Dragan Stojnić

Jedna gitara, hiljadu je snova
probudila u meni
daleki dani opet su tu
u njima uvijek vidim tebe

Sada kad mi zivot
pruza sve sto zelim
srce je moje prepuno tuge
nedostajes mu ti

Jedna gitara, hiljadu je snova
probudila u meni
ponovo vidim tebe i sebe
u zagrljaju toplog sunca
danas kada ljudi misle
da sam srecan
cesto sa svojom starom gitarom
pricam i placem ja

Ljubavi mog zivota gde si sad
tebe da trazim sad je kasno vec
danas kad mogu da ti pruzim sve
o zasto nisi tu, nisi tu

Cesto sa svojom starom gitarom
pricam i placem ja

Veceras dok slusamo stare ploce
i neke davne kise opet liju
veceras na dan naseg vencanja
tiho me pitas dal' pamtim jos Veneciju

Veceras uz pesmu i staro vino
tvoje me oci miluju i piju
veceras na dan naseg vencanja
sta mislis mila dal' pamtim jos Veneciju

Jedan covek i jedna zena
jedna ljubav za sva vremena
dani idu zivot se brise
ja tebe cuvam volim sve vise

Jedan covek i jedna zena
dva su tela a jedna sjena
moja sreca je sreca njena
jedan covek i jedna zena

Veceras dok gledamo stare slike
i tvoje oci neku tugu kriju
veceras na dan naseg vencanja
zar mogu ipak da zaboravim Veneciju

Jedna stara violina
u prasini kraj kamina
broji vreme, dane, sate
koji nece da se vrate

Jedna stara violina
sacuvana od davnina
pocela je vec da trune
iskidane ima strune

Ruke vestog carobnjaka
duge kose, bledog lica
jedine bi zivot dale
toj starici tuznih zica

Nije sama violina
u prasini kraj kamina
starac sedi njenog doba
zeleo bi da je proba

Sve je zalud, drhte ruke
ne moze joj cuti zvuke
vecna ljubav od davnina
maestro i violina