Tri legende o Sokogradu

ТРИ легенде о Сокограду
(Источна Србија, испод Озрена и Ртња, 2 км од Сокобање)

Извесно је да је Сокоград, као средњовековна утврда, подигнут на остацима неких претходних темеља, уосталом као и многошта овде. Зна се да је у веку који међимо старим и новим то био град необично јаких зидова, великих размера и неправилне основе на коју је утицао сам облик стеновитог узвишења. Чинила су га два дела: доњи, коме се лакше прилазило и који је служио да околном становништву пружи заштиту пред непријатељем и горњи, који је био уточиште велможа, најсигурнији заклон пред наступајућом опасношћу.

Трагови данашње утврде у рушевинама, бар тако су одгонетнули археолози, упућују да се у Горњи град улазило кроз велики донжон или кулу мотриљу. На другом крају, оном према брду, био је изграђен високи заштитни зид с отворима за топове. Испод њега, у доњем делу утврде, и у тим смутним временима бујао је живот о чему сведоче и остаци преко потребне цистерне, засведене каменом и уклесане у стену.

Сокоград је народ звао и Соколац, Соколник, али и Соколица. И сачувао неколико лепих легенди. Чини се да је најпотреснија она о Лептерији, како се данас зове можда најлепши део оближње Сокобање.По њој, неименовани заповедник Сокограда имао је лепу кћи по имену Лептерија у коју се загледао Жупан, син господара оближњег Врмачког града. Била је то, дакако, велика љубав, али ништа мању нису гајили ни њихови родитељи, само што је ова била прилично овоземаљска и тицала се неких спорних поседа. Од брака, тако, није могло ништа да буде. Онда се двоје младих договоре да Жупан с дружином дојаше до зидина Сокограда, а да се Лептерија у међувремену искраде кроз тајни пролаз. С почетка је цео подухват наликовао бајци, али је девојчин отац убрзо открио да је нема и послао потеру за бегунцима. Његова срџба била је толико велика да је војницима наредио да је погубе чим је стигну. Тако је и било. Лептерија је страдала од мача очевих војника, а ожалошћени Жупан је, у очају, скочио у најдубљи вир Моравице и утопио се. Место, пропланак, где је страдала девојка и данас се назива Лептерија а вир – Жупан.

Друга легенда прича о паду Сокограда и каже да Турци ни после дуге опсаде нису успели да га освоје. Стамена и тешко приступачна утврда је успешно одолевала пошто су на време допремили довољно хране и чак успели да доведу воду. Народни приповедач даље вели да су нападачи онда потражили помоћ од једне јуродиве бабе која је свашта знала. Она им, за пристојну надокнаду, открије да им ваља да нађу коња ајдира и да му девет дана не дају воде, па да га тек тада прошетају око града. Где коњ почне копитом да копа, ту да они наставе јер су ту водоводне цеви које је онда лако пресећи.

Истовремено, мада приповедач не објашњава ову чудну игру главне јунакиње своје приче, баба је заповеднику града послала поруку шта му се спрема и да је најбоље да коње наопачке поткују и кроз тајни пролаз напусте утврђење. Тако је и било.

Следећег јутра Турци се грдно уплашише кад су видели трагове копита помисливши да је опсађенима кришом стигло појачање. Кад су после дугог већања одлучили да ипак крену у град иза чијих зидина више није допирао жагор бранилаца, изненадила их је пустош...

Трећа легенда везана је за настанак Сокобање и данас је овде многи радо препричавају.
Некад, у времена давна, силан велможа, господар тврдог Сокограда, јахаше котлином. Одједном, смрачи се небо над Озреном, севну муња са Оштре чуке, груну гром и задрхта земља све до Шиљка на суром Ртњу. Скочи уплашен ат. Јахач паде с њега и изгуби свест.

Када се господар Сокограда освести, учини му се да су му све кости поломљене. Није могао да се осови на ноге. Лежао је беспомоћно и чекао смрт. Онда је изненада чуо гргољење воде. Лагано се, стискајући зубе од болова, придигао намеран да на онај свет не оде жедан.

Кад је, каже приповест, попио први гутљај с врела које му је дотад било непознато, у глави му се намах разбистрило. А кад је и руку ставио у воду, одмах јој се вратила снага и он се, онако у господском оделу, сручи у кладенац, за тили час оздрави, па се оран врати у своју утврду. Чим је стигао, наредио је да се изнад извора сместа подигне надстрешица. Глас о лековитој води у котлини између Озрена и Ртња више нико није могао да заустави, а онда му се, много десетлећа доцније, придружила омиљена узречица мештана али и њихових многобројних гостију: „Сокобања, Сокоград-дођеш стар, одеш млад!”

________________________________________________________
Резултати светске статитистике кажу да се баш овде рађа највише ЗДРАВИХ двојки (близанаца)...

А тужна ствар је ово:

После периода византијског цара Јустинијана,кад је Сокоград служио као тврђава за спречавање аварских и словенских упада у дубину Балканског полуострва,- Стефан Немања га ослобађа 1172. године и он је од тада у саставу српске средњевековне државе.

Током протеривања богумила из Србије у сукобима се нашао и Соко Град чији је управник био старе вере, због чега је Немања опсео и заузео град који је том приликом претрпео већа разарање.