Susret sa Venerom

Stendal je rekao da je Kanova imao hrabrost da ne kopira Grke i da pronađe lepotu, kao što su radili Grci...stvorio je sto statua od kojih trideset predstavljaju remek-dela



U Galeriji rimske Vile Borgeze, „najlepše vile na svetu”, na velikoj monografskoj izložbi „Kanova i Venera pobednica” organizovanoj povodom 250 godina od rođenja čuvenog italijanskog vajara, očekuju nas ljubav i lepota, ovekovečeni u mermeru, na slici i crtežu.
Početkom 17. veka, vila i park Borgeze projektovani su po želji kardinala i mecene Scipiona Borgezea. Ovaj izdašni pokrovitelj odmah je od mladog vajara Berninija naručio skulpture koje i danas, kao nesporna remek-dela tog baroknog umetnika, krase muzej Borgeze. Dva stoleća kasnije, princ Kamilo Borgeze ujedinjuje sjajnu umetničku kolekciju u porodičnom vlasništvu u vili Borgeze (sada Muzeju i Galeriji). U tom periodu, princ Borgeze poziva vajara Kanovu u vilu u kojoj umetnik ima priliku da analizira Berninijeve, Rafaelove, Koređove i Domenikinove skulpture i slike koje snažno utiču na njegovu umetnost. Možda je baš Kanovina intelektualna i sentimentalna vezanost za, po njegovim rečima „najlepšu vilu na svetu” doprinela da 1808, nakon četiri godine rada, završi izvanrednu mermernu skulpturu „Venera pobednica” („Paolina Borgeze kao Venera”) za koju mu je pozirala Paolina, Kamilova supruga i Napoleonova sestra.
U leto 1808, dok je Kanova završavao mermerni portret Paoline kao Venere, 250 antičkih statua iz Palate Borgeze, koje je princ Kamilo za astronomsku sumu prodao zetu Napoleonu, „preselile” su se u veličanstvenu antičku sekciju pariskog muzeja Luvr. A ipak, baš ta kontroverzna „selidba” statua u Pariz uticala je da Kanova bude proglašen za „svetskog umetnika”. Prilikom transporta antičkih statua, teškom konvoju koji je krenuo iz Rima pridodata su i neka od Kanovinih remek-dela da bi bila izložena na pariskom Salonu koji se održavao te godine. Kanovine skulpture – „Gospođa majka” (majka Napoleona), „Amor i Psiha” i „Magdalena” – u nedostatku vremena za pripremu izložbe, izložene bez oznake autora i naziva dela, pobrkane su sa klasičnim statuama koje su se nalazile u obližnjim salama. Ta je greška doprinela širenju legende o Kanovi, već poznatom u Evropi, kao „klasično-modernom” umetniku koji je umeo ne samo da imitira već i da premaši antičke vajare.
Umetničko formiranje Antonija Kanove (Posanjo, Trevizo, 1757– Venecija, 1822) počinje u Veneciji, u umetničkoj radionici Đuzepea Bernardija. Već kao priznat umetnik, Kanova napušta Veneciju i nastanjuje se u Rimu 1781. Tu se pridružuje neoklasičarskom pokretu i ubrzo ulazi u krug skulptora evropske slave. Drag Napoleonu koga prikazuje kao nagog boga „Marsa mirotvorca”, uglavnom se posvećuje mitološkim temama i, naročito, ženskoj lepoti. Protivnik barokne i rokoko umetnosti, predstavnik, u suštini, imitativne umetnosti inspirisane grčko-rimskim modelom, Kanova je, udaljivši se od hladne perfekcije koja, po nekima, predstavlja nedostatak neoklasičnog, uspeo da prevaziđe tu hladnoću i monotoniju razvijajući staloženi i čulni izraz.
Očigledno, odluka da se prva velika izložba koju Rim posvećuje Kanovi povodom 250 godina od rođenja i dva veka od završetka statue „Paolina Borgeze kao Venera” održi u salama Galerije Borgeze, idealnom ambijentu za njegova ostvarenja, nije slučajna. Izložba je ponovo stvorila, u dijalogu između Kanovinih statua, Berninijevih remek-dela, Rafaelovih i Koređovih slika i antičkih mermera, sličnu atmosferu koja se u ovim prostorima udisala pre dva veka.
Više od pedeset dela pristiglih iz najvećih svetskih muzeja – šesnaest velikih skulptura, crteži i slike – pričaju o metodu koji je Kanova primenjivao tokom rada, od ideje, nekoliko poteza olovkom, do senzualnih efekata „poslednje ruke”, patine koju je samo on umeo da dâ, koja je pretvarala mermer u „pravo meso” (izraz koji je upotrebljavao Kanova).



„Paolina Borgeze kao Venera”, nadahnuta Ticijanovim Venerama i ležećim figurama na ertrurskim sarkofazima, istinskije model ljupkosti i savršenstva. Uz ovu skulpturu koja nije nikada napustila Vilu Borgeze (poznato je da ju je po završetku dela ljubomorni muž Kamilo Borgeze sakrio od svih, čak i od njenog tvorca Kanove), na rimskoj izložbi centralnu temu lepote dopunjuju „Venera iz Lidsa” i „Venera Italika”. Kanovinu poetiku ilustruje i nežni zagrljaj tri muze „Gracije” (koje su, za ovu priliku, po drugi put napustile Ermitaž),koji prenosi prijatnu senzaciju otmenosti i harmonije. Stendal, koji se naročito divio ovim figurama iz grčke mitologije, izjavio je da je umetnik skulpturom „Gracije” stvorio novi tip lepote. Tim povodom je napisao: „Kanova je imao hrabrost da ne kopira Grke i da pronađe lepotu, kao što su radili Grci...stvorio je sto statua od kojih trideset predstavljaju remek-dela.”
Bogovi, muze, nimfe...Pogled se zaustavlja na mermernoj bisti „Jelena Trojanska”. Ova senzacionalna pozajmica iz ekskluzivne privatne kolekcije možda je najlepši primerak Kanovinih tzv. „idealnih glava”. Kada je Bajron svojevremeno video „Jelenu” u venecijanskoj palati Albrici, očaran, posvetio joj je stihove: „What nature could, but would not, do,/ And beauty and Canova can.” („Što priroda može, ali ne čini, lepota i Kanova mogu.”)

Pored začuđujuće lepih, besmrtnih likova oblikovanih u ledenom mermeru, na izložbi otkrivamo i drugačijeg Kanovu – čulnijeg temperamenta i življih osećanja. Taj umetnikov izraz se možda najviše ispoljava na njegovim pripremnim skicama i slikama za skulpture.
(IZvor, Politika)