O strahovima

Strah i ljubav ne stanuju pod istim krovom!

Strah definsemo kao uznemirenost, zabrinutost, teskobnost, strah od ugroženosti, opasnosti, pretnje, ucene. Kao i strah, teskoba je neugodno osecajno stanje koje se ocituje u napetosti, strepnji, nelagodi, nespokojstvu.

Teskoba je popracena raznolikim fiziološkim simptomima: bržim otkucajima srca, drhtanjem, znojenjem, vrtoglavicom, mucninom, omaglicom, glavoboljom, suvim ustima i grlom, zamuckivanjem usred recenice, širenjem zenica, uplašenim izrazom lica. Poput straha, može se javiti na neku objektivnu ili izmišljenu (iracionalnu) pretecu opasnost. Ako ne postoji objektivna opasnost, a javi se jaka reakcija teskobe - to je siguran znak da je rec o neuroticnoj teskobi. Npr. susret s bezopasnim životinjama, vožnja liftom, ulazak u tunel, boravak u zatvorenom prostoru, prolazak kraj groblja i sl. - prožeti su besmislenim strahom i fobijama, dakle reakcijama neuroticne naravi koje su u vezi s prethodnim traumatskim i stresnim iskustvima. Tskoba je, osecaj nemira, stanje pritajenog straha, a stres reakcija organizma na fiziološku, psihološku i osecajnu nasilnost. Zato se preporucaju opuštanja i autogeni trening kao delotvorna metoda sprecavanja tih pojava, jer strašljiv je ucenik neuspešan. Francuska mudrost kaže: Ko se boji, napola je pobeden.

Pojmovi straha, stresa i tjeskobe odnose se na složene odnose izmedu ucenika i njegove okoline koji ukljucuju potencijalne negativne spoljne pritiske, opasnosti, prijetnje, ugroženosti (stresove), unutarnje pomisli, fiziološke procese, promene u organizmu i snažne negativne emotivne reakcije i odgovore na ta zbivanja izazvana svekolikim stresnim potsticajima, ranije proživljenim i odavno potisnutim traumatskim iskustvima. Intenzitet neuroticna straha i teskobe uviek je veci od stvarne spoljne opasnosti.


Nije uvijek tako jednostavno prosuditi je li neka reakcija na teskobu neuroticna ili odgovara stvarnoj opasnosti.

Primer: roditelj grdi cerku jer je dobila negativnu ocenu. Nen mladji brat, koji je do tada mirno pisao domaci, najedanput brizne u plac, pocne se tresti, drhtati, znojiti. Ta, malo cudna reakcija mogla bi se svrstati u neurotsku teskobu kada iza nje ne bi stajao njegov školski neuspeh o kojem roditelji nemaju pojma. Oni smatraju da je on dobar ucenik, kao što je bio i ranijih godina, a njemu se eto "omaklo" pa ce morati ponavljati razred. Njegov strah posve je razumljiv i opravdan jer, kada roditelji tako oštro prekorijevaju sestru samo zbog jedne negativne ocene, kako li ce se tek on provesti kada saznaju za njegov neuspeh! Javljanje straha i teskobe ukljucuje citav i složen sled unutrasnjih zbivanja koje treba dobro prouciti pre njihove identifikacije.


Kad ucitelj iznenadi ucenike pisanjem testa, a oni su ocekivali predavanje pa se nisu pripremili za pismeni - kod njih ce se javiti stanje teskobe zbog vrlo nelagodnih unutarnjih poticaja koji se aktiviraju i straha od mogucih posljedica. Strah i teskoba dodatne su otežavajuce okolnosti, koje odvlace njihovu pozornost od zadataka, dekoncentriraju ih, a jake ih osecajne reakcije navode na pogrešne odgovore, vode u blokiranje memorije u mozgu, otežavaju prisjecanje, povezivanje cinjenica s ranije stecenim znanjem. Strah ima velike oci, ali nema razuma - kaže poljska mudrost. Ucenici sa visokim stepenom teskobe i straha skloni su doživljavati ispitne situacije kao vrlo opasne. "Dok osoba s manje ispitne teskobe, kad misli da ce biti pitana, uranja u zadatak, osoba s visokim stepenom ispitne teskobe uranja u sebe. Ona ili zanemaruje, ili pogrešno tumaci informativne odrednice do kojih bi lako mogla doci, ili doživljava zastoje paznje" - kaže Spielberger.

Uzroci školskoga straha

Roditelji cesto nepromišljeno prete deci uciteljem i školom: "Neka, poci ceš ti u školu pa ce tebe ucitelj nauciti redu. Nece te on maziti kao ja, nego uzeti šibu i istuci." Ma koliko njihova želja da time malo zaplaše i smire dete bila dobronamerna, iz nje se može razviti neopisiv strah prema školi kojega ce se kasnije biti vrlo teško osloboditi.

Krutost, pretnja, ucena, cuškanje i druge represivne mjere, koje se nerijetko primjenjuju u obitelji, mogu biti uzrokom školskom strahu. Naime, sjecanje na kažnjavanje u porodici vrlo se lako može preslikati na školsku situaciju i prenijeti na ucitelje.

Strahu je izloženo i preterano razmaženo, prezašticivano dete, pogtovo ako nije bilo ukljuceno u vrtic, pa je ostalo nesocijalizirano. U porodici je bilo u središtu paznje, potpuno sigurno, zašticeno. Nije imalo potrebu ulaganja napora i truda u rešavanju nastalih problema. Polaskom u školu, ono to gubi. Zapravo, naglo prelazi iz svijeta bezbrižnosti, igre i zabave u svet dužnosti, obveza i odgovornosti. Vršnjaci mu ne daju nikakve povlastice, a ono ocekuje isti onakav odnos i tretman kakav je imalo u vlastitoj porodici. Sada se za sve što mu je potrebno mora samo izboriti. Kako za tu novu funkciju nije pripremljeno ni nauceno, ne zna se i ne može nositi s drugom djecom, svojim problemima, obvezama i zadacama pa se oseca ugroženim, bespomocnim i neuspješnim.

Kad je rijec o strahu od škole, najcešce se radi o neprihvacenoj djeci u skupini vršnjaka, djeci koja imaju slabo razvijene socijalne veštine, loše odnose i još lošije iskustvo s vršnjacima. Jaci ih progone, ismijavaju, vredaju, ponižavaju pa se osecaju neugodno, bolno, jadno, ocajno... To kod njih pobuduje mržnju i strah od škole, zbog cega izbegavaju odlazak na nastavu pravdajuci to bolešcu ili nekim drugim razlozima.

Previsoka ocekivanja, stalna trema u ispitnim situacijama, strah od negativne ocene i ponavljanja razreda, zastrašivanje, ucjena i pretnja batinama ili smještajem u popravni dom, kod djeteta razvijaju intenzivan strah od posljedica koje ga ocekuju ako ne zadovolji zahtvima koje mu namecu roditelji i ucitelji. Zbog toga pocinje mrziti školu, nerado ide u nju, na nastavi se osjeca napeto, stalno razmišlja o roditeljskim prijetnjama, a ne o onome što ucitelj predaje. Povremeno beži s nastave, sve više zapušta školske obveze, zadace i ucenje, strah od škole se gomila, jaca i obicno rezultira odbijanjem odlaska u školu.

No, strah od škole može biti kamufliran i prikriven, tzv. somatizirani strah koji je najcešce fiksiran u pojedinim organima ili organskim sustavima. Tada se javlja nesvjestan strah i otpor ucitelju i školi. Dijete se žali na tegobe i bolove u trbuhu, na glavobolju, povraca mu se, odbija hranu, znoji se, ponekad i drhti.

Kad dete uporno odbija odlazak u školu i žali se na neku bolest za koju se pregledom ne može otkriti uzrok, lekar obicno dijagnostikuje školsku fobiju.

Ucenik beži iz škole i izbegava nastavu zato što se boji svojih ucitelja, što nije naucio gradivo, a smatra da ce biti pitan za ocenu, što ocekuje grdnju, kritiku, kaznu . Uzrokom odbijanja odlaska u školu mogu biti pretnje, ucene, maltretiranja, zlostavljanja, omalovažavanja i pritisci koje na njega vrše vršnjaci.

Uklanjanje uzroka, a ne represija

Strah od škole relativno je retka pojava i najcešce se javlja kod ucenika prvog razreda, ali ju ponekad zapažamo i kod starijih ucenika osnovne škole, retko medu srednjoškolcima. Kod pojedinaca on može biti toliko izražen da dovodi do panike kad ga roditelji prisiljavaju da pode na nastavu. Cešce se javlja kod decaka nego kod devojcica, zatim kod jedinaca, slabunjave, razmažene i prezašticivane dece. Razlozi obicno leže u strahu od ucitelja, negativnih ocena, roditeljskih pretnji, ucena i svega što je u vezi sa školom. Ono najcešce od roditelja traži pomoc, zaštitu, suznih ociju preklinje i moli da ga oslobode odlaska u školu. Ako roditelji ne shvate pravovremeno ozbiljnost patnji ili, što je još gore, ako ga nazovu lenjivcom, nesposobnjakovicem, zaprete mu batinama ili pak preduzmu represivne mjere, izazvat ce još intenzivniji strah, koji ce postupno prerasti u pravi patološki strah, produbiti psihicko oštecenje, postati delikatnim i složenim problemom pa ce njegovo rešavanje zahtijevati strucan specijalno-pedagoški, ponekad i psihoterapeutski tretman, a lijecenje ce biti mnogo složenije, napornije, dugotrajnije i manje uspešno.

Zato svako oklijevanje, pokušaj izbegavanja odlaska u školu, pogotovo javno odbijanje, roditelj mora najozbiljnije shvatiti, razgovarati s detetom, utvrditi uzroke, u dogovoru s uciteljem ukloniti ih te preduzeti pedagoške, potsticajne i motivacijske mere da ono zavoli školu i ucitelja, da se oslobodi straha, da stekne sigurnost u vlastite sposobnosti, mogucnosti i veru u postizanje zadovoljavajucih školskih rezultata, da se u školi i medu vršnjacima osjeca sigurnim i ravnopravnim clanom, da se izbori za svoj status i poziciju u razrednom odjelu. Njegovim ukljucivanjem u razne aktivnosti, stvaranjem ugodnog i toplog ozracja, omogucavanjem da se kroz igru, rad i ucenje dokaže, da shvati da ga svi vole - ucitelj ce mališana osloboditi straha, uciniti ga sretnim, radosnim i zadovoljnim, motivisati ga za redovno pohadanje nastave. Roditelji ce to odmah zapaziti na njegovom ponašanju, odgovornom odnosu prema školskim obvezama, redovnom pisanju zadaca, marljivu ucenju, radosnom i veselom odlasku u školu. To je najbolji dokaz da škola i roditeljski dom u kojima djeca ne doživljavaju radost, slobodu i sigurnost razvijaju kod njih strah, strepnju i teskobu, a u kojima vlada toplo ozracje, povjerenje, uvažavanje djecje licnosti i ljubav, u kojima su ona dobro prihvaceni i ravnopravni clanovi, ucenici se ne plaše škole jer se u njoj osjecaju ugodno, sigurno, zadovoljno i sretno. Prema tome, u pravu su Niemci kad kažu: "Strah i ljubav ne stanuju pod istim krovom!"

Autor: Mr. sc. Ivica Stanic

Ljudski strahovi postoje od kada i čovek i traju večno. Oni ne poznaju granice
i prate svakog čoveka od rođenja pa do kraja života.Lečili su ih
vračevi, proroci, šamani, lekari, sveštenici, psihijatri... Pravi lek
za strah ne postoji, on je mala strašna tajna svakog čoveka. Mnogi
strahovi su opravdani, ali većina njih je podsvesna, podmukla i
tajanstvena. Kome se još od straha nije naježila koža ili podigla kosa
na glavi. Kada ta nelagodnost postane toliko jaka da se sa njom ne
smemo suočiti, tada ona dobija drugo ime i postaje FOBIJA.

ARAHIBUTUROFOBIJA - Strah od putera od kikirikija. Jedan od
težih strahova, jer ovi pacijenti imaju neopisiv strah da će im se
puter od kikirikija zalepiti za nepce i ubiti ih. Ovaj problem se,
međutim, jednostavno rešava izbegavanjem ove namirnice.NEPOFOBIJA - Strah od oblaka i to ne samo onih tamnih olujnih, već i od onih bezopasnih.EPISTEMOFOBIJA - Strah od znanja, gde oboleli smatraju da je znanje veoma loše, da koplikuje život i da izaziva razne nerešive probleme.NOMOFOBIJA
- Najnovija registrovana fobija. Ovaj strah je posledica preterane i
dugotrajne upotrebe mobilnih telefona. Nomofob je zastrašen gubitkom
mobilnog telefona, isticanjem kredita, pražnjenjem baterije i da će
biti van dometa.ABLUTOFOBIČAR - onaj ko se plaši pranja i kupanja.AKVAFOBIČAR - neko ko se plaši vode i davljenja.KLAUSTROFOBIJA - strah od zatvorenog i veoma tesnog prostora.AGORAFOBIJA - suprotno Klaustrofobiji, ovo je strah od otvorenog praznog prostora.AKROFOBIJA - strah od visine.AVIOFOBIJA - strah od letenja.KRONOFOBIJA - strah od vremena, u smislu da su oni koji pate od ovoga uvek u stisci sa vremenom.AMNEZIOFOBIJA - strah od gubitka pamćenja.AGATEOFOBIJA - strah od ludila.IDEOFOBIJA - strah od nove ili bilo kakve ideje.AKLUFOBIJA - strah od mraka.AKUSTIKOFOBIJA - strah od muzike.ALGOFOBIJA - strah od bola.BACILOFOBIJA - strah od mikroba.BAKTERIOFOBIJA - strah od bakterija.DENTOFOBIJA - strah od zubara.HEMOFOBIJA - strah od krvi.KANCEROFOBIJA - strah od mogućnosti dobijanja raka.KARDIOFOBIJA - strah od bolesti srca.MIZOFOBIJA - strah od prljavštine.NEKROFOBIJA - strah od leševa i smrti.PATOFOBIJA - strah od bolesti.TRIPANOFOBIJA - strah od injekcija.TANATOFOBIJA - strah od pomisli da će se jednog dana umreti.AUTOFOBIJA - strah od samog sebe.FONOFOBIJA - strah od sopstvenog glasa.GELIOFOBIJA - strah od smeha.KSENOFOBIJA - strah od stranaca i nepoznatih ljudi.ALIUMFOBIJA - strah od belog luka.ANTOFOBIJA - strah od biljaka, mirisa.AMBULOFOBIJA - strah od hodanja.DEIPNOFOBIJA - strah od jedenja.ARAHNOFOBIJA - strah od pauka.DORAFOBIJA - strah od krzna i kože bilo koje životinje.HIPOFOBIJA - strah od konja.
IHITOFOBIJA - strah od riba.ITIFALOFOBIJA - iracionalni strah od gledanja, imanja ili pomišljanja na penis u erekcijiORNITOFOBIJA - strah od ptica.ANDROFOBIJA - strah od muškaraca.GAMOFOBIJA - strah od stupanja u brak.HOMOFOBIJA - strah od homoseksualaca.EROTOFOBIJA - strah od fizičke ljubavi.KALIGINEFOBIJA - strah od lepih žena.PARTENOFOBIJA - strah od mladih devojaka.PEDOFOBIJA - strah od dece.PAPAFOBIJA - strah od pape.PENTERAFOBIJA - strah od tašte.PLUTOFOBIJA - strah od bogatstva.AUROFOBIJA - strah od zlata.DROMOFOBIJA - strah od prelaska na drugu stranu ulice.EKOFOBIJA - strah od sopstvenog doma.ARITMOFOBIJA - strah od brojeva.ASIMETRIFOBIJA - strah od asimetričnih stvari.IDEOFOBIJA - strah od ideja.LOGOFOBIJA - strah od reči.HIPPOPOTOMONSTROSESQUIPPEDALIOFOBIJA - strah od dugih reči !!!BIBLIOFOBIJA - strah od knjiga.KIBERFOBIJA - strah od računara.ELEKTROFOBIJA - strah od struje.FOTOFOBIJA - strah od svetlosti.HELIOFOBIJA - strah od izlaganja sunčevim zracima.BRONTOFOBIJA - strah od munja i gromova.DENDROFOBIJA - strah od drveća.KRIPTOFOBIJA - strah od hladnoće.SKOTOFOBIJA - strah od mraka.ERGOFOBIJA - strah od posla.GLOSOFOBIJA - strah od obraćanja javnosti.HEDONOFOBIJA - strah od osećanja udobnosti.HODOFOBIJA - strah od putovanja.KAKOFOBIJA - strah da se ne poružni.KATOPTROFOBIJA - strah od pogleda u ogledalo.KLEPTOFOBIJA - strah od mogućnosti da budete pokradeni.KLINOFOBIJA - strah od leganja u krevet.KOROFOBIJA - strah od igre.MONOFOBIJA - strah od samoće.NIKTOFOBIJA - strah od mraka, tame i noći.ONOMATOFOBIJA - strah da ćete čuti određenu reč.PANOFOBIJA - kad ni sami neznate čega se sve bojite, strah od svegaTROPOFOBIJA - strah od promena.PIROFOBIJA - strah od vatre.POGOFOBIJA - strah od bilo čije brade.TRIHOFOBIJA - strah od kose.RADIOFOBIJA - strah od radijacije.TAFEFOBIJA - strah od mogućnosti sahranjivanja žive osobe.TEOFOBIJA - strah od Boga i religije.VESTIFOBIJA - strah od odeće.

Veliki broj ljudi koji se nikada nisu vozili avionom smatraju da sve
katastrofe u vazduhu neizbežno znače tragediju posade i putnika.
Međutim možete se dobro spremiti za prvi let avionom a samim tim i da
prevaziđete strah od letenja.
Prva dodirna tačka pri ulasku u avion jeste prostor u kome ćete
putovati pa se zato za početak upoznajte sa rasporedom sigurnosnih
izlaza kao i koliko redova vas odvaja od njih. To će vam olakšati da se
u slučajevima zapaljenja, gustog dima i iznenadne nemogućnosti za vid,
samim prebrojavanjem redova dođete do pravog izlaza. Na početku leta
svakako ćete u avionu odgledati kratak film i dobićete formular o tome
šta i kako raditi u svim rizičnim situacijama. Nemojte negativno
reagovati na ove savete i sa nestrpljenjem gledati film jer svaka mala
sitnica koja se tog trenutka ureže u vaš mozak, može vas spasiti kada
se najmanje nadate. Blizu sebe držite opremu koju dobijete, a svaka
kompanija ima drugačiju, pa neka vas to ne čudi ako se u nekoj
zateknete po prvi put. Savet koji se daje svima koji putuju avionom
jeste što lakša odeća u kojoj će te putovati, radi lakšeg kretanja, a
posebno se naglašavaju farmerice jer ovaj materijal može mnogo toga da
pretrpi. Izbegavajte visoke potpetice i neudobnu obuću jer će onemogućiti vaš hod
.
Obavezno se prilikom spuštanja u sedište pozabavite i sirurnosnim
pojasom a sve detalje oko njegovog funkcionisanja možete dobiti od
najbliže stjuardese. Ako ništa drugo iskoristite priliku kada vam
donosi obrok tokom leta. Ispod svog sedišta proverite da li ste dobili
sigurnosni pojas koji će vam koristiti prilikom iznenadnog sletanja
aviona na vodu. Uputstva za njegovo korišćenje dobićete takođe putem
filma ili letka.
Ako se dogodi da posada zatraži od vas da se pripremite za iznenadni
udar, položaj u kome treba da se zadržite je sledeći – glava među
kolenima ili položena na sedište ispred, ruke se nalaze iza glave bez
ukrštenih prstiju, a laktovi se nalaze uz glavu. Nogama nemojte
prijanjati uz sedište ispred vas da ne biste povredili noge.
U slučaju spuštanja niz sigurnosni tobogan radi evakuacije iz aviona
vrlo često se dešava da zbog velike visine dođe do panike i straha.
Imajte na umu da vas dole čeka čitav tim za spašavanje kao i to da
ostali ljudi u redu iza vas moraju da se evakuišu. Desiće se i to da
vas neko iz ekipe primora na to da se spustite, pa zato zapamtite
najbitniju stvar – ruke su prekrštene preko grudi, a ako vam je tako
lakše vi zažmurite. U svakom slučaju bićete prizemljeni, a ljudi koji
će vas dočekati učiniće sve da zaboravite na taj događaj.
Pa prema tome, bez razmišljanja krenite u svet iznad asfalta jer vožnja avionom jeste jedinstven ugođaj.

Strah od mraka


Potpuna tama koja na vas deluje tako opuštajuće plaši vaše dete. Strah od
predmeta u mraku ili jednostavno irealan strah. Ranije je tako lako
spavao u mraku, a sada ne dopušta da ugasite lampu.
U mraku gubi orjentaciju
Retka su deca koja se ne plaše mraka i ovaj strah se
javlja uglavnom između druge i pete godine. Postoji nekoliko parametra
koji ga određuju: nemoguće je kontrolisati svoje okruženje u mraku,
proveriti da ne šeta neko čudovište, naći svoju cuclu, put od kreveta
do toaleta i obrnuto…Daleko od toga da opušta, mrak je za dete zamka u
kojoj je dezorjentisano i oseća se potpuno bespomoćno. Teško se
uspavljuje, budi se noću, plače i doziva vas.
U tom trenutku, najbolje je da ustanete, iako vam to teško pada,
upalite svetlo u njegovoj sobi i, ukoliko vam priča o veštici koja
vreba iza zavese, zajedno sa njim proverite da nema nikoga i da je
potpuno bezbedan. Tako ćete ga razuveriti i ponovo će zaspati.
Pošto je evidentno da će vas i ubuduće buditi ukiliko spava u mraku,
ostavite upaljenu malu lampu u njegovoj sobi tokom noći. Između mraka i
polutame značajna je razlika : jedno plaši, drugo opušta.
Ukrotite strah
Rešenje je nekad da pomognete detetu da ukroti i pobedi
svoj strah. A to se postiže dijalogom. Odredite šta ga tačno plaši,
shvatite ga ozbiljno, pitajte ga da opiše svoj strah. Pokažite mu da
razmete njegove strepnje i dokažite to priznajući mu čega ste se plašili u detinjstvu. Tako ćete ga ohrabriti.

Pomozite mu tako što ćete ga podsetiti na neke ranije strahove koje je
prevazišao. Na primer, plašio se da spava u nekoj drugoj kući ili se
plašio da se kupa u moru. Dajte mu vremena da se seti tih svojih pobeda
i osetiće se mnogo jačim.
Na kraju, pomozite mu da razuveri svoje umišljene strahove, na primer
recite mu da ćete mu staviti lampu pored kreveta i da u svkom trenutku
može da je upali i uveri se da je sve u redu i da nema čudovišta.
Nećete uspeti da ga prvo veče ubedite, ali ćete malo po malo
napredovati i na kraju će se vaše dete smejati tome što ga je plašilo.

Strah i predrasude od psihologa

predrasude Predrasude postoje kada se na osnovu malog broja neproverenih informacija donosi uopšteni zaključak. Predrasude su vrlo prisutne kod ljudi. Površne i neproverene informacije stvaraju naše stavove prema nekim profesijama pa tako i prema psihologiji i psiholozima i psihoterapeutima. Neretko je ljudima prva asocijacija kada čuju reč psiholog, da je to neko ko može od oka da ih „pročita“ i da predvidi njihovo buduće ponašanje. Kada neko pomene da je bio kod psihologa prva asocijacija je da taj čovek ima neke psihičke probleme koji ga karakterišu manje vrednim. Iz nepoznavanja stvari ljudi donose pogrešne zaključke i održavaju predrasude koje su pogrešne i netačne. A štetu od toga imaju najviše oni sami. Neke stvari koje bi vrlo brzo razrešili i sebi pomogli oni dugo čuvaju u sebi i čine tako još gorim jer pate i troše psihičku energiju na zadržavanje problema umesto da ga razreše i da energiju koriste za napredak za kvalitetniji život. Kada se odluče da dođu kod psihologa oni su u problemu koji više ne mogu da tolerišu a samim tim trebaće im više vremena da ga razreše.predrasude1
Psiholozi rade u školama kao stručni saradnici, u ustanovama socijalne zaštite, u fabrikama, u marketinškim agencijama, u razvojnim savetovalištima, u bolnicama, u zavodima za zapošljavanje, i jedini su nadležni i kvalifikovani za obavljanje testiranja. Najveći procenat ljudi sa kojima psiholozi rade su normalni, zdravi ljudi koji su u kontaktu sa psihologom kako bi dobili stručno mišljenje i savet u vezi nekih životnih pitanja ili pomoć i podršku da razreše neke dileme ili konflikte koje imaju. Psiholozi se bave psihičkim životom, osećanjima i ponašanjem ljudi vezanim za raznovrsne životne situacije u koje svi ljudi dolaze i kroz koje prolaze. Pitanja sa kojima se dolazi kod psihologa su raznovrsna.
predrasude2Psiholog i psihoterapeut ne propisuju lekove, ne leče medikamentima već samo kosriste razgovor. Psihijatri su lekari koji daju lekove. Nekada ljudi dolaze kod psihologa sa očekivanjem da će im psiholog dati gotovo rešenje za njihov problem. Psiholog ne daje gotova rešenja. Prvo jer u životu ne postoje jednostavna, tačna rešenja a i zato što je clj psihologa da sam čovek uvidi svoje razloge i osećanja za i protiv i da lakše donese odluku za koju snosi odgovornost. Uz ovakav rad čovek stiče zrelost za odgovorniji odnos prema sebi i drugima u životu.
Ljudi dolaze kod psihologa da reše problem a da li će ga rešiti ili neće zavisi od njih. Najteže je promeniti sebe i pobediti svoje slabosti. Kao što čovek fizički raste i razvija se tako isto i psihološki čovek raste i menja se sa godinama. Da li će čovek postići zrelost u nekim zrelim godinama zavisi isključivo od njega samog. Nije pravilo da je neko ko ima više godina samim tim i zreliji. Svi imamo jedan život i treba da uradimo sve što je u našoj moći da ga proživimo sa što više zadovoljstva i lepih osećanja.

Strah od intimnosti

Iako postoje raznovrsne definicije intimnosti, u osnovi svih njih jeste da intimnosti podrazumeva brigu o drugoj osobi kao o sebi i otvorenost i prepuštenost toj osobi uprkos neminovnom riziku od povređivanja ili ostavljanja.
Intimnost

Mnogi ljudi provedu godine u odnosu sa nekim, bilo da se radi o prijateljstvu ili romantičnoj vezi, a da ipak nikada ne postignu pravu intimnost. Zbog toga se često od ljudi čuje da, iako nisu sami, ipak se često osećaju usamljeno. Jedan od osnovnih uzroka ovakvog osećanja jeste strah od intimnosti.

Dva su osnovna razloga zašto ljudi izbegavaju da se u potpunosti otvore pred nekim i prikazu sebe takvim kakvi jesu. Prvi razlog, inače češći kod žena, jeste strah od povređivanja i ostavljanja, dok je drugi razlog koji je češći kod muškaraca strah od gubljenja sebe u odnosu sa drugim. Žene su emotivnije i, što zbog svojih urođenih karakterisika, što zbog drugačijeg načina vaspitanja, one su više od muškaraca okrenute drugim ljudima i sklonije su oslanjanju na ljude. Zato one mnogo više ulažu u odnose koje grade, ali i bivaju više povređene kada se ti odnosi naruše. Zbog toga se žene i više plaše napuštanja i povređivanja. Sa druge strane, muškarci više energije ulažu u stvaranje adekvatne slike o sebi i biranje i oblikovanje adekvatne socijalne uloge koju će igrati u životu. Veza za njih često znači rizik od narušavanja granica koje su uspostavili i gubljenja sopstvene uloge i imidza.

*******

Dva su osnovna razloga zašto ljudi izbegavaju da se u potpunosti otvore pred nekim i prikazu sebe takvim kakvi jesu. Prvi razlog, inače češći kod žena, jeste strah od povređivanja i ostavljanja, dok je drugi razlog koji je češći kod muškaraca strah od gubljenja sebe u odnosu sa drugim.

*******

Nesigurnost identiteta kao osnova straha

Ipak, iako deluju različito, pa možda čak i dijemetralno suprotno, u osnovi ovih strahova je isti problem - nesigurnost. Žena koja je sigurna u svoje kvalitete i vrednosti neće imati prevelike sumnje da će je muškarac kome se u potpunosti otvori ostaviti, kao što ni muškarac siguran u svoj identitet neće osećati preveliki strah da će se taj identitet izgubiti ukoliko uđe u ozbiljnu vezu.

Podeliti sa drugim ono što mi zapravo jesmo je problem onda kada osoba nema adekvatnu sliku o sebi. Ukoliko sebe vidimo kao osobu koja je puna mana i nedostataka, te samim tim nije ni vredna nečije pažnje i ljubavi, onda će biti veoma teško otkriti takvog sebe drugome. Ovakav stav prema sebi posledica je prehodnih iskustava osobe i to najčešće onih iz ranog detinjstva. Neprijatna iskustva su navela osobu da izgadi neki odbrambeni sistem kako bi se sačuvala i sprečila dalja odbijanja, izdaje i napuštanja zbog svoje neadekvatnosti. Na taj način strah od intimnosti ima funkciju zaštite od daljeg povređivanja. Naravno, ovaj proces se odvija nesvesno i osoba često nije svesna ni sopstvenog straha od intimnosti, a kamo li njegove funkcije. Držanje distance je mehanizam koji je nesvesno usvojen još u detinjstvu, onda kada je dete bilo okrenuto roditeljima koji nisu na adekvatan način odgovarali njegovim tadašnjim potrebama te učinili da se oseti nevoljenim. Ovo naravno ne znači da je dete zaista bilo nevoljeno, već samo to da je u nekim trenucima osetilo prekoravanja i grdnju od roditelja i to shvatilo kao posledicu soptvene neadekvatnosti. Problem je što su i roditelji nesvesni sopstvenih reakcija jer, usled nekih svojih nerešenih konflikata, ne uspevaju da detetu pokažu ljubav i prihvatanje i onda kada se ono ponaša na način koji oni ne odobravaju. Roditelji često dete koje čini neki nestašluik prekoravaju tako da ono shvati da je loš dečak ili loša devojčica. Tu nastaje glavni uzrok kasnijeg poljuljanog samopouzdanja. Deca koja ,dok su još mala, posmatraju sopstvene roditelje kao svemoguće i sveznajuće, od istih dobijaju poruku da nisu dobra. Njima ne ostaje ništa drugo do da u to poveruju i počnu da doživljavaju sebe na taj način.

Problemi sa samopouzdanjem

Terapeut Robert Burney, raspravljajući o problemima straha od intimnosti, navodi da je ključni problem u ovakvom načinu vaspitanja to što se određeni postupci poistovećuju sa samom osobom. Bitna je razlika da li se detetu šalje poruka : ‘Napravio si grešku. Učinio si nešto što nije u redu.’ ili ‘Ti si greška. Sa tobom nešto nije u redu.’ Ukoliko dete poistoveti sebe sa neadekvatnim ponašanjima, ono će se i samo tako osećati i tražiće načina da pobegne od tih osećanja. Zbog toga se vremenom sve više distancira od svoje emotivne strane, pa i od sopstvenog bića u celosti, i okreće nekim drugim vrednostima na osnovu kojih stvara sliku o sebi. To su najčešće izled, bogatstvo, popularnost ili slično. Uloga ovih spoljašnjih vrednosti jeste da povrate samopouzadanje koje je narušeno ranom emocionalnom traumom.

*******

Osoba koja se plaši intimnosti mora prvo raditi na sopstvenom samopouzdanju i određenju svog identiteta, a tek onda na učenju kao postaviti zdrave granice u odnosu i otvoriti se nekome.

*******

Ove odbrane izgradjene u detinjstvu sada, u odraslom dobu, mogu postati izvori novih trauma. Dva su raloga za to. Prvo, osoba se zbog nepostojanja unutrašnjih vrednosti i osećanja snage sopstvenog bića oseća prazno i nepotpuno, ma koliko pokušavala da to nadomesti spoljašnjim vrednostima. Drugo je to što ove osobe, kao bi opravdale sopstvene mehanizme i njihovu korist, nesvesno tragaju i dovode sebe u situacije koje će im potvrditi njihov način života. Ako negde u sebi imaju imlicitno uverenje da nisu vredni ljubavi, oni će ulaziti u takve veze koje će to uverenje potvrditi. Na taj način, stalno ulazeći u nove kratke veze sa neadekvatnim osobama i tražeći ljubav uvek na pogrešnim mestima, one potvrdjuju svoju teoriju, a ujedno i sebe čuvaju od mogućnosti da se od njih ikada očekuje da se potpuno otvore. Upravo zbog toga, osobe sa strahom od intimnosti češće nego drugi, imaju iskustva ostavljanja, izdaje i izneverenih nada.

Dešava se, često, da kada neko počne da radi na sebi i dođe do otkrića da se zapravo plaši intimnosti i razotkrivanja reši da se promeni tako što će se u sledećoj vezi potpuno razotkriti. Onda ove osobe, već na početku veze, skidaju sve svoje gardove i dolaze do još jednog razočarenja kada ta veza ne uspe. Rešenje nije u napuštanju sopstvenih granica već u rušenju starih mehanizama i izgradnji novih. Osoba koja se plaši intimnosti mora prvo raditi na sopstvenom samopouzdanju i određenju svog identiteta, a tek onda na učenju kao postaviti zdrave granice u odnosu i otvoriti se nekome. Ovo nikako nije lako naučiti ukoliko postoje emocionalne traume iz prošlosti, ali ono što je sigurno jeste da se trud isplati kada na kraju osoba nauči da nema razloga za strah i konačno uspe da uspostavi zdrav odnos sa drugim.

Kada je pravo vreme za intimnost

Intimni odnosi nas prate kroz čitav život, ali ipak, za pravu intimnost, u smislu poverenja i predanosti u romantičnoj vezi, pravo vreme je između dvadesete i tridesete godine života. Ovaj period kao kritičan za razvoj osećanja intimnosti navodi i Erikson, psiholog koji je poznat po svom modelu ljudskog razvoja kroz različite stupnjeve u kome za svaki stupanj postoji i karakteristična vrlina koja se tada treba razviti. Erikson intimnost objašnjava kao istovremeno gubljenje i nalaženje sebe u drugome. Ukoliko u ovom periodu čovek ne razvije intimnost, osećaće se izolovano. Zbog tog razvojnog zadatka u ovom periodu je i češće javljanje straha od intimnosti nego li u drugim periodima života. Ali, isto tako je bitno imati na umu i to da se ovaj strah u tim godinama može shvatiti kao normalna razvojna kriza koja se sa godinama rešava, dok u kasnijim godinama zadržavanje ovog straha ukazuje na ozbiljniji problem.

*******

Intimni odnosi nas prate kroz čitav život, ali ipak za pravu intimnost u smislu poverenja i predanosti u romantičnoj vezi pravo vreme je između dvadesete i tridesete godine života. Ukoliko u ovom periodu čovek ne razvije intimnost osećaće se izolovano. Zbog ovog razvojnog zadatka u ovom periodu je i češće javljanje straha od intimnosti nego li u drugim periodima života.

*******

Vrste intimnosti

Po Lauri Lewis, postoji osam različitih vrsta, odnosno stupnjeva intimnosti. Ovi različiti stupnjevi se mogu posmatrati i kao razvojni put jedne zdrave veze. Ono što se često dešava jeste da parovi preskoče neki od ovih stadijuma razvoja veze odmah prelazeći na neki od narednih, najčešće seksualnu intimnost. U takvim vezama osobe često navode da osećaju da nešto nedostaje, ali da nisu sposobne da to nešto jasno i odrede. Osećaju se neispunjeno i nepovezano sa partnerom, a kako su već ušli u šesti ili sedmi stadijum intimnosti, deluje im neverovatno da je njihov problem zapravo nedostatak potpune intimnosti u odnosu.

Tri vrste intimnosti sa kojima najveći broj parova ima problema su intelektualna, duhovna i emocionalna. One se često preskaču ili zbog toga što osobe žele da što pre stignu do seksualne intimnosti ili zbog toga što ni same nisu intelektualno, duhovno, niti emocionalno stabilne i sigurne u sebe te ne mogu to ni da podele sa nekim u vezi.

*******

Ono što se često dešava jeste da parovi preskoče koji od ovih stadijuma razvoja veze odmah prelazeći na neki od narednih, najčešće seksualnu intimnost. U takvim vezama osobe često navode da osećaju da nešto nedostaje, ali da nisu sposobne da to nešto jasno i odrede.

*******

Fizička

Fizička intimnost odnosi se na ono što prvo primećujemo kada neku osobu upoznamo. To su sve one karakteristike na koje se obraća pažnja u prvim sastancima na početku veze, na primer način na koji osoba govori, misli, izgleda i komunicira sa okruženjem. Kada nam se neko dopadne na prvi pogled, i sa njim poželimo da ostvarimo vezu, uglavnom se radi o tome da smo zapravo uspeli da ostvarimo ovu vrsti intimnosti. Takođe se i prijatelji najčešće biraju na osnovu ostvarenja ovakve intimnosti. Da bi veza imala ostvaren ovaj nivo intimnosti nužno je da postoji dopadanje u smislu izgleda, gestukalacije ili slično. Karakteristično za parove koje lako ostvare ovaj nivo intimnosti u početku jeste izražen osećaj ponosa kada su jedno pored drugoga.

Estetska

Odnosi se na deljenje sličnog ukusa i stila u muzici, drugim umetnostima, oblačenju itd. Nakon početne privlačnosti koja se ostvaruje u prvom stadijumu intimnosti, parovi ispituju dalju kompatibilnost kroz knjige, filmove, slike itd. Iako potpuno poklapanje u ovim stilovima nije niti moguće, niti neophodno, ono što jeste neophodno je to da partneri dobro poznaju sklonosti i preferencije druge osobe i razumeju ih i prihvataju i pored toga što se razlikuju.

Rekreaciona

Rekreaciona intimnost odnosi se na zajedničke sportove ili hobije kojima se partneri bave. Ni u ovoj vrsti nije neophodno potpuno poklapanje, čak je i poželjno da svaka osoba u vezi ima neki hobi koji će ostati samo njen i koji neće deliti sa partnerom. Na taj način se sprečava gubljenje sebe u drugoj osobi i preterana zavisnost od partnera. Ipak, pored tih aktivnosti, poželjno je da osobe u vezi imaju i neke zajedničke aktivnosti. Dostići ovu vrtsu intimnosti ne mora da zahteva bavljenje istim sportom ili hobijem, već samo postojanje nekih aktivnosti koje će partneri raditi zajedno u slobodno vreme.

Intelektualna

Prvi ozbiljniji test svake veze, i ujedno trenutak kada počinje da se razvija osećaj dublje povezanosti između partnera, jeste trenutak u kome se postiže intelektualna intimnost. Zahvaljujući postojanju ove vrste intimnosti osobe mogu da u vezi dele svoja uverenje, stavove, strahove i nade, bez ustezanja i strahovanja o tome kako će ih druga strana prihvatiti. Iako se naziva intelektualna, ova vrsta intimnosti nema mnogo veze sa nivoom inteligenicije niti sa obrazovanjem, već više sa uverenjima i karakterom partnera. Ovde spada i deljenje stavova o crkvi, politici i porodici.

Duhovna

Jedan od oblika intimnosti koji se najteže dostiže, i koji mnogi parovi ne uspevaju da postignu ni nakon više godina u braku, jeste duhovna intimnost. Zbog težine dostizanja, njen nedostatak je jedan od najčešćih razloga neuspeha veza. Da bi se dostigao ovaj nivo intimnosti neophodno je da svaka od osoba u vezi pre toga uspe da jasno odredi sebe, svoja uverenja i smisao sopstvenog života. Tek nakon toga, osobe u paru mogu izgraditi zajednički moralni sistem i svrhu. Tek kada se ovo desi, dolazi do prelaženja sa ‘ja i ti’ na ‘mi’. Partneri su stvorili svoje zajedništvo u kome dele osećaj svrsishodnosti, stav prema svetu i očekivanja od budućnosti.

Emocionalna

Ova vrsta intimnosti ne odnosi se na pozitivna osećanja i zaljubljenost, kako se često pretpostavlja, već na prihvatanje partnera u celini, takvog kakav je, sa svim vrlinama i manama. Znak da je dvoje ljudi došlo do ovog nivoa intimnosti jeste njihovo slobodno izražavanje svih osećanja onda kada su zajedno. Ukoliko žena koja je u braku zove svoje prijateljice svaki put kada je nervozna, a sa mužem ispoljava samo pozitivna osećanja, ili obrnuto, ukoliko muž služi isključivo kao upijač negativnih emocija, onda je to znak da u odnosu nedostoje emocionalne intimnosti.

Seksualna

Želja da se što pre dosegne ovaj nivo intimnosti je jedan od čestih razloga zbog kojih veze ne opstaju. Ukoliko ne postoji želja da se ostvari duža veza, nema ničeg lošeg u tome što osobe prolaze kroz prva tri nivoa intimnosti a zatim, preskačući intelektualnu, duhovnu i emocionalnu intimnost, teže da razviju seksualnu. Ipak, koristeći ovaj obrazac isuviše dugo, kroz zabavljanje i kraće veze, vremenom ovo postaje jedini mogući način prolaska kroz vezu za koji osoba zna. Problem nastaje onda kada se sretne neko sa kojom osoba želi da ostvari dublju vezu, a ipak se obrazac preskakanja srednjih nivoa intimnosti ponavlja. Tada se veza završava, a da nijednom od partnera nije jasno šta je zapravo istoj nedostajalo. Ova vrsta intimnosti se ne odnosi samo na postojanje seksualnog odnosa, već i na slobodu partnera da u istom eksprimentiše, ukoliko to želi, i jasno pokaze svoje sklonosti. Problem je što, ukoliko nema ostalih oblika intimnosti, onda je teško razviti i potpunu i pravu seksualnu intimnost.

Bezuslovna

Najviši nivo intimnosti koji retko koji par postigne je bezuslovna ljubav. Može se posmatrati kao ideal kome treba težiti, a koji se ipak retko u potpunosti ostvaruje. Slično je potpuno ostvarenoj i samoaktalizovanoj osobi. Najbolji dokaz postojanja ovako duboke povezanosti između partnera jeste podrška partneru i kada prolazi kroz turbulentne periode, kada se čini da se menja ili kada je očigledno da greši. Ponekada je potrebno dozvoliti partneru i da pogreši, i da bude gori od onoga što se od njega očekuje, ukoliko je to posledica krize kroz koju prolazi. Podrška i u ovakvim situacijama može upravo biti ne samo dokaz ljubavi, već i pomoć u izlaženju iz krize.

Svi nabrojani stadijumi intimnosti su zapravo različiti aspekti jedne stabilne i duboke veze izmedju dve osobe. Oni se mogu posmatrati i kao pokazatelj stepena razvoja veze i iskoristiti za određenje smera u kome se veza treba dalje razvijati.

U osnovi, postoje dve vrste straha. Strah koji izaziva neka spoljna opasnost i onaj čiji je izvor u nama samima. Prvi se čini po sebi razumljivim, mada ne mora to uvek biti. Ponekad spoljnom opasnošću prikrivamo unutrašnju pretnju. Na primer, osoba koja se boji groma u osnovi strahuje od svoje potrebe da zgromi samu sebe. Strah koji sami stvaramo je zagonetniji, mučniji, suroviji. Spoljašnji strah ima jasan, određen povod i doživljava se neposredno. Iznutra proizveden strah kao da dolazi niotkuda. Često se javlja bez jasnog povoda. Doživljava se prigušeno, kao neka mučna, tinjajuća uznemirenost, koja ponekad narasta do panike a da se za to ne vidi pravi razlog.

Mnogi ljudi pokušavaju da, naporom volje, iskorene unutrašnje strahove koje smatraju ponižavajućom slabošću. Oni, jednostavno, sebi zabranjuju da se plaše jer je strah dokaz da nisu božanski nedodirljiva i nepovrediva bića, kakvim sebe vole da zamišljaju, već obična i ranjiva ljudska stvorenja.

Drugi, pak, pokušavaju da se oslobode unutrašnjih strahova kljukajući se sredstvima za smirenje.

Treći bi da se reše uznemirenosti kroz aktivnosti koje bi trebalo da ih otupe ili omame.

Ni jedan od ovih načina ne daje prave rezultate jer se svi bave posledicama, zaobilazeći uzrok.

Šta proizvodi strah čiji je izvor u nama samima?

Tu je na delu snažna unutrašnja pretnja čiji je najvažniji uzrok - prezir prema sebi.

Ljudi stvaraju složen sistem unutrašnjih zapovesti i zabrana, često međusobno protivrečnih i neoistvarivih. Sistem onoga što moraju i onoga što ni u kom slučaju ne smeju činiti, a koga su u najboljem slučaju tek delimično i na krajnje maglovit način svesni. Kada prekrše svoje unutrašnje zapovesti ili zabrane, obrušavaju se na sebe silovitim samoprezirom, praćenim potrebom da sebe kazne ili čak unište.

Unutrašnji strah je u osnovi strah od samoprezira i siline samouništvajuće pretnje koju samoprezir sobom nosi.

Povod unutrašnjih strahova najčešće ostaje zamagljen jer je zamagljen čitav sistem unutrašnjih zapovesti i zabrana pa je, bez dodatnog raščlanjivanja, nejasno koja je od zapovesti ili zabrana povređena i na koji način.

Što su zapovesti brojnije i neumoljvije, zabrane kruće i sveobuhvatnije, strahovi su snažniji i stalniji. Događa se da sistem zabrana i zapovesti postane do te mere zahtevan da je prosto nesprovodiv u stvarnom životu. Tada povremene strahove zamenjuje jedna stalno prisutna i, naizgled, zagonetna, ničim izazvana zebnja koja zatim svoje opravdanje pokušava da nađe u spoljašnjim okolnostima.

Šta činiti sa unutrašnjim strahovima?

Besmisleno ih je i uzaludno prigušivati ili pokušavati da se na silu iskorene.

Naprotiv, korisno ih je doživeti u svoj njihovoj snazi a zatim potražiti koja ih je to neispunjena zapovest ili prekršena zabrana izazvala.

Ma koliko mučni bili, unutrašnji strahovi su jedan od važnih putokaza u spoznaji vlastitog bića. Prateći ih, spuštamo se u sopstvene dubine. I tako ih se postepeno oslobađamo. Što smo bliže sebi, to se manje plašimo jer sebe manje preziremo.