своје отаџбине. Разрачуни у литератури, штампи, на социјалном плану, међу опозиционим странкама, коришћени, чим се објаве, у непријатељски расположеним државама, терали су на опрез и на процењивање ефеката њихових критика.

Непрегледно море идеологизованих књига, кошмар идеја уз подржавање или неподржавање теорија рата, било је велики изазов, па ни краљевина Југославија није прошла без таквих разговора и веома познатих текстова писаних са различитих позиција. Већ успостављена аргументација, усмерена на национална питања, коришћена је на добро испланиран начин. Тако су се откривале стратегије појединих „национа“ у држави и политички циљеви добро организованих партија. Док су се у другим државама сви уједињавали пред непосредном опасношћу, у Југославији поједини народи и поједине политичке партије од рата су очекивали да им помогне да остваре велике планове.

Пренаглашеност разговора о рату зарад личних промоција или интереса политичких партија, играње са једном страшном неумитношћу (када наступи), показало је кризу и истакнутих интелектуалаца.

Расправе о рату нарочито су биле добродошле многим испражњеним интелектуалцима, ненавикнутим да истражују узроке појава јер су лако добили неисцрпну тему за исказивање. Феномен празног лименог суда, у разним облицима познат у десетовековној европској култури, обнављао се и долазио до пуног изражаја у временима духовних прелома и страха.

У такву замку упашће лаковерни европски интелектуалци и у свом ангажману око Југославије током последње деценије ХХ века – можемо се само питати да ли су они способни да буду свесни свог моралног одређења.

Када је Црњански писао о рату 1934. године он је то чинио на основу чињеница које су сви знали:

„Пацифистичка пропаганда, у облику апсурда, била је европски специјалитет, као и ратна, и долазила је, тенденциозно из побеђених држава, пре свега. […] Да би се после оргије у рату, што брже изашло у рај пацифизма, рат је оглашен животињским, ниским, идиотским. . […] Није то била никаква идеологија пацифиста, била је то обична потреба класне борбе, дефетистичка пропаганда.“ И Црњански мудро опомиње да је Србија клеветана због рата да би се добиле партијске позиције.(4) Ту почиње проблем са Винаверовом књигом.

У новогодишњем броју Младе културе 1940. године појавила се критика ове збирке пуна ретке жестине против писца и неуздржаног очаја што се дело са таквом тематиком могло објавити.

Аутора тог приказа не занимају песме, уметничка средства, квалитет стихова, естетика новог израза, дело ослобођено фразеологије, одсуство готових формулација, очекивање читалаца, њихов однос према теми са приличне временске удаљености и, управо због тога, њихова спремност да прихвате уметничку интерпретацију ослобођену голе фактографије па и познатих књижевних поступака (ако се осврнемо на каснији критички суд).

Мишљење пишчево о Винаверовој недаровитости, о његовој дешператској наметљивости, о неискрености песничкој, о одсуству поезије у лошим стиховима, увек се може узети у разматрање. Оцена о Винаверу као утопљенику са хушкачким циљевима, писцу који повампирује идеју рата застрашујућа је исто колико и послератне критике, Винавера, за његова живота. Застрашујућа критика је написана јер је дело обновило чињенице о умирању Срба за отаџбину. У Великом рату Србија је изгубила 26 посто свога становништва. Погинуло је или умрло од рањавања или болести 369.618 војника (иако француска статистика наводи већи број), стрељано, обешено или умрло у логорима (претежно аустроугарским) 640 хиљада цивила.

Историјски услови су неке идеје о том времену збрисали, некима повремено враћали значај али многа од њих је остала, све надживела и, трансформисана формално и хибридно обновљена, делује и данас. Латентна институционализација нетрпељивости према помену српског имена и српских заслуга, која се најавила убрзо после завршетка Првог рата, тако је темељито и дуго изграђивана да ништа није остављено случајности. Снажна конструкција са врло препознатљивом фразеологијом ни до данашњег дана није попустила и стално се обогаћује новим елементима. Да се карактеризација стања у Србији актуелно не обнавља са архефразеологијом и појмовима које одавно познајемо, поверовали бисмо да се приказивач књиге о ратним друговима мало неприкладно шалио.

Коментатор ове књиге (који ће у своју биографију, као први податак, стављати да је члан КП од 1940. године (5)) дао је приказ чија би семантичка анализа нужно и пре свега морала бити историјско-политичка. По жестини напада види се да ту постоји снажна, формализована позадина која одлучно делује на ућуткивању „хегемонијског“ народа. „У овим ратним данима – кад рат није него рат за рат – […] појављују се књижевно–културно–политички утопљеници (који су то увек били) и вампирски лутају опасни још по малу децу јер их се матори већ одавно не плаше. Плови по нашим српским, ’увек српским’, рекама трошна, свеже обојадисана (црвено, плаво, бело), окићена и наоружана старим ’дебанжовцима’ дереглија ’Српски Глас’ поносна као разарач и сумануто бије у звоно (још са ’Делиграда’) и зове све, ама баш све, велике Србе да се спасу (од чега? од кога?) на њену палубу. Пружају утопљеници руке, хватају се и овог пута за сламку и само за сламку. Пуна је већ палуба утопљеника и Дереглија креће даље и сабласно звони а из мрачне воде утопљенички грца повампирени Станислав Винавер и држи у рукама билету Ратни другови…“

Кључни појам целог текста је синтагма „увек српским“ и да би била разјашњена неком ко не познаје прилике морало би му се много говорити о политичком животу у Југославији оног времена а нарочито о појединим партијама и њиховим програмима, о историји Коминтерне и КП и свим њиховим теоријским и практичним делатностима. Била би потребна анализа целог дискурса: читаву лепезу смисла отварају појмови утопљеника и вампира. Чак ни стари брод Делиград, купљен од Руса 1862, није остао на миру, тако да бисмо поверовали да се аутор љути што су се Срби од Турака ослобађали.

Атмосфера у којој је овакав чланак било могуће објавити свакако није била повољна за писање књига о рату и српским жртвама. „Загонетка“ српског духа, изнемогли, гладни, рањени ратник из Првог светског рата који ће на невероватан начин сакупити своје снаге и постати херој ослободилац, заиста није добио довољно места у књижевности.

Винавер ће писати о разлозима ћутања српских писаца „мада су разумели и сам немушти језик којим говори све око нас“. Он је бранио књижевност и озбиљно објашњавао откуд страх неких књижевника да се ухвате у коштац са великом културом. На једном месту он ће (1934) казати да књижевници нису довољно плодни не зато што су „модернисти“ већ што се тешко сналазе у хаосу културних задатака.(6) Тих задатака је заиста било много а људи мало и тешко је било заузети место у нивоу актуелне европске мисли, у сопственој књижевности и достојно се одужити ослободиоцима. Дотадашњи ратници су били свесни таквих потреба и одмах, по завршетку рата, почели су грчевито да раде да би показали да се у убијеној Србији зна и за други свет. Винавер ће у својим чланцима подсећати: „Ми смо се васпитавали у тој такозваној Европи […] и дружили се са њиховим уметницима без задоцњења. Ми смо прошли кроз рат не мање него наше европске колеге. Неки од нас доживели су чак и по мало револуције […]. – Дакле окусили смо благовремено од европских мелема и отрова. Ја мислим да смо ми овај пут са уваженом Јевропом одржали корак до краја, бар у репертоару.“(7)

После толиких грких речи о Винаверовим песмама, вратимо се идеји оданости, величанственој водиљи, и Винаверовом идеалисти Ђоки Недићу, виолинисти који је с виолином застао и остао крај утрнуле ватре у леденој Албанији:

Ђока је био веран, веран до краја
Успомени оца, срцу мајке,
Животу оскудном и чистом
Тужној судбини свога народа,
И сваком другу
И свакој мелодији и звуку
И чак и нечујноме слогу сна

у нади да ће увек бити некога ко ће разумети ове редове.

(1) У помоћ отаџбини у опасности похрлили су млади српски интелектуалци из свих универзитетских центара Европе. ‘‘Скопски ђачки батаљон обухватио је више класа тадашње школске омладине. Углавном били су студенти који су завршили или завршавали своје студије. Батаљон је принесен на жртву као последње што смо имали. То је била наша резерва младости… Ђачки батаљон одиграо је своју улогу како треба.

Ђаци су дали пример. Учинили су подвиг. Показали су се и као старешине. А показали су се и као ђаци, наставили су са учењем, учили су и на бојном пољу.

У изучавање новог заната ђаци су унели стари занос. Јер, још од Анексије, ушла је у школску омладину нова свест да се од нас тражи нешто више – препород земље и судбоносно њено увлачење у неумитни круг Европе. Наше генерације сматрале су да време од нас тражи да у школи научимо више но наши претходници. Тако смо схватили рат, као даљу, вушу, продужену школу. Због те чистоте, чедности наше генерације – која је имала само да учи – они који су отргнути – изгледали су преосталим ненадмашни…’‘ Станислав Винавер, ‘‘Наши погинули другови’‘, Скопски ђачки батаљон, уредили Станислав Винавер и Страхиња Дамњановић, Београд, 1941, стр. 486-7.

(2) Станислав Винавер, Ратни другови, Геца Кон, Београд, 1939.

(3) У својој фактографски пребогатој књизи Вук Винавер детаљно описује дуги период европске књижевности са дефинисаном темом рата. В. Вук Винавер, Писци сведоци епохе, Глас, Београд, 1978.

(4) Милош Црњански, ‘‘Оклеветани рат’‘, Време, XIV/4379, 16. III 1934, стр. 5; у: Зли волшебници, приредио Гојко Тешић, III, Београд-Нови Сад, 1983.

(5) Исто. Богдан Пешић, ‘‘Станислав Винавер: Ратни другови’‘, Млада култура, II/6, 1. I 1940., стр. 49-52.

(6) Исто. Станислав Винавер, ‘‘Морална поезија и њени вероучитељи’‘, Време,XIV/4401, 7-10. IV 1934, стр. 18.

(7) Исто.

Љубавник српског језика

Иако је немогуће доказати, сматра се да нема тог српског писца који је више волео језик. У његово време толика посвећеност речима није била цењена
Причу о Станиславу Винаверу није лако написати. На пример, како је почети, приказати читаоцу помоћу неколико одредница, као што је уобичајено? Немогуће, зато што је Станислав Винавер био и један од најзанимљивијих, најевропејскијих, најважнијих писаца српске књижевности прошлог века, и преводилац чудесне вештине, и писац путописа, па и новинар, критичар, одличан полемичар, али и покретач модерног у култури, кад је на париској Сорбони студирао математику код Анрија Поенкареа, филозофију код Анрија Бергсона и музику код Ванде Ландовске, па је затим, не баш у првој младости, у Београду дипломирао физику, кад је био и један од 1300 каплара у Првом светском рату, затим и непосредни сведок Октобарске револуције, заробљеник немачких логора током Другог светског рата, био је присни пријатељ важних европских песника и писаца, био је и страсни јогин, дипломата, противник идеолошких догми, кад је имао широко знање, био је заљубљеник у музику, у уметност, у речи, у Београд, био је поштовања вредан ерудита, бриљантан стилиста, духовит... и још много, много тога.
Затим, требало би, наравно, навести и описати његове радове, али би набрајање неколико наслова, колико приличи новинском тексту, можда могло само да илуструје Винаверов опус. Прву збирку песама „Мјећа” објавио је у двадесетој години, касније збирке поезије „Варош злих волшебника”, „Чувари света”, „Ратни другови” и „Европска ноћ” врхови су наше модерне поезије, његове „Приче које су изгубиле равнотежу” означавају почетак авангарде у српској књижевности, „Манифест експресионистичке школе”, увод програмске књиге нове српске књижевности „Громобран свемира” први је авангардни манифест у нашој књижевности. Путописи „Руске поворке” и „Немачка у врењу” важни су документи о догађањима којима је присуствовао, чувеном „Пантологијом новије српске пеленгирике”, коментаром тадашње лирике признатих српских песника, пародију је учинио поезијом, „Чардак ни на небу ни на земљи” и „Језик наш насушни” есеји су о књижевности, култури и језику. Превео је „1001 ноћ”, Раблеове „Гаргантуа и Пантагруел”, Гетеове „Јаде младог Вертера”, Хашекове „Доживљаје доброг војника Швејка”, Твеновог „Тома Сојера”... Писао је у листу „Прогрес”, „Зенит”, загребачкој „Критици”, „Мисао”, „Политици”, сарађивао је у Радио Београду, био је уредник новинске агенције „Танјуг”, а у часопису „Република” три године је у рубрици „Београдско огледало” описивао културни живот свог града. Требало би, свакако, рећи и да је све ово што је набројано и све оно што није, а чега има више од наведеног, Станислав Винавер постигао за кратко време: рођен је 1891. године, а умро је у шездесет четвртој.
Закључак је да се прича о Станиславу Винаверу мора свести само на детаље истргнуте из његовог живота.

Цврчци су највећи на свету
У детињству, које је провео у Шапцу где је рођен, како је открио у интервјуу објављеном након његове смрти у листу „Република”, волео је ноћу да отвори прозор и слуша - жабе.
„Страшно сам волео да слушам жабе, ту тешку меланхолију њиховог крекетања. Једна од друге се разликују за осмину тона. У почетку када их слушате то је само један огроман хор, касније осетите те осминске интервале. Пропутовао сам цео свет, а само сам једанпут чуо нешто веће. То су цврчци. На Звездари има један зид изнад Дунава, тамо их има лети сигурно преко пет стотина хиљада. Скоро сваки дан одлазим да их слушам. У почетку сам разликовао око педесет звукова, сада разазнајем пет до шест хиљада тонова у том концерту. Музика цврчака је музика малих интервалских распона. Као музика српског језика. Наш језик је био као жабе, цврчци и фрула. Ја сам у српском осетио фрулу, покушао сам да дам реченице са зрикавцима, жабама и фрулом.”
У гимназији је, сећао се, обожавао музику и математику.
„Ту сам налазио крајњи смисао живота. Чинило ми се необично важно да потпуно савладам математику. За музику сам мислио да представља крајњу чувствителну границу. Свирао сам клавир и важио за вундеркинда. Мислио сам само на те две ствари. Књижевност ми није изгледала велика ствар. Био сам заљубљен у срж, хтео сам да уђем у истину, а поезија ми је изгледала заобилазна.”
По једном интервјуу Винаверовог сина Константина, основна преокупација му је „био језик, и то српски језик. Сматрао је да га чује и изнутра и споља. Имао је један љубавнички однос према језику”. Само у текстовима о речима, Винавер истиче своја осећања према теми, а у онима других тема, превладава интелектуалац - научник који своје мишљење или оцену износи првенствено помоћу чињеница. На пример, у есеју „Језичке могућности”, сликовити изрази сугеришу да Винавер из дна душе жели да убеди саговорника да „под језиком не треба разумети принову у речима и поштовање ове или оне синтетичке финоће. Под језиком ваља шире схватити жубор језика, матице у њему, убрзање, успорење, ток, шум, темпо, убедљивост, таласање, динамику језика.” Целог живота му је био „највећи проблем како ући у суштину мелодијског у српском језику, а затим како из ње изаћи.” Сматра да „речи нису ништа - мелодија је све. Кад кажете, рецимо: Све, све али занат. Идеја нам јаснија бити не може, а могли сте да за исту ствар употребите грдне речи да бисте је објаснили”.

Писац „винаверизама”
У тексту „Београдски говорни језик” у рубрици „Београдско огледало”, пун хвале објашњава „нови жив говорни језик” који се појавио у Београду: „Израђен је читав систем убрзаног и сликовитог изражавања. Исковани су не само изрази и облици, него и звучни обрти на читав низ конструкција.” Наглашава да је „ово све извео сам народ, а не књижевници, који су робовали старом епском изражавању, а плашили се новога живота језика као шатровачкога, мангупскога, фрајерскога или вулгарнога”. А затим им и директно замера: „Писци се боје живих обрта као нечега, неосвештанога исувише локалнога, па и наивнога. Међутим, наиван је епски начин изражавања, а нови ритмови и нове говорне мелодије омогућавају нам да боље и разговетније изразимо дубљи и замршенији живот данашњице.”
Писци, препознавши се у Винаверовим есејима, а и они који су се само солидарисали с њима, јавно су га нападали. Он их је лако и очигледно побеђивао. Тако је с јесени 1952. године Бора Дреновац напао Винаверов чланак о песнику Лази Костићу замерајући му што није доказао величину Лазе Костића него је само додирнуо тезе из свог дугогодишњег рада о њему. „Није задатак новинског чланка да тезе доказује до краја. Ја сам то покушао у моме делу о Лази Костићу. То сам дело писао неколико година. Оно је моје животно дело. Оно је мој прилог једном значајном поглављу наше књижевности. Бора Дреновац сматра да ја нисам компетентан за тако шта, он ме подругљиво назива: лингвистом, математичарем, физичарем и песником. У ствари, ја сам математику и физику студирао на Сорбони, лингвистиком се бавим откако сам писац, а писац сам већ преко четрдесет година.”
Каже се да је Станислав Винавер био највише нападани писац. „Нема почетника који не сматра да може да ме у свако доба и у сваком листу или листићу најбаналније нападне. Ја волим полемике, али са мном се не дискутује, мене нападају и негирају. Имао сам великих разочарања, мало званичног успеха код професорског света. Када сам био најискренији приговарали су ми да правим винаверизме. Мени се не даје ни прилике ни простора да објавим своје чланке. Обично ме сматрају за лудог и пустог. Према мени су, најблаже речено, некоректни.”
Кад му је током расправе у Удружењу књижевника Србије, у пролеће 1953. године, некадашњи надреалиста Марко Ристић замерио што говори о роботима и машинама, Винавер се овако одбранио: „Мислим да и једни и други, у ово доба електронских рачунаљки, великих техничких радова и атомских оруђа, сачињавају већи део стварности. Писци који презиру математику и физику, и не схватају довољно језик којим пишу (не схватају довољно у смислу продубљивања његова) - ти су писци данас застарели. Они не схватају динамику наше и светске стварности. По неки пут, они нису чак ни на висини фолклора, то јест прохујалих језичких и психичких техника, које су некада означавале неопходни прилазак тадашњој стварности. Доба које је презирало математику, физику, машине, техничке уређаје, конструкцију и језичне слутње - то је доба прохујало. Писци који то не знају, наивни су, најблаже речено.”
Највећи сукоб између Винавера и писаца конзервативног мишљења, пре свих с Михаилом Лалићем, Миланом Богдановићем и с Марком Ристићем, збио се на Изванредном пленуму Савеза књижевника Југославије у новембру 1954. године. У свом „Београдском огледалу” Винавер је обавестио читаоце да је Пленум трајао четири дана, да су реферати били унапред одређени па је „свака импровизација била искључена”, односно да није било „живих акцената” и да је „недостајала вибрација истинске живе речи”. Напад на свој рад описао је овако: „Када сам, на крају дискусије, затражио реч по личном питању (јер сам био очебрснут као зачетник нашег књижевног метежа, као човек који је унео атоме и теорију релативитета у нашу песничку тематику) тако често ми је одузимао реч у сличним приликама, овај ми је пут, не без два прекида, допустио да се и моје мњење саслуша. То мњење је ишло у прилог модернога великога замаха књижевности на Западу.” Раша Попов, књижевник, сећа се да је тада с колегама студентима уживао док су наглас по ходницима Филолошког факултета читали стенограм Винаверовог одговора на Лалићев напад да је у српску поезију увео атоме: „Парафразирам по сећању: О сурови Лалићу! Зашто си напао Демокрита. Лалићу, Лалићу, за мене је највеће част што си ме прогласио за атомског песника. Немам ја толике снаге колику ми ти приписујеш!” Објашњавајући да је стварност „пуна покрета, суноврата, снова, чежњи, борбе, слутње” па је зато језик, тврдио је Винавер пред својим неистомишљеницима, недовољно средство да би се објаснила „и зато прибегавамо апстракцијама”.

Непуну годину након тог догађаја, у последњем интервјуу, рекао је: „Када ја говорим у Удружењу књижевника нападне ме њих двадесет, ја их све поклопим, а мој говор не изађе у новинама, него само напишу да је Винавер говорио забавно.”
Свим срцем и знањем Винавер је настојао да стваралаштво ослободи прописа и правила. Зато су и разумљива његова реаговања у „Београдском огледалу” на све што је настојало да спута слободу стваралачког духа. Када су крајем 1954. године лингвистички стручњаци окупљени око професора Јована Белића у Матици српској опет одлучили да писање речника српског језика мора да сачека прецизна правила правописа, Винавер је иронично написао: „Уверен сам да нико од мојих читалаца није довољно свестан шта значи да имате посла са правописним фанатицима, цепидлакама и бирократама. Они траже све под конац, мада немају довољно ни калема ни конца, да њима све одмере и домере. Они би били у стању да укину читав писмени и неписмени живот нације све док се не дође до њиховог узор-правописа. Они би забранили људима да говоре, да се воле, да рађају децу све док се не утврди како се пише свака пристојна и скаредна реч нашег језика. Они би забранили читаву и званичну и личну преписку, издавање упутстава, пасоша, исправа и прописа; штампање новчаница; забранили би школе па и дечја забавишта докле се год не буде знало шта ћемо са апострофом и треба ли рећи воћство или воћтво или бундевавство!” А затим подсећа да „ми сви ипак пишемо доста разговетно и Иво Андрић, Бора Станковић, Црњански, Растко Петровић, Настасијевић, Ујевић, да само њих споменем, написаше и под досадашњим правописом, ремек-
-дела са којима нисмо постидни у великом свету! Али свакако би их који правописни фанатик назвао лошим књижевницима, што су реч претци писали са т а не преци.”
У својим преводима, Винавер је открио до тада неслућене могућности и лепоте српског језика. Као да је тиме исказао своју посвећеност и љубав према језику.

Брат Рабле
Поводом 147. рођендана Ханса Кристијана Андерсена, записао је и следеће: „Ја сам преводио Андерсена годинама, и годинама сам носио у глави и у срцу његове јунаке и јунакиње. Природно је и ја да сам се замислио: Ко ли су и какви су? Не мислим да је моја одгонетка ни најбоља ни коначна, али сам се толико бавио Андерсеном да је она, ипак, један прилог томе питању.” Каже да је преводећи Андерсена осетио „да пре свега треба ући у душу његових личности. Свака бубица, зверчица, пуж и ружа, сваки ту има своју изванредно компликовану душу, са безброј ћудљивих и неодредљивих заокрета. Ту мора да буде стила: да би се сви ти заокрети осетили речима. Ту мора да буде самосвојнога говора: свака личност живи оним што говори на свој особени начин: дугме, перо, метла, исто као и виле, вештице, стари ислужени војници, лабуди, првосвештеници, принцезе, снешко белић, фуруна, напрстак, и плехани војник. Сви су они истинити а ипак пуни ћуди, пуни живота који се не може обухватити формулама. Око свачијег језика трудио сам се месецима. Сваки говори и другима и себи, и сваки изражава много више но што те речи обично казују. Сваки изражава своју суштину, али и изненадне решености које су кадре да судбини дају сасвим други правац. Живот је и правило, и ћуд, инат, мерак и изненађење. Чудо треба дати, код Андерсена, стилски, а не што бисмо празним речима рекли да се догодило. Никад се не зна код Андерсена ни шта ће доћи ни како ће доћи, а кад је дошло знамо да је тако требало да буде. То је вез стилски.”
Многи тадашњи преводиоци нису се слагали с њим. Винавер се, међутим, није поколебао. „Мислим да сам ја остао у праву тражећи у Андерсену пре свега стил, са свим стилским лепотама и ћудљивостима. Свака вила Андерсенова ћудљива је. То зна и наша бајка: створења њена пуна су ћефова, ината и непредвидљивих нагона. Андерсен је за мене пре свега стилиста. Ко нема стила нека га не преводи.”
Франсоа Раблеа Винавер сматра језичким генијем. У тексту поводом 400 година од Раблеове смрти у „Београдском огледалу”, Винавер указује да „велики део његовог смеха не долази само од ситуација, изненађења и тријумфа људских особина над механичким, него долази од самог језика: од оне слободе у игри речима, у игри граматиком и синтаксом” и тиме противречи и свом професору Бергсону. „Рабле влада могућностима свога језика, француског, и тако се утисак игре и слободе код њега пење до већих и пространијих видика, но код било и једног писца света. Рабле је непреводљив, просто зато што тражи од преводиоца исту ту игру с језиком - а ту је игра мало коме дата. Рабле кује речи, барата њима као мађионичар, упућује их где му се прохте и како захте. Отуда она његова беспримерена ведрина и лакоћа: израз је лак и лакши него лак; чини нам се да речи, ето, послују за нас, и да оне сав напор примају на себе место да и ми сами запнемо.”
И, на крају тог текста могућа је одгонетка зашто је Винаверов превод романа „Гаргантуа и Пантагруел” међу најбољим преводима свих преведених књига на српски језик. „Својим преводом Раблеа хтео сам да се одужим своме родном језику, који је диван, крепак и изванредно изразит - и ведро слободан. Без љубави према српскоме, не верујем да би ми превод прешао границе које се морају прећи да бисмо се иоле приближили Раблеу. Превести Раблеа - значи волети Раблеа, али пре свега волети свој језик необузданом љубављу, која једина налази праве обрте: крајње слободе природности и безмерне прикладности. Нападали су ме неки педанти; они верују само у буквалне преводе оваквих ремек-дела, која се у ствари само могу - препевати.”
Можда и као нека врста наравоученија, ево за крај детаља о прошлости и садашњости: „Сматрам да је модеран само онај који је разумео старо, па умео да га одбаци. Ако старо не можете да одбаците онда падате у понављање. А задатак је песника да траже, мисле и говоре. Без компромиса. Сви компромиси у том правцу ми изгледају кобна литерарна политика. Литература мора да одбаци све што је мртво. Напред се иде само са великом литературом која је до краја верна себи.”
Станислав Винавер деценијама је био непомињани писац. А онда је, однедавно, почео да се појављује у делима других писаца и уметника. Тако је стигао у 21. век коме је, очигледно, све време припадао.